Možeš li reći u čemu se sastoji najvažniji prioritet u životu? Drugim rečima, koji je jedini i najvažniji ulog koji ćeš učiniti tokom celog svog zemaljskog života?

O tim pitanjima sam u svom životu razmišljao mnogo puta. To su svojevrsna pitanja koja istražuju i prodiru duboko, koja sebi počinješ da postavljaš posle upoznavanja Isusa Hrista u veri. Međutim, posle ozbiljnog istraživanja 19. glave 2. Mojsijeve, počeo sam da ih postavljam na znatno ozbiljniji, iskreniji način.

Posle prvog čitanja, neki bi taj tekst označili kao nebitan deo Biblije. Možda ćete se pitati: “Kako je moguće da se tekst kao što je 19. glava 2. Mojsijeve proglasi mestom koje ukazuje na najvažniji prioritet nečijeg života?” Ipak, to je baš takvo mesto.

Mojsijev susret s Bogom može nas poučiti mnogo čemu u vezi s našim ličnim susretom s Bogom. Zaključićemo da vreme koje provodimo s Gospodom, kao Njegova deca, mora postati naš prvi prioritet.

Tekst 19. glave 2. Mojsijeve počinje u senci gore Sinaj, na mestu gde su se deca Izrailjeva okupila pred Gospodom. Ali, da bi se izrailjski narod mogao sastati s Bogom, pre nego što se Mojsije mogao popeti na goru da čuje i primi Božje otkrivenje, on se morao pripremiti na odgovarajući način. Značajan deo njihove pripreme odnosio se na mesto susreta: “Prvoga dana trećega meseca, pošto izađoše sinovi Izrailjevi iz Misira, toga dana dođoše u pustinju Sinajsku; krenuvši se iz Rafidina dođoše u pustinju Sinajsku, i stadoše u oko u pustinji, a oko načiniše Izrailjci onde pod gorom” (1. i 2. stih).

Verovatno je malo ko od nas bio na Sinaju — na tom lancu granitnih vrhova koji se dižu visoko u pustinjsko nebo, na najisturenijem delu Sinajskog poluostrva.

U ranijem segmentu ove knjige pomenuo sam Božju pustinju, odnosno, veliku ilustrovanu knjigu koju sam dobio od svoje sestre. U njoj je na više strana data slika Sinaja. Pod jednom fotografijom najjužnijeg područja Sinajskog lanca stoji sledeće: “Veličanstveni granitni vrhovi južnog jezička Sinajskog poluostrva kao da obrazuju divovsku Božju pesnicu, Onoga koji objavljuje: ’Ovde! Ovde!’ Boje planina u ovom području Sinaja, koje se neprekidno menjaju i stalno produbljuju intenzitetom, daju tom neopisivo lepom području auru svetosti i zato bismo s pravom mogli verovati da se Bog upravo tu javio Mojsiju.”

A onda, dodaje se u knjizi, “izraelski naučnici koji su poluostrvo istražili u onom kratkom periodu izraelske okupacije, doživeli su osećaj svetosti koji prožima Sinajske gore i uvereni su da su se u tom području Izrailjci ulogorili u vreme davanja Zakona.”[1]

Kako, bismo uopšte mogli zamisliti slavu jednog takvog mesta? Reč je o masivnom, krševitom planinskom vencu — pun granit, siv, uz sve brojne nijanse tamnogrimizne boje, crnila noći i tišine tog prostora. Da, upravo je tu Izrailj, sa još vlažnim mastilom na dokumentima svoje novonastale države, razapeo svoje šatore. Sinaj je bio veoma važna tačka u Božjem planu. Izrailjci su se okupili kao narod, njih oko dva miliona duša, da bi čuli Božji glas u senci tih veličanstvenih vrhova koji se, kao kakva divovska pesnica, najmanje 2.400 metara podižu prema nebu.

Oduvek sam uživao hodajući duž morske obale o koju se razbijaju veliki talasi. Uživam i u divljoj samoći i finim promenama svetla u pustinjskim predelima. Ipak, ništa se ne može uporediti s planinama kada hoćemo da opišemo veličinu našeg Stvoritelja. Visoko iznad ravni velike pustinje nalaze se ponosni vrhunci Sinaja, mesta određenog od Boga za susret s narodom koji je izbavio iz ropstva i koji je sada smatrao svojim.

No, Bog nije neko ko će brzo trčati nekome na sastanak — a ni mi ne smemo nepromišljeno basati u Njegovu prisutnost. Kada želimo da uspostavimo dodir i zajedništvo sa živim Bogom, tada nema mesta za sanjiv, nemaran stav. Za to se moramo spremiti. Izrailjci su se u svakom slučaju morali pripremiti. Setićemo se, oni su mrmljali i gunđali tokom celog svog pustinjskog putešestvija do te tačke. Kakve je vrste bila priprema koju je Bog tražio?

Tekst u 2. Mojsijevoj 19,3-15 iznosi četiri preduslova koje je Bog postavio svom narodu za susret s Njim. Doveo ih je na izabrano mesto sastanka, ali pre nego što će im dati svoje otkrivenje, od njih je tražio četiri stvari:

I Mojsije izađe na goru k Bogu; i povika mu Gospod s gore govoreći: ovako kaži domu Jakovljevu, i reci sinovima Izrailjevim: videli ste šta sam učinio Misircima i kako sam vas kao na krilima orlovima nosio i doveo vas k sebi. A sada ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavet moj, bićete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I bićete mi carstvo svešteničko i narod svet. To su reči koje ćeš kazati sinovima Izrailjevim. (Stihovi 3-6)

Bog je hteo da se uveri da Njegove reči neće pasti na gluve uši. Tražio je od svog naroda da pokaže stav voljnosti: “Gospode, spreman sam da poslušam ono što mi kažeš.”

Temeljeći svoje zaključke na klasiku Sesila de Mila, Deset zapovesti, mnogi ljudi smatraju da se Mojsije na goru popeo jednom, dobio sve što je dobio, a onda se vratio natrag s kamenim pločama pod miškom. Međutim, pažljivim proučavanjem 2. Mojsijeve vidimo da je Mojsije zapravo sedam puta odlazio u goru. Uspinjao se i silazio sedam puta — zaista je imao mnogo posla. Sve te poslove Mojsije je obavio u periodu pre nego što je otišao na svoje četrdesetodnevno bdenje, svoj četrdesetodnevni boravak u Božjoj prisutnosti, gde će primiti Božjom rukom pisanu poruku.

Prilikom njegovog prvog odlaska u goru, Bog je rekao: “Hoću da budem siguran da je narod voljan i spreman na poslušnost.” I tako je Mojsije sišao s gore i sazvao “starešine narodne; i kaza im sve ove reči koje mu Gospod zapovedi” (7. stih). Kako je narod na to reagovao? Zamislite dva miliona ljudi koji izgovaraju jednim glasom: “Što je god kazao Gospod činićemo” (8. stih)! Upravo to su i učinili. “Da li ste voljni i spremni na poslušnost?”, pitao ih je Mojsije. “Jesmo”, odgovorio je narod. Njihovi glasovi morali su silno odjekivati među tim masivnim stenama. A onda se Mojsije ponovo popeo na goru.

A Gospod reče Mojsiju: evo, ja ću doći k tebi u gustom oblaku, da narod čuje kad ti stanem govoriti i da ti veruje do veka. Jer Mojsije beše javio Gospodu reči narodne. (9. stih)

Gospod je tom prilikom rekao Mojsiju: “Ne želim samo da narod bude voljan i spreman na poslušnost, nego i da aktivno i pažljivo sluša kada govorim. Tako, kada budu čuli šta govorim, verovaće ti, Mojsije.”

Šta, u stvari, Bog radi? On postavlja temelj komunikacije. Načinio je siguran osnov, građevinu prijemčivosti. Trebalo je da Izrailjci spremno otvore uho i slušaju. Trebalo je da budu voljni i spremni na poslušnost. Bog nije žurio s otkrivanjem svojih istina pre nego što narod bude bio spreman da čuje i posluša. Ovom prilikom, Izrailjci su pokazali da su spremni za sledeći korak.

I reče Gospod Mojsiju: idi k narodu, i osveštaj ih danas i sutra, i neka operu haljine svoje; i neka budu gotovi za treći dan, jer će u treći dan sići Gospod na goru Sinajsku pred svim narodom. ... I Mojsije siđe s gore k narodu; i osvešta narod, i opraše haljine svoje. (Stihovi 10.11.14)

Njihova čista odeća trebalo je da bude odraz čistog srca. Njihove duše nije smela da ukalja nikakva prljavština. Trebalo je da budu oprani i čisti, spolja i iznutra. Obukavši se u čiesto, trebalo je da budu gotovi da slušaju Boga.

Tada Bog ponovo progovara: “A postavićeš narodu među unaokolo, i reći ćeš: čuvajte se da ne stupite na goru i da se ne dotaknete kraja njezina; što se god dotakne gore, poginuće; toga da se niko ne dotakne rukom, nego kamenjem da se zaspe ili da se ustreli, bilo živinče ili čovek, da ne ostane u životu. Kad rog zatrubi otežući, onda neka pođu na goru” (12. i 13. stih).

Bog je Mojsija uputio da podigne granicu, ogradu, sigurnu i svetu prepreku oko planine, kako se narod ne bi previše približio.

Mojsije je još jednom sišao niz goru i pripremio narod onako kako mu je Bog rekao. A onda je, trećeg dana, došlo izabrano vreme. Gospod se u ognju spustio na goru i pozvao Mojsija na još jedan razgovor. Ubrzo ga je poslao natrag s hitnom porukom: “Siđi, opomeni narod da ne prestupe međe da vide Gospoda, da ne bi izginuli od mene” (21. stih).

Na goru je trebalo da se popnu samo oni koje je Bog posebno pozvao; svi ostali su morali ostati dole. “A Mojsije reče Gospodu: neće moći narod izaći na goru Sinajsku, jer si nas ti opomenuo rekavši: načini među gori i osveštaj je” (23. stih).

Poštovanje prema Božjoj svetoj prisutnosti trebalo je da bude tako duboko, tako snažno da niko nije smeo čak ni da se dotakne planine. Narod je trebalo da čeka da Bog govori Mojsiju i da od Gospodnjeg sluge, potom, čuju Gospodnje reči.

Podsećanje iz našeg teksta zaista nam je bilo potrebno! Tekst jasno pokazuje da živimo u vremenu žalosno plitkih predstava o Bogu. Ponešto od savremene hrišćanske muzike ostavlja utisak po kojem je Bog naš drugar — veliki drug s kojim se možete rvati. Jedan poznati glumac rekao je o Bogu: “On je veliki moćni tata, gore na nebu.” Jedna pop-pesma postavlja pitanje: “Šta ako je Bog samo običan aljkavko, kao mi?” To nije biblijska slika o Bogu, nego samo čovekov slabašni pokušaj da Boga učini nečim važnim.

Čujete li jeftini unjkavi zvuk takve predstave o Bogu? Te jeftine, bezvredne predstave o Bogu umanjuju lepotu Njegove svetosti. Bez obzira na želju da ga učine važnim, svi takvi pokušaji umanjuju i degradiraju Božju svetost. Međutim, ovde, u 19. glavi 2. Mojsijeve čitamo o Bogu Biblije koji snažno insistira na održavanju uzdignutog, uzvišenog položaja, postavlja ogradu i, praktično, upozorava sopstveni narod: “Nemojte prelaziti crtu. Nemojte se ležerno odnositi prema meni. Nemojte biti lakomisleni u mojoj prisutnosti.”

Himnu “Besmrtni, nevidljivi, premudri Bože” godinama sam smatrao jednom od najlepših crkvenih pesama. Nažalost, sada se ona već prilično retko čuje. Razmislite o njenoj lirici dubokog značenja, punoj suštinske teologije:

Puritanci, taj strogi stalež iz prošlosti, imali su zdravu biblijsku predstavu o Bogu. Znate li, zašto je za nas tako presudno važno da obnovimo tu sliku punu poštovanja? Zato što plitka predstava o Bogu vodi u život plitkih vrednosti. Obezvredite Boga i obezvredićete i sâm život. Ponesite se površno prema Bogu, pa ćete i sami postati površni. S druge strane, ukazujte Bogu najdublje poštovanje, pa ćete biti zadivljeni gledajući kako napreduje i vaš duhovni život.

Veoma sam zabrinut zbog plitkoće duhovnog života u većini današnjih hrišćanskih crkava. Duhovne dubine su retkost u ovim poslednjim danima. Vreme koje provodimo s Bogom moglo bi lako zavisiti od toga kako pada novčić — kruna, da, pismo, ne. Ako sam za to raspoložen, odlično, a ako nisam, pa, dobro, On je Bog svake blagodati; On to razume. Biću otvoren i reći ću da takve komotne besmislice ne možemo naći u Bibliji — a pogotovo ne u tekstu kao što je 19. glava 2. Mojsijeve.

Bog je svet, uzvišen; On je premudri Bog, Stvoritelj, Gospodar nad gospodarima. On je naš Učitelj. On mi govori šta treba da radim i za mene je jedina bezbedna mogućnost da tako postupim. Za to nema alternative, nema višestrukog izbora. Mi imamo samo jedan nalog, a to je da vršimo Njegovu volju. Tu istinu mi potvrđujemo u vremenom koje provodimo s Njim.

Ugledavši Gospoda, Isaija je morao da savije glavu pred Bogom koji je “visok i uzdignut”. Pošto se susreo s Njim na obali Jordana, Isus Navin je odmah pao pred Njegove noge. Videći ga, Jezekilj nije imao reči da ga opiše, pipajući u okvirima mogućnosti ljudskog jezika, u pokušaju da ga prikaže kao Nekoga u oblacima, među blistavim točkovima koji se okreću u slavi neba.

Danas nije tako. On je u očima većine hrišćana samo “drugar”, drug koji nas odlično razume, naš uvek raspoloživi hotelski momak. Ne, naprotiv! Gospod je naš Bog. On se prilagođava našem užurbanom koraku, ali zato tiho čeka da ispunimo Njegove zahteve. Čim dovoljno usporimo da bismo mu pristupili, On radosno u plitkost našeg života unosi neizrecivu duhovnu dubinu.

Jedan čovek je sledećim rečima izrazio svoje poštovanje prema Bogu: “Najsvečanija obaveza hrišćanske crkve je da svoju predstavu o Bogu očisti i oplemeni dotle dok sâma ne dospe u stanje da se slobodno može ponovo nazvati Njegovom crkvom. To bi trebalo da zauzme prvo mesto u svim njenim molitvama i svem njenom trudu. Sledećoj generaciji hrišćana učinićemo najveću uslugu ako im, nepomućenu i neumanjenu, predamo plemenitu predstavu o Bogu koju smo primili od velikih Božjih ljudi iz jevrejstva i onih iz hrišćanstva, iz proteklih naraštaja.”[2]

Kakva je do sada bila tvoja predstava o Bogu? Ko je tvoj Bog? Budi ovom prilikom iskren. Da li On makar u nečemu liči na Boga sa gore Sinaj?

Mislim da je — kad je počeo sinajski sastanak — izuzetno značajno ne to što je Mojsije otišao gore nego što je Bog sišao. Kada se ispunjavanjem Njegovih zahteva pripremimo za svoj sastanak s Bogom, On silazi. On je taj koji ostvaruje kontakt. Njemu je izrazito ugodno kad se Njegova deca na odgovarajući način pripreme za svoje susrete s Njim.

Biblija kaže: “I Gospod sišavši na goru Sinajsku, na vrh gore, pozva Mojsija na vrh gore; i izađe Mojsije” (20. stih). Kako je tamo bilo? Situacija zaslužuje da je bolje razmotrimo:

I treći dan kad bi ujutru, gromovi zagrmeše i munje zasevaše, i posta gust oblak na gori, i zatrubi truba veoma jako, da zadrhta sav narod koji bejaše u okolu. Tada Mojsije izvede narod iz okola pred Boga, i stadoše ispod gore. A gora se Sinajska sva dimljaše, jer siđe na nju Gospod u ognju; i dim se iz nje podizaše kao dim iz peći, i sva se gora tresijaše veoma. I truba sve jače trubljaše, i Mojsije govoraše a Bog mu odgovaraše glasom (grmljavinom). (Stihovi 16-19)

Kakvo veličanstveno iskustvo! Ako kojim slučajem živiš u području gde zemlja češće podrhtava, tu i tamo osetićeš blago mreškanje površine, obuzeće te nelagodno osećanje, a onda će se život vratiti u svoje normalno stanje. Ali, koliko često ti se pruža prilika da vidiš planinu od granita kako se trese, ili da slušaš grmljavinu kako neprestano tutnji, od udaraca gromova između oblaka i zemlje, ili se trzaš na duge zvuke nebeskih truba koje najavljuju da je Bog spreman za sastanak s tobom?

Da li je to možda ono tvoje uobičajeno, dosadno, vreme odmora? Nikako. Možeš li zamisliti kako se Mojsije osećao kad mu je Bog rekao: “Popni se k meni na goru”? Fantastično! Šta bi uradio ti, da si se našao na Mojsijevom mestu? Kako bi postupio? Kako bi to izveo? Reći ću ti: Mojsije je u strahu i drhteći otišao na svoje istorijsko putovanje visoko u oblake. Jednom ranije, stajao je pred zapaljenim grmom, ali to nije bilo ništa u poređenju s ovim epohalnim događajem. Pisac Poslanice Jevrejima kaže: “I tako strašno beše ono što se vide da Mojsije reče: uplašio sam se i drhćem” (Jevrejima 12,21).

Zašto je Bog hteo da se sastane s Mojsijem? U tekstu nalazimo za to dva dobra i zdrava razloga. Oni nam služe kao snažni podsetnici.

Da se utvrdi zdrav strah pred Svemogućim Bogom

A Mojsije reče narodu: ne bojte se, jer Bog dođe da vas iskuša i da vam pred očima bude strah Njegov da ne biste grešili. (2. Mojsijeva 20,20)

Zdrav strah pred Bogom umnogome će nas odvratiti od greha. Kada osećamo odgovarajući strah pred živim Gospodom, mi živimo čistijim životom. Svako novorođeno ljudsko biće koje namerno greši u istom trenutku uklanja svoj strah pred Bogom. To možemo učiniti i ti i ja. Kada svesno grešimo, mi svesno uklanjamo ono što poznajemo kao istinu o Bogu. Potiskujemo poznavanje Boga u svom srcu i umu. Lažemo sami sebe i govorimo: “Proći ćemo. Bogu to neće toliko smetati.” Međutim, Bog je Mojsija upotrebio da svom narodu otkrije sveto strahopoštovanje, zdravi strah pred Svemogućim.

Uz rizik da to zazvuči kao da imam neki lični interes, moram reći da tog zdravog straha pred Svemogućim praktično nema u naše vreme. I pošto ga nema, mislimo kako možemo raditi sve kako nam je volja. Možeš živeti kako ti je volja ako znaš da te niko ne vidi i da nećeš biti uhvaćen. Ali, ako u svojoj intimi znaš da postoji pun ljubavi i sveti Bog koji te neće pustiti da se izvučeš s grehom, klonićeš se greha po svaku cenu. To je upravo ono što je Gospod hteo da ustanovi najpre kod izrailjskog naroda — svetu, pravednu, čistu i poštovanja punu predstavu o svojoj prisutnosti.

Kada to shvatiš i kada Božja svetlost prodre u tvoj život kao čista penušava voda brze reke, postaješ osoba koja će do kraja mrzeti užasavati se postupaka koji će je ponovo baciti u tamu. Tu misao Psalmista izražava sledećim rečima: “Kako su slatke jeziku mojemu reči Tvoje, slađe od meda ustima mojima! Od zapovesti Tvojih postadoh razuman; toga radi mrzim na svaki put lažni. Reč je Tvoja žižak nozi mojoj, i viidelo stazi mojoj” (Psalam 119,103-105).

Da se narodu prenesu pisana uputstva

I reče Gospod Mojsiju: popni se k meni na goru, i ostani ovde, i daću ti ploče od kamena, zakon i zapovesti, koje sam napisao, da ih učiš. Tada usta Mojsije s Isusom, koji ga služaše, i izađe Mojsije na goru Božju. (2. Mojsijeva 24,12.13)

Nije li divno što je svom narodu Bog dao pismena uputstva koja će oni poštovati? To je prvi put u celokupnoj istoriji da je Bog napisao svoju Reč. Pisana Božja reč nije postojala sve do Mojsijevog vremena. Ali sada je bila tu. Zamislite samo, ti i ja posedujemo te pisane reči! Kakve li strašne i veličanstvene misli! A kako tu prednost uzimamo kao nešto sasvim normalno!

U vreme pre sloma ateističkog Sovjetskog Saveza, na Moskovskom sajmu knjiga moj prijatelj Džon van Dist zastupao je izdavače “Evangelical Christian Publishers Association”. Vlasti su mu preko volje dali odobrenje da besplatno podeli ograničen broj Novih zaveta na ruskom jeziku i tom prilikom su ljudi u dugim redovima čekali da prime po jedan primerak. Kad je pripremljena količina bila podeljena, jedan bezmerno razočarani čovek zapitao je da li bi mogao dobiti jednu od praznih kutija, u kojima su bili spakovani primerci Novog zaveta.

“Ali tamo nema ništa!”, uzvratio je Džon. “Sve Biblije su podeljene!” Sa suzama koje su počele da se cakle u njegovim očima, čovek je odgovorio: “Dajte mi bar kutiju!” Tom čoveku je Biblija bila tako dragocena da je čuvao tu kartonsku kutiju u kojoj je ranije bila spakovana Božja reč. Otvorimo oči za svoju veličanstvenu prednost da u svojim rukama držimo kompletnu pisanu Božju reč.

Sada znamo zašto je Bog održao sastanak s Mojsijem. Ali, šta je Bog otkrio Mojsiju? Dvanaesti stih daje nam prvo otkrivenje: otkrio je svoju pisanu Reč. Dakle, prvo što je Bog dao čoveku koji se susreo s Njim bila je Njegova istina u pisanom obliku. On je odvojio vreme da to ugravira u kamenu. Odlomio je komad sinajskog granita, izbrusio ga po meri kako bi Mojsije mogao da ga nosi i svojim prstom ugravirao u njega svoje otkrivenje. Bio je to jedan od par slučajeva u Bibliji gde nalazimo da je Bog nešto pisao. On je napisao Zakon i to svojim rukopisom: “I izgovorivši ovo Mojsiju na gori Sinajskoj, dade mu dve ploče svedočanstva, ploče kamene pisane prstom Božjim” (2. Mojsijeva 31,18).

Niko nikada nije imao u rukama dokument dragoceniji od ovoga. Mojsije je imao u rukama autentični rukopis Božanstva — reči ispisane Božjim prstom.

Drugo otkrivenje opisano je u 2. Mojsijevoj 25,8.9. Nakon što je objavio svoju pisanu Reč, Bog je objavio i plan za gradnju svetilišta: “I neka mi načine svetinju, da među njima nastavam; kao što ću ti pokazati sliku od šatora i sliku od svih stvari njegovih, tako da načinite.”

Bog je svom narodu dao svoju Reč kako bi upoznali Njegovu volju i poštovali je. Dao im je i plan gradnje svetilišta, da bi mogao doći i boraviti među njima. Nije hteo da ostane nedostižno visoko, na planini. Hteo je da bude dostupan i pristupačan ali će, u skladu sa sopstvenim planom, boraviti na određenom mestu, nazvanom svetilište.

U ovim tekstovima, koji za naš moderni ukus mogu izgledati jako zastareli, možemo doći do određenih izuzetno značajnih informacija. Njihov sadržaj kazuje nam šta je prvo na spisku tvojih prioriteta u ovoj godini; faktor koji više od bilo čega drugog odlučuje o tome da li ćeš moći da vodiš pobedonosan život — redovno sastajanje sa svemogućim Bogom.

Mi smo imali susret s Gospodom. Prošli smo i kroz Crveno more. Prošli smo kroz pustinju, ali možda još nismo stigli do te gore, do mesta na kojem dosledno i redovno imamo susrete s Njim. O tim susretima često prebrzo govorimo kao o “vremenu tišine” za proučavanje i molitvu. Međutim, ti susreti s Bogom nisu uvek tihi. Možda bi bolji izraz za to mogao biti vreme “jačanja zajednice s Bogom”.

Ti tekstovi o Mojsijevim susretima s Bogom ukazuju nam na četiri principa koje možemo primeniti na svoj život vere.

Za mene je veoma zanimljivo ono što je prvo pomenuto u 19. glavi 2. Mojsijeve, to što je narod došao na jedno mesto gde će se susresti s Bogom. Ako nekim slučajem na svom posedu imaš privatnu planinu, ona bi mogla biti dobro mesto za privatne susrete s Gospodom. Uspinjanje na njen vrh svakoga dana verovatno bi učinilo čuda za tvoje duhovno ali i fizičko zdravlje. Međutim, ako planinski vrh nije praktičan, možda bi mogao pronaći neku zgodnu stenu ili panj na imanju nekog lepog hrišćanskog duhovnog objekta. Osim toga, ako čekaš na jednu baš takvu priliku, s Bogom nećeš imati redovne susrete. Ako čekaš da se susretneš s Bogom tek kada dobiješ rezervaciju za neku brvnaru kraj jezera ili u planinama, smeštenu u pećini, ili na lepoj beloj peščanoj plaži, gde se neprestano čuje razbijanje talasa o obalu, provodićeš mnogo vremena lutajući životom, udaljen od Njega. Treba ti neko odmah dostupno mesto. Mesto na koje možeš odlaziti svakoga dana.

Podsetimo se, kad su došli do planine, Izrailjci su bili u pustinji. Ulogorili su se u pustinji gde su se i susreli s Bogom. Potrebno je da nađeš mesto tamo gde “logoruješ”, gde je tvoj “oko” — odnosno, gde živiš. Potrebno ti je mesto u tvom domu, u stanu, gde se možeš susretati s Gospodom.

Evo, pokušaću da budem još praktičniji. Ti za sebe takvo mesto moraš pripremiti. Za to ti je potrebno četiri stvari: sto, svetlo, Biblija i tišina. To može biti i u tvojoj spavaćoj sobi, gde možeš da zatvoriš vrata i ostaneš sâm. To može biti u uglu tvoje radne sobe ili sobe za odmor, ili za tvojim kuhinjskim stolom. Ipak, ma gde se ono nalazilo, potrebno ti je da imaš samo svoje tiho mesto, na kojem možeš biti potpuno sâm s Bogom.

Naša porodica je u to uverena već dugi period vremena. U stvari, mi smo u svom ranijem domu u Kaliforniji to mesto ugradili u ukupni “dekor” doma. Svako od naše dece imalo je sto, ne nešto veliko, masivno, elegantno, nego samo mesto za pisanje, sa stolicom i lampom. To su bili među prvim komadima nameštaja koje smo nabavljali svakome za njegovu sobu. Nabavili smo to još pre nego što su deca znala zbog čega dobijaju sto. Tada smo im i objasnili šta treba da rade kad se nalaze za stolom, sa Gospodom. To je bilo mesto njihovog sastanka, randevua s Bogom. To smo potpuno svesno usadili u svet njihovih misli.

Deca ne postaju pobožna tek tako. Za to im je potrebno obučavanje. Vaša deca će gledati šta vi radite, pa će i odlaziti u crkvu s vama, ali neće znati kako da postanu pobožna deca, mladi ljudi i mlade odrasle osobe, ako za to nisu obučeni. Prema tome, kako bi bilo, ako ste roditelj, da za to odvojite određeno vreme?

Poznavao sam mladića iz jedne velike porodice, koji nije imao nijedno drugo mesto za susrete s Bogom, pa je izabrao ostavu. Montirao je lampu, ugradio stočić i na tom mestu se sastajao s Bogom. Jeste da je bilo tesno, ali je bilo tiho i tu je bio sam. Prostorija je, bar, imala vrata! Bilo je to samo njegovo mesto za susretanje s Bogom.

Kuća u kojoj sam ja rastao bila je veoma mala. Mamino mesto za susrete s Bogom bilo je kupatilo. Svoje knjige je držala u blizini male peći koja je grejala prostoriju. Za vreme dok je održavala sastanak s Bogom, na vrata kupatila stavljala je mali natpis na kojem je stajalo: “Ne uznemiravaj”, i mi smo znali da ne treba da je diramo.

Prezaposlene majke svoje vreme s Gospodom ne mogu provoditi za doručkom ili večerom. To stvara haos. Tada ne mogu a da ne budu uznemiravane. Tako, ako si majka, potrebno je da u tom pogledu budeš praktična osoba. Odredi vreme koje je za tebe najpovoljnije, ali ne zaboravi — vreme s Bogom ti je potrebno.

Ako si poslovna osoba, najbolje mesto biće u tvojoj kancelariji. Znam za jednog poslovnog čoveka koji u svoju kancelariju odlazi rano svakim radnim danom, da bi tamo mogao određeno vreme provesti s Gospodom. Ako biste ga pozvali u to vreme, dobili biste njegovu telefonsku sekretaricu. Ne biste mogli da prekinete njegov termin s Bogom, jer je to njegovo mesto za tu svrhu.

Gde je tvoje mesto? Potrebno ti je nešto gde možeš sesti i, potpuno neometan, uživati određeni period vremena zajednice sa svojim Gospodom. Upozoravam te, ako ne pronađeš odgovarajuće mesto, tada verovatno nećeš imati redovne susrete s Bogom. Ne možeš održavati dobar sastanak s Bogom dok sediš na ivici svog kreveta. Ne možeš ga održavati ako nemarno sediš na naslonu svoje sofe u dnevnoj sobi, u kojoj se non-stop nešto događa. Potreban ti je sto, lampa, Biblija i tišina. Kada pripremaš mesto za svoje susrete s Bogom, moraš biti odlučan, određen i beskompromisan.

U Božju prisutnost ne možeš “ušetati” plesnim korakom, sležući ramenima. Na takav sastanak ne možeš kaskati besposlenog uma, s rukama u džepovima, usput slušajući prenos utakmice na vokmenu. Naprotiv, tvoje srce za takvu svrhu mora biti pripremljeno. Bez obzira na to ko si, za to se ne možeš pripremiti odjednom, za par kratkih minuta. Većini od nas teško je da se pripremi za svoj susret s Bogom zbog svega onoga što se velikom brzinom okreće u “disk-drajvu” našega uma. Za druženje s Gospodom potrebno ti je dobrih 30 minuta, to je krajnji minimum. To nije nikakvo preterivanje. Evo radosne vesti: to vreme će biti “zaslužno” za sve ono što je drugačije nego inače u preostalom delu vašeg dana.

Nikako ne želim da ovaj predmet sklizne u magličastu sferu mistike. Što se mene tiče, to je nešto praktično, kao što su oblačenje, doručak, vožnja na posao ili plevljenje korova u cvetnoj leji. Ti i ja treba svakoga dana da održavamo sastanke s Bogom. Kao Njegova deca, vernici Njegove crkve, mi sâm svoj život crpemo od Njega. On je Čokot, a mi smo loze. Bez Njega, kako je to Isus neuvijeno rekao, ne možemo činiti ništa (Jovan 15,5).

Druga Mojsijeva izveštava nas da je Božji narod izrazio spremnost da posluša. To je izvrstan početak. Kada sediš za svojim stolom, tiho se moli Bogu: “Gospode, spreman sam na poslušnost Tebi. Ovamo nisam došao da se igram, nego da bar trideset dobrih minuta provedem u slušanju Tvoga glasa. Želim da budem osetljiv. Nije me briga da li neko drugi zna da sam ja ovde; želim da čujem šta mi Ti govoriš kroz svoju Reč.” Sećate li se da su Izrailjci morali da se “osveštaju”? Na isti način i ti treba da budeš iskren i izričit u pogledu područja koja nisu uređena između tebe i Gospoda. Razgovaraj s Njime o tome direktno i, radeći tako, vodi računa da tvoj konto s grehom bude stalno na minimumu. Izrailjci su čak prali svoju odeću.

Otkriću vam jednu svoju tajnu. Ako sam fizički prljav, ne postižem dobre rezultate u svom druženju s Gospodom. U tome uspevam bolje posle tuširanja; rano ujutru ili kasno uveče. U tome nisam uspešan ako, u napornom delu dana ili posle šišanja trave, pokušam da sednem i da odmah otpočnem svoj sastanak s Bogom. To u mome slučaju ne može da funkcioniše. Moje telo treba da bude čisto. Potrebna mi je priprema za slušanje reči od Boga, bez ikakve obuzetosti drugim stvarima.

Da bih antenu svog uma i duha mogao usmeriti u idealnom pravcu, ponekad držim pri ruci crkvenu ili horsku pesmaricu. Znam napamet priličan broj i dobrih starih hrišćanskih himni o veri, ali i neke od dubokoumnijih savremenih hvalospeva i tada uživam da u takvim trenucima pevam Gospodu. Pošto ne uspevam uvek da zapamtim reči, pesmarica mi je pri ruci, na stolu.

I ti možeš učiniti nešto slično tome. Pripremi se, tako da možeš čuti kada Bog progovara.

Sviđa mi se što Bog Mojsiju nije dao otkrivenje koje kaže: “Idi k narodu i daj im viziju.” Da se to dogodilo, posmatrali biste kako od tada Izrailjci svuda po pustinji traže vizije. Oni bi tada slušali vizije, gledali vizije, prisustvovali vizijama, govorili o vizijama i završili s masovnom vizionarskom pometnjom. Bog nije učinio to, nego im je dao Knjigu. Rekao je Mojsiju: “Idi s ovim napisanim istinama i poučavaj narod.” Naš cilj je: jasne, lako prepoznatljive reči.

Kad imaš sastanak s Bogom, otvori Knjigu. Ne oslanjaj se na svoje dobro pamćenje; osloni se na te štampane svete stranice. Nemoj nemarno listati po knjizi ili “zujati” među stihovima, posebno izbegavajući stari metod “otvaranja prozora, kada puštaš da vetar otvori tvoju Bibliju na mestu gde se nalazi neki stih, koji ćeš, onako nasumice, uzeti kao svoj biblijski tekst za taj dan. Ne možeš očekivati da otkriješ Božje misli i osećanja rpema tebi, ako primenjuješ takav nasumičan i neodgovoran pristup.

Kreni od početka neke bibijske knjige i obrađuj je polako i sistematski. Čitaj naglas. Čitaj intenzivno razmišljajući. Slušaj šta govore tvoja usta i moli se Bogu da učini da u tvom životu oživi ono što čuješ. Isključi sve ostalo. Moli se za to. Primeni to lično na sebe. Pevaj neku pesmu o tome. Neka to postane sastavni deo tvog svesnog razmišljanja i, dok to vreme posvećuješ Njemu, zaboravi na sve drugo. Imaj na umu: to je prvo na spisku prioriteta!

Reći ćeš: “Dobro, pastore, sve je to lepo, ali to sam ranije već čuo. To nije ništa novo.”

U redu, to si već čuo. Ali zašto si prestao to da radiš? Svestan sam da to nije ništa novo. Naš problem nije pronalaženje nečega novog, nego zanemarivanje primene istine koja nam je poznata. Tako je pisao apostol Petar: “Zato se neću olenjiti opominjati vam jednako ovo, ako i znate i utvrđeni ste u ovoj istini” (2. Petrova 1,12).

Svima je nama potrebno podsećanje. Zašto? Zato što će redovno sastajanje s Bogom imati svoje kapitalno, prepoznatljivo dejstvo na tvoj stav u braku, roditeljstvu, profesionalnom životu, na tvoj jezik, tvoje svedočenje i tvoju marljivost u školi ili na fakultetu. Zadiviće te šta će ta disciplina ostvariti u pogledu tvojih navika u učenju. To znam, jer kada u tome učinim propust, nedugo posle toga plaćam svoju cenu.

Dovde si verovatno mogao i da pretpostaviš šta ću preporučiti, ali ovo će te možda zapanjiti. Potrebna ti je sveska; takvu svesku neki ljudi nazivaju “dnevnikom”, ali ja ne govorim o nekoj skupoj knjizi zlatnih listova, s ugraviranim imenom na prednjoj strani korica i prelepim kožnim omotom. Potrebna ti je jednostavna sveska koja ne košta mnogo. To je lična beležnica, koju ispisuješ povremeno, a ne dnevnik za svaki dan. Ti u nju nećeš upisivati šta si uradio, nego šta Bog čini u tebi i kroz tebe. Na sastanak s Gospodom treba poneti i olovku i hartiju. Nikada se nećeš pokajati ako budeš negovao tu disciplinu.

Poznati rečnik Vebster daje nam sledeću definiciju reči zapisnik (engl. journal): “Zapisivanje svakodnevnih poteza, iskustava, ideja i razmišljanja, za privatne svrhe.” Sada ću ti dati jednu preporuku. Neka tvoj zapisnik ostane tvoja privatna stvar; ne dozvoli da ga iko drugi čita. Zapisnici se ne vode da bi bili objavljivani nego zato da nam pomognu da sačuvamo u sećanju ono što Bog čini. Zapisnik će ti pomoći da pamtiš šta je Bog rekao. Možda si prošle godine imao neke od najsnažnijih i najdubljih misli na svojim sastancima s Gospodom, najznačanijih u svom celom životu druženja s Njim, ali su one sve bile i prošle, ukoliko se nisi potrudio da ih zapišeš.

Vodio sam beležnicu još od vremena kad sam proučavao život Džima Eliota, misionara-mučenika, čije je svedočanstvo u knjizi Senka Svemogućega na tako divan način prikazala njegova žena Elizabet. Ta knjiga je više od samo objavljene knjige o značajnom putovanju jednoga čoveka s njegovim Bogom.

Od kada su naša deca naučila da pišu (i da zapravo osmisle ono što pišu), počeli smo da ih učimo da vode beležnice. To je za svakoga od njih bilo svojevrstan izazov. Učili smo ih: “Bog može da ti govori, a mi želimo da zapisujete ono što vam On govori. Dovoljno je ako je to i samo jedna ili dve rečenice.”

Imaš li borbe u svom emocionalnom životu? Tražiš li druga za sebe po Božjem izboru? U tom slučaju, zapisuj svoje želje. Piši o mladiću ili devojci s kojim ili s kojom veruješ da Bog hoće da provedeš svoj život. Piši o borbama koje prate izazov traženja takve osobe. Pretvori te svoje borbe u pisanu reč. Upiši u taj tekst osobine koje tražiš. Kako veliki može biti doprinos, uloga jedne takve beležnice!

Jedan od načina na koje sam negovao svoj spisateljski dar tokom godina bio je uz pomoć beležnice. Mnoge od rubrika, članaka i knjiga koje sam napisao nastali su direktno iz semena misli i zapažanja koje sam unosio u svoje “knjige o životu”.

Poslušajte za trenutak reči iz knjige o Džimu Eliotu. Kakvog li dara od Gospoda što imamo prednost da pogledamo preko ramena tog mladog pobožnog čoveka. On je pisao:

Upravo sam se uspeo na brdo. Ushićujući je i predivan osećaj stajati u zagrljaju senki lepog drveta, dok ti nebo pozdravlja srce a vetar vuče krajeve tvoje tunike. Zar bi čovek mogao tražiti više od gledanja, slavljenja Boga i predavanja Njemu? O, punino, o beskrajna radosti poznavanja Boga na zemlji, kako ću vas izraziti ako nikada više ne podignem svoj glas govoreći o Njemu? Ako ga budem ljubio i ako mu budem bio ugodan, možda će mi On, u svojoj milosti, dati mnogo dece da ih vodim kroz nepregledna zvezdana polja u istraživanje Njegovih nežnih misli. Ali ako se to ne dogodi, ako ga samo budem mogao videti, dotaknuti se Njegove haljine i nasmešiti mu se, o, tada neće biti važni ni zvezde ni deca, nego samo On.[3]

Da li si se nekad našao u nekom području van grada, s mnogo voća koje sazreva na suncu? Možda si u neko prohladno septembarsko jutro krenuo u šetnju kroz jabučnjake u pitomim krajevima ove zemlje, ili duž neke reke. Ili si, možda, negde na primorju, prolazio pored gajeva s južnim voćem, pored stabala grana otežalih od plodova. Tamo gde ti živiš, možda ima najviše trešanja ili bresaka, jagoda ili borovnica, a možda i nekog drugog, retkog voća. Prijatno je gledati takvo obilje lepog, ukusnog voća, kako visi sa grane ili loze, spremno za branje. Miris koji odaje takvo voće čini da ti pođe voda na usta i ispunjava ti misli ugodnim sećanjima.

Plodan hrišćanski život je sličan tome — sladak, okrepljujući, hranljiv, mirisan, nešto čemu volimo biti blizu. Međutim, takav život zahteva pažljivo negovanje zemljišta, pažljivo obrađivanje voćnjaka, pažljivo orezivanje grana i loza. Dublje, doslednije hodanje s Hristom zahteva svakoga dana naše vreme i pažnju. Ako tako bude, ti ćeš svakako nositi rod. Doživljavaćeš manje borbi u propovedanju jevanđelja, manje sukoba stavova, manje prepreka u odnosima, manje školovanja, izazova, autoriteta, pa čak i manje traženja Božje volje. Eto, to je razlog zašto je susretanje s Bogom prvo na spisku prioriteta.

Da li je Božji Duh privukao tvoju pažnju? Dobro je biti pokrenutih osećanja kada Bog našu pažnju privuče na neki predmet, ali je još bolje učiniti svesnu odluku da s tim u vezi nešto i učinimo. Lepo je gajiti dobre misli i snevati dobre snove, ali se u tvom životu neće ništa stvarno događati ukoliko ne iskoračiš u veri i poslušnosti i povučeš svoj prvi potez.

Već ovog časa napravi plan o održavanju svakodnevnih sastanaka s Bogom. Neprijatelj namerava da te ubedi kako ti to nije potrebno i kako, u stvari, treba da radiš nešto drugo. Šaputaće ti: “Toliko si zauzet drugim obavezama, preterano zauzet.” Međutim, svaki izgovor koji ti on ponudi samo je obična laž.

Ako si, dragi prijatelju, previše zauzet da se sastaneš s Gospodom, onda si, praktično, preterano zauzet. Ponavljam, moraš se izboriti, stvoriti to vreme. Zar ne bi bilo dobro da o tome načiniš plan pre nego što večeras pođeš na spavanje?

Mojsije je čovek koji se susreo s Bogom. Shvatio je da su za tako nešto potrebni disciplina i priprema. Jedno je znati šta treba da radimo, a sasvim nešto drugo to stvarno i raditi. Koliko je među nama onih koji završe tečaj o molitvi, ali se ne mole, ili savladaju veštinu evangeliziranja, ali nikada ne govore o svojoj veri? Možda u ovom pripovedanju o Mojsijevom životu nismo naučili ništa naročito novo, ali smo zato bili suočeni s nekoliko dubokih podsećanja iz Božje reči. Neka mudra nova tehnika neće nam biti potrebna ništa više nego što bi nam bilo potrebno neko teško poniženje. Nama je potreban ukor od Svetoga Duha zbog toga što smo tako lenji, dremljivi i što toliko odugovlačimo kada treba da se uspnemo na goru i da u trajanju od 30 minuta održimo sastanak s Gospodom.

Neka On učini nešto, makar i protivno našim željama! Uprkos našim lošim dosadašnjim rezultatim, neka nas On ovog časa zaustavi, podsećajući nas da bismo, samo ako održavamo svoje vreme susretanja s Njim, mogli postati neuporedivo uspešnije Božje sluge.

[1] Beno Rothenberg: God’s Wilderness, str. 2.

[2] A. W. Tozer: The Knowledge of the Holy, str. 4

[3] .Elisabeth Elliot: Through Gates of Splendor, str. 265.266.

< 14. Poglavlje Sadržaj 16. Poglavlje >