< 3. Poglavlje Sadržaj 5. Poglavlje >

4.   ПОСЛУШНОСТ МОЖЕНАСТАТИ САМО ВЕРОМ ЗБОГБОЖЈЕГ УПРАВЉАЊА

 

Да ли сте икада док сте певали песму »Христу дајем срце своје« запазили и њене речи:

»Христу дајем срце своје

И свој живот сваки дан,

Да ја увек њему служим,

Захвалан и радостан!

 

Христу дајем све,

Христу дајем све –

Само Теби, Спасе драги,

Јер Ти љубиш ме!

 

Христу дајем све што имам,

Своје срце доносим!

Дајем све на овом свету,

Само да бих био с њим!«

Да ли знате шта то значи потпуно се предати Богу? Знате ли шта значи осетити Његову потпуну контролу над вама? Или вас таква мисао узнемирава? Од чега се састоји Његова контрола?

Ја сматрам да ми имамо три могућности у свом избору: да будемо под Божијом контролом, под контролом сотоне, или да се бринемо сами о себи управљајући својим животом. Многи, а нарочито млади, воле ову мисао о управљању самих собом. Кад осете узбућење полетања из гнезда, спремни су да све раде по свом избору, да буду своји људи. Жеља за управљањем није ограничена само на младе. Та жеља део је људске природе. Изгледа да је зачуђујуће кад откријемо да не можемо управљати собом. Ми смо једноставно под контролом једне или друге силе — и то је све. Све што ми можемо учинити јесте да изаберемо која ће сила управљати нама. Да није било крста, ми бисмо безнадежно остали под сотонином контролом, без икакве друге могућности. Али Исус је на Голготи задобио за нас Божју понуду једне друге могућности, да дођемо под Његову контролу. Бити под сотониним утицајем значи пасти у најстрашније ропство, док избор Божјег вођства доноси највећу слободу. Али то је још увек контрола или управа неког другог. Покушаћемо све да објаснимо до краја поглавља, али бих желео да своју пажњу усмеримо на Павлове речи: »Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушање, слуге сте онога кога слушате, или греха за смрт, или послушања за правду? Хвала дакле Богу што бивши робови греху по-слушасте од срца ту науку којој се и предадосте.« (Римљанима 6,16.17)

Сотона је зачетник свег зла. Кад говоримо о робовању греху, ми у ствари каже-мо да смо робови греху. Бити слуга правди значи бити Исусов слуга. Питање које се овде поставља јесте да ли сам ја роб сотоне или Исусов слуга? Немамо другог избора. Сам Исус је рекао да не можемо служити два господара; или ћемо служити једног или другог.

»Нити дајите удова својих греху за оружје неправде; него дајите себе Богу, као који сте живи из мртвих, и уде своје Богу за оружје правде.« (стих 13)

Још одавно један од наших првих пионира приметио је нешто необично о нама као инструментима. Инструмент је нешто што користи уметник или војник. Инструмент обавља посао под контролом оног који њиме управља. Секира у рукама четворогодишњака неће оборити џиновско дрво у шуми. Али искусни дрвосеча може њоме оборити дрво. Људи који живе без Христа никад неће моћи да држе Закон, али кад човек постане инструмент у Христовим рукама, послушност је могућа. Инструмент је пасивна ствар, али се многи боје речи ПАСИВАН: Кад говоримо о предању воље, обично нико с тим нема проблема. Али ако само споменемо предавање способности одлучивања, људи се намрште. Ипак књига Пут Христу јасно каже да кад Богу предамо своју способност одлучивања Он преузима контролу над нама. Кад се то догоди, долази до потпуне промене у нашем животу.

Сећам се да сам кад год бих дошао до 30. странице књиге Пут Христу говорио: »О, опет то« и прелазио на следећу страницу. Коначно сам једног дана сео и покушао да схватим о чему се ту заправо говори.

»Многи питају: Како се могу сасвим предати Богу? Ви то желите, али не може-те остварити својом снагом, јер сте немоћни и слаби, спутани сумњом и навикама грешног живота. Ваша обећања и ваше одлуке зидају се на песку. Ви не можете зауздати своје мисли, страсти и жеље. Неиспуњена обећања и неодржани завети поколебали су поверење у сопствену искреност. Ви сте се обесхрабрили и мислите да вас Бог не може примити. « Нисам имао проблема да разумем овај део. Како ме је писац само тако добро познавао? питао сам се. Али затим стоји: »Па ипак не треба да очајавате. Најпре вам је потребно да упознате праву моћ воље.« У том тренутку помислио сам: »У реду, то је мој проблем. Мени је потребна снажнија воља« И са тим страшним неразумевањем кренуо сам да још више развијам снагу своје воље. Почео сам да присиљавам себе да чиним оно што ми је било тешко. Покушавао сам да натерам себе да устанем у три сата ујутро само да бих видео да ли ја то могу. По-кушавао сам да откријем колико дуго могу да трчим, да се уздржавам слаткиша и тако даље. Мислио сам да све то време све више развијам снагу воље.

Мартин Лутер имао је сличан проблем. Кад је схватио да не успева, покушао је да плати за своје слабости мучећи своје тело, шибајући се до бесвести у манастирској ћелији. На крају ипак увидите да сте некако промашили циљ и вратите се још једном на 30. страницу.

»Најпре вам је потребно да упознате праву моћ воље.« И чудно, већ нам следе-ћа реченица каже шта је снага воље. »То је главна сила човекове личности; она је та која одлучује и бира.« Дакле воља је способност одлучивања и бирања.

Покушао сам да развијем снагу воље, оно што називамо чврстином - али воља је у ствари способност избора. Воља и снага воље нису једно те исто. Ми обично поис-товећујемо снагу воље са дисциплином, храброшћу и одлучношћу. Али снага воље је нешто друго. То је наша способност доношења одлуке.

Воља је способност да изаберемо а снага воље способност да остваримо оно што смо изабрали. »То је главна сила човекове личности; она је та која одлучује и бира. Све зависи од воље.« Допустите да заменимо дефиницију воље из књиге Пут Христу: »Све зависи од силе која одлучује и бира.« Зато сигурно постоји правилно и погрешно деловање моћи одлучивања и бирања. »Бог је дао човеку способност и мо-гућност да сам бира; од нас зависи да ли ћемо је искористити како треба. Истина, ми не можемо променити своје срце, не можемо својом снагом љубити Бога; али од наше слободне воље зависи да ли ћемо Му служити.«

Сада типични легалиста, који не разуме оправдање вером, одмах почиње да примењује своју сопствену дефиницију слободне воље. Он одлучује да ће се одрећи пушења, пића, рок музике и својих рђавих навика. А ђаво седи и смеје се јер зна да ћемо, кад покушавамо да грех победимо својом силом на крају добити само жуљеве. Једно од првих искушења са којим се неко суочава кад одлучи да постане хришћанин јесте покушај да буде добар. Праведност нипошто није нешто што ми морамо одлучити да тражимо. То је пратећи производ познавања Исуса који настаје Његовим прихватањем.

Нама није речено да ми можемо одабрати да променимо своје рђаве навике већ да можемо »одабрати да Му служимо«. Реч служити упућује на реч СЛУГА. »Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушање, слуге сте онога кога слушате, или греха за смрт, или послушања за правду.« (Римљанима 6,16)

»Ми Му можемо предати своју вољу.«

Заменимо сада већ поменуту дефиницију »Можемо Му предати своју вољу.« Мислио сам да сам слободно морално биће које увек треба да задржи слободу избора. Зашто бих ту слободу предавао? Ово је тешко место и надам се да ме пажљиво пратите. Многи људи критикују ову мисао али још никада нисам чуо ниједног који је понудио неко боље објашњење.

»Можемо Му предати своју вољу, тада ће Он учинити да хоћемо и учинимо по Његовој вољи (мисао из Филибљанима 2,13). Тада ће се цело наше биће покорити Христовом духу; сва наша љубав биће управљена на Божјег Сина и ми ћемо живети у потпуном складу с Њим.«

Правилном употребом воље (снаге воље) у вашем животу може настати пот-пуна промена.

Предањем своје воље (снаге воље) Христу ми се повезујемо са силом изнад свих моћи и сила. Тако можемо имати силу одозго да чврсто стојимо и тако кроз непрекидно предање Богу можемо бити у стању да живимо новим животом, животом вере. Кад сам први пут предао »снагу воље«, био сам запањен зато што сам мислио да ми Бог никад неће узети вољу; то је тачно, зато што Он то никад не чини. Али ме Он позива да је се одрекнем. Међутим очигледно је да ја морам да је употребим да бих Му дозволио да је преузме. Читав проблем у току целог хришћанског живота јесте КОМЕ желим да служим.

Увек сам слободан да изаберем другог господара и увек ћу имати слободу да одлучим желим ли да останем Христов или сотонин слуга. То ће увек бити мој избор, Било кад ја могу да се отргнем Христовој контроли.

На крају наше предање Богу не одузима нам слободу, већ нам дарује виши сми-сао слободе. Нисам сигуран да се може потпуно објаснити како се то догађа и како то у нама чини Христос над славе (Колошанима 1,21) јер је то тајна. Бог нас никада није позвао да објаснимо сваку Његову тајну. Међутим ипак можемо бити захвални за оно што знамо. И, искрено речено, нисам баш задовољан својим понашањем без Њега. Зато сам вољан да са радошћу прихватим Његово управљање мојим животом.

»Свако ко одбија да се преда Богу, налази се под влашћу друге силе.« (Чежња векова, стр. 399) Не морамо дакле изабрати сотонину управу - све што треба да урадимо јесте да не изаберемо Божју, и одмах ћемо се наћц под сотонином влашћу. »Он није свој господар. Он може да говори о слободи, али налази се у најцрњем ропст-ву. . . Док сам себи ласка да следи налоге сопственог разума, он слуша вољу кнеза таме.« (исто)

»Међутим, ако се не потчинимо Христовој власти, нама ће загосподарити онај који је зао. Неминовно се морамо наћи под влашћу једне или друге од ове две велике силе које су у сукобу за врховну власт у свету.« (исто, стр. 270) Не каже се »коначно« већ »неминовно« ми смо под влашћу једне или друге силе.

На основу свега овога закључујем да је у овом тренутку свака особа на свету под влашћу или Бога или сотоне. Чврсто верујем да та власт има два облика. Ако одлучимо да успоставимо везу са Богом, то ће Му омогућити да Он одређује смер нашег живота. А тај смер увек ће се кретати навише, иако може понекад ићи мало навише па и наниже. Али ако одбијемо да успоставимо везу са Богом (а многи верни то чине), тада ће сотона одређивати смер нашег живота, а он је увек наниже. Можда ће с времена на време мало ићи и навише и наниже.

Божији коначни циљ за нас јесте не само да Он усмерава наш живот и да оста-немо у заједници са Њим, све док Он својим вођством не успостави потпуну контролу над нама.

Он ће над нама успоставити »потпуну котролу« само ако смо ми то одлучили, никако се неће послужити силом. Испунићемо се Светим Духом. А не можемо рећи да једна таква особа не може бити послушна.

Сотона се нада да ћемо избећи успостављање заједнице са Исусом, зато што ће тада он добити прилику да успостави своју потпуну контролу и тада ћемо потпуно бити испуњени њиме. Опседнутост ђаволом огледа се на више начина а не само ба-цањем пене на уста и ваљањем у блату. Исти зао дух испуњавао је фарисеје и верске вође Христовог времена као и опседнуте у храму. Могуће је дакле бити под со-тонином контролом у учтивом, префињеном облику.

Кад схватимо чињеницу да Божја управа доноси слободу, можемо се опустити, одахнути и препустити свој случај Створитељевим рукама. »Кад се душа преда Христу, Нова сила загосподари новим срцем... Душа коју тако држе небеске силе неосвојива је за све сотонине нападе.« (исто)

»У промени која настаје када се душа потчини Христу налази се најузвишенији смисао слободе... Једини услов који омогућава човекову слободу постоји у јединству са Христом« (исто, стр. 399).

У Јован 8,30 Исус говори о слободи коју једна особа осећа у заједници са Христом. »Познаћете истину и истина ће вас избавити«. (стих 32) Ова изјава увредила је људе. »Одговорише и рекоше му, ми смо семе Аврамово и никоме нисмо робовали никад.« (стих 33) Желели су да се мисли како управљају сами собом. Исус им је одговорио: »Сваки који чини грех, роб је греху... Ако вас дакле син ослободи, заиста ћете бити ослобођени.« (стихови 34,35)

»Јер закон духа који оживљава у Христу Исусу, опростио ме је од закона греховнога и смрти. Јер што закону беше немогуће, јер беше ослабљен телом (чет-ворогодишњак не може руковати секиром зато што је слаб), посла Бог Сина својега у обличју тела греховнога, и за грех осуди грех у телу да се правда закона испуни у нама који не живимо по телу него по духу.« (Римљанима 8,2-4)

Дакле ево зашто је још послушност могућа само вером. Бог зна да ми нисмо у стању да показујемо послушност. Зато нас позива да Му се предамо, да се одрекнемо себе и успоставимо заједницу у којој ће нас Он довести под своју управу, јер једино тако Он може да испуњава свој закон у нама који не ходимо по телу него по Духу. (стих 1)

Слобода која проистиче из заједнице са Богом јесте слобода љубави. Закон љу-бави чини да човек може да чини оно што иначе не би чинио, да тако воли оно што иначе не би волео да га то усхићује. Бог мења укус, прохтеве, наклоности, жеље и побуде тако да буду у складу са Његовом вољом. Човек у својој унутрашњости не остаје исти, већ грех сматра непривлачним и одвратним.

»Јер оружје нашега војевања није телесно, него силно од Бога на раскопавање градова да кваримо помисли и сваку висину која се подиже на познање Божје, и ро-бимо сваки разум за покорност Христу.« (2. Коринћанима 10,4.5)

»Свака права послушност долази из срца. То значи целим срцем радити са Христом. Ако желимо, Он ће се тако изједначити са нашим мислима и циљевима, тако довести наша срца и умове у склад са својом вољом, да ћемо слушајући Њега у ствари поступати по својим природним подстицајима. Воља, очишћена и посвећена, наћи ће своје најузвишеније задовољство у служби Њему. Када упознамо Бога, онако како имамо предност да Га упознамо, живећемо животом сталне послушности.« (Чежња векова, стр. 574) Ми дакле не радимо на стварању послушности, него само своју пажњу усмеравамо на Бога, а послушност настаје као последица.

Многи од нас изгубили су бескрајно времена и енергије борећи се да буду по-слушни. Али кад упознамо Бога, онако како је наша предност да Га упознамо, живећемо животом сталне послушности. »Поштовањем Христовог карактера и за-једницом са Богом, грех ће нам постати мрзак.« (исто) То онда неће бити само облик промене спољашњег понашања док изнутра грех још сматрамо привлачним.

Ако би све што бисте требало да урадите да бисте били послушни било да ис-питате своје побуде и затим избегавате оно што сматрате недоличним, а следите оно што сматрате пожељним, да ли би вам то било тешко? Да ли би то захтевало неки нарочити труд? Наравно да не би. То би било нешто најприродније. Тако ће, кад дођемо до тренутка у коме ћемо познавати Бога онако како имамо предност да Га упознамо, послушност бити природна, спонтана и привлачна. Ми ћемо улагати добровољне напоре у успостављање заједнице са Богом, а послушност ће настати као неизбежна последица.

Али сада се суочавамо са проблемом. Ко од нас живи животом потпуног пре-дања? Истина је да су неки људи у свим временима дозвољавали Богу да потпуно управља њиховим животом. Али уобичајена људска реакција била би: можеш ли ми показати један такав пример? Ја бих на то одговорио: Није ваше да знате ко је то постигао!

Ми никад нисмо имали дужност да откријемо ко је потпуно предан Богу, а ко није. То само Бог зна јер само Он може да види све. Ако сте случајно ви један од њих, ви ћете најмање истицати ту чињеницу, јер нећете ни бити свесни тога. Ваш ум, мисли и пажња биће толико усмерени на Исуса и Његову љубав да нећете имати времена да бринете о својим молитвама.

Али то што се нећемо хвалисати својом духовном величином и, што ћемо се приближавати Христу, изгледати све безвреднији и грешнији у сопственим очима, не значи да ћемо поступати све грешније. Постоји огромна разлика између осећања безвредности и грешности и чињења грешних дела.

Али ја још овде видим проблем. Као хришћанин који још расте видим да кри-вуља мог напретка иде навише и наниже. Шта је са оним тренуцима кад сам због своје незрелости одвратио поглед са Христа, ослонио се на своју снагу и пао под сотонин утицај? Морамо се опет сетити да »Ако ко сагреши, имамо заступника код оца, Исуса Христа, праведника«. (1. Јованова 2,1) Наша прихваћеност код Бога остаје нетакнута све док из дана у дан одржавамо заједницу са Њиме. Чак ако за тренутак и склизнемо под утицај непријатељске силе, Бог још управља нашим животом.

Нама је стално потребна Божја милост која нас оправдава, чак и кад достиг-немо такав степен свог раста кад смо под потпуном Божјом управом јер морамо признати да смо по природи грешни. Питање које се поставља гласи: Може ли Свети Дух тако потпуно да испуни човека који је по природи грешник да Бог може да живи свој живот у њему? Одговор је да.

Претпоставимо да стално падам и грешим докле год нисам под Божјом пот-пуном управом. Да ли би то требало да ме обесхрабри? Не, ако гледам на Исуса. Нас не треба да брине оно што Бог мисли о нама, већ оно што ми мислимо о Исусу. И ми се можемо охрабрити чак и ако сагрешимо, јер у Посланици Филибљанима (1,6) стоји да ће »Онај који је почео добро дело у вама, довршити га до дана Исуса Христа.«

»Они који направе места у свом срцу за Исуса, схватиће Његову љубав. Сви који чезну за тим да буду карактеромслични Богу, биће задовољени. Свети Дух никад неће оставити без помоћи ниједну душу која гледа на Исуса. Он узима од онога што је Христово и даје њој. Ако се наш поглед стално задржава на Христу, рад Духа неће престати све док се таква душа не преобрази у Његово обличје. Чиста љубав прошириће душу, дајући јој способности за узвишенија достигнућа, за увећано знање о небеским вредностима, тако да јој неће бити ускраћена пунина. ''Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити.''« (Чежња векова, стр. 249) Али у међувремену, већ сад је могуће добити, бар за неко време, све победе и сву послушност коју Бог жели да имамо. Запазимо у 1. Јовановој посланици 3,6: »Који год у Њему стоји не греши.« »Ако ходимо у Христу, ако Божја љубав буде у нама, наша осећања, наше мисли, наши напори и поступци биће у складу са Божјом вољом.« (SC, 64)

Шта то значи »ако«. Кад год се ослоним на Његову силу и Његову моћ, ја нећу грешити. Моја осећања, моје мисли, циљеви и поступци биће у складу са Божјом вољом. Дакле одлучујући чинилац јесте да ли се ослањам на Њега или не, да ли сам се Њему предао или нисам, да ли у сваком датом тренутку мојим животом управља Бог или не.

Ако читате књигу Пут Христу наћи ћете прекрасан опис онога што је Бог учи-нио за нас, како је узео наше грехе и како нас гледа као да никад нисмо сагрешили. Тамо читамо: »И више од тога (више од узимања наших греха), Христос мења срце.

Он вером настава у нашем срцу. Вером и сталним покоравањем своје воље Христу ви треба да одржавате ову везу сЊиме. (Сетимо се да је вера способност одлучивања.) И доке год то будете чинили, Он ће деловати у вама да желите и чините оно што Му је угодно.« (SC, 62.63)

Све док из дана у дан долазимо Њему, све док одлучујемо да се потчинимо Њему, Христос ће желети и чинити оно што нам је потребно. Ми потпуно зависимо од Њега у погледу послушности, победа и самосавлађивања. Немамо могућност другог избора. Неки данас не верују да ми икад можемо бити савршено послушни; мисле да морамо уложити много труда, снаге воље и дисциплине да бисмо се приближили послушности коју они сматрају немогућом! Они кажу: »Да, потребно је успоставити заједницу са Богом, али у ту заједницу треба унети себе и борити се против греха.« Желео бих да истакнем да свако ко заступа такво мишљење нема другог избора осим да прихвати несавршену послушност. То је једино за шта смо ми способни. Наша послушност биће несавршена у сразмери са заокупљеношћу покушајима да будемо послушни.

Свако ко верује да је савршена послушност могућа кроз Божју милост, раз-умеће да се морамо одрећи себе и допустити Христу да борави у нама. Схватиће да послушност настаје само вером без додатка или одбитка. Ако желимо да то постане и савршена стварност, она мора настати само Христовим деловањем. Исус се тако предао свом Оцу да је сам Отац живео у Њему. Елен Вајт каже да Исус чак није имао никакве планове за себе јер их је свакодневно откривао кроз личну заједницу са Богом. (Види: Чежња векова, стр. 163) Поред тога Исус је још увек остао личност. Његова заједница са Оцемније поништила Његову личност или Његову индивидуалност.

Бог који вас је створио као личности, Онај који је сачувао личност апостола Павла, љубљеног Јована, Андрије, Марије и Марте, може сачувати и вашу личност и тако управљати вашим животом да вам омогући највећу могућу слободу.

Један од разлога због којих је Елен Вајт била против хипнозе јесте чињеница да под њеним деловањем људи преузимају права која припадају само Богу. »Божја намера није да иједно људско биће покори свој ум и своју вољу контроли другог, постајући пасивно оруђе у његовим рукама. Нико не сме да утопи своју личност у личности другог. Он се не сме ослањати на било које људско биће. Мора се ослонити на Бога. У достојанству своје човечности коју је добио од Бога човек треба да буде једино под Божјом управом, а не под управом људског ума.« (МН,242)

Хипнотизер се игра оним што је искључиво право Творца. Хајде да препричамо овај цитат да бисмо схватили шта Бог мисли о нама и нашој заједници са Њим. »Божја је намера да свако људско биће покори свој ум и вољу Његовом вођсту и постане пасивно оруђе у Његовим рукама. Оно не треба да гледа на неко друго људско биће, већ се мора потпуно ослонити на Бога. У достојанству своје човечности коју је добио од Бога треба да буде једино под Божјом управом.«

»Да ли треба да постанемо пасивно оруђе у Његовим рукама?«, можда се пи-тате. То је оно што смо у песми рекли: »Ја предајем све.« Можда нам смета та реч па-сиван. Не заборавимо како неко пасиван може бити активан. Јонатан је повео момка који му је носио оружје, попео се на брдо и победио читаву непријатељску војску. Али Бог је управљао њиме. Ко је икад чуо да се у рат иде са жбановима и бакљама! Али Гедеон је био пасивно оруђе у Божијим рукама и непријатељ је побегао. Сетимо се Мојсија, Павла, Илије и свих осталих. Ми овде не говоримо о одмарању у столици за љуљање. Божанска управа чини нас активнијим него што смо икада били.

Божје управљање не обухвата само послушност, већ службу и силу да вршимо Његове задатке. Ми ћемо бити успешни у свим подухватима које Он има у плану за нас.

< 3. Poglavlje Sadržaj 5. Poglavlje >