< 2. Poglavlje Sadržaj 4. Poglavlje >

3.   ПОСЛУШНОСТ МОЖЕНАСТАТИ САМО ВЕРОМ ЗБОГПРИРОДЕ ПРЕДАЊА

 

Једном сам после евангелизације пошао напред да бих разговарао са старешином Х.М.С. Ричардсом. »Желео бих једном приликом да разговарам са вама о оправдању вером«, рекао сам. »То је једино које постоји!« одговорио је. Велика је то истина. Због људске природе једина наша стварна праведност долази од Исуса. Нема никакве друге праведности осим Његове. Одвојени од Бога, ми смо егоцентрични и такви ћемо увек бити. Ако сте данас окренути Богу, али већ сутра одлучите да живите одвојени од Њега, враћате се поново у стање своје егоцентричности. Егоцентрични људи су грешни без обзира да ли су икад чинили нека наизглед рћава дела или не. Они не могу бити послушни.

Многи људи прихватили су став да је неопходно почети вером да је Исус наш Спаситељ. Али затим покушавају да живе хришћанским животом вером уз додатак још нечега. Желео бих да јасно и недвосмислено истакнем да ће праведник живети само вером исто онако као што вером долази Богу. Нема разлике у томе како долазимо Богу и како остајемо у Њему. И једно и друго одвија се вером. »Како дакле примисте Христа Исуса Господа, онако живите у Њему.« (Колошанима 2,6) »Како да останему Христу?« поставља се питање у књизи Пут Христу »На исти начин на који сте га у почетку примили.« (SC,69) Сваки погрешан корак који учине Божја деца знак је недостатка вере.« (РР,657)

Ако сваки погрешан корак настаје због недостатка вере, ту постоје и узрок и последице. Да ли ми своју пажњу усмеравамо на своје неуспехе или на изграђивање односа поверења? То је очигледно, зар не? »Ако се у борби вере борите свом снагом своје воље, ви ћете победити.« (5Т, 513) Ако се свом снагом своје воље борим у борби вере, не остаје ми ништа за борбу са грехом и сотоном.

Многи од нас проводе свој хришћански живот прихватајући теорију да је свакоме потребан Бог, али мисле да морамо усмерити своју енергију и труд на упорне покушаје да чинимо оно што је добро. И управо то узрок је нашег пораза.

Један од главних разлога што се послушност јавља само кроз веру види се у самој природи предања. Истина о предању заснива се на чињеници да ако смо грешници и ако не можемо учинити ни једно дело праве послушности без Бога, тада је једино што можемо учинити за своју послушност да се одрекнемо себе. Морамо потпуно одбацити мисао да ми можемо остварити ишта од онога што представља праву послушност. Овде се суочавамо са бројним погрешкама у схватању предања, те речи која се тако често чује у хришћанским круговима.

Најближе објашњење које налазимо за реч предање можемо читати у последњих неколико стихова Посланице Римљанима у деветом поглављу. Почињемо стихом 30: »Шта ћемо дакле рећи? Да незнабошци који не тражиште правде, докучише правду, али правду од вере. А Израиљ тражећи закон правде не докучи закона правде...; Јер се спотакоше на камен спотицања.« Стих 33. објашњава да је камен спотицања — Исус.

»Браћо, жеља је мојега срца и молитва Богу за спасење Израиља,« наставља Павле, »Јер им сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.« (Римљанима 10,1.2)

Они нешто нису познавали. Шта је то? »Јер не познајући правде Божје и гледајући да своју правду утврде, не покоравају се правди Божјој. Јер је Христос свршетак закона: који га год верује оправдан је.« (стихови 3. и 4)

Неки се питају да ли се правда о којој говори овај текст односи на урачунату или на дату правду. Свеједно је! Већ смо запазили да праведност не може никад постојати мимо Исуса. Зато није важно да ли је то урачуната или дата правда. Особа која се спотиче а не познаје ни једну ни другу правду увек покушава да створи своју сопствену праведност.

Синоним за реч предање јесте реч покорност. Запазите да је проблем оних о којима Павле говори то што нису покорили САМИ СЕБЕ. Он не каже да они нису предали или покорили своје грехе, своје лоше навике, или своје мане. Они нису покорили САМИ СЕБЕ. Постоји велика разлика између покоравања мана и покоравања СВОГ ЈА. Можете наићи на људе јаке воље који су уверени да пушење изазива рак плућа. И они одговарају на позив да се одрекну пушења. Одлучна особа може одбацити пушење, пиће или плес и постати добар верник Цркве. Али ако она то учини без Христа, коме ће припасти заслуга за то? Њеном »ја«, а ако »ја« може да учини такво добро дело, човек који га је постигао може тада јако да се удаљи од предања тог свог »ја«. Али и најјаче особе могу остваритисамо спољашњу послушност, а она не вреди, јер »ИСТИНСКА послушност долази из срца.« (Чежња векова, стр. 574)

Тако особа јаке воље може искористити предање мана или нечег другог као бек-ство од предања себе. Али право предање укључује предање себе и човек мора схва-тити да он не може сам напустити своје навике или пороке. Он ће можда бити у стању да прекине са спољашњим злим поступцима, али ће изнутра остати исти. Само Бог може решити проблем греха у срцу.

Човек никада сам не избацује грех из свог живота. Грех излази кад Исус уђе унутра. И кад год неко покуша да избаци грех сопственим трудом и снагом воље, завршиће у још тежем стању од оног у којем је био на почетку.

Тинејџер који се одрекао рок музике можда се неће вратити тој музици, али ће можда пронаћи нешто друго. Или ће се можда предати поносу због својих успеха, а понос је најгори од свих греха.

Зато питање предања не можемо никад усмерити на одбацивање греха. Предање је одрицање од себе и прихватање Исусових речи из Јован 15,5: »Без мене не можете чинити ништа.« То не значи да смо ми беспомоћни у појединостима за које смо сви до-били од Бога способности да их обављамо докле год Он одржава наш живот. Без Ису-са ми још можемо избацити смеће, зарадити много новца, или научити да скијамо по води. Без Бога ми можемо бити успешни у свом звању, косити свој травњак или чак псовати Бога. Због своје љубави и поштовања слободне воље личности, Он одржава у животу и оне који Га псују. Али без Бога нико не може доносити родове правде. Ни најјача особа на свету не може показати праву послушност према Богу. О томе јасно говори 15. поглавље Јовановог јеванђеља.

Ако мислимо да је послушност важна и ако ће послушност или непослушност бити коначно питање о коме ће одлучивати сав свет, тада могу да урадим само једно у вези са послушношћу, а то је да се одрекнем себе.

Међутим то ће се догодити само вером и поверењем у Онога који има силу да створи праву праведност.

»Ниједног тренутка ми не можемо бити без греха својом силом. Сваког тренутка зависимо од Бога. Христос је живео животом савршене послушности Божјем Закону и тако оставио пример сваком људском бићу. Животом којим је Он живео на овом свету и ми можемо живети Његовом силом и уз Његово вођство. Спаситељ је узео људску природу и живео безгрешним животом како се људи не би плашили да због слабости људске природе неће моћи да победе. Христос је дошао да би нас учинио судеоницима у Божанској природи и Његов живот показао је да људско удружено са божанским не чини грех.« (МН 180) Овде неки људи постају узбуђени, па ако сте и ви такви, добродошли у друштво. Мој највећи непријатељ јесте онај кога гледам док се бријем сваког јутра. Ја схватам како сам мало напредовао и како ми је много потребна моћ коју Исус нуди. Али у томе и јесте проблем, јер док сазревамо и боримо се у свом хришћанском животу још не схватамо како да стално зависимо од Христове силе.

Да ли желите да прихватите Исусову силу за послушност? Ево како она делује. Заједница са Богом заснована на свакодневној заједници с Њиме доводи до вере. Вера доноси родовеДуха. А родови Духа воде послушности. А све произилази из личног односа дружења са Исусом. Он је наш највећи пример у таквом животу зато што је заједница коју је Он имао са својим Оцем иста заједница коју и ми можемо имати. Исус је живео на овом свету у зависности од силе која је долазила изван Њега, а не од своје сопствене силе. Он нас зато позива да Га следимо. Због тога што права послушност произилази само из односа поверења у Исуса, ми све своје добровољне напоре да живимо хришћанским животом усмеравамо на одржавање тог односа. А из искуства знамо да је потребан огроман напор да би се он успоставио и да би се одржао у свакодневном личном животу са Богом. Зато га Павле назива борбом.

Исус занимљивим речима говори о предању у својој проповеди на Гори: »А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе: јер ти је боље... И ако те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе: јер ти је боље...« (Матеј 5,29.30) Шта Исус овде каже? Захвалан сам за објашњењ.е које постоји у књизи Мисли с Горе благослова, на стр. 82: »Грех се служи нашом вољом да би нас задржао у својој власти. Потчињавање воље приказано је ваћењем ока или одсецањем руке.«

Неко ће рећи: »Ако требам да покорим своју вољу, то значи да ћу кроз живот ићи осујећен и осакаћен.« Неке јако узбуђује ова мисао. Али баш у томе састоји се предање - у предању наше воље. Људи који су много постигли, способни људи, сјајни људи од акције сматраће ово врло збуњујућим, и чак ће се наљутити. Али предање значи покоравање наше моћи избора Богу. Књига Пут Христу на 47. страни оригинала дефинише вољу као »способност одлучивања«. Ако читате ову страницу, замењујући сваки пут »способност одлучивања« речју воља, доћи ћете до истог закључка.

»Али онда ја нећу одлучивати« Ако ме Бог позива да Му предам своју способност одлучивања тада могу да оставим по страни питање да ли ћу Му бити једнак, зар не? У стварности то предање нам ништа не ускраћује. Оно нам доноси највећу слободу. У следећем поглављу говорићемо о томе шта значи бити под Божјом контролом. За сада је потребно да схватимо да је послушност могућа само вером, јер нас Бог позива да се одрекнемо себе и да своју способност одлучивања предамо Њему.

Ми морамо употребити своју моћ одлучивања да бисмо је предали! Како то може бити? Бог нас позива да предамо своју способност одлучивања у погледу свега осим у погледу одржавања заједнице са Њим. Увек задржавамо слободу да бирамо хоћемо ли наставити заједницу с Њим или не - ми никада не губимо своју способност да о томе одлучујемо. Али морамо предати своју способност одлучивања у погледу борбе са грехом и сотоном.

Претпоставимо да желите да се одрекнете пушења. Господ вам каже да ће Он остварити потпуну промену у вашем животу ако Му предате своју способност одлу-чивања о свему осим о заједници са Њим. Ако затим чујете »одлучи да не пушиш«, шта ћете учинити? Да ли ћете извојевати победу својом одлуком да не пушите? Не. Уместо тога предајте своју моћ одлучивања у погледу пушења Богу. Задржите је само у погледу ваше вере. Док тако чините, Исус долази и живи својим животом у вама же-лећи и чинећи у вама оно што Му је угодно. (Филибљанима 2,13).

Ето начина на који је Павле могао рећи: »А ја више не живим него живи у мени Христос.« То је оно што је нарочито занимљиво у вези са истином о предању. Оно је доступно и најслабијој особи на свету. Није неопходно да будете јаки да бисте могли да се предате. Ако религија Исуса Христа неможе да помогне најслабијој особи на свету, она није добра.

Сувише дуго хришћанска религија испуњавала је потребе поклоника воље. На-стојали смо да у Цркву прихватимо људе јаке воље. Али кад год недовољно наглаша-вамо да је Исус наша једина нада и наша једина сила за послушност, завршићемо само спасењем по систему »уради сам«. Јаки људи сматрају да они то могу постићи сами, јер успевају у неким променама свог понашања. Они долазе у Цркву, али постају узнемирени кад чују о предавању воље и о покоравању себе Исусу. »Кад увиде да не постоји никакав начин да уткају себе у то дело, одбацују понуђено спасење.« (Чежња векова, стр. 227)

Хиљаде људи данас ће прихватити религију, укључујући и хришћанство, или чак адвентизам - ако открију неки начин да и себе укључе, ако нађу неки начин да зараде и заслуже бар најмањи део свог спасења. Кад откријемо да не можемо учинити ништа осим да у понизности паднемо пред Исусове ноге и признамо да ми не можемо ништа учинити, тада то постаје претежак крст. Али крст је суштина предања, оно око чега све кружи. Он укључује потпуно предавање себе.

Неки често цитирају део из прве књиге Одабраних порука (1 SМ,382) »Кад нам је послушност према Богу у срцу и кад усмеравамо своје напоре ка том циљу, Исус прихвата то настојање и напор као човекову најбољу службу, надокнађујући недостатке својим сопственим божанским заслугама.«

Најчешће се то тумачи овако. Кад нам је у срцу стална жеља да будемо послушни Богу, да чинимо што је добро, чак и ако никад не успевамо, у томе, Он надокнађује наше недостатке.

Али ако читамо читаво поглавље и сагледавамо целокупност текста, открићемо да нешто друго односи превагу: Кад нам је послушност према Богу у срцу, и кад нам је у срцу да послушамо Бога успостављајући заједницу с Њим, кад нам је у срцу да по-слушамо Бога отварајући врата на Његово куцање, тада Он надокнађује наше недос-татке. Ако настојите да одвојите један миран кутак дана који отвара пут за заједницу с Њиме током читавог дана, Бог ће својим сопственим божанским заслугама надокна-дити недостатке које осећа хришћанин који духовно расте.

Најслабија особа која престаје да пуши, пије или се одриче било чега другог и која се у исто време плаши да нема довољно одлучности да отпочне значајну личну заједницу са Богом има наде да ће се срести са Богом на пола пута.

Кад се ради о мојим настојањима да победим пушење или променим свој карактер, Он ће учинити све што је потребно. Али кад се ради о тражењу заједнице вере, Он ће ми се приближити без обзира да ли сам јак или слаб. Верујем да ако имам само 10 посто снаге воље да се приближим Богу у свакодневном проучавању Библије, молитви и личној заједници, Он ће ми дати преосталих 90 посто. Али да би се то догодило ја морам уложити свих својих 10 посто. Ако имам 90 посто одлучности и самодисциплине да наставим да одвајам то време за Бога, Он ће ми дати још 10 посто, али зато је потребно свих мојих 90 посто.

На крају, желео бих да вас подсетим на једноставну чињеницу да хришћанин који расте не доживљава стално предање и зависност од Божје моћи од свог обраћења па надаље. Волео бих кад би та зависност била непрестана у животу свих нас. Ако желимо да се суочимо са чињеницама живота са којима живимо, морамо признати да је кад Бог сади дрво то у почетку само млада садница. Ако сам установио да још нисам искусио право предање о коме смо овде говорили, не морам да се обесхрабрим.

Прво, наша послушност није услов да нас Бог прихвати. Бог обавија своје руке око нас због оног што ЈЕ Исус већ учинио. Кад смо одговорили на понуђено спасење, Он нас је потпуно прихватио. Све док долазимо к Њему Он нас прима овакве какви јесмо. Друго, Бог увек дозвољава растење у хришћанском животу. Ако видим да нисам послушан онако како је Исус био, не морам да се плашим. Али, молим вас, не снижавајмо Његов циљ, намере и замисли за нас на ниво наших сопствених могућности. То што још нисам нешто доживео не значи да је то и немогуће.

Реченица са 46. (у новом издању са 53.) странице књиге Пут Христу требала би да стоји на почетним страницама сваке Библије: »Има оних који су упознали Христову љубав која прашта и који заиста желе да буду Божја деца али су свесни несаврше-ности свог карактера, грешности свог живота и зато су спремни да посумњају у то да је Свети Дух стварно обновио њихово срце. Таквима бих рекла: Не повлачите се обузети очајањем! Ми ћемо често морати да се бацамо пред Исусове ноге и плачемо због својих недостатака и погрешака, али се не смемо обесхрабрити. Чак и ако нас је неп-ријатељ надвладао, Бог нас не одбацује, не заборавља и не одбија! Не! Христос се нала-зи с десне стране Богу и сам се заузима за нас. Љубљени Јован каже: ''Ово вам пишем да не грешите, и ако ко сагреши имамо заступника код Оца, Исуса Христа праведни-ка!'' (1. Јованова 2,1) Немојте заборавити Христове речи: ''Јер сам Отац има љубав к вама!'' (Јован 16,27) Он чезне да вас врати ксеби и види како се Његова чистота и све-тост одражавају на вама. И ако само желите да се покорите Њему, Он, који је започео добро дело у вама, наставиће га све до дана Исуса Христа. Молите се усрдније, верујте потпуније! Кад будемо посумњали у своју снагу, ослонимо се на силу свога Откупи-теља, и тада ћемо прослављати Онога који је здравље наше душе.«

Такав је процес растења. »Кад будемо посумњали у своју силу...« То се не догађа преко ноћи. Док стално идемо све ближе предању, потпуном одрицању од себе и својих сопствених моћи, док учимо да сумњамо у себе а да верујемо Њему, ми ћемо побеђивати, природно и спонтано, зато што смо се одрекли својих способности и ослонили на Њега који живи својим животом у нама.

„Познаћете истину и истина ће вас избавити"(Јован 8,32)

 

< 2. Poglavlje Sadržaj 4. Poglavlje >