Prva dva poglavlja Matejevog Jevanđelja pripremaju put za Isusovu službu. Prva glava nas upoznaje s Isusom i pokazuje nam i Njegove ljudske i Njegove božanske preporuke, ili akreditive. Otkrivamo da On nije samo obećani Mesija — Car po Davidovoj lozi, nego i božanski Emanuilo — “s nama Bog”. Prva glava Mateja je istovremeno obeležena posebno značajnom najavom pravog karaktera Isusove misije.

Druga glava nas, sa tri “snimka”, brzo provodi kroz Isusovo detinjstvo: mudraci koji traže “cara judejskog”, putovanje u Egipat i povratak u Nazaret. Osim toga su u ovoj glavi prikazana tri vrste reakcija na pojavljivanje Isusa i time ustanovljene teme koje će se razviti u okviru ostatka Jevanđelja.

Ove dve glave pripremaju čitaoca za javno “izlaženje” Isusa i početak Njegove javne službe, u 3. i 4. glavi.

Pročitaj tekst iz Mateja 1. glave dva puta. Prilikom drugog čitanja počni da razmišljaš o sledećim pitanjima:

1. Da li bi mogao da zamisliš da tekst jedne knjige počne rodoslovom? Zašto je Matej, po tvom mišljenju, baš na taj način započeo svoje Jevanđelje? Konkretno, prema 1. i 17. stihu, šta on svojim rodoslovom pokušava da dokaže?

2. Pročitaj Isusov rodoslov u Luki 3,23-38. U čemu su slične Matejeva i Lukina genealogija, a u čemu se razlikuju? Konkretno, pronađi ko je (u istorijskom smislu) najstarije ime u svakom rodoslovu. Zašto Matej i Luka započinju spisak Isusovih predaka s različitim ličnostima? Šta bi to moglo da nam kaže kada je reč o različitim grupama ljudi koji su slušali njihova Jevanđelja?

3. Koje četiri žene (izuzimajući Mariju) nalaziš u Matejevoj genealogiji? Ispiši njihova imena na komadu hartije. Zatim, koristeći konkordanciju i/ili Bibliju s primedbama u marginama, saznaj ono što možeš o tim ženama u ostatku Biblije. Konkretno, kakve su to bile osobe? Kakvo je bilo njihovo rasno poreklo? Kakvi su im bila zanimanja ili etička iskustva?

4. Da li je među Jevrejima bilo uobičajeno da u svoje rodoslove uključuju žene? U traženju odgovora na ovo pitanje možda će biti od koristi da proučiš starozavetne rodoslove kao što su one koje nalazimo u 1. Mojsijevoj, 10. glavi i Jezdri, 2. glavi. Zašto je, po tvom mišljenju, Matej uvrstio baš one žene koje je uvrstio, a ne ličnosti kao što su bile Sara, Reveka ili Rahilja?

5. Dok čitaš deo teksta od 18. do 25. stiha, izdvoj reči za koje smatraš da su najbliže definisanju Isusove misije. Kakva veza bi, ako je ima, po tvom mišljenju mogla da postoji između tog teksta i četiri žene navedene u Matejevoj genealogiji?

Čudan način započinjanja knjige: Carevi “akreditivi”

Nešto od onoga što savremenog čitaoca u najvećoj meri zapanjuje je način na koji Matej počinje svoju knjigu. Ko uopšte želi da — pre početka stvarne radnje u knjizi — vidi dug spisak imena? Za autora iz dvadesetog veka ovakav postupak bi bio garancija da će njegov ili njen rukopis završiti u urednikovoj korpi za otpatke.

Međutim, počinjanje pripovedanja o životu neke osobe rodoslovom je za jednog Jevrejina najprirodniji i najzanimljiviji način. Kada je Josif, jevrejski istoričar prvog veka, pisao svoju autobiografiju, na njen početak je stavio svoju genealogiju, koju je najverovatnije našao u javnoj arhivi u Sinedrionu.

Jevrejsko interesovanje za rasno poreklo potiče od činjenice da su čistoći rodoslova Jevreji pridavali izuzetno veliku važnost. Primera radi, jedan sveštenik je imao obavezu da pokaže neprekinut zapis svog rodoslova unazad sve do Arona. Posle vavilonskog ropstva određene porodice nisu mogle da služe kao sveštenici, pošto “tražiše po knjigama da bi pokazali rod svoj, ali se ne nađoše, zato biše odlučeni od sveštenstva” (Jezdra 2,62).

Irod Veliki, pošto je bio Idumejac, bio je tako ogorčen što njegovog imena nije bilo u zvaničnim rodoslovima, da je naredio da se oni unište.

Jevrejin iz prvog veka ne samo što je smatrao da je rodoslov na početku neke biografije prirodna i zanimljiva, nego ju je smatrao i ključno važnom. Ta konstatacija bi se na poseban način odnosila na knjigu koja je tvrdila da je predmet njenog sadržaja Hristos (grčka reč za jevrejsku Mesija). Tako Matej već u prvom stihu kaže: “Pleme[1] Isusa Hrista, sina Davidova, Avraamova sina.” Da Matej nije mogao da dokaže čistotu Isusovog porekla, on ne bi mogao da piše ni ostatak svog Jevanđelja, jer ga nijedan Jevrejin ne bi čitao.

Međutim, Matejev zadatak nije bio samo da demonstrira Isusovu rasnu čistotu, nego i da istovremeno pokaže da je Isus imao stvarne, konkretne pretke. Prvo, Mesija je trebalo da dođe iz Davidove loze. “Dom tvoj i carstvo tvoje”, rekao je Davidu Bog preko proroka Natana, “biće tvrd doveka pred tobom, i presto će tvoj stajati do veka” (2. Samuilova 7,16). Među Jevrejima je bio široko zastupljen stav da je to obećanje upućivalo na dolazak Mesije.

Novi zavet u više navrata ističe podatak da je Isus bio Davidov potomak. Petar to naglašava u prvoj zapisanoj hrišćanskoj propovedi (Dela 2,29-36). Pavle predstavlja Isusa da je “od semena Davidova” (Rimljanima 1,3; 2. Timotiju 2,8). I, pretposlednje Isusove reči u Bibliji glase: “Ja sam koren i rod Davidov” (Otkrivenje 22,16). Osim ovoga, Isusa u Matejevom Jevanđelju u više navrata oslovljavaju kao Davidovog sina — naročito oni koji su prepoznali mesijanski prizvuk Njegove službe (12,23; 15,22; 20,30.31; 21,9.15).

Mateju je takođe važno da dokaže da je Isus sin Avramov. Avram nije bio samo otac jevrejske rase, nego je i Bog obećao da će u njemu [kroz njega] blagosloviti sve narode na Zemlji (1. Mojsijeva 12,1-3). Tako imamo da Matej naglašava da je rodoslov u njegovoj knjizi zapravo [rodoslov] Isusa Hrista [Mesije], sina Davidova, Avraamova sina” (1,1). Drugim rečima, budući da je istovremeno i iz Davidove i iz Avramove loze, Isus je “kvalifikovan”, ispunjava sve uslove, za ulogu Mesije. Ostatak Matejeve genealogije pokazuje to Njegovo dvojno poreklo.

Ovo nas dovodi do upoređenja rodoslova po Mateju i po Luki. Jedna od najzanimljivijih razlika je u tome što Matej s Isusovim poreklom polazi od Avrama, dok Luka bez zaustavljanja polazi već od Adama. Jedan od razloga postojanja te značajne razlike je što Matej prvenstveno piše za jevrejske čitaoce, dok Luka (jedini neznabožački autor u Novom zavetu) piše za nejevrejsku publiku.

Ova dva autora će svoje različite polazne osnove primenjivati u razradi svojih knjiga. Matej, na primer, u više navrata Isusa prikazuje kao ispunjenje starozavetnog proroštva — naglasak kojeg nema u Luki. S druge strane, Luka je jevanđelista koji piše priče kao što je ona o milostivom Samarjaninu (terminska kontradikcija u odnosu na Jevrejina) i koji ističe činjenicu da je Iliji pomogla sidonska udovica (a ne jevrejska) i da je Jelisije izlečio “samo” Nemana, Sirijca, iako je u Izrailju živelo mnogo gubavaca (Luka 10,30-37; 17,11-19; 4,24-27); vidi takođe 13,29).

Poenta je u tome što Matej na prvom mestu ističe da je Isus obećani Mesija-Spasitelj Jevreja, dok je Lukin prvenstveni fokus — Isus kao Spasitelj svih naroda na svetu. Tako se Luka u Isusovom rodoslovu vraća skroz do Adama, dok se Matej vraća samo do Avrama.

Za mnoge krupne razlike među tim dvema genealogijama nema potpuno zadovoljavajućeg odgovora, imajući na umu nemogućnost istraživanja zapisa koji su bili uništeni u vreme velikih progona i strahota kojima su Jevreji bili izloženi u prvom veku. S druge strane, verovatno bi oba ova rodoslova bilo moguće verifikovati u vreme kada su ova Jevanđelja bila pisana.

Za razlike između Matejeve i Lukine genealogije imamo dva posebno uverljiva objašnjenja. Prvo je što je Matej išao linijom Josifovog porekla, dok je Luka išao Marijinim. Prema tom shvatanju, Josif je postao zakoniti sin Marijinog oca (Ilije) zahvaljujući mogućnostima u jevrejskim brakovima iz zakona koji su bili dati preko Mojsija.

Drugo objašnjenje za te razlike kaže da su oba rodoslova — Josifova, s tim što je Luka naveo stvarno krvno poreklo, a Matej naveo poreklo po usvajanju u srodnu porodičnu lozu. Na taj način imamo da je Josif mogao istovremeno da bude i Jakovljev i Ilijev sin.

Iako su neusklađenosti među rodoslovima problem za ljude savremenog doba, one nisu stvarale nikakve teškoće čitaocima prvog veka, koji su potpunije shvatali pravila sastavljanja rodoslova i imali pristup zvaničnim porodičnim rodoslovima. Svaki pisac Jevanđelja je svoj materijal pažljivo pripremao, kako bi dokazao ono što tvrdi. Oba pomenuta pisca su nesumnjivo imala uspeha kod svojih prvih čitalaca.

Još nešto treba napomenuti u vezi s Matejevom genealogijom, a to je veština kojom ju je on sastavio. Zapazimo, primera radi, prefinjeni, suptilni potez u 16. stihu, u kojem Matej u svom materijalu čini neverovatno nežan prelaz od Josifa na “Mariju, koja rodi Isusa prozvanoga Hrista”. Taj prelaz, smena je ključno značajna, pošto Isus nije Josifov sin, nego Svetoga Duha i “devojke” Marije (stihovi 18, 23).

Ako je to tačno, moramo da pitamo zašto Matej insistira na Isusovom rodoslovu preko Josifa? “Odgovor”, kaže Majkl Grin, “je da Matej … nije zainteresovan za striktno biološko poreklo nego za zakonski status. Zakonski je Isus bio Josifov sin i nasledio je njegovu lozu, poreklo. Biološki, Matej ističe, Isus to nije bio. Bio je rođen od devojke Marije, u uslovima direktne intervencije Svetoga Duha” (M. Green, 42).

Druga strana Matejevog spisateljskog umeća i metoda je u podeli svoje rodoslove u tri kompleta od po četrnaest generacija. Isto tako je zanimljivo da se svaki komplet završava imenom jednog značajnog cara u judejskoj istoriji.

Prvi odsek završava se s Davidom — carem koji je jevrejsko carstvo doveo do svog vrhunca.

Treći odsek završava se s “Isusom, prozvanim Hristom” — Carem koji će obnoviti carstvo.

Sastavljanje ove tri grupe u grupe od po četrnaest generacija očigledno je bilo način podučavanja, u kojem je spisak rodoslova bio lakši za pamćenje. Lakoća pamćenja, moramo istaći, imala je ključni značaj sve do ere štampanih knjiga.

Broj 14 takođe je zanimljiv kao pomoć prilikom memorisanja, budući da predstavlja numeričko značenje Davidovog imena. Suglasnici u Davidovom imenu na jevrejskom (jezik bez samoglasnika) su D W D. Budući da nije bilo posebnih znakova za brojeve, jevrejska slova su imala i numerički značaj, pri čemu je D bilo za 4, a W za 6. Prema tome, D W D je značilo 4 + 6 + 4, što daje zbir 14. Tako nam čak i način sastavljanja Matejeve genealogije pomaže da ga vidimo kao učitelja koji se trudi da svoje Jevanđelje pripremi kao udžbenik za sve veću hrišćansku zajednicu.

Još jedno treba da napomenemo u vezi s Matejevom rodoslovnom listom, a to je da ona nije kompletna, iako se tvrdi, “svega dakle kolena od Avraama do Davida, kolena četrnaest, a od Davida do seobe vavilonske, kolena četrnaest, a od seobe vavilonske do Hrista, kolena četrnaest” (17. stih).

Prosta biblijska činjenica je da je bar u jednoj od tih podela bilo više od četrnaest generacija. Ako načinimo poređenje sa starozavetnim rodoslovimama, vidimo da su u 8. stihu, između Jorama i Ozije, izostavljena tri imena — Ohozija, Joas i Amasija (2. Carevima 8,24; 1. Dnevnika 3,11; 2. Dnevnika 22,1.11; 24,27). Osim njih, između Josije i Jehonije (poznatog i kao Joahin) je, u 11. stihu, izostavljen Joakim (2. Carevima 23,34; 24,6.14.15). Očigledan razlog za ova brisanja bio je da u svakoj grupi bude po četrnaest generacija.

I zato moramo da pitamo: Kako je Matej mogao da kaže da u svakom od tri rodoslova ima “svega” po četrnaest generacija (kolena)? Izraz bi morao da znači sve generacije obuhvaćene njegovim rodoslovom, a ne sve generacija u apsolutnom istorijskom smislu potpuno kompletnih rodoslova.

Pouka za moderne čitaoce iz svega ovoga je da Bibliju treba da čitamo u skladu s osnovnim pravilima ljudi koji su pisali Bibliju, umesto da zamišljamo da su ti pisci delovali u okviru logičkih pravila prakse dvadesetog veka. Jedna od najtežih od svih lekcija je naučiti da biblijske knjige čitamo iz ugla njihovih pisaca. Matej je očigledno selektirao imena tako da dođe na svoj sistem četrnaest puta tri, kako bi jevrejski učenici mogli lakše da memorišu spisak. On je radio “u skladu s pravilima” svog vremena, uprkos činjenici da bi savremeni čitaoci mogli imati problema s načinom kako on barata s dokazima.

Druga pouka koju možemo dobiti iz Matejevog brisanja imena iz Josifovog rodoslova je da treba da budemo oprezni kada biblijske tekstove koristimo da bismo dokazali ovaj ili onaj istorijski podatak, bez obzira koliko bi on mogao biti zanimljiv savremenim čitaocima. Sigurnije je i vernije samoj Bibliji ako Bibliju čitamo tražeći ono što su njeni pisci nastojali da istaknu u svakom tekstu, umesto da tražimo ono što mi hoćemo da oni istaknu. Očigledna činjenica koju možemo dobiti iz Matejeve genealogije je da je Isus sin i Davida i Avrama (1. i 17. stih). Tako zaključujemo da je imao preduslove bitne da bude prihvaćen kao Mesija-Car Izrailja. Sama genealogija je dokaz te činjenice, dok je njen organizacioni oblik predviđen za memorisanje, koji korisno služi učiteljima da rodoslovnu informaciju prenesu jednoj kulturi koja je znanja najvećim delom sticala usmenim putem.

Slučaj četiri žene i Matejev cilj

Iako im ne bi bilo čudno da vide knjigu koja počinje rodoslovom, Jevreji su sigurno bili zgranuti kada bi čitali knjigu koja počinje rodoslovom koja sadrži ženska imena. Bilo je krajnje neobično u jevrejskim rodoslovima naći ženska imena. Žena nije imala nikakva zakonska prava; na nju se pre gledalo kao na stvar, nego kao na osobu; bila je imovina svog oca ili svog muža. Jevrejski muškarci su u svojim jutarnjim molitvama zahvaljivali Bogu što nisu neznabošci, robovi ili — žene.

Kad smo već kod toga, ako prihvatimo da su jevrejske genealogije, uključujući Matejevu, postojale da se pokaže čistota nečijeg porekla, čitalac neće biti naročito zbunjen kada bi video da je Isus imao pretke ženskog pola kao što su bile Sara, Reveka ili Rahilja. Ipak, čitalac bi teško mogao očekivati da vidi one četiri koje su odabrane u Mateju. Evo šta je rekao jedan autor u svojoj raspravi o ženama u rodoslovu: “Stiče se utisak da je Matej duboko i dugo kopao po starozavetnim spisima dok nije našao najsumnjivije raspoložive Isusove pretke” (Bruner, 1:6).

Važno je imati na umu da su jevrejski čitaoci Matejevog Jevanđelja poznavali svoju istoriju. Uključivanje žena u njegov rodoslov ne samo što bi ih pogodilo kao strujni udar, nego bi one četiri žene koje je Matej izabrao tom udaru dale snagu pravog groma. Pozabavimo se s ova četiri ženska imena.

Prva je Tamara (3. stih). Njenu priču obično ne pričamo svojoj deci za večernje bogosluženje, niti je ona u programu priča za dečiju subotnu školu. Ali Matejevi čitaoci su Tamaru odmah prepoznali. Njenu priču nalazimo u 1. Mojsijevoj, 38. glavi.

Ta Hananejka je bila udata prvo za jednog, a onda za drugog po starosti Judinih sinova, što je bilo u skladu s odgovarajućim običajem na Bliskom istoku. Obojica su umrli zbog svog bezakonja, dok je ona ostala bez dece. Na to joj je, u skladu sa zakonima o braku toga vremena, Juda obećao brak sa svojim trećim sinom, kada dečak stasa za ženidbu. U međuvremenu je Tamaru Juda poslao natrag u kuću njenog oca da tamo živi kao udovica dok njegov sin ne odraste.

Ali kako su godine prolazile, Tamara je shvatila da njen svekar nema nameru da ispoštuje svoje obećanje i zato se prerušila u prostitutku i legla s Judom, koji ništa nije naslutio. Nekoliko meseci kasnije, kada je njena trudnoća postala vidljiva, Juda je bio presrećan što je Tamara bila zatečena u grehu da bi je, kako je bilo predviđeno tadašnjim zakonskim običajima, mogao dati da se spali (24. stih).

Ali Juda je bio ne malo iznenađen, kada su je doveli pred njega radi izvršenja kazne i ona dokazala da je otac deteta koje nosi baš on — Juda. I u tom trenutku je morao da prizna: “Pravija je od mene” (26. stih).

Istini za volju, teško je naći mnogo pravde na bilo kojoj od te dve strane u priči o Tamari i Judi. Ipak ju je, pod vođstvom Svetoga Duha, Matej izabrao za mesto u svojoj najvažnijoj od svih rodoslova!

Druga žena u Matejevom rodoslovu Isusa bila je Rava (1,5). I razume se, Rava je, u očima većine Jevreja, imala dva poena koji su govorili protiv nje. Prvo, bila je profesionalna prostitutka. Drugo, bila je neznaboškinja (Isus Navin 2,1-21; 6,22-25).

Matejev treći kandidat ženskog pola, kao da je bila dovoljno vrsna po pitanju karaktera, ali je bila posebno prezrenog rasnog porekla. Ruta je bila Moavka (Ruta 1,4). Njen narod je bio proizvod incestnih odnosa Lota i njegove najstarije neudate kćeri. Želeći da očuvaju porodičnu lozu, dve kćeri su opijale svog oca i navele ga da, nesvesno, legne s njima radi seksualnog čina. Sin kojeg je rodila najstarija kćerka zvao se Moav, otac naroda koji su činili Izrailjevi najnepomirljiviji neprijatelji (1. Mojsijeva 19,30-37).

Izvršavajući Valamova uputstva, Moavci su kasnije zaveli Izrailjce u razuzdanost i idolopoklonstvo u velikom otpadu kod Velfegora (4. Mojsijeva 22-25). Posle tog događaja je Bog preko Mojsija objavio da “ne ulazi [nijedan] … Moavac [niti bilo ko od njegovih potomaka] u sabor Božji do veka [sve do desete generacije] (5. Mojsijeva 23,3-6; Nemija 13,1.2). Iako Ruta nije bila ni prostitutka ni preljubočinica, njeno rasno poreklo je ipak u istoj meri bilo nepoželjno.

Četvrta žena koju je Matej upisao u Isusov spisak predaka je na mnogo načina najzanimljivija. Deo razloga za to dolazi od činjenice da ona nije navedena čak ni imenom.

Da ju je Matej nazvao imenom Vitsaveja, pokrenuo bi sećanje na njenu preljubničku romansu s carem Davidom. Ali nazvavši je “Urijnicom”, ili onom koja je bila Urijina žena (6. stih), Matej dodatno ističe dve važne stvari. Prvo, činjenica da se o Uriji obično govori kao o Uriji Hetejinu (2. Samuilova 11,3; 23,39; 1. Dnevnika 11,41), navodi na zaključak da se, iako rođena kao Izrailjka, ona, zakonski, najverovatnije smatrala neznaboškinjom po osnovu braka.

Drugo, i još značajnije, uvlačenje Urijinog imena u priču, kao Vitsavejinog prethodnog muža pokreće pitanje višestrukog ubistva koje je počinio David, kako bi prikrio svoj greh preljube. Jasno je da način koji je on najradije primenjivao kada je trebalo da reši određeni problem nije bilo ubistvo, nego prevara. S time u mislima, David je naredio da Uriju, oficira njegove vojske, pošalju kući s fronta, navodno da bi doneo određeni izveštaj. Dok je boravio u Jerusalimu, očekivalo se da će Urija spavati sa svojom ženom i da će se zbog toga misliti da je on začeo dete koje je Vitsaveja već imala na putu u svojoj vezi s Davidom.

Međutim, Davidov plan se izjalovio. On nije računao s odanošću i moralnim shvatanjima ovog oficira-Hetejina. U stvari, ako imamo na umu njegovu seksualnu slabost, David verovatno nije mogao čak ni da zamisli da će Urija postupiti kako je postupio.

Ubrzo se pročulo da Urija uopšte nije išao svojoj kući, kako mu je David predložio, nego je spavao na vratima carskog dvora. Kada ga je o tome ispitivao zapanjeni David, Urija je — predstavljen kao najverniji od njegovih ljudi — rekao da ne bi mogao da prihvati da mu se ugađa, ako njegovi ljudi spavaju u šatorima na ratištu.

Te noći, galopirajuće frustrirani car ga napija, ali i tada, uzorni Urija je sabran i drži se svojih principa. I ponovo odlazi da, zajedno s Davidovim slugama, spava kraj Davidove palate.

Videći na horizontu skandal svog “Votergejta”, David je prisiljen da od blažeg metoda prevare pređe na metod ubistva. Bilo mu je najvažnije da prikrije svoj greh. Ali kako su se stvari odvijale, on ga je samo umnožavao.

David, na kraju, odlučuje da Urija svoju sopstvenu smrtnu presudu ponese natrag na ratni front. U Davidovom pismu vojskovođi Joavu stajalo je uputstvo: “Namestite Uriju gde je najžešći boj, pa se uzmaknite od njega da bi ga ubili da pogine” (2. Samuilova 11,15). Joav je tek posle toga trebalo da uloži snage da izvojuje pobedu.

Plan je bio ostvaren. Urija je poginuo u borbi zajedno sa, nema sumnje, mnogima iz svog odreda (stihovi od 16-24).

Tako je, potezom pera, Matej pred umove svojih čitalaca izložio ne samo preljubu najvećeg cara u Izrailju, nego i njegov okrutni čin prikrivanja svog zlodela. Nikada se ne sme zaboraviti da je Matejeva publika vrlo dobro poznavala događaje na koje se aludiralo pominjanjem četiri žene u rodoslovu. Za njih je ta istorija — naročito ako se ima na umu život i poreklo tih žena — bila poruka koja kao da je spalila Isusovo poreklo. Tri od četiri žene učinile su težak greh nemorala, tri su bile nesumnjivo prezrene neznaboškinje, dok se četvrta verovatno smatrala neznaboškinjom. Bile su to žene koje ne bi bile lako prihvaćene u judaizmu prvog veka — u jednoj kulturi koja teško da je htela da ima bilo šta sa neznabošcima ili grešnicima.

Dobro, a zašto je onda — ne možemo a da ne pitamo — Matej, koji je pisao za jevrejske čitaoce, ove žene svesno i namerno uneo u svoju genealogiju? Konačno, ono što je hteo da istakne mogao je da dokaže i bez navođenja imena tih žena.

Deo odgovora nalazi se u jednom od poznatih tekstova prvog Jevanđelja. Govoreći o petoj ženi na svom spisku (Mariji), Matej je napisao: “Pa će roditi sina, i nadeni mu ime Isus; jer će On izbaviti svoj narod od greha njihovih” (21. stih).

Isus je grčki oblik jevrejskog imena Jozua, koje znači “Jahve spasava” ili “Bog spasava”. Međutim, pitaćemo — ko je “Njegov narod”? Kakav to narod Jahve može da spase kroz nekoga ko je rođen od Marije? Kao silna svetlost, odgovor dolazi iz rodoslova: Isus može da spase ljude kao što su bili Tamara, Rava, Ruta, Vitsaveja i David. On može da spase neznabošce, prostitutke, preljubočince, varalice i ubice. On može da spase bilo koga! Tako vidimo Mateja kako čak i u svojoj genealogiji propoveda — jevanđelje.

Druga značajna tačka koju treba da zapazimo u vezi s tekstom u 1,21 je da je to revolucionarno objavljivanje Mesijine misije. Matej je Isusa jasno predstavio već od 1. stiha kao Mesiju i Davidovog potomka. U jevrejskom načinu mišljenja obe titule su imale političke prizvuke. Te dve titule su se sjedinjavale u viziji o jednom zemaljskom caru. David je bio slavan ratnik i osvajač, pa su Jevreji prvog veka očekivali da njihov Mesija-Car “odradi” isti program. Mesija, ili Hristos, trebalo je da bude nacionalni izbavitelj.

Na primer, u knjizi pod nazivom Psalmi Solomunovi (pisanoj u periodu između Starog i Novog zaveta), pomazani Sin Davidov je car koji će ustati iz naroda da izbavi Izrailj od njegovih neprijatelja. Ovaj “davidovski” car treba da bude obdaren natprirodnim darovima. “Palicom gvozdenom razlomiće na komade svu njihovu silu, uništiće bezbožne narode rečju svojih usta” (Psalmi Solomunovi 17,26.27). Slično, u 4. Jezdrinoj knjizi (apokaliptičnoj knjizi iz prvog veka n.e.), Mesija vlada privremenim mesijanskim carstvom tokom nekih četiri stotine godina (4. Jezdrina 7,28.29).

U istoriji Izrailja bilo je tri velika ropstva: egipatsko, vavilonsko i sada, rimsko. Prva dva ropstva završena su političkim rešenjima. Za Jevreje prvog veka, Mesija koji narod ne bi oslobodio bar politički, teško da bi se mogao smatrati pravim Mesijom. Mesijanska nada Jevreja se gradila na lozi cara Davida. Trebalo je da ih ta loza oslobodi njihovih ugnjetača. Upravo u tom svetlu treba da vidimo revolucionarni značaj reči iz Mateja 1,21. Samo jednom nadahnutom rečenicom Matej ruši ceo jevrejski koncept Mesije. Hristos, kako on ističe, nije došao da spase svoj narod od njihovih rimskih gospodara, nego od njihovih greha. Činjenica da Isus kao pomazani Sin Davidov nije došao da izbavi svoj narod od njegovih neprijatelja, došla je kao strašno razočaranje za Jevreje Hristovog vremena, uključujući i učenike. (Ona je i danas razočaranje za mnoge.) Jedan od Matejevih glavnih zadataka je da naučava stvarni karakter Isusovog mesijanskog carstva narodu kome je važniji model cara-osvajača.

Doduše, postoji smisao u kojem je Isus ipak došao kao car koji osvaja. Došao je da “izbavi svoj narod od greha njihovih”. Herman Riderbos nesumnjivo je u pravu kada piše: “Reč ’greha’, u ovom tekstu, treba razumeti u njenom najširem smislu, ne samo od krivice i kazne za greh, nego i njegove moći i njegovih posledica” (Ridderbos, 28).

Drugim rečima, Isus nije došao da spase ljude u njihovim gresima, nego od njihovih greha. Vrlo istaknut fokus Isusovog dela u Matejevom Jevanđelju je da izbavi svoj narod od tiranije, “imperijalizma” njihovih greha, od vlasti greha nad njihovim svakodnevnim postupcima.

Isus je došao da nam pomogne da pobedimo greh u našim životima. To se događa na tri nivoa. Prvi, svojim bezgrešnim životom i smrću na krstu On izbavlja svoj narod od kazne greha. Elen Vajt je tu misao lepo izrazila kad je napisala da se “s Hristom postupalo onako kako mi zaslužujemo, da bi se s nama postupalo onako kako On zaslužuje. On je bio osuđen za naše grehe u kojima nije imao učešća, da bismo mi bili opravdani Njegovom pravednošću u kojoj mi nismo imali učešća. On je podneo smrt koja je bila naš deo, da bismo mi primili život koji je bio Njegov deo. ’Ranom Njegovom mi se iscelismo’” (White: DA, 25).

Drugi, Isus izbavlja svoj narod, kako smo gore napomenuli, od sile greha nad njihovim životima.

I treći, Isus će na kraju izbaviti svoj narod od prisutnosti greha, kada se vrati na nebeskim oblacima da bi im dao njihovu večnu nagradu. Sva tri ova “izbavljenja” od greha su vidljiva u Matejevom Jevanđelju. I zaista, Matejev “revolucionarni” Sin Davidov i Mesija je Onaj koji “će izbaviti svoj narod od greha njihovih”.

S nama Bog

Drugi revolucionarni doprinos Matejevoj prvoj glavi je to što je Mesija “s nama Bog” (23. stih). U ranijem delu svoje prve glave Matej je naznačio da je Isus Mesija, sin Davidov i Spasitelj od greha, s tim što je ovo poslednje nedvosmislena modifikacija u odnosu na militantne jevrejske ideje o mesijanskoj vladavini Davidovog sina. Četvrta Matejeva titula za Isusa — Emanuilo — takođe je menjanje pomenutih predstava u jevrejstvu. Negde u Isusovo vreme, predstave o Mesiji i Davidovom potomku su, na različite načine, bile kombinovane u nadu u jednog moćnog Mesiju po liniji cara Davida, koji će oboriti Izrailjeve neprijatelje, jer su Jevreji više želeli i očekivali da vide fizičkog Davidovog potomka, nego božanskog Cara.

Slika koju je Matej naslikao o Isusovom božanskom statusu Sina, odnosno Mesije-Cara, bez poređenja je u Starom zavetu. Prema Matejevom tekstu, Isus nije Božji Sin u smislu u kojem su drevni carevi iz Davidove loze, ili Izrailjci uopšte, bili sinovi Božji. Naprotiv, Isus je Božji Sin tako što je začet od Svetoga Duha u utrobi jedne devojke.

Za to su Matejevi čitaoci, u 1,16, već bili pripremljeni, kada Matej završava Isusov zemaljski rodoslov, prefinjeno prebacujući nit misli od Josifa na Mariju, Isusovog jedinog ljudskog roditelja.

Druga polovina 1. glave napušta temu Isusovog ljudskog rodoslova i prelazi na Njegovo božansko poreklo, jasno pokazujući da je Njegov “Otac” — Sveti Duh. Tako imamo da Isus nije isto što i druga deca. On je Bog-Čovek. Budući rođen od Svetoga Duha i devojke Marije (stihovi 18, 20, 23, 25), On je istovremeno i božansko i ljudsko biće.

Matej tvrdi da je Isus konačno ispunjenje proročanstva iz Isaije 7,14. Isus je Emanuilo, ili “s nama Bog” (23. stih). To je možda najslavnija tvrdnja u Novom zavetu. Priznanje da je Isus uistinu Božji Sin centralna je tačka u Matejevom Jevanđelju (vidi, na primer, 3,17; 16,16).

Apostol ne predstavlja Isusa samo kao velikog učitelja. U Matejevim očima Isus nije ni guru ni videlac, niti Božji vesnik u smislu u kojem je Muhamed Alahov vesnik. Nikako! Matej je vrlo jasan: Isus je “s nama Bog”. Hrišćanstvo je sagrađeno na toj suštinski važnoj tvrdnji. Ona se ne može odbaciti, a da se i potpuno ne odbaci vera.

Matej ne predstavlja Isusa ni kao Boga iznad nas. Bog se u Starom zavetu često prikazuje kao Onaj koji je iznad čovečanstva. On je Bog Svetinje nad svetinjama, kojoj se ne može pristupiti. Međutim, već od prve glave u Novom zavetu mi počinjemo da stičemo novi pogled, potpunije otkrivenje Boga iz Starog zaveta. On više nije Bog iznad nas, nego je, u Isusu, prisutan kao “sa nama Bog.” Svojim propovedanjem, poučavanjem i plemenitim delima izlečenja, Isus postaje najpotpunije otkrivenje Božjeg karaktera. “[Svako]”, rekao je Isus, “koji vide mene, vide Oca” (Jovan 14,9). Kako je to Pavle izrazio, Bog je u Hristu “ponizio sâm sebe” i postao ljudsko biće (Filibljanima 2,6-8). Po Jovanovim rečima, “Bogu tako omile svet, da je i Sina svojega jedinorodnoga dao” (Jovan 3,16).

U tom jedinorodnom Sinu mi imamo Onoga koji je “s nama Bog”, Sina Davidovog i naslednika Davidovog prestola i Božjih obećanja datih Davidu; imamo Božjeg Mesiju, Dete rođeno od Svetoga Duha i devojke Marije, Onoga čija je misija “izbavi narod svoj od greha njihovih”. Ta božanska Ličnost je tema ne samo Matejeve prve glave, nego i celog njegovog Jevanđelja.

Dva puta pročitaj tekst u Mateju, 2. glavi. Prilikom drugog čitanja počni da tragaš za odgovorima na sledeća pitanja:

1. Na koji način(e) je 2. glava nastavak 1. glave Mateja? U traženju odgovora na ovo pitanje prouči primere koje Matej razrađuje. Kakvo je značenje pomenutog nastavljanja i pomenutih primera?

2. Jedna od glavnih Matejevih tema počinje da se razvija u 2. glavi. To je tema o različitim reakcijama na “cara judejskog”. Druga glava izlaže najmanje tri moguće reakcije na Isusa, materijalizovane prikazom tri grupe ljudi (ne uključujući Njegove roditelje). Navedi te tri grupe i stavi na papir reakciju svake od njih. Postoje li i druge moguće reakcije na Isusa? Ako postoje, koje su?

3. U kom smislu je “velika borba” između Hrista i sotone očigledna u 2. glavi Mateja?

4. Druga glava počinje da nas upoznaje s određenim ključnim ličnostima i mestima u Isusovom životu. Konkretno poznavanje tih ljudi i mesta olakšaće nam razumevanje Biblije. Na karti Palestine iz Isusovog vremena pronađi Vitlejem i Nazaret. Korišćenjem razmernika u kilometrima, približno odredi udaljenost oba ova grada od Jerusalima, imajući sve vreme na umu da će tokom svoje službe Isus mnogo puta pešice prelaziti put između tih gradova i da se većina događaja iz Isusovog života odigravaju u geografski prilično skučenim granicama Palestine. Iako se Nazaret ne pominje u Starom zavetu, on se u Novom zavetu pominje nekoliko puta kao Isusov dom. Kada pročitaš tekst u Jovanu 1,46, videćeš na kakvom je glasu među Jevrejima bio Nazaret. Šta taj tekst označava u odnosu na Isusovo mesto prebivanja? U konkordanciji pronađi novozavetne tekstove koji jasno upućuju na to da su Jevreji razumeli da Mesija treba da dođe iz Vitlejema.

5. Drugu glavu Mateja razumećeš znatno bolje ako si donekle upoznao njene glavne ličnosti. U biblijskom rečniku [do kakvog možeš da dođeš] pronađi šta stoji o Irodu (Velikom) i Arhelaju. Na koji način ti karakterizacija njihovih ličnosti pomaže da razumeš drugu glavu Mateja? Možda bi bilo uputno da, uz pomoć biblijskog rečnika, saznaš nešto o mudracima koji se pominju u toj glavi.

Priznavanje Cara: kako ko

Jedna od najočiglednijih pojedinosti koje zapaža čitalac u vezi s 2. glavom Mateja je da se u njoj nastavlja predstavljanje Isusa kao ispunjenja starozavetnog proroštva iz 1. glave. Prema tome, iako prva glava predstavlja Isusa kao Davidovog, a ujedno i Avramovog sina i kao “Emanuila”, ili “s nama Bog”, druga glava ga prikazuje kao ispunjenje proroštva u smislu Njegovog rođenja u Vitlejemu, pozivanja iz Egipta i odrastanja u Nazaretu. Matej čak navodi da je ubijanje muške dece u Vitlejemu bilo ispunjenje proroštva.

Kad god je uopšte moguće, Matej nastoji da svojim jevrejskim čitaocima usadi tačke koje su za njih najvažnije. On se angažuje da pokaže da su starozavetna proročanstva ispunjena u Isusu, koji se na taj način “ispunjava uslove” za obećanog Mesiju koga je očekivao jevrejski narod.

Iako je ta činjenica i dalje predmet najvećeg interesovanja i značaja za savremene čitaoce, druga glava sadrži još jedan akcent koji se posebno odnosi na današnje izučavaoce ovog Jevanđelja, a to su različite reakcije na Isusov carski status. Ta tema je važna zato što svaki čovek, kada se suoči s Isusovim izjavama o sebi, mora da reaguje na Njega na ovaj ili onaj način. Druga glava Mateja izlaže tri moguća odgovora na Isusa kao Cara. Ti odgovori čine temu, koja počinje da se razvija dok čitamo Matejevo Jevanđelje — prihvatanje i odbacivanje Isusa kao Hrista [Mesije].

Prva od ovih je reakcija straha cara Iroda (73.—4. godine pre Hrista). Biblija kaže da se Irod “uplašio” videći mudrace koji su došli u potrazi za “carem judejskim što se rodio” (stihovi 3, 2).

Svaki car bi se uplašio na vest da je rođeno dete koje će jednom zauzeti mesto na prestolu, ali Irod je imao više razloga za uznemirenje nego većina drugih. Pre svega, Irod Veliki nije čak ni bio Jevrejin po rođenju, nego Idumejac (potomak drevnih Edomljana). Njegova neznabožačka krv ga je, razume se, učinila sumnjivim u očima Jevreja koji su, kako smo napomenuli, bili opsednuti rasnom čistoćom.

Međutim, Irod jeste bio Jevrejin — po verskom ispovedanju i državljanstvu. Osim toga, njega je Rim, 37. godine pre Hrista, imenovao za cara Jevreja. Da bi sebe učinio prihvatljivijim Jevrejima kojima je vladao, Irod se oženio Marijamnom, naslednicom carske dinastije Hazmonen.

Drugi primer Irodove želje da ugodi Jevrejima bilo je obnavljanje, rekonstrukcija jerusalimskog hrama pod njegovom rukom. On je taj posao započeo 20. godine pre Hrista i aktivno ga vodio sve do svoje smrti, 4. godine pre Hrista. Obnavljanje hrama nastavilo se još oko šest decenija posle toga, da bi bilo završeno kratko vreme pre pada Jerusalima, 70. godine n.e.

Da Irod nije bio baš toliko zao, evidentno je na osnovu podatka da je 25. godine pre Hrista istopio svoje lično zlato da bi kupio hranu za izgladnele Jevreje. Zatim, bio je vrlo uspešan graditelj gradova i javnih građevina. Ti poslovi su značili posao za veliki broj Jevreja. Međutim, Irod ničim nije uspevao da savlada jevrejsku mržnju zbog njegovog porekla po rođenju.

Zaključujemo da je Irodova politička pozicija bila nestabilna. Ta njegova nesigurnost, dovedena u vezu s preteranom željom za vlašću i gotovo bezumnim podozrenjem prema drugima, učinila je da je postao okrutan kad je osetio prisustvo i najmanje pretnje koja bi mogla ugroziti njegovu vlast.

Svako ko bi bio pretnja Irodu, bio bi ubijen bez oklevanja. I tako, ubrzo nakon što je Aristovula (svog šuraka u braku sa Marijamnom postavio za prvosveštenika, Irod ga je “slučajno” potopio u dvorskom bazenu, kada je postao svestan popularnosti mladića, kao poslednjeg muškog predstavnika dinastije Hazmonen. Aristovulu je Irod kasnije priredio veličanstven pogreb, na kojem se pretvarao da plače.

Bratovljevu sudbinu uskoro je doživela i Marijamna, Irodova najdraža žena, kad je Irod posumnjao da kuje zaveru protiv njega. Isti strah bio je razlog ubistva njenog dede i dvojice Irodovih sinova. Pet dana pre nego što će umreti (ubrzo nakon što se Isus rodio), naredio je pogubljenje svog trećeg sina, koji je bio najstariji, pa prema tome i njegov naslednik. Tokom svoje vladavine “počistio” je sve koji su imali imalo carske krvi u venama. Rimski imperator Avgust je gorko ustvrdio da je bilo manje opasno biti Irodova svinja nego njegov sin.

Ovde imamo cara koji nije mogao da podnese nijedan izazov ili pretnju svojoj vlasti. A Isus je, u Vitlejemu, rođen baš na Irodovoj teritoriji! Koga onda čudi što se Irod uplašio čuvši pitanje mudraca: “Gde je car judejski što se rodio?” Zato i ne treba da nas iznenadi kada ga posmatramo kako ubija svu mušku decu u Vitlejemu do dve godine starosti u pokušaju da eliminiše potencijalnog rivala.

Jedan od najvećih dokaza Irodove okrutnosti je podatak da je, neposredno pre nego što će umreti, naredio da se zatvore u tamnicu najugledniji stanovnici Jerusalima. Znao je da niko neće plakati zbog njegove smrti, pa je naredio da se ti zatvorenici pogube u trenutku kada sâm umre. Irod je, tako, verovao da će, kada umre, moći da osigura plač, umesto radosti. Takav je bio judejski vladar kad je u Vitlejemu rođen Isus, kao “car judejski”. Ubijanje između dvadesetoro i tridesetoro dece u Vitlejemu bilo je u skladu sa svim onim što znamo o Irodu Velikom.

Irodov odgovor na Isusovo rođenje bilo je odbacivanje i ubistva. Srećom, taj odgovor nije bio jedini.

Druga reakcija na rođenje “cara judejskog” bila je poseta “mudraca od istoka” (1. stih). Mudraci iz druge glave Mateja verovatno su došli iz Persije, gde su činili kastu sveštenika. Ti ljudi su bili visokoobrazovane ličnosti svog vremena, sjajni poznavaoci naučnih oblasti kao što su bili filozofija, medicina i prirodne nauke.

Međutim, jedan od glavnih predmeta njihovog interesovanja bila je astrologija. Iako protiv nje Stari zavet govori vrlo oštro, astrologija je dominirala u celom starom svetu kao način otkrivanja namera bogova. I tako, kad su mudraci ugledali natprirodnu “zvezdu” (2. stih), dali su se na otkrivanje njenog značenja.

Mi ne znamo tačno kako je došlo do toga da su onu naročitu zvezdu oni doveli u vezu s rođenjem “cara judejskog”, ali za to ima nekoliko indikacija. Pre svega, Jevreji koji se nisu vratili iz vavilonskog ropstva u šestom veku pre Hrista još su živeli rasejani u mestima po celom Bliskom istoku i područjima Mediterana. Počev od drugog veka pre Hrista ti rasejani Jevreji su imali grčki (opšte korišćeni jezik toga vremena) prevod spisa Starog zaveta. Tako su učeni ljudi — naročito oni među sveštenicima — verovatno imali pristupa Septuaginti (grčkoj verziji Starog zaveta).

Poseban značaj za astrološka istraživanja mudraca morale su biti reči drugog neznabožačkog mudraca u 4. Mojsijevoj 24,17, kada je Valam rekao: “Izaći će zvezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja.” Baš taj tekst su mnogi Jevreji u vreme Isusovog rođenja videli kao predskazivanje dolaska Mesije.

Upravo to očekivanje i znatno šire jevrejsko očekivanje budućeg Mesije-Cara očito je dovelo do vrlo raširenog verovanja u Rimskom carstvu da će se u Palestini roditi jedan svetski vladar. Tako je došlo do toga da je rimski istoričar Svetonijus (oko 100. godine n.e.) pisao: “Po celom Istoku raširilo se jedno staro i uvreženo verovanje da je u to vreme suđeno da ljudi iz Judeje zavladaju svetom” (Life of Vespasian, 4,5). Tacit (oko 55-120. n.e.), drugi rimski istoričar, pisao je da “postoji čvrsto ubeđenje … kako baš u ovo vreme Istok treba da postane moćan i da će vladari koji dolaze iz Judeje osvojiti jedno sveopšte carstvo” (Histories, 5,13).

S ovim mislima na umu ne bi trebalo smatrati naročito neobičnim što su mudraci sledili zvezdu u potrazi za “carem judejskim što se rodio” (2. stih). Dodajući na gornji podatak, trebalo bi da imamo na umu mogućnost da je Bog koji je “zapovedio” mudracima “u snu … da se ne vraćaju k Irodu” (12. stih) njima možda dao i snove o “zvezdi” i njenom značenju, pre nego što su počeli da istražuju.

Značajna misao u ovoj priči je da su mudraci pozitivno reagovali na Božje vođstvo. Išli su za zvezdom i našli “cara judejskog”.

Tako oni, našavši Isusa, “padoše i pokloniše mu se” (11. stih). Ovaj podatak ima ključni značaj u Matejevom pripovedanju pošto je, prema zakonu Deset zapovesti, Jevrejima bilo zabranjeno da se “klanjaju” ili da “služe” bilo čemu osim samome Bogu (2. Mojsijeva 20,3-5). Stavljajući akcent na podatak da su mudraci pali na kolena i poklonili se — u knjizi pisanoj za Jevreje, Matej nedvosmisleno tvrdi da je Isus — Hristos, niko drugi do “s nama Bog” — tema koju je počeo da ističe u 1. glavi i koju će nastaviti da posebno osvetljava kroz celo svoje Jevanđelje.

Komunikacija koju su mudraci imali s Isusom nije bila završena njihovim činom padanja u znak obožavanja, nego se proširila opipljivijim predavanjem Njemu svojih skupocenih darova (11. stih). Obožavanje se nikada ne zbiva isključivo u našim umovima. Naprotiv, ono se preliva u svet svakodnevice kada ljudi i žene, idući za primerom mudraca, predaju sebe same i svoje bogatstvo u znak svog odgovora Onome kome “tako omile svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao” (Jovan 3,16).

Kada su mudraci predavali svoje darove, to je bilo čin obožavanja u istoj meri koliko i njihovo savijanje i klanjanje. Pored toga, njihovo davanje je obezbedilo ona veoma potrebna materijalna sredstva kojima će Josif malog Cara odvesti u Egipat, u zemlju u kojoj će biti bezbedan od zlih namera Iroda Velikog.

Treći odgovor na Isusa u drugoj glavi Mateja je reakcija jevrejskih vođa. Matej piše da je “sav Jerusalim” bio “uplašen” dolaskom mudraca i njihovih reči i pitanja u vezi s rođenjem “cara judejskog” (stihovi 2, 3). Jevrejske vođe su razumele smisao misije mudraca i mogle su da izdvoje malu finu činjenicu da će, prema Miheju 5,2, Mesija biti rođen u Vitlejemu (stihovi od 4-6).

Velika tragedija sadržana u drugoj glavi je, međutim, što su jevrejske vođe bile naoko uznemirene zbog straha od onoga šta bi Irod mogao da učini, umesto da budu uzbuđeni i srećni zbog verovatnog dolaska Mesije. Njihovu reakciju na Hrista Matej opisuje kao izražavanje krajnje ravnodušnosti. Oni nisu putovali u Vitlejem; nisu ničim potvrdili Irodov strah i mržnju, niti su pokazali interesovanje za mudrace koji su se klanjali Isusu. Nije im bilo važno.

Tako vidimo kako Matej vešto prikazuje tri moguće reakcije na “Isusa prozvanoga Hrista” (1,16): žestoko odbacivanje, obožavanje i ravnodušnost. S ovim opisom Matej najavljuje nekoliko tema koje će se više razvijati kako on bude nastavio sa svojim izlaganjem Hristovog života.

Jedna od tih tema je da Isusov dolazak uvek deli ljude i dovodi do sukoba. Suočen s Njegovim životom, naukom i izjavama, svaki čovek je prinuđen da reaguje u kontekstu (1) slavljenja i dobrodošlice, (2) mržnje i protivljenja ili (3) hladne ravnodušnosti.

Druga tema koju Matej ističe u drugoj glavi je činjenica da neznabošci Isusa Cara prihvataju i obožavaju, nasuprot jevrejskom odbacivanju. I jedno i drugo je svojevrstan paradoks. Iako bi čitalac mogao da očekuje da Jevreji radosno očekuju i dobrodošlicom dočekaju svog Cara, on bi teško očekivao da jedno Jevanđelje, pisano da ubedi Jevreje u Isusovo mesijanstvo, u tako pohvalnom svetlu slika neznabožačke mudrace.

Tačno je, o mudracima se nigde u Novom zavetu ne govori pohvalnim rečima. Izlaganje priče o mudracima u drugoj glavi je zapanjujuće koliko i način na koji je Matej predstavio četiri žene u 1. glavi. Vrači i astrolozi su od Jevreja bili podjednako prezreni koliko i prostitutke i pokvarenjaci. Ipak, Matej o njima govori kao o onima koji ulaze u carstvo, dok su Jevreji ostavljeni napolju. Ova tema se produžava i kroz celo njegovo Jevanđelje — Jevanđelje koje se završava Hristovom zapovešću svojim sledbenicima da “učine učenicima sve narode” (28,19).

Završna tema u Mateju koja se odnosi na reakcije na Hrista u drugoj glavi je misao da “Irod nije samo zloća ovog Jevanđelja; ne, on je — bilo koji čovek” (Bruner 1:51). Irod živi u svakome od nas. Suština “irodizma” je u tome što je on bio car svoga carstva i svog života i što nije dopuštao nikakvu konkurenciju od Hrista, ili bilo koga drugog. Irodov problem je središnji, centralni problem, srž greha.

Svaki grešnik želi da bude svoj car, svoj lični Bog. Egocentričnost je u središtu greha. Tako vidimo da je razapinjanje egocentričnog telesnog čoveka, svoga “ja” preuslov za pravo građanstva u nebeskom carstvu. Matej će tu temu još potpunije razviti kroz svoje Jevanđelje, kako se Hristos bude kretao u pravcu svog krsta i stalno govorio svojim učenicima da i oni moraju da se razapnu (16,2111-28; 10,38.39).

Kada Irod u meni (ili tebi) sretne Boga u Hristu Isusu, nešto mora da popusti. Ili ćemo mi na kraju razapeti Njega, ili ćemo dopustiti Njemu da razapne nas. Konačno, nema srednjeg puta kada je reč o Caru Isusu. “Niko ne može dva gospodara služiti” (6,24).

1. Koje pouke mogu da steknem iz izveštaja o četiri žene (s izuzetkom Marije) u Mateju, 1. glavi za svoj lični život?

2. Da sam živeo u Isusovo vreme, kakvog cara bih želeo? Zašto takvog? Ako sam pošten prema sebi, da li najviše želim cara koji može da mi omogući sticanje materijalnog bogatstva ili onog koji može da me spase od mojih greha? Kako je ta [izabrana] vrednost izražena u mom svakodnevnom životu?

3. Kakva je moja lična reakcija na Cara Isusa? Da li je to Irodova reakcija ili reakcija mudraca, ili sam svojom ravnodušnošću odustao od bilo kakvog reagovanja?

4. Kakve bih “darove” mogao ponuditi Hristu? Na koje načine mogu bolje da izrazim te svoje darove na današnji dan?

5. Da li u meni stvarno živi jedan “Irod”? Ako živi, šta preduzimam na tom planu?

6. Ako je Bog dopustio da Isus odraste u mestu kakvo je bilo Nazaret (Jovan 1,46), zašto se, za svoje propuste i neuspehe, ja ponekad “vadim” na svoje mesto rođenja ili na prednosti koje su mi uskraćene rođenjem?

7. Kakve pouke mogu da naučim iz Matejeve genealogije po pitanju “naivne” upotrebe tekstova kojima bih dokazao ovu ili onu tvrdnju? Šta od genealogije mogu naučiti o čitanju Biblije?

1. Uporedi tekst iz Mateja 1,22.23 s onim u Isaiji 7,14 u svim prevodima Biblije do kojih možeš da dođeš i koje možeš da koristiš. Naročito obrati pažnju na tekst u Isaiji 7,14 u modernim prevodima. Potraži jevrejsko značenje reči devojka [virgin] iz Isaije 7,14 u nekoj dobroj konkordanciji. Šta o toj reči u Isaiji i Mateju kaže SDA Bible Commentary? Kako ovo kratko proučavanje može da ti pomogne da bolje razumeš probleme koji se pojavljuju prilikom prevođenja biblijskih tekstova? Šta ti ovo proučavanje kazuje o načinu na koji su novozavetni pisci koristili starozavetne reči?

2. Svako od četiri Jevanđelja govori o Isusovom rođenju i ranim godinama (do tridesete godine) iz drugačijeg ugla. Pročitaj izveštaje o tome u svim Jevanđeljima. Potom, na čistom listu u svojoj beležnici za Mateja načini četiri vertikalna stupca (po jedan za svako Jevanđelje). Sledeće, načini pregled doprinosa svakog Jevanđelja u odgovarajući stubac. Zašto su po tvom mišljenju pisci polazili od koncepata ogromne međusobne razlike? Da li je ta različitost dobra ili loša? Zašto?

1. Radi generalnog uvida u materiju, pogledaj tekst Elen Vajt u “Čežnji vekova”, str. 19-92 (orig.).

[1] Knjiga rođenja (Bakotić); rodoslovlje (Šarić, Stvarnost), poreklo (Stefanović)

< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >

< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >

PRVI DEO: CAREVA LIČNOST

Matej 1,1 — 4,16

PRVA GLAVA

ISUS — OBEĆANI CAR

Čudan način započinjanja knjige: Carevi “akreditivi”

Slučaj četiri žene i Matejev cilj

S nama Bog

Priznavanje Cara: kako ko