Poteškoće molitve

1. Mislimo da Bog treba našu pomoć da bi uslišio naše molitve
2. Druga zabluda se sastoji u davanju naloga Bogu
3. Zaboravljamo da molimo u Isusovo ime
 

”Imamo kod Njega tu sigurnost, da ako to molimo po Njegovoj volji, usliši nas” (1. Jovanova 5,14)

Kako smo rekli, moliti znači otvoriti srce Isusu, a Isus je potpuno dovoljan grešnicima kao što smo mi, sada i u večnosti. ”Hrist nam postade Božjom mudrosti i pravednosti, posvećenjem i otkupljenjem.” (1. Korinćanima 1,30)

Na tom mestu izloženo je biblijsko gledište molitve: njen cilj, mesto, značenje u području milosti.

Nije lie Isus rekao: ”Bez MENE ne možete činiti ništa” (Jovan 15,5). Znao je, izgovarajući ove reči - ako ih se uzme u najdoslovnijem smislu - da će one ostati za uvek istinite, jer smo bez Njega potpuno nesposobni da išta činimo. Ali On je takođe rekao: ”Tražite i daće vam se” - sve što trebate i više od toga.

Gospod se nikada ne umara pozivati, hrabriti, opomenuti na molitvu. On čak naređuje da to činimo. Mnogobrojne su opomene u Božjoj reči pouka. One ukazuju na to da kao što srce podržava fizički život, isto tako molitva daje snagu iskupljenom.

Između mnogo drugih evo nekoliko opomena koje Gospod ušućuje svojoj deci:

”Molite i daće vam se! Jer svako ko moli prima, ko traži nalazi, i ko kuca otvara mu se. Ili ima li neko među vama, ko bi svome sinu, ako ga zamoli za hleb, pružio kamen, ili ako ga zamoli za ribu, pružio zmiju? Dakle: ako vi, premda ste zli, možete davati svojoj deci darove, koliko će više vaš nebeski Otac dati dobra onima, koji Ga mole?” (Matej 7,7-11)

”Ako ostanete u Meni, i ako moja nauka ostane u vama, tražite sebi što god hoćete i dobićete.” (Jovan 15,7) ”Ne brinite se ni za što nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša.” (Filipljanima 4,6)

Čini mi se da ova tri citata vrlo jasno označavaju ulogu molitve u životu hrišćanina, kao što je to Isus želeo.

Ako bi me neko pitao da to izrazim svojim sopstvenim rečima, rekao bih otprilike ovo: ”Isus se približava čoveku - grešniku; On budi u njemu svest njegovog greha, obraća ga, oprašta mu njegove krivice, čini od njega svoje dete. On uzima u svoje probodene ruke slabu ruku svog iskupljenika: ”Dođi”, kaže mu, ”biću s tobom čitav dugi život i vodiću te celim putem do te sigurne luke, do kuće Mog Oca. Ako te ikada stignu poteškoće na putu, reci ih Meni. Daću ti svaki dan sve što ti treba i još više a da te nikada neću prekoravati radi toga.”

Ne veruješ li prijatelju, da je to bila misao Gospoda kad nam je ostavio molitvu? Morali bismo je ovako upotrebljavati, jer je jedina Njegova želja da nam iskaže svoju naklonost u potpunom uslišenju. Molitva treba da bude kanal kroz koji primam u svako doba ono što mi je potrebno. Zato ću stalno pribegavati njoj, tražiti u njoj utehu i dnevno naći obilnu i nepresušnu radost.

Iz toga proizlazi da, ako zanemarujem molitvu, žalostim Gospoda više nego bilo čim drugim. Prekidam veze koje me sjedinjuju s Njim, moj unutrašnji život vene, postaje šepav (a to nam se većinom dešava) - on može čak završiti neosetljivim umiranjem.

Verujem da čujem kao jeku tužne muzike koja se diže iz srca samog Boga, kad je prisiljen da nam kae: ”Nemate, jer ne ištete”. (Jakov 4,2)

Sve naše dhovne snage su u Njemu i On ništa više ne želi, nego da ih podeli s nama, ali mi ne tražimo, kažemo da nemamo za to vremena, ili pak zaboravimo da molimo. Rezultat? Kreće se po kući i u crkvi kao siromašni, sakati ljudi, patuljci u duhovnom smislu, mršava stvorenja, izgladnela, s upravo toliko snage da se držimo na svojim nogama, ali nedovoljno, da bi se borili protiv greha i služili Gospodu.

Od mog obraćenja, vrlo sam često grešio nebeskom Ocu, vređao Ga na mnogo načina, ali najveća krivica koju sam učinio i koja Ga je rastužila više od ostalih je, da sam često zanemarivao molitvu. Ovo kažnjivo zanemarivanje je početak mnogih drugih greha popuštanja i neizvršavanja.

Što više prodirem u posvećeno područje molitve, sve to više se osećam opterećen mišlju propusta mnogobrojnih prilika za molitvu. Koliko uslišenja bi mi Bog dao, samo da sam molio!

Zašto većina hrišćana ne uspeva na ovom području? Često sam postavljao ovo pitanje otkada sam, po Božjoj milosti, molitvi dao mnogo mesta u svom životu. Svi se slažemo u tome da je molitva teška stvar. U samom delu počiva poteškoća. Doći do molitve, stvarno se moliti, traži napor, koji skoro nadilazi naše snage. Da je napor suviše veliki za telesnog čoveka, može se lako razumeti: ”Telesni čovek ne prima stvari od Božjeg Duha jer su one ludost za njega” (1. Korinćanima 2,14) ”Jer je mudrost tela neprijateljstvo Bogu”. (Rimljanima 8,7)

Međutim telesni čovek pokazuje katkad potrebu da se moli, kad se nalazi u nekoj opasnosti, ili u momentalno podstaknutom duhu prema religioznim stvarima. Ali on se neće nikada podvrgnuti dnevnoj i redovitoj disciplini. Smatra da Bog ne može pridavati toliko važnosti ovom pitanju.

On raspolaže svim vrstama dobrih razloga da se ne moli tako često, kako to preporučuju propovednici. kaže sam sebi ”Gospod ne očekuje od zdravih i sposobnih ljudi za rad da gube svoje vreme na molitvi, kad nas moderni život tako zaokuplja. osim toga, način sklapanja ruku za svašta, nije li preteran? Ne daje li Gospod prednost radnim umesto skopljenim rukama?”

Molitva je težak zadatak za telesnog čoveka tako da ljudi iz sveta odbijaju da nose ovaj teret. Ima ih pak koji dnevno kažu neku malu molitvicu. Ova vežba ih sigurno nešto košta, ali se tome podvrgavaju, jer misle da je Bog dao vrlo jasna uputstva u tom pogledu. S tog stanovišta telesni čovek gleda na molitvu i to ne treba da nas čudi. Čudnije je kad sretnemo mnoge vernike koji dele isto mišljenje. Kod našeg obraćenja bili smo dovedeni do živog i redovnog života molitve, vreme koje smo proveli u tom vežbi najsretnije je od čitavog dana. Ali nakon izvesnog vremena, dužeg ili kraćeg, pojavljuju se neke poteškoće i molitva postaje pravi teret. Ona nije više tako slobodan, radosni izraz našeg jedinstva s Bogom, nego dužnost koju izvršavamo s više ili manje tačnosti, prema sili svoje volje i raspoloženja.

Ukoliko nam molitva postaje sve veći napor utoliko je lakše zanemarujemo. Iz toga proizlazi fatalno jenjavanje našeg duhovnog života, pad, više ili manje naglašen, više ili manje brz, već rpema pojedinom slučaju. Najpre se naše misli okreću ponovno k stvarima sveta, odvajamo se od Boga, nemamo ništa da Mu kažemo. Naš loše raspoloženi duh nalazi bez iznimke ispriku da se ne moli i opravdanja za ovu nemarnost. naš unutrašnji život postaje slabokrvan. Greh nas više ne muči kao pre, pošto smo izgubili naviku da ga pošteno ispovedamo Bogu. Iz toga proizlazi da se naša vizija pomutila, ne uspevamo više razlikovati dobro od zla. Postupamo kao ljudi iz sveta, koji suzbijaju one grehe čije bi im posledice mogle biti kobne.

Ipak držimo do našeg hrišćanskog glasa, te pokušavamo da sakrijemo što je moguće duže našu povezanost sa stvarima sveta. U razgovoru, na molitvenim sastancima dolazimo u iskušenje da upotrebimo jezik, koji nije više u skladu sa našim novim duhovnim stanjem. Posledica toga je otrcanosti i pretvaranje u našim razgovorima, a neki retki podsticaji, koji bi nas podigli na molitvu, bivaju brzo potisnuti. Sve ovo, pa i više od toga, rezultat je popuštanja u životu molitve, što je karakteristika tolikih hrišćana.

Tužna iskustva koja smo ja i neki drugi stekli u području molitve, navela su me na ozbiljno razmišljanje. Pre nego što pođem dalje hteo bih da privučem vašu pažnju na neke misli do kojih sam došao.

Pitao sam, ne potiče li većina teškoća koje susrećemo od toga što se loše molimo? Molitva je fini, nežni instrument, s kojim treba upravljati s najvećom pažnjom. To je čak umetnost, možda najplemenitija od svih umetnosti.

Umetnost zahteva pre svega prirodni dar, zatim mnogo znanja i novaca za plaćanje duhig i skupih studija. Na sreću, to nije slučaj u pogledu umetnosti molitve, koja ne zahteva neki naročiti dar, a ni mnogo znanja, ni mnogo novaca. Najmanje obdaren čovek, najveća neznalica i najsiromašniji, može je negovati s uspehom.

Ipak treba ispuniti neke uslove da bi se postalo majstorom umeća molitve. Dva glavna uslova su praksa i istrajnost. Bez prakse, nikakav hrišćanin neće postati čovek molitve, a praksa se stiče samo kroz istrajnost.

Tako bolna i tako varljiva iskustva o kojima sam maločas govorio neophodna su za većinu od nas. One su neizbežne etape koje treba proći ako želimo postati ”vešti” u molitvi. Sigurno će koristiti našem kasnijem razvoju i zato ne treba da žalimo naše ponižavajuće neuspehe. Korisnija su nego što to mislimo onda kada zbog njih proživljavamo mučne časove.

Ako hoćemo da nam to koristi treba pre svega da budemo iskreni sa samim sobom. Čemu pokušavati da varamo druge i samog sebe, tražeći opravdanje našoj maloj revnosti za molitvu? Dopuštajući slabost u životu molitve, dopuštamo istodobno da nas taj problem porazi, te ga nećemo moći više nikada rešiti svojim sopstvenim naporima.

Da bi nam molitva postala prirodna, da bi svakog dana bili raspoloženi za nju sa radošću, zahvalnošću i poštovanjem, Bog treba svakog dana da učini čudo, jer takva molitva nadilazi sve ljudske izvore i mogućnosti. Ovo čudo je dar Duha molitve. On želi da bude naš učitelj. Poslužićemo se Biblijom i dnevnim vežbanjem. Naučiće nas zakonima života molitve, prodrećemo u njen unutrašnji, božanski smisao, postaćemo ljudi i žene koji će znati da se mole.

Sveto Pismo će nas malo po malo uveriti, pod Njegovim upravljanjem,o zabludama koje činimo pri molitvi. Ono će nam pokazati da je baš zbog tih zabluda molitva postala tako teška i po malo ćemo sve bolje shvatiti pravo značenje molitve i na koji način treba da je upotrebljavamo. Molitva je poput nekog instrumenta. Vladati nekim oružjem teško je, dok se ne shvati kako ono deluje. Zamišljam čoveka kji prvi put drži u ruci neko oružje i pokušava da se njime služi, ali ga krivo koristi. nakon nekoliko neuspelih pokušaja baca ga i kaže: ”Čudnovato oružje. Nisam s njim ništa mogao, iako sam uložio toliko muke”. Priskačemo mu u pomoć i pokazujemo mu ispravno rukovanje. Nakon novog pokušaja kaže trijumfujući: ”Sada je to sasvim lako, trebalo je da to i sam vidim”.

Sve živo se pokorava zakonima. Kad se ti zakoni poštuju, život je ugodan, temelj mu je čvrst, a plod obilan. Tako je isto u životu molitve. Ako pogazimo ove zakone, molićemo se na sasvim suprotan način od ideje i suštine molitve i ona će postati teret i neophodna vežba; ako poštujemo zakone, naš će život molitve normalno funkcionisati i plod koji će doneti podsticaće nas sve više na molitvu.

Radi toga što ne znamo da se molimo ulažemo takav napor kakav nije u skladu s dobijenim rezultatima. Nije potrebno drugde tražiti razlog zanemarivanja tolikih ljudi na tom području. Oni kažu: ”Čemu? Molitva nije nikada ništa promenila u mom unutrašnjem životu. Znam po Svetom Pismu da je moguće biti hrišćanin bez molitve i zato istrajavam u tome, ali za tren, jer ne vidim da molitva služi ičemu”.

Oni koji su dovoljno pošteni da priznaju da su izgubili molitveni život, mogu biti spremni da dobiju pouku koju Sveti Duh želi da im da u vezi ove tako velike i teške umetnosti. Dozvolite mi da nabrojim najčešće greške koje činimo u molitvi a koje su zabeležene u Bibliji.

1. Mislimo da Bog treba našu pomoć da bi uslišio naše molitve.

Nikada to nije bila Njegova misao. naše je da molimo, a Bog uslišava. On ne treba našu pomoć. ”To dobro znamo”, reći će neki od naših čitalaca. Da li ste potpuno sigurni? Nismo ni svesni koliko stojimo pod uplivom ideje da naše molitve mogu u izvesnoj meri pomoći bogu da na njih odgovori. Ili barem verujemo da Mu možemo nametnuti način kako treba da nas usliši. ne izražavamo to na tako nedostojan način, nesumnjivo, ali mislimo o tome ovako: ”Znam da je to što sada molim teška stvar, ali ako učiniš na ovaj ili onaj način, ipak ćeš to morati uslišiti.” Neko će sigurno poviknuti, slušajući me kako se izražavam suviše familijarno: ”Nikome ne dolazi na pamet da se obraća Bogu takvim tonom.” Oni koji su naučili da ispituju svoja srca i misli priznaće da ne preterujem ni malo. Upravo je ta skrivena namera ono što čini molitvu tako teškom i rađa osećaj stalnog umora.

Uzmimo primer iz svakodnevnog života. Molimo se za dve osobe. Nikakve poteškoće nemamo dok se meolimo za prvu, ali kad se molimo za drugu, to već nije tako lako. Zašto? Evo zašto: karakter, odgoj jedne osobe sasvim prirodno naginje k obraćenju. Ili, rečeno drugim rečima: kad vidimo mogućnost kojom Bog raspolaže da bi uslišio našu molitvu, onda nam je lako i ugodno da se molimo. Druga osoba je, naprotiv, po svojoj naravi, odgoju i temperamentu suprotna Božjim stvarima. Kako će ta osoba doći do toga da se dovoljno ponizi pred Bogom, da Mu ispovedi sve svoje grehe, da temeljno raskine sa grehom i da nosi sramotu Hristovu s malim stadom vernika koje svet prezire? I kako ne vidimo na koji će način Bog započeti da pobeđuje teškoće, molimo se bez mnogo uverenja. Da li će uslišenje biti lako ili teško? Duh molitve bi hteo da ostavimo to pitanje po strani. Naše mišljenje nema tu šta da traži. Ne samo da to nije ni od kakve važnosti, nego nekorisno trošimo snage na nešto što nas se ne tiče i što Gospod nikada nije tražio od nas da se time opteretimo. Zbog toga je naš molitveni život znatno sputan.

Unazad mnogo godina otkrio sam tajnu molitve razmišljajući o divnom opisu svadbe u Kani Galilejskoj (Jovan 2,1-11).

Isus, Njegova majka i učenici pozvani su na svadbu. Čini se da je porodica mladenaca bila u rodu s Isusovom porodicom ili barem da je održavala dobre veze s njom. Zapazite da gosti izražavaju svoju zabunu Mariji, kad je nestalo vina. marija se u toj prilici pokazuje kao žena značajne molitve. Prvo, ona ide ravno Isusu da Ga obavesti o zbivanju. Drugo, ona izgovara samo nekoliko reči: ”Nemaju vina.” Moliti, dakle, znači sasvim jednostavno reči Hristu šta nam nedostaje, zastupati druge - reći Mu šta njima nedostaje. treće, Marijina intervencija se tu zaustavlja. Od časa kada je upoznala Sina sa potrebama svojih prijatelja, ona nema čime da se bavi. Ona zna da nije njena stvar da Mu sugeriše kako to treba sprovesti. Ona dovoljno poznaje svog Sina da može pa zna da su stravi u dobrim rukama i da On zna šta treba da se učini. Hoće li ona učiniti pritisak na Njega da bi pomogao gostima? To bi bila uzaludna muka; ta niko nije spremniji od Njega da pomogne.

Napokon uočavamo i to da je majka Isusova, predavši svoju molbu, učinila svoj deo i više nije odgovorna za ovu zbunjujuću situaciju. Njen Sin od sada snosi odgovornost. Na Njemu je da pronađe način kako će izvesti goste i prijatelje iz ove nevolje.

Međutim Marija još nikada nije videla Isusa da pretvara vodu u vino ali ona se čak ni ne pita kako će se desiti ovo čudo. Verujem da se to pitanje uopšte nije postavilo u njenoj duši. Ona poznaje svog Sina i zna da Ga nikakva okolnost ne može iznenaditi. Možda je Njegov način katkada iznenađuje ali nije njena stvar da se time bavi jer je se ta stvar više ne tiče.

Evo, napokon nekoga ko se ispravno moli. Svi bi se mogli složiti u tome da priznamo da bi naš molitveni život bio drugačiji kada bismo sledili primer Isusove majke.

Molitva nam postaje teška, ali nismo shvatili da se ona sastoji u potpuno jednostavnom izlaganju naših potreba ili potreba drugih ljudi za koje molimo. Mislimo da to nije dovoljno, da nije moguće da je molitva tako jednostavna stvar, te često ustajemo sa teškim srcem. Da li se čula naša molitva? Hoće li Bog uslišiti moju poniznu molitvu? Na koji će je način uslišiti? Čini mi se da sam molio nešto nemoguće. Napeto očekivanje se produžuje i nama se čini da moramo još nešto uraditi a da bi nas Bog mogao uslišiti. Ovo nešto - šta bi to moglo biti? Ta neizvesnost uzrokuje veliku unutrašnju teskobu koja se onda izražava u našim molitvama naročito ako se radi o našoj nevolji ili nevolji nekog od naših.

Kako bi to bilo drugačije kada bismo poznavali Isusa, kao što Ga je poznavala Marija. Kad bismo se rasteretili svih naših briga predavši ih Njemu, ne bismo imali više nikakav strah. Pre svega drugog, potrebno je da Ga poznajemo. Sveti Duh, čiji se zadatak sastoji u tome da uzme od Njega i nama javi, hteo bi da nas tome nauči. (Jovan 16,13)

Što više napredujemo u poznavanju Gospoda, tim više će naše molitve odisati tišinom, poverenjem, imaćemo s našim najboljim Prijateljem intimne susrete, reći ćemo Mu sve što nas zaokuplja, naše lične potrebe i potrebe naše okoline. Iskusićemo mir i savršeni spokoj, predajući sve u ruke Onoga koji se ne brine samo za naše dobro, nego za naše najbolje.

Tako će naš molitveni život konačno znati za odmor. Budimo uvereni da ćemo se rešiti svake odgovornosti ako smo predali sve naše odgovornosti Isusu. Tada ćemo biti oslobođeni straha i unutrašnjeg nemira, koji nas napada svaki put, kad polazimo na kolena. Vratićemo se našim dužnostima srcem ispunjenim do sada nepoznatom radosti, sigurni kao Isusova majka, da će On uslišiti naše molbe, jer smo ih sve predali u Njegove ruke.

Činimo kao što to često čine deca: znatiželjni su da vide na koji način će poteškoće biti savladane. ”Kako će nadvladati?” - pitajmo se u radosnom iščekivanju uslišenja.

2. Druga zabluda se sastoji u davanju naloga Bogu.

To je teška i, na nesreću, vrlo česta mana i Bog sigurno nije ustanovio molitvu u tu svrhu. Nije naše da zapovedamo. Ako nam je data privilegija da Ga molimo i ako je On dao za molitvu tako velika obećanja onda to nije zato da ih zloupotrebimo na taj način da Ga primoramo da sluša naše želje.

Vratimo se svadbi u Kani i sledimo tok događaja. Majka Isusova nam opet ukazuje trag kojim da idemo. Kao što smo već videli, ona se približava svom Sinu i kaže Mu jednostavno: ”Nemaju vina”. Odgovor koji dobija je krut i, po našem mišljenju, izbegavajući: ”Ženo, što je meni do tebe? Moj čas još nije došao.”

Što bi mi učinili da je nama bio upućen takav odgovor? Rekli bismo, kao što to često i činimo: ”Čemu se moliti? On i tako ne obraća pažnju na mene.” I vratili bismo se obeshrabreni svojim poslovima.

Pogledajte majku Isusovu.

Odgovor koji je dobila bio je krut, čak vrlo krut, ali evo zašto. Verujem da se Isus u tom času nalazio pred velikim iskušenjem a to iskušenje dolazilo je od njegove sopstvene majke. ona Ga je upoznala sa zbunjenošću gostiju, bila je potrebna neposredna akcija, ako se htelo sprečiti da zvanice zapaze nedostatak vina. Tu je bilo iskušenje za Isusa da deluje pre nego što je došao Njegov čas.

On je živeo sa svojim Ocem u odnosu poslušnosti i zavisnosti tako da nije ”činio ništa sam od sebe” (Jovan 5,19). I On sam, da bi činio Božju volju, morao je da čeka od Oca izabrani čas. Pogledajte na primer Jevanđelje po Jovanu 7,3-6: ”Moje vreme nije još došlo” rekao je svojoj braći ”a vaše vreme je uvek tu”.

Da udovolji majčinoj molbi i deluje pre časa koji je Otac izabrao - kakvog li iskušenja. Isus je odmah prepoznao kušača, mada Mu se predstavio sakriven iza njegove poštovane majke. zato On kratko seče: ”Ženo…” itd. Marija je morala da nauči da odnosi majke i Sina ne mogu biti uzeti u obzir, onda kada se radi o Božjoj volji i izabranom času. Gospod ne postupa drugačije ni s Petrom, kada taj učenik, podstaknut velikom revnošću, dozvoljava sebi da savetuje svog učitelja da ne misli na svoju blizu smrt (Matej 16,23).

Način na koji Marija prima ovaj oštri odgovor, otkriva nam kakva je žena molitve ona bila: prvo, ona se ponizno podvrgava svom Sinu, ne dozvoljava sebi da učini kakav prekor, a ni ne pokazuje zadovoljstvo. Ne znamo da li je shvatila razlog ovakvog Isusovog ponašanja, međutim ne postavlja pitanje. Mada Ga ona uvek ne shvata, zna da je sve što On kaže istina i da je sve što čini dobro.

Drugo, ona ostaje u stavu poverenja uprkos dvosmislenosti odgovora, jer je sigurna da će njena molitva biti uslišena, te ide ravno slugama da im kaže: ”Učinite sve što će vam On reći”. Možda nije znala da objasni šta će se desiti ali je bila sigurna da će se nešto desiti. Zar nije Isus uzeo stvar u svoje ruke?

Treće, a to je od velike važnosti: ona ne pokušava činiti pritisak na Isusa da promeni ili požuri čas o kom je govorio. Ona Ga suviše dobro poznaje da bi postavila takvo pitanje. a je li onda kada je živela s Njim u Nazaretu, pokušavala da promeni Njegovo mišljenje? U tome ne bi bilo ničeg iznenađujućeg i Marija bi u tome onda bila slična nama. Malo po malo, ona je sumnjivo shvatila da je nekorisno podsticati Ga da deluje, kad za to nije bio čas. Gospod Isus je imao svoje vreme i niko, čak ni Njegova majka nije mogla to da promeni.

Marija je dakle posedovala tajnu uspeha u molitvi: Bogu sasvim prepustiti izbor časa i način uslišenja. Ili, drugim rečima rečeno: mi ne možemo Bogu nalagati način na koji bi mi voleli da upotrebi, niti možemo samo da odredimo čas odgovora. Tako moliti značilo bi profanisati samu ideju molitve i na očit način pogaziti zakone kojima je podvrgnuta. Ko od nas ne bi trebalo da mnogo nauči u tom području? Po prirodi smo mi svi nestrpljiva stvorenja, a to se ne strpljenje pokazuje i u našim molitvama, posebno ako se radi o nečemu vrlo hitnom. Pozivamo Boga u pomoć i molimo u nadi da će odmah odgovoriti. Ljubav za naše bližnje i brige koje ih muče navode nas na to da se trudimo kod Boga do te mere da postajemo nesnosni. A tek tada smo sigurni da će brzo delovati.

To je pogrešna nestpljivost, koja se pomalo pretvara u bezobraznost. U takvoj situaciji od Boga očekujemo onakav odgovor kakav Mu mi sami predlažemo u uverenju - ako uopšte želi da nam pomogne - da ne može drugačije nego po našoj zamisli i to odmah. Podižemo se iz tog svetog razgovora sa Bogom uvereni da će stići odgovor. Očekujemo ga iz sata u sat. Na žalost, ništa se ne dešava. Bolest, neprijatne okolnosti za koje smo se toliko molili idu svojim tokom, a da ih nikakva milosrdna ruka ne zaustavlja.

Razočaranje, obeshrabrenje, žalosno iskustvo za naš moliveni život.

Ponovo smo molitvu upotrebili kako ne treba. kad se krše njeni zakoni, ne mogu se ni posledice izbeći. Molitva je postala napor, napor koji počinje da nas umara.

Radi čega nismo postigli cilj? Da li Bog zaista nije čuo? Sigurno je čuo. Dokaz je to što je sklon da nam neposredno odgovori ali pod uslovom da On sam izabere čas uslišenja. U vreme u koje je On odredio došao je odgovor.

Bog nam često čini a da to i ne opažamo, pa prema tome ni ne crpimo koristi, ni radosti, a što je najvažnije, nismo ni zahvalni za to. Drugim rečima: naš molitveni život, baš zato jer je nepotpun, oduzima nam velike blagoslove i nismo u stanju da vidimo kada Bog odgovara.

Duh molitve ima još mnogo čemu da nas nauči. Kad bismo samo uspeli shvatiti ovu malu, ali tako važnu tajnu, naš bi molitveni život bio promenjen. Ova nesposobnost potiče od nedostatka našeg poverenja u Gospoda. Budući da mislimo da znamo bolje od Njega kako i kada naše molitve treba da budu uslišena, molitva postaje borba. Upotrebljavamo je za to da pokušamo da uverimo Boga da deluje neposredno i na način koji je u skladu s našim planovima.

Ovakva očajna borba uznemiruje i zbunjuje naš duh. Žrtve smo straha da se Bog ne da ganuti i da Ga naše molitve ne zanimaju. Ovo, mislim, najviše otežava molitvu.

Kada ćemo shvatiti pouku Duha u tom pogledu, da je Bog neumoljiv u tome i da sam odlučuje kako i kada će uslišiti naše molitve? Kada to shvatimo, tada će se naš molitveni život odvijati mirno i spokojno. kad, nalazeći se u školi Svetog Duha, steknemo uverenje da ništa ne gubimo ako ostavimo Bogu izbor vremena i način uslišenja, časovi naše molitve postaće prilike pravog oporavka. Videćemo ne samo da Gospod uslišava, nego da je Njegov odgovor po meri svemogućeg mudrog Boga tj. najbolji i najbogatiji odgovor koji dolazi u najpovoljniji čas i u najprikladnijem obliku te proizvodi trajne rezultate.

Uzmimo primere iz svakidašnjeg života. Molimo se za naše drage, posebno za one koji su neobraćeni. Molimo se svaki dan, sedmicu za sedmicom, godinu za godinom. Ne vidimo da dolazi do obraćenja, a ako i dolazi do neke promene, to je na loše. Božji zov ima sve manje odjeka, svet sve više privlači, greh ima sve veću moć nad onima za koje molimo. I pitamo se: ”Zašto Bog ne odgovara? Toliko drugim molitava uslišava. Evo npr. u ovoj ili onoj porodici sva su se deca obratila. Tim teže gledam svoju još neobraćenu.

Stoga molitve postaju sve više nasilne; molimo Boga da spasi naše drage, molimo Ga da to odmah učini. No ipak postajemo svesni da se molimo loše. Naša duša ne zna za mir, naše srce nema nikakve sigurnosti ni pre ni posle molitve.

Opet smo bili nepokorni zakonima molitve, a to je razlog da nam je postala opterećenje. Verovali smo da možemo nalagati Bogu čas i način spasenja naših dragih, a teško smo se prevarili. Naučimo jednom zauvek da sve stavimo u Njegove ruke, pa ćemo se onda moliti na sasvim drugačiji način. Imaćemo s Njim bliske razgovore, govorićemo Mu o onima koje ljubimo i za koje Ga molimo tako dugo, a koji ipak ostaju daleko od Njega. U tišini naše sobe desiće se čudesne stvari. Imaćemo viziju našeg vrhovnog sveštenika koji nas zastupa pred Bogom i poziva da kleknemo pred Njega i slušamo kako govori: ”Sve ove koje ti ljubiš tako jako, ja ih ljubim još više. Ne samo da sam njihov Stvoritelj, nego sam i umro za njih. Jer ih ljubimo i ti i ja, molimo za njih zajedno dok ne uđu u Nebesko carstvo pa i ako će to trajati duže vreme.”

Proveli smo tako blagoslovene časove razgovora sa Isusom o onima koji su nam tako dragi. Ustajemo ojačani, uvereni u pobedu čak ako se oni za koje molimo još uvek opiru Bogu i više vole zadovoljstvo sveta.

3. Zaboravljamo da molimo u Isusovo ime

Vernik koji hodi sa svojim Učiteljem stiče nezaboravna iskustva u svom molitvenom životu. Upoznao je časove kada ga je Bog privlačio do svog srca i govorio njegovoj očaranoj duši neiskazane reči. Nije govorio nešto novo, ne, nego sasvim poznate stare istine iz Svetog Pisma u vezi krsta, prolivene krvi iz bezgranične ljubavi Spasitelja za grešnike. To je Bog govorio. Naše srce je bilo kao preplavljeno neizrecivom radosti. Nikada ne bi mogli pomisliti da je moguće ovde na zemlji doživeti takvo blagosloveno iskustvo.

Nismo mogli a da ne molimo. Naše se srce prelivalo i baš je bilo dobro da smo mogli konačno da govorimo Bogu lično. Osećali smo se tako blizu Njega, da nam se činilo da ga vidimo. Bio je izvanredan osećaj da Mu možemo doneti naše grehe, tuge, brige, naš prikriveni strah, jednom rečju, sve što smo imali na srcu. Sa lakoćom smo Mu mogli govoriti o onima koje ljubimo. Nikada pre nismo to činili s toliko uverenja da se nalaze u dobrom zaklonu, ako se nalaze u Njegovim rukama.

No nismo se zaustavili na našim bližnjima. Svaka naša misao postala je molitva i predmet zahvalnosti, govorili smo s Njim o našim prijateljima, poznanicima koji veruju i koji ne veruju, o različitim granama hrišćanske delatnosti u svetu. Zanimali smo se za sav svet. Rado bismo to sve predali Bogu, toliko smo bili ispunjeni ljubavlju i brigom za svakoga!

”Moliću sada na sasvim novi način. Do sada nisam shvatao pravo značenje molitve. Kako će sve od sada biti drugačije.” Stvarno, naš molitveni život se promenio ne samo kroz nekoliko dana nego i više sedmica pa čak i više meseci.

Ali onda se nešto desi. Jednog dana, dok smo na molitvi, radost i revnost kojom smo bili do tada ispunjeni iznenada se gube. ”To će se povratiti” mislimo. ”Za danas ću se ograničiti na najpreče stvari, moliću se za druge onda kada opet zadobijem nekadašnu vatru.” Ali ono blagosloveno iskustvo se ne vraća. nemar i nebriga nadvladavaju i nismo više u stanju da obnovimo onu dragocenu zajednicu kojoj smo se toliko radovali. Tako se pomalo vraćamo na stari način molitve.

Kako se to desilo? Sasvim jednostavno, jer nismo naučili da se molimo u ime Isusa. Sama Božja prisutnost, koju smo osetili na izvanredan način i gotovo nebeska sreća, koja je u tom času ispunila naše srce, sprečila je da to shvatimo. Naše molitve bile su potpisane našim sopstvenim imenom ili imenom onih za koje se brinemo. To se kasnije jasno pokazalo. Čim se smanji naš interes za braću, sveta smionost koju smo upoznali u molitvi, iščezava. nije lak zadatak Božjeg Duha da nam objasni suštinu tajne, verovatno najveće tajne koja se odnosi na molitvu u ime Isusa. Osim toga, od svih zadataka kojima nas On uči baš taj najlakše zaboravljamo. Sveto Pismo govori o ”tajni Hristovoj” u Poslanici Efescima 3,4. Ime Isusovo je velika tajna za nebo i zemlju. Na nebu je ta tajna poznata a na zemlji je većina ljudi ne shvata. Nikome nije dato da je potpuno ispita.

Zamislite nekog čoveka koji još nije primio oproštenje svojih greha, a koji stoji pod uplivom svetla koji mu otkriva Sveti Duh. Što više ostaje u tom svetlu tim više postaje svestan svojih greha, sve više mu se njegov prethodni život čini prljav, misli nečiste, a srce buntovničko. S jedne strane vidi udaljavanje od Boga, a s druge strane privlačnost greha. Zna da treba da se obrati Isusu i da ga niko drugi ne može spasiti. Čim više teži za tim to njegova situacija postaje gora. Uveren je da se Bog ne može zainteresovati za takvo zlo i pokvareno biće kao što je on. Tada mu duh molitve govori: ”Prizovi ime Isusovo. To će tebi  kao grešniku otvoriti put prema svetom Bogu.” Čovek negoduje. Nabraja sve razloge koje Bog ne može uvažiti. Ipak, pre ili kasnije, svetlo se rađa u njegovoj duši. Počinje da shvata šta znači ime Isusovo, usuđuje se napokon da prodre u Božju prisutnost, sa svim svojim gresima, sa svojim prljavim srcem koje se do sada još nije pokajalo.

Tada ga Duh upućuje: ”Traži sve što hoćeš. Ime Isus ne samo da ti daje pravo da staneš pred Boga, nego da moliš od Njega sve što ti treba.”

Grešnik ponovo iznosi daljnje prigovore: ”Ne mogu da se molim, nemam dovoljno vere, nedostaje mi ljubav i revnost u duhovnim stvarima.”

Sveti Duh strpljivo sluša sve ove izgovore. ”Sve je istina što kažeš. ne bi mogao da imaš nadu kada bi se molio u sopstveno ime, ali poslušaj ovo: treba da se moliš u ime Isusa i zbog Hristove ljubavi dobićeš što tražiš i moliš.”

Moliti u ime Isusa je dakle od neobično velike važnosti. Ako to propustimo, obmana i obeshrabrenje će ubiti naš molitveni život ili će biti jednostavna prinuda kojoj se iz dužnosti podvrgavamo.

Kakvo olakšanje za iskrenu dušu, svesnu svoje povezanosti sa svetom, svoje male vere i ljubavi, kad napokon shvati da nije potrebno uzdići se na neki stepen duhovnosti koji neće nikada doseći svojim sopstvenim snagama i naporima. Zašto pokazivati da je naša vera veća nego što u stvari jeste? Zbog čega duvati u hladni ugalj iz ravnodušnog srca s nadom da će oživeti plamen smalaksale revnosti?

Ovakva vrsta duhovne vežbe sasvim je nekorisna.

Važna je jedna jedina stvar: doneti Bogu naše stanje, malu veru, zaokupljenost, svetovnost, ispovediti Mu sve, pa i umor u pogledu molitve a onda Mu izneti naše molbe u ime Isusa. Tada Mu smemo reći: ”Znam da nemam pravo da Te molim, jer u meni nema želje za tim. Još manje imam pravo da očekujem uslišenje. Sve što vidiš u mom srcu, Bože, od prirode je takvo da bi Ti mogao zatvoriti svoje srce na sve moje molbe. Ali ako ćeš me poslušati, znam da to neće biti zbog mene ili moje molitve, niti čak zbog moje nevolje, jer je ona posledica mog greha, nego jedino zbog ljubavi prema Isusu.”

Tvoje lepo ime utišava i teši,
O, Isuse, moj Iskupitelju
Uživam u Tvojoj reči
Kad glas Tvoj srcu govori mom.
Na pragu se tad odmaram Tvom
Tvoje obećanje mi je podrška,
S Tobom imam sve
I duša Ti moja pripada sva.

Nosim Ti slabost moju svu,
Bolje je poznaš od mene,
Nosim tugu duboku,
A mir dobijam kod Tebe.
Sve brige moje deliš Ti,
Pogledom me znaš hrabriti,
I lečiš od sve bolesti.

Ne zaboravimo spomenuti ime Isusa u našim molitvama. To je osnovni činilac u našim molitvama koji određuje uslišenje. Duša svesna svoje slabosti upućuje ponizni pogled svom najboljem prijatelju. Iz takvog načina molitve proizaći će divni rezultati, koji baziraju na otvaranju svog srca Isusu dozvoljavajući mu da pomogne našoj slabosti.

Već smo videli da je Isus uvek spreman ući kroz otvorena vrata i pokazati svoju moć u našim potrebama. Nije potrebno da Ga na to prisiljavamo. To bi bilo pogrešno, jer kad Isus čuje i odgovara, On to čini zbog ljubavi spontane i nezaslužene. Svojim trpljenjem i svojom smrti stekao je za nas sve što nam nedostaje i uvek je spreman da nam to daje. On ne očekuje drugo, nego da Mu damo priliku za to. Isus ne želi navaljivati na vrata; na nama je da otvorimo a to je upravo svrha naših molitava.

U nama je duboko ukorenjena i misao da naše molitve mogu uticati na Boga da nam bude sklon, da se zainteresuje za nas i da nam da to što molimo. To se neznabožac u nama diže. Paganski svet molitvama pokušava da zadobije naklonost svojih bogova i da ih podstakne da razdele ljudima višak svog bogatstva.

I kod nas se javlja ova misao dok smo na molitvi. Čini nam se da će nam Bog biti skloniji, ako su naše molitve izraz žive, iskrene i neodoljive želje. Na taj način molitve postaju naporne.

Sigurno ste primetili da menjamo glas kada se obraćamo Bogu: usvajamo plačljiv, suzan ton. Ako je to kod jednih čisto pretvaranje, kod drugih, a to je većina slučajeva, rezultat je krivog shvatanja molitve. Oni iskreno i naivno zamišljaju da će se Bog dati taknuti brže i bolje shvatiti hitnost njihove molbe ako Mu se mole na taj način.

Kad jednom naučimo moliti u ime Isusa, onda će se naš stav sasvim promeniti. Uslišenje molitve neće više sprečavati naša mala vera, žar i ljubav, jer ti nedostaci otkrivaju našu slabost, koja je, kako smo videli, temelj svake molitve. Nećemo više upadati u istu zbrku kada nas Duh molitve upozorava na popuštanje i ravnodušnost, nego ćemo se moliti uvek više tj. otvorićemo vrata našeg srca širom da bi Isus imao pun pristup do naše nevolje i nemoći.

Tada će se desiti nešto čudesno. Naši časovi molitve pretvoriće se u prave oaze, gde će se naša duša odmarati kod nogu Isusovih. Za vreme ovih tihih časova, oko u oko sa Bogom, rasteretićemo se svake brige, umora i naših mnogobrojnih nedostataka, zbog kojih toliko trpimo. Posvećeno sklonište molitve postaće nam tako dragoceno, da ćemo s radosnom nestrpljivosti očekivati priliku da se molimo.

To će izazvati još jednu drugu primenu. Moleći se, počećemo da radimo. Trud molitve postaće radost, a tajna sobica gde se susrećemo sa Bogom - radionica.

Govorimo sada o tome.

Sadržaj

Sledeće poglavlje

Svetlost istine