Jedna od velikih tajni s kojima se susrećemo je opasna priroda pobožnosti. Svako ko hoće prisan odnos s Bogom, ulazi na opasnu teritoriju. U prethodnom poglavlju videli smo koliko je važno održavanje veze s Bogom. Da li si znao da sebe na taj način — uspostavljanjem veze s Bogom — činiš ranjivim? Ako odlučiš da svoj život posvetiš Bogu ili, ekonomski rečeno, da ga investiraš u Boga i da gajiš prisne odnose sa Svemogućim, sâm si to tražio. Koračaš pravo u minsko polje. Neće potrajati dugo i već ćeš početi da doživljavaš ono što bismo mogli nazvati “principom opasnosti”.

Reč “opasnost” (peril) Vebsterov rečnik definiše kao “izlaganje riziku povređivanja; teškoća”. Opasnost sadrži pretnju povredom, a ne izvesnost povređivanja. Aktivnost koja se predstavlja kao opasna ne mora se obavezno dogoditi, ali može.

Možda si osoba koja voli jedrenje i možda, ako živiš u primorskom kraju, imaš malo plovilo od pet metara, koje spuštaš u more. Kad si na otvorenom moru, nalaziš se u opasnosti od brodoloma. To ne znači da ćeš doživeti brodolom, nego samo da je mogućnost brodoloma izraženo prisutna. Isto tako, ako brzo voziš mokrim autoputem usred oluje s grmljavinom, izlažeš se opasnosti od saobraćajnog udesa. To ne znači da ćeš stvarno doživeti udes, ali su mogućnosti za to velike. Ili, zamisli da igraš fudbal i da si član prvog tima. Na utakmici se izlažeš opasnosti od kidanja ligamenata ili preloma kosti. To ne znači da ćeš stvarno polomiti nogu ili ruku, ali znači da rizikuješ takvu vrstu povrede. Pretnja biva pojačana.

Postoji jedan jednostavni aksiom koji, u ovoj glavi, želim da razvijem na osnovu Mojsijevog života: Oni koji su rešeni da hode s Bogom postaju meta neprijatelja.

Možda si sasvim ozbiljno odlučio da ove godine kreneš potpuno novim putem, družeći se s Isusom Hristom. Odlučio si da se probudiš iz nečega što nije bilo druženje nego zimski san i pođeš za svojim Gospodom ka novim horizontima. Sročio si obećanje Bogu koje, otprilike, ovako glasi: “Gospode, hoću da se dosledno družim s Tobom. Hoću da se susrećem s Tobom. Hoću da vodim pobožan život. Želim da Ti svojim životom, Hriste, budem na čast.”

Ako si doneo takvu odluku, uveravam te da je vojska Božjeg neprijatelja već dobila informaciju. Već sada si meta neprijateljevih napada. Suočavaš se s nizom opasnosti koje bi na kraju mogle dovesti do povrede u tvom duhovnom životu.

Suočavaš se s neizbežnim zamkama. Ne mora značiti da ćeš upasti u ijednu od njih, ali zamke će se pojaviti. Novi zavet to jasno izražava, kao npr. u 2. Timotiju 3,12: “I svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni.” Po prevodu Amplified Bible tekst glasi ovako: “Svi koji su rešeni da žive predanim, pobožnim životom suočiće se s progonstvom, odnosno moraće da ispaštaju zbog svog stava.”

To je čudno obećanje, ali obećanje u svakom slučaju. Većina obećanja ohrabruje, dok bismo ovo obećanje mogli opisati kao realistično. Ono kaže da ćeš se, ako odlučiš da živiš pobožno, suočiti s kušanjima čiji je cilj zaustavljanje tvoje odluke.

Petar beleži slično obećanje: “Budite trezni i pazite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Branite se od njega tvrđom (postojanošću) u veri, znajući da se takva stradanja događaju vašoj braći po svetu” (1. Petrova 5,8.9).

Tvoj neprijatelj je kao lav koji riče i traži nevinu žrtvu. On najpohlepnije žudi da hvata pobožne. Ako praviš kompromise u svom hrišćanskom životu, tada nisi stvarno na meti neprijatelja. Zašto bi on na tebe trošio vreme? Ti si već na pola puta u njegov tabor. Ali, odlučiš li da se izdvojiš, da se suprotstaviš struji, odbaciš li mišljenje sveta o tome kako bi trebalo da vodiš svoj život, odlučiš li da živiš u skladu s biblijskim merilima, budi uveren da će tvoj neprijatelj tražiti da te “proždere”, da te uništi. Tada ćeš sigurno iskusiti strele đavola.

Neko je to ovako izrazio: “Svako ko želi da hodi s Bogom korača pravo u teško iskušenje.” Svi koji se opredele za pobožnost žive u režimu probe. Kušanja će svakako doći.

Mnogo je ljudi koji mogu da posvedoče: “Znaš, tek nedavno sam odlučio da živim po Božjoj volji. Stvarno sam verovao da će od tog trenutka stvari krenuti nabolje. Međutim, činjenica je, da su stvari krenule nagore.”

Pre više godina jedan čovek mi je rekao kako je doneo odluku, drugačiju od svih odluka u svom dotadašnjem hrišćanskom životu. Nameravao je da živi po Božjoj volji, bez obzira na to šta će ga snaći i rekao: “Gotovo od dana kad su te reči izašle iz mojih usta, išao sam iz problema u problem, iz iskušenja u iskušenje i neprekidno živeo pod vatrom neprijateljevih napada.”

Jedne večeri dok sam propovedao o ovom predmetu, saznao sam da su nam u posetu došli neki prijatelji iz Zaira. Odmah posle bogosluženja otišao sam do prostorije u kojoj su se nalazili i seo s njima. Rekli su mi: “Večerašnja propoved bila je namenjena nama. To je tačno ono gde smo mi bili.” A bili su hiljadama kilometara daleko, u Zairu! Hteo sam da kažem da je propoved bila za mene, pošto sam, pripremajući propoved, zaključio da je ona kao skrojena baš za moje potrebe. Reč je o univerzalnom principu: ako odlučiš da živiš pobožno, “princip opasnosti” kaže da ćeš postati meta neprijatelja.

Ipak, nije sve izgubljeno. Naprotiv! Naša je velika nada i uverenje da je Onaj koji je u nama veći od onoga što je na svetu. Neprijatelj s kojim se suočavamo nije tako strašan da mu se ne možemo suprotstaviti ili ostati čvrsti i sigurni u svojoj odluci. Naš Bog je Bog nade. Tekst u Psalmu 4,3 priziva nešto što bih ja nazvao “pojačanjem za borbu”. Božja linija snabdevanja nikada ne presušuje. Kad su Njegovi pobožni sledbenici u nevolji, On je spreman da pošalje neophodno pojačanje. Dok vodiš borbu, Bog će obezbediti, zadovoljiti sve tvoje potrebe: “Znajte da Gospod divno čuva svetoga svojega; Gospod čuje kad ga zovem.”

Kada budeš bio načisto da hoćeš da staneš na Hristovu stranu kao pobožna osoba, kada budeš znao da hoćeš da budeš potpuno, bez rezerve predan Bogu — ne samo neki osrednji, “nedefinisani” hrišćanin koji Hrista prihvata kao svojevrsne stepenice za bekstvo u slučaju požara — tada postaješ predmet Božje posebne pažnje. On kaže da te posebno izdvaja, “posvećuje” za sebe. U stihu se dodaje: “Gospod čuje kad ga zovem.” Te dve misli se uklapaju. Pobožni često moraju da traže Boga kad nastanu opasnosti i zato On kaže: “Ja sam tu; odgovoriću ti. Saslušaću ono što želiš da mi kažeš.”

Ipak, kad je tvoj odnos s Bogom prisan, ti živiš u uslovima vrlo realne opanosti od neprijateljskih napada. Što je odnos prisniji to je opasnost veća.

Mojsije je čovek koji je biodlučio da hodi s Bogom i, stoga, postao meta neprijatelja. Kako se taj pobožni čovek postavio prema tako nastalim neizbežnim opasnostima? U tekstu iz 10. glave 4. Mojsijeve vidimo Božji narod, Izrailjce, pod gorom Sinaj, kako grade svetilište, kako se savetuju u pogledu Božjeg zakona. Pripremaju se da napuste Sinaj i nastave svoje putovanje prema Hananu, Obećanoj zemlji. Mojsijeva je namera da ih povede ka tom cilju.

Ali, najpre o opasnostima. “I u dvadeseti dan drugoga meseca druge godine podiže se oblak iznad šatora od svedočanstva ... I složiše šator, pa pođoše sinovi Girsonovi i sinovi Merarijevi noseći šator” (4. Mojsijeva 10,11.17).

Svetilište je bilo prenosiv molitveni dom, načinjen od šatorâ oslonjenih na stubove koji su se mogli oboriti, skinuti, složiti i koje su pripadnici Božjeg naroda mogli nositi na ramenima. Kad bi Izrailjci došli na neko mesto i smestili se, podigavši svoj logor, postavljali su svetilište. Kasnije, kad bi oblak polazio dalje, oni bi sklopili svetilište, nosili ga dalje, a onda ponovo postavljali. Ne zvuči li vam to kao vojni manevri? Tek što sve raspremite i sklonite, oni kažu: “Razapnite šator”, pa ga ponovo postavljate. To se upravo dešavalo i Božjem narodu.

I sada biste mogli pomisliti kako će ti ljudi koji su upravo videli Božji zakon, ispisan Božjim prstom, koji su upravo sagradili taj izuzetni novi prenosivi molitveni dom, koji je projektovao sâm Bog, van svake sumnje oduševljeno iščekivati da uđu u Hanansku zemlju. Ali ne!

Svaka velika grupa ljudi koja želi da živi po Božjim uputstvima, po Božjoj volji, izgleda uvek privlači neku manju grupu kojoj nedostaje takva želja. Tu drugu grupu Biblija opisuje kao “svetinu”. Znate li šta znači jevrejska reč za “svetinu”? Dakle, “ološ, rulja”. Složićemo se da Bog svakako zna kako da označi neku grupu! Takvu grupu ljudi mogli bismo opisati izrazom “telesni obor”.

U tom logoru od mnogo stotina hiljada Izrailjaca i izvesnog broja stranaca koji su im se pridružili po njihovom izlasku iz Egipta, jedan segment je Mojsiju stalno bio trn u oku. Bog ih je, prema 2. Mojsijevoj 12,38, nazvao izrazom “drugih ljudi mnogo”, u Nemiji 13,3, “tuđinci”, a ovde, “svetina”. Tekst iz 4. Mojsijeve 11,1 govori o grupi Jevreja na putu za Hanan koji iznenada počinju da se opiru Božjem vođstvu:

Posle stade se tužiti narod da mu je teško [svetina gunđa, pa se tako “tuži narod”]; a to ne bi po volji Gospodu; i kad Gospod ču, razgnevi se; i raspali se na njih oganj Gospodnji, i sažeže krajnje u okolu. (Tekst u uglastim zagradama, autorov)

Kad je situacija postala usijana, gunđala su povikala Mojsiju; Mojsije se pomolio Gospodu, i oganj se ugasio. Ali, oni se još nisu smirili. Čitamo dalje, od 4. stiha: “A svetina što bejaše među njima, beše vrlo lakoma, te i sinovi Izrailjevi stadoše plakati govoreći: ko će nas nahraniti mesa? Opomenusmo se riba što jeđasmo u Misiru zabadava, i krastavaca i dinja i luka crnoga i beloga, a sada posahnu duša naša.”

Zatičem sebe kako im odgovaram: “Tako vam je to kad jedete takve stvari!” Riba, crni i beli luk? Nikakvo čudo što nemaju apetita, pa su se žalili: “Nema ništa osim mane pred očima našima” (6. stih).

Iako si možda pobožna osoba, takve obeshrabrujuće reči možda ćeš moći da slušaš samo dotle dok one ne počnu da te demorališu, da te obaraju. Želiš da živiš po Božjoj volji, ali se nalaziš u društvu nekih ljudi koji to ne žele. I oni su, neizbežno, bučni, “sitne duše”, negativni. Ne žele da se povinuju Božjim uputstvima; hoće da idu svojim putem. Neprestano gledaju unazad i pričaju kako je nekada sve bilo divno (pre nego što si ti došao).

Dr Hauard Hendriks je govorio: “Ta dobra stara vremena zapravo su stvorila ova loša sadašnja vremena u kojima danas živimo.” Taj moj poštovani mentor zaista pogađa metu! Vrlo rado se osvrćemo unazad na neka “dobra stara vremena”; ovim novim vremenima nismo spremni čak ni šansu da damo. Svetina toga nikada ne postaje svesna.

Mojsije je slušao kako ta jadna grupa kuka, prigovara i gunđa; stalno je to slušao. Toliko je to slušao da je mislio da će se ugušiti. “I ču Mojsije gde narod plače u porodicama svojim, svaki na vratima od šatora svojega; i Gospod se razgnevi vrlo, i Mojsiju bi teško” (10. stih).

Sigurno možete zamisliti Mojsija kako šparta duž onih redova od šatora i sluša neprekidno kukanje! Ljudi se žale; plaču; mrgode se, ispoljavaju veliku tugu, odmahuju glavom i prave mračna lica. Nije potrajalo dugo, i to počinje da savlađuje starog Mojsija. U tekstu stoji, “i Mojsiju bi teško”.

Tako bih želeo kad bih mogao reći da se Mojsije tim opasnostima suprotstavio vedrog duha. Uspeo je u tome u slučaju tri od četiri opasnosti. Ali ovde je bilo nešto za šta jednostavno nije imao rešenja. Mogu da ga razumem, i stvarno ga razumem. Koliko je Mojsije samo želeo da njegov narod vidi Boga koga je on sâm video u zapaljenom grmu, da ima poverenje u oblak koji se nepogrešivo kretao prema Hananu, ali ništa od toga. Žarko je želeo da Izrailjci izgrade nebeski apetit, koji će učiniti da uživaju u nebeskoj hrani, ali ništa. Konačno, iscrpli su ga i on je obeshrabren. Ne treba da nas iznenadi kada čujemo kako grubo izgovara pred Bogom sledeće reči:

Zašto učini tako zlo sluzi svojemu? i zašto ne nađoh milosti pred Tobom, nego metnu na me teret svega naroda ovoga? Eda li ja začeh sav ovaj narod? eda li ga ja rodih, kad mi kažeš: iznesi ga u naručju svojem, kao što nosi dojilja dete ... Otkuda meni mesa da dam svemu ovom narodu? jer plaču preda mnom govoreći: daj nam mesa da jedemo. Ne mogu ja sâm nositi svega naroda ovoga, jer je teško za mene. Ako ćeš tako činiti sa mnom, ubij me bolje [nema šta, stvarno je utučen!], ako sam našao milost pred Tobom, da ne gledam zla svojega. (Stihovi 11-15, reči u zagradama autorove)

Možete li ga razumeti? Da li ste nekad bili do te mere utučeni, toliko deprimirani? Što se dublje predaš, to je teže breme. Što je brži tempo, to je teže sidro. Slušajte, što su slavniji snovi koje ti je možda dao Bog, to će upornija biti svetina koja hoće da ih sruši. Ona će se žaliti, frktaće, ljutiće se. Ako ih dovoljno dugo slušaš, dospećeš do dna utučenosti.

Poznavao sam mladog profesora koji je predavao u jednoj srednjoj školi u zapadnom delu Los Anđelesa. Pokušavao je matematiku da predaje grupi dečaka, među kojima je bila i “svetina” koja baš ništa nije htela da uči. Tako mi je on jednom rekao: “Pastore, evo šta ja radim, predajem razredu disciplinu, a u međuvremenu ubacim i pomalo matematike.” Pričao mi je kako je jednom utrošio deo školskog časa da ukroti jednog dečaka, da bi ga tek na kraju uspeo da obori na klupu. “Želeo sam da mu kažem neke stvari”, reče. To se sve dogodilo u njegovoj učionici.

Šta mislite, da li je taj profesor doživeo neko razočaranje? Imao je zvanje doktora matematike; silno je voleo svoj predmet i znao kako da ga predaje. Ipak, najveći deo svog vremena provodio je gaseći vatre koje nemaju veze s njegovom profesijom. Umesto da se rve s formulama i jednačinama, našao se u ulozi čoveka koji se rve s neposlušnim đacima.

Mogu li vam nešto preporučiti? (To ne naplaćujem.) Čim je grupa dovoljno velika, svetina dolazi do izražaja. Kako se, npr., uvećava biblijska grupa s kojom radiš, pre ili kasnije pojaviće se svetina. Bez obzira na to da li si u Biblijskoj školi, na seminaru, u hrišćanskoj srednjoj školi — svuda ćeš naići na svetinu. Posetiš li crkvu ma koje veličine, u njoj ćeš naići na svetinu. Osnuješ li novu crkvu, samo je pitanje vremena kad će se pojaviti svetina. To se odnosi na grupe u crkvi, na razrede organizovane verske nastave, na horove. Bez obzira na to o čemu je reč, kada okupiš dovoljno veliku grupu ljudi, u njoj ćeš naići i na svetinu.

To znači, kada hoćeš da tvoj život bude ugodan Gospodu, kada silno želiš da budeš na Hristovoj strani, pre ili kasnije naći ćeš se okružen svetinom, s onima koji uopšte ne žele da budu ugodni Bogu. I tako, ako ne paziš, pustićeš ih da izvuku ono najbolje iz tebe, a sâm ćeš pasti pod teretom razočaranja i potištenosti.

Jednu od svojih najvećih borbi iz vremena studija teologije vodio sam sa “svetinom”. Bio sam dovoljno naivan da poverujem kako su ljudi koji su nam predavali predmete svi bili Božji ljudi. Bio sam dovoljno naivan da sam zamišljao — ako se stvarno uneseš u svoje studije, sve će biti vredno uloženog truda. Samo je mali procenat mojih kolega imao sličan odnos prema svojim studijama. Morao sam se boriti s razočaranjem zbog stava tih momaka. Razume se, nisam bio nikakav svetac, neko ko nikada nije pogrešio i ko je kroz život prolazio ne izgubivši ništa od svog sjaja. Ipak, moji ciljevi sudarali su se s ciljevima mnogih mojih kolega, pa je bilo i sukobljavanja. To su bila neprijatna, čak depresivna iskustva.

Međutim, ako se usredsrediš na ta sukobljavanja, ostaćeš i nadalje razočaran. Upravo to se dogodilo Mojsiju. Slušao je kukanje i plač iza zastora brojnih šatora, tako da je konačno i sam zakukao: “Gospode, uzmi moj život.” To je krajnji izraz utučenosti.

Umorni Ilija jednom je, takođe, izgovorio slične reči, sedeći pod jednim kržljavim drvetom u pustinji. Isto to izgovorio je i Jona, sedeći pod sasušenom lozom, izvan zidova Ninevije. I jednom i drugom već se bilo smučilo; obojica su tražili od Gospoda da što pre umru. Međutim, Gospod nije hteo da uzima život ni Iliji ni Joni, a ni Mojsiju nije nameravao da skrati dane; nasuprot tome, On se pozabavio dotičnim problemom.

I ovom prilikom Mojsije je pokušavao da obavi gomilu posla, pa je Gospod razdelio njegovo breme. O tome možete čitati u 4. Mojsijevoj 11,16-25. Bog je zadovoljio njegovu potrebu. Ali čim je opasnost uklonjena na desnoj strani, nova opasnost se pojavljuje na levoj strani. Odmah za petama prve, pojavila se druga opasnost. Tako biva kad smo rešeni da izvršavamo Božju volju. Opasnosti mogu dolaziti u neprekidnom nizu.

Druga Mojsijeva opasnost počela je s rečima iz 26. stiha: “A dva čoveka ostaše u okolu ...” Ove reči nam možda neće mnogo reći ukoliko ne znamo da je sedamdesetorici narodnih starešina Mojsije rekao da izađu i stanu uz šator od sastanka. Bog je tu sedamdesetoricu bio odredio da nose teret. Ali kad je izvršen proziv, dvojice nije bilo. Jedan se zvao Eldad a drugi Modad. Nijedan od njih nije bio buntovnik; u stvari, Božji Duh ih je naveo da ostanu u okolu. O tome čitamo u 26. stihu: “Na koje dođe Duh ... i stadoše prorokovati u okolu.” Jedan mladić je video šta se dogodilo pa je bez daha pojurio k Mojsiju noseći vest: “Eldad i Modad prorokuju u okolu.”

Šta je mladić zapravo imao na umu? Evo šta: “Mojsije, to je tvoj posao, jer ti si prorok. Ako iko treba da prorokuje, to ti treba da činiš.” Tako je na to gledao mladić. “Mojsije, tamo su dva čoveka koji ne poštuju program”, glasila je vest. “I, što je najvažnije, oni tamo rade tvoj posao.” Zanimljivo je videti šta se odmah potom dogodilo: “A Isus sin Navin, sluga Mojsijev, jedan od momaka njegovih, reče govoreći: Mojsije gospodaru moj, zabrani im” (28. stih).

Ti mladići su ljubomorno čuvali, “obezbeđivali” Mojsijevu ulogu, pa su rekli: “Mojsije, ne smeš dopustiti da na tome ostane, da ništa ne preduzmeš. Ti si taj koji je prorok. Šta to tamo rade Eldad i Modad? Šta oni misle, ko su oni da tako prorokuju? To je tvoj posao.” I tako, kaže Isus Navin: “Vojskovođo Mojsije, zabrani to.”

Kako mi je samo drago što je Mojsije imao veću širinu. On odgovara sigurnim glasom, bez i nagoveštaja ljubomore: “Zar zavidiš mene radi? kamo da sav narod Gospodnji postanu proroci i da Gospod pusti Duh svoj na njih (29. stih)!” Eto, vidite kako izgleda nesebičnost! U srcu tog Božjeg čoveka nije bilo ni trunke nesigurnosti.

Da li težiš pobožnosti? Želiš li da budeš na Hristovoj strani? Da li te je Bog obdario za službu? Ako jeste, već negde u putu suočićeš se s opasnošću ljubomore, s osećajem da si “nezamenljiv” u nekoj određenoj službi. Tako će se dogoditi da neki kojima si okružen usade u tvoje srce seme ljubomore, koje će u trebi izazivati osećaj nezamenljivosti. Mislićeš: Šta radi ona tamo? Ja mogu da predajem bolje od nje. Ili, Pripazite na tog čoveka. On pokušava da preuzme stvari u svoje ruke. Svi znaju da sam ja vođa. Ili, Ne mogu da odem. Ja sam stvorio ovu organizaciju. Da li si nekada čuo takve ili njima slične reči? Da li si ih nekad i sâm izgovorio? To su reči uskogrude ljubomore i oholog osećaja nezamenljivosti.

Slušajte me! Nikome neće biti teško da siđe, da ode, ako ga je Bog postavio na mesto na kojem se nalazi. Među najljubomornijim, najpodozrivijim ljudima na svetu su takozvane hrišćanske “javne ličnosti”, zaljubljene u novinske isečke o sebi. Njima je važnoda govore o pravim imenima i da budu viđeni uz prave ljude; važno im je da drugi o njima dobro misle. Oni teže slavi. Neka Bog bude u pomoći onome čija slava pokušava da istisne njihovu!

Nisi nezamenljiv. Nisam to ni ja. Niko nije nezamenljiv, niko, osim Gospoda Isusa Hrista. On je glava. On je taj Nadmoćni. On je Utemeljitelj. On je na prvom mestu. I kada On ukloni jednog i postavi drugog ili jednog vrati na niže mesto a podigne nekog drugog, On to čini jer on drži konce u svojim rukama. To je Njegovo suvereno pravo. Problem nastaje u trenucima kad o sebi počinjemo da mislimo kao o “suverenim” ličnostima. Dragi prijatelju, On te je postavio tamo gde si Njemu bio potreban. On ti je dao da radiš to što radiš. On to od tebe može uzeti podjednako brzo kao što ti je i dao. Samo verno obavljaj svoj posao, obavljaj ga kako valja i uzdiži Hrista.

Mojsije je svoj drugi ispit položio sa sjajnim uspehom, pa ćeš možda i ti pomisliti kako će tako biti na svim ispitima. Nema više opasnosti. Greška.

Vrlo je moguće da je Mojsijeva žena Sefora bila umrla i da se Mojsije oženio drugom, opisanom u 4. Mojsijevoj 12,1 kao kušitska žena [žena Madijanka, u Daničićevom prevodu]. Evo na kakvu je reakciju naišao taj Mojsijev izbor: “I stadoše vikati Marija i Aron na Mojsija ...”

Trenutak! Ko su Marija i Aron? Zar to nisu Mojsijeva sestra i brat? Svakako. Neverovatno, Mojsijeva rođena starija sestra i brat vode tajnu kampanju protiv svog mlađeg brata. Zašto? “Jer se oženi ženom Madijankom [kušitskom].”

Taj tekst nekim ljudima predstavlja problem, zato što je Bog stao u Mojsijevu odbranu, iako se Mojsije oženio neizrailjkom. Nije li Bog Izrailjcima izričito zabranio ženidbu sa ženama Hananejkama? Jeste, zabranio je, ali ta žena je bila Kušitkinja, a ne Hananejka. Za to nije bilo nikakve zabrane. Stvaran problem (u njihovoj glavi) bio je taj što Mojsije nije zatražio savet od Marije i Arona. Sebe su smatrali nezamenljivim članovima najužeg kruga. Nije im se dopalo što je Mojsije doneo određenu odluku, a da ih u tom pogledu nije konsultovao, pa su rekli: “Zar je samo preko Mojsija govorio Gospod? nije li govorio i preko nas” (2. stih)?

Skoro da primećujete kako među slušaocima nastaje mrtva tišina kada tekst kaže: “I to ču Gospod.” Uh! To baš nije bila utešna misao. U slučaju svake klevete postoje klevetnik i oklevetani. Između njih stoji Gospod. Pre nego što oklevetani uopšte čuje određeni komentar, Gospod je već uhvatio ono što je rečeno. Marija i Aron iznosili su lažne informacije o tom Božjem čoveku, koji je bio doneo odluku o stupanju u brak, a oni to nisu mogli da razumeju niti su hteli da prihvate. Budući da su se pri tom osećali omalovaženima, oholo su zatakli palčeve pod naramenice i, šepureći se, hodali po logoru kao da su hteli da kažu: “Evo, vidite, i mi smo vlast koliko i Mojsije.” Videćemo mi to.

Biblija beleži: “I odmah reče Gospod Mojsiju i Aronu i Mariji: dođite vas tvoje u šator od sastanka. I otidoše njih troje” (4. Mojsijeva 12,4).

Dok čitam te reči, podilazi me ledena jeza. Sećate li se dana kad ste išli u školu i kad su vas pozvali da se javite direktoru, u njegovu kancelariju? O, čoveče, gledali ste gde da nestanete. Prosto niste mogli verovati da su baš vas pozvali u direktorovu kancelariju. Ovom prilikom Bog kaže: “Vas troje, dođite odmah u moju kancelariju.”

Mojsije, razume se, nije imao čega da se boji. Bio je radostan da se ponovo nađe u Gospodnjoj prisutnosti, ali ne i Marija i Aron. Kad im je Gospod rekao da “dođu”, nema nikakve sumnje da su odmah otišli! I, evo, šta im je rečeno: “I reče im: čujte sada reči moje: prorok kad je među vama, ja ću mu se Gospod javlajti u utvari i govoriću s njim u snu. Ali nije takav moj sluga Mojsije, koji je veran u svem domu mojem. Njemu govorim iz usta k ustima, i on me gleda doista, a ne u tami niti u kakvoj prilici Gospodnjoj. Kako se dakle ne pobojaste vikati na slugu mojega, na Mojsija” (stihovi 6-8)?

“Moj sluga Mojsije i ja imamo jedinstven odnos”, Bog je objavio, “i niko neće zauzeti njegovo mesto. On će umreti i otići, ali niko drugi u ovom okolu, dokle god je on živ, neće uživati odnos sa mnom licem k licu. Zato, ostavite ga na miru!”

Da bi bilo sasvim sigurno da niko nije pogrešno shvatio božansku poruku, Bog je ostavio malu “posetnicu”:

I oblak se podiže sa šatora; i gle, Marija beše gubava, bela kao sneg. I Aron pogleda Mariju, a ona gubava. Tada reče Aron Mojsiju: gospodaru, molim te, ne meći na nas greha ovoga, jer ludo učinismo i zgrešismo. Nemoj da ova bude kao mrtvo dete.” (Stihovi 10-12)

Kako je na to reagovao Mojsije? On u 13. stihu vapi Gospodu: “Bože, molim Ti se, isceli je.” Kakve li poniznosti! Mojsija je njegova sestra izdala i oklevetala, ali kad ju je video s gubom, rekao je: “Bože, očisti njeno telo.” A tada je nastao trenutak da Bog odgovori. U 14. stihu zapisane su reči koje su drugačije od svih drugih koje je Gospod izgovorio: “Da joj je otac njezin pljunuo u lice, ne bi li se stidela sedam dana? Neka bude odlučena sedam dana izvan okola, a posle neka bude opet primljena.”

Drugim rečima: “Neka ova kazna traje sedmicu dana.” Tako je Marija bila izdvojena, udaljena iz okola za period od sedam dana, a narod nije nastavio putovanje sve dok im se ona nije ponovo pridružila.

U 12. glavi 4. Mojsijeve imamo podsećanje na to kako Bog štiti pobožne. Nema potrebe da se sami branite; Bog obavlja posao tvoje odbrane. Budite sigurni, ljudi će vas pogrešno prikazivati; bićete pogrešno shvaćeni. Ali kad se to dogodi, ne pokušavajte da ispravite sva klevetanja izgovorena protiv vas. Neka Bog bude vaša odbrana.

Mislim da je posebno zanimljiv podatak da je Mojsije bio oklevetan u tajnom području kućne privatnosti. Konačno, nije li njegova stvar s kim će stupiti u brak? Međutim, skandali iz porodičnog života su, čini se, vrsta kojom se svetina najčešće naslađuje, naročito među pobožnima. Bog nam nigde nije rekao zašto se Mojsije oženio onom kojom se oženio. No, ja polazim od ovoga: pošto je Bog odbranio njegovu odluku, Mojsije i Bog su o tome razgovarali i Mojsije je izabrao ženu kojom je Bog želeo da se on oženi. Međutim, Aron i Marija to nisu mogli da prihvate, pa su osudili svog mlađeg brata.

Ovde je dato upozorenje koje svako od nas treba da posluša: Budite krajnje oprezni u pogledu onoga što govorite o privatnim stvarima pripadnika Božjeg naroda. Ako ne poznajete činjenice, a uznemireni ste onim što vidite spolja, razgovarajte s dotičnom osobom oči u oči, a još bolje od toga, ne recite ama baš ništa.

Preneražen sam slušajući šta neki ljudi govore o osobama koje neko drugi izabere sebi za bračnog druga. Jednom od vernih Božjih slugu iz prethodne generacije umrla je žena i, posle nekoliko godina samoće, oženio se ženom više godina mlađom od sebe. Neko radoznalo njuškalo prišlo mu je i reklo: “Kakva drskost! Kako si mogao biti tako drzak da se oženiš osobom toliko godina mlađom od sebe?” Svojim ozbiljnim glasom, odgovorio je: “Slušaj, drago dete, kad god mogu da omirišem parfem, neću mirisati medicinsku mast.”

Divan odgovor! Baš bih želeo da znam šta je na to odgovorila ta radoznala žena. Verovatno nije rekla ništa (ako je bila pametna). Potrebno je da samo budeš siguran da je izbor koji si učinio ujedno i Božji izbor, a onda ne razmišljaj o drugim ljudima. Neizbežno je da se neko okomi na tebe zbog tvog izbora. Isto to odnosi se i na tvoju decu. Ne obraćaj pažnju na to šta ljudi govore; samo nastavi dalje svojim putem. Biće korisno ako budeš imao na umu reči jedne mudre osobe: “Zrelost je kretanje od meke kože i grubog srca ka gruboj koži i mekom srcu.” Mudar savet. Ne daj da ti otvrdne srce, ali koža može da otvrdne. Nikada nećeš biti pobožni vođa kakav bi mogao postati ako imaš tanku kožu.

Kad su Izrailjci došli na granicu Hananske zemlje, Bog ih je uputio da pošalju uhode u obilazak zemlje. Poslao ih je iz pustinje Faran da malo izvide Hanan. Krenulo ih je dvanaestorica i na razgledanje i izviđanje potrošili su četrdeset dana. Po povratku su rekli: “Idosmo u zemlju u koju si nas poslao; doista teče u njoj mleko i med, i evo roda njezina” (4. Mojsijeva 13,28).

Uhode su prikazale, jedan za drugim, divne primerke voća iz Hananske zemlje. Mojsiju je srce brže zakucalo, jer je u mašti mogao da vidi narod kako ulazi u zemlju i zauzima je onako kako je Bog obećao. Divno! To će se stvarno dogoditi! Konačno će se ispuniti ono što mu je Bog rekao, davno, u madijanskoj pustinji.

Ali tada se, tako brzo, dogodilo nešto strašno. Nastavljajući svoj izveštaj, uhode su rekle: “Ali je jak narod koji živi u onoj zemlji, i gradovi su im tvrdi i vrlo veliki; a videsmo onde i sinove Enakove” (29. stih).

Ko su bili Enakovi potomci? Bili su to džinovi, vrsta ogromnih ljudi. Ti džinovi su do izbezumljenosti preplašili desetoricu od dvanaest uhoda. “Išli smo zemljom, a onda smo iznenada naišli na te džinove. Od tada smo neprestano trčali ovamo, da vam o tome ispričamo.”

Pre mnogo godina, dok smo radili u jednoj crkvi u američkoj saveznoj državi Nova Engleska, imali smo dvoje stažista koji su mogli biti velika konkurencija Enaku. On je bio visok oko dva metra, dok je njegova žena bila 1,86. Kada ona obuje cipele s visokim potpeticama, mislili biste da ste upali u neku veliku jamu. Stvarno su bili visoki.

Jednog popodneva su, u nedelju, njih dvoje lepo obučeni ušli u prodavnicu namirnica da kupe neke sitnice, pre odlaska na ručak. Dok su gurali svoja kolica prolazom između gondola, potpuno neočekivano, iza jedne gondole pojavio se dečačić koji se igrao svojim autićem. Zastao je u igri, pogledao u njih, a onda vrisnuo: “Džinovi!”, i pobegao u drugom pravcu.

To se dogodilo i u ovom slučaju. Izveštaj uhoda obeshrabrio je ljude, a Mojsije se veoma uznemirio. Bez obzira na to što su Halev i Isus Navin uporno ponavljali: “Ne slušajte ove što vam govore o džinovima. Naš Bog je div, i On će nas odvesti pravo u tu zemlju”, ovi više nisu hteli da slušaju. Imali su sopstvene predstave o onome šta im je činiti. “I rekoše među sobom: da postavimo starešinu, pa da se vratimo u Misir” (14,4).

Eto te opasnosti — biti ignorisan i odbačen. Narod nije hteo Hanan. Nije hteo ni Mojsija. Hteli su da se vrate u lance, u bezbožnu zemlju Egipat, zato što je ulazak u Obećanu zemlju značio suočavanje sa džinovima. Koliko ozbiljno su razmišljali o svom potpunom povlačenju? Kad su Halev i Isus Navin pokušali da nagovore narod da krenu u Hanan, a Mojsije i Aron pali na lice pred Izrailjem, Biblija nas izveštava: “Tada reče sav zbor da ih pobiju kamenjem” (4. Mojsijeva 14,10). Drugim rečima: “Oslobodimo ih se. Ako ne rade onako kako mi hoćemo, ne treba da žive. Dajte ovamo kamenje!”

Ovo nasilničko, mučno, krajnje nepravedno ponašanje naroda u tom kritičnom trenutku najverovatnije je izložilo Mojsija četvrtoj i poslednjoj opasnosti.

Kakve li prilike za Mojsija da kaže: “Gospode, poubijaj ih!” Ako je neko imao pravo da se oseća ozlojeđen i pravo na osvetu, u tom trenutku je to bio Mojsije. Odmah se, tog trenutka, u šatoru od sastanka pojavila Gospodnja slava i tom prilikom Bog je rekao Mojsiju: “Dokle će me vređati taj narod? kad li će mi verovati posle tolikih znaka što sam učinio među njima? Udariću ga pomorom, i rasuću ga: a od tebe ću učiniti narod velik i jači od ovoga” (11. i 12. stih).

Ovoga puta, ovo je svakako bio neodoljiv predlog! Obrisati prošlost i početi ispočetka. Sahraniti ta gunđala i cmizdravce u pustinji i početi ispočetka s novim narodom. Šta će učiniti Mojsije? Da je meni Gospod učinio takvu ponudu, možda bih rekao: “Hmm. Pusti me da za čas razmislim. To, Gospode, baš i nije loša ideja. Mogu li sa sobom povesti i Haleva i Isusa Navina?”

Ali ne i Mojsije. Taj ponizni sluga odgovara, u stvari: “Ali Gospode, ovde je u opasnosti tvoj zavet. Egipćani će za to čuti, a i šta će reći ostali narodi?” Nema ozlojeđenosti, nema osvetoljubivosti. Nema čak ni blagog oblika uvređenosti. U stvari, Mojsije je zapravo branio svoj tvrdoglavi narod i tražio od Boga da zaustavi svoju ruku koja se bila podigla na njih. Gospod je prihvatio njegovu molbu.

Kad se neko okomi na tebe kao pobožnog čoveka, tebe će kao kiselina izjedati ova poslednja opasnost od ozlojeđenosti i osvetoljubivosti. Mnogi Božji ljudi, ispunjeni osećanjima ozlojeđnosti i osvetoljubivosti, pretvaraju propovedaonicu u čekić, radi ustajanja u borbu protiv svetine. Loša zamisao. Koliko je samo bolje to prepustiti Bogu, kako je učinio Mojsije.

Pre nego što ostavimo ovaj izvanredni deo priče o Mojsijevom životu, istakao bih tri misli koje bi mogle biti od pomoći u tvom životu.

Pobožni život nikada nije lak

Isplati se? Da. Ispunjava nas? Da. Vredan truda? Hiljadu puta, da. Ali, taj život nikada nije lak. Razmisli dva puta pre nego što stupiš u hrišćansku (propovedničku) službu. Razmisli dva puta pre nego što potpišeš da ćeš raditi u službi svim ljudima bez razlike ili u nekoj hrišćanskoj školi, zato što te očekuje čitav svet teškoća. Čuvajte se, svi vi verni, koji ste tanke kože!

Pobožni život često je u znaku opasnosti

Neko je jednom prilikom rekao da je život apostola bio sličan stazi zeca koji krvari, i probija se preko snegom zavejanih brda — staza krvi. Ako tražiš sigurnu, bezbednu egzistenciju, bez neprilika, tada ta uska staza koja krivudajući odlazi u strma brda pobožnosti verovatno neće biti staza tvoga izbora.

Pobožni život uvek je pun zbivanja

Moj prijatelj, hrišćanin, koji je imao živahnu, hrabru porodicu, odmahivao je žalosno glavom i govorio: “Moja tašta mnogo voli da nam dođe u posetu. Kaže: ’Svakom prilikom kada ja dođem, ovde se nešto dogodi. Ovde je tako uzbudljivo.’”

U stvari, ako stvarno hoćete da razbijete sindrom dosade, predajte svoj život Isusu Hristu. Život će početi da se odvija prepun događaja! Postaćeš delotvoran, opremljen silom s neba, dok će bitka besneti. Nikada nećeš imati prilike da vidiš kako ljudi u prvim redovima padaju u dremež. Oni su u bici. Rat se razbuktava. Možda ćeš se uplašiti koliko će biti mnogo događaja kada tvoj život bude na Hristovoj strani. U 34. psalmu čitamo: “Mnogo nevolje ima pravednik, ali ga od svih izbavlja Gospod” (19. stih).

Jedno mogu da ti ustvrdim: ako je tvoje zajedništvo s Hristom stalno i dosledno, ceo pakao će se okomiti na tebe. Ali i celo će ti nebo priteći u pomoć! Osim toga, naći ćeš se usred kosmičke bitke visokog rizika!

Ako voliš crni i beli luk i ribu, koje bi na kraju zalio čašom ukusne vode iz Nila, za tebe je bolje da praviš opipljive opeke u “dobrom starom Egiptu”. Ali, ako si voljan da se prijaviš kao jedan od Gospodnjih vojnika koji će delovati iza neprijateljskih linija, život nikada neće biti isti. Možda ćeš, izbegavajući koplja, dobiti samo brz obrok od mane, ali ti nijednom neće biti dosadno.

[1] Anonimni autor, citirano od strane A. Dudley Dennison, Jr., M.D., u Windows, Ladders, and Bridges, str. 113.114.

< 15 Poglavlje Sadržaj 17. Poglavlje >