< 5. Poglavlje
Sadržaj
7. Poglavlje >
6.
ПОСЛУШНОСТ
МОЖЕНАСТАТИ
САМО ВЕРОМ ЗБОГПРИРОДЕ
ПОКАЈАЊА
Пре неколико година млада медицинска сестра дошла је једног четвртка
по-подне у моју канцеларију. Сита и уморна од живота који је водила рекла ми је
да жели промену. Желела је Христа у свом животу.
»Можеш доћи Христу управо сада«, објаснио сам јој, »и Он ће те
радосно при-хватити.« »Не, не баш сада«, одговорила је, »јер имам неке планове
за овај викенд.« А затим је почела да описује своју намеру да проведе један
слободан викенд са нечијим мужем. Да ли је требало да јој кажем како је могла да
одмах дође Исусу чак и са својим плановима за викенд? Или је требало да је
посаветујем како би морала да их се одрекне, и тек ако то учини, може доћи Исусу
таква каква је? Или је требало да је уверим да једино треба да жели да промени
своје планове и да ће јој Христос, ако дође Њему, дати силу која ће је
променити?
Шта је покајање? Како се постиже? Да ли се ми кајемо пре него што
нађемо Христа или долазимо Христу да бисмо се покајали, и на крају, чему нас
правилно разумевање покајања учи о послушности само кроз веру?
2. Коринћанима 7,10 говори о две врсте покајања: »Јер жалост која је
по Богу доноси за спасење покајање, за које се нигда не каје; а жалост овога
света смрт доноси.« Могуће је жалити што је наш грех откривен или због последице
греха, а не због самог греха — Јуда је најбољи пример. Пошто је очекивао сасвим
другачији исход, жалио је што се све различито одвијало кад је издао Исуса.
Међутим није осећао жаљење због самог греха - ни због тога што је покушао да
натера Исуса да се сложи са његовим идејама о успостављању новог царства, ни
због основе свог греха, одлуке да буде у Христовој близини како би преузео
контролу над Његовим животом. Његово кајање била је жалост овога света и водила
је и у телесну и у духовну смрт. »Истинско покајање, које је по Богу, укључује
две појединости: жалост због греха и одвајање од њега.« (8С,23) Звучи
једноставно. Међутим, дали сте икад покушали да се кајете? Можда се сећате како
су вам, док сте били деца, говорили: »Кажи: жао ми је, опрости!« Да ли
изговарање ових речи чини да стварно осећамо жалост? Да сам успео да ону мла-ду
медицинску сестру натерам да каже: »Жао ми је због мојих планова за викенд«, да
ли бих успео да је доведем до покајања?
Понекад је сасвим лако осећати кајање због последица греха.
Алкохоличар се жали због мамурлука, али не и због пијанчења које му претходи.
Лако је ујутро осећати кајање због претходне ноћи и жалити због нечег што
осећамо као последицу греха, а још увек не сматрати грех одвратним. Медицинска
сестра која је дошла у моју канцеларију осетила је жаљење због неких последица
свог животног стила, али и поред горког укуса последица ниjе осећала кајање због самог греха.
Можда сте покушали да на неки други начин доживите покајање,
надајући се да ћете, ако одбаците грех, пре или касније осетити жалост. На
жалост, убрзо откривате да не можете раскинути с грехом и да га још сматрате
привлачним. Чак и особе јаке воље које се могу одрећи видљивих грешних навика,
још се суочавају с њима дубоко у себи. Библија нас одавно учи да иако човек
гледа на оно што се види, Господ гледа на срце. (види: 1. Самуилова
16,7)
Како онда можемо постићи право покајање? Да ли
долазимо Христу да бисмо се покајали или се кајемо да бисмо дошли Христу? Кад се
ради о покајању, често личимо на човека на чијим колима не ради сирена. Одвезао
је кола до радионице и нашао затворена врата са натписом: »Затрубите ако вам
треба помоћ!«
Поглавље о покајању из књиге Пут Христу дивно објашњава решење
очигледне дилеме у којој се налазимо. Исус жели да дођемо к Њему онакви какви
јесмо. Покајање
није нешто што ми чинимо, већ је оно дар који нам сам Исус даје. А да бисмо
добили дар, морамо се најпре наћи у присутности Дародавца.
Одакле
добијамо право покајање за своје грехе? Наравно, од Бога. Оно се не добија тиме
што ћемо себе натерати на нешто,
или приморати себе да се нечега одрекнемо. Све
што можемо
учинити
јесте да
сваког
тренутка
долазимо
Исусу. Само
нам Он може
даровати дар
покајања.
Петар, говорећи о Исусу, у Делима 5,31 каже: »Овога Бог десницом
својом узвиси за поглавара и спаса, да да Израиљу покајање и опроштење греха.«
Покајање
је исто Божији дар као и опроштење и оправдање и оно се не може искусити осим
ако нам га Христос не дарује. Оно што нас привлачи Христу је Његова моћ и
доброта. Кроз Њега долази покајање и кроз Њега долази опроштење.« (1SМ,
391)
Овим добијамо и одговор на питање да ли Богу долазимо пре или после
покајања. Ако
је покајање дар, очигледно је да најпре треба да дођемо Богу да бисмо га
примили, а ако покајању претходи опроштење (Дела 5,31), тада покајању претходи и
оправдање. »Онога коме прашта Христос најпре води на покајање.« (Мисли са Горе
благослова, стр. 23)
Запазите
редослед. Ако сте ви млада медицинска сестра у четвртак поподне, уморна од свог
начина живота, која би желела да успостави заједницу са Христом, али
има неке планове за викенд, потребно је да Христу дођете такви какви
јесте.
Никада сами по себи нећемо бити толико жалосни да променимо живот
или само планове за викенд ако не дођемо Њему да бисмо добили дар опроштења.
Зато
дођите Христу такви какви јесте, а Његово је да вам поклони дар покајања и реши
ваше планове за викенд.
Па ипак толико много нас се можда и годинама бори да осети жалост и
престане да греши покушавајући да личне »планове за викенд« реши сопственом
слабом снагом. То је
заједнички проблем, чак и оних који кажу да су хришћани. Управо овде многи греше
и зато не добијају помоћ коју Христос жели да им да. Они мисле да не могу доћи
Христу ако се прво не покају. Али мора ли грешник чекати напокајање
да би тек онда мбгао доћи Исусу? Треба ли покајање да буде препрека између
грешника и Спаситеља?
Библија не учи да грешник мора да се покаје пре него што послуша
Христов позив: »Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас
одморити.« (Матеј
11,28) »Сила која долази од Христа води правом покајању.« (SС,
26)
У Римљанима 2,4 стоји да нас Божја доброта води на покајање.
Кад
потпуно схватимо Божју љубав, најбоље разумемо и сву страхоту греха.
Проучавајући Исусов живот, размишљајући о Његовом карактеру и Његовој служби, ми
осећамо кајање. Размишљање о Његовој љубави сломиће наша срца тако да ћемо
схватити шта су Му учинили наши греси.
Мој брат и ја били смо у истој соби у колеџу. Сваког
петка поподне заједно бисмо чистили собу, али сам једном очајнички покушавао да
довршим писмени рад и нисам имао времена за губљење. Он је улетео у собу и
рекао: »Брзо, пожури, треба да очистимо собу.«
»То уради ти«, одговорио сам, »ја сам сувише заузет. Не могу.« И као
више пута раније почели смо да се натежемо. Моји родитељи често су се питали
хоћемо ли тако дуго живети да стигнемо да одрастемо, толико смо се много тукли
кад смо били деца. Изненада мој брат је мирним гласом рекао: »У реду. Све је у
реду, схватам. Мора да си у страшној гужви. Мора да ти је прилично тешко да све
постигнеш. Ја ћу очистити собу. Биће ми драго да то урадим. Ти само настави свој
посао.«
И тако ми је сломио срце. Одлажући своје папире помогао сам му. Кад
ти се неко не
супроставља,
већ показује
разумевање и
љубав, то те
задобија. Доброта мог брата навела ме је да очистим собу - иако ми је
глумио.
Међутим Божја доброта је стварна. То је једина врста истинске
доброте која постоји. Кад схватимо Божју доброту, милост и стрпљење, откривене у
Исусу, све постаје другачије.
Раније је моја породица била на годишњем одмору на једном острву
усред језера Гал у Мичигену. Мој брат и ја ревносно смо се упустили у нашу
омиљену игру - тучу. Кварили смо одмор и родитељима и свима другима, а мој отац
је покушавао све што му је пало на памет да би нас навео на покајање. Покушавао
је да нас затвара у собу, да нам ускрати слатки део оброка, чак и читав оброк.
Крајње очајан забранио нам је сва уживања у води и коначно узео у руку црево за
пумпање гума. Ништа није помогло.
На крају је дошао тренутак кад нас је позвао у своју собу, сео
насупрот нама двојици размишљајући шта да још уради - није знао шта. Тада сам
видео како се његове очи пуне сузама. Сузе на лицу мог великог, јаког оца! То је
било нешто ново за мене. Први пут сам схватио шта су за њега значиле наше туче и
натезања. Разочарао сам и нанео бол ономе који ме је волео. И мада сам могао да
поднесем шибање гуменим цревом, нисам могао да поднесем сузе. Изненада сам
стварно желео да се променим. Биле су то најтеже батине које сам икада
добио.
Они који успоставе заједницу са Христом почињу да схватају Његову
љубав и стрпљење. Почињу да схватају колико Га је коштало спасавање човечанства
од греха. Они разумеју и разочарење и душевни бол који Му грех наноси. А кад се
то догоди, грех изгледа другачији него раније. Нестаје његове привлачности.
Истинско осведочење о томе да смо сломили Исусово срце води до истинског
покајања. Долази до промене у нашој заједници са Богом.
»Чим упознамо своју грешност, не губимо времена да се сами
поправљамо. Колико њих верује да нису довољно добри да се приближе Христу!
Мислиш ли да би ти сам могао постати бољи? Може ли Етиопљанин променити своју
кожу или рис своје шаре? Можете ли ви чинити добро, научивши се чинити зло?
(Јеремија 13,23) Само Бог може да нам помогне. Не смемо очекивати да наша вера
буде јача, да прилике буду боље, а ми мање зли. Ништа не можемо постићи сами од
себе. Морамо се приближити Христу такви какви јесмо.« (Пут Христу, стр.
20)
»Ми треба да дођемо Христу такви какви смо, грешни, немоћни,
зависни. Ми смемо да ступимо пред Њега са свим својим слабостима, гресима и да
покајнички паднемо пред Његове ноге. Тада ће нас Он пригрлити својом љубављу,
наше ће ране завити и очистиће нас од сваке нечистоте.« (исто, стр.
33)
Колико људи може прихватити Божији дар покајања? »Господ... неће да
ко погине, него сви да дођу у покајање.« (2. Петрова 3,9) Свако коме је доста
старог живота и ко уморан од њега жели да заиста остави грех али мисли да је то
немогуће треба да се сети да Господ жели да »сви дођу у покајање«. Да
ли сте знали
да је
долажење
Христу и
покајање
једно те
исто? Зато
покајање није нешто што треба издејствовати или постићи. Христу долазимо
једноставно проучавањем Његове речи и молитвом, а Он нам бесплатно даје свој дар
покајања.
Дакле како се кајемо? Како се то збива? Прво грешник, без обзира ко
је и шта је учинио, или какви су његови планови, тражи Исуса онакав какав јесте.
Затим му Исус нуди дар који се зове покајање. Кад човек прихвати тај дар, он је
оправдан, њему је опроштено и он стоји пред Богом као да никада није
сагрешио.
Покајање нипошто не треба да буде препрека између грешника и
Спаситеља. Приступ је Христу доступан свакоме ко престане да се ослања на себе,
ко схвати да не може спасти самог себе или бити послушан, и то чим одлучи да
дође. Покајање никада не претходи долажењу Христу, јер ми морамо доћи Христу да
бисмо примили Његове добре дарове.
Тако покајање није нешто што ми постижемо сами. У Исусово време читав један народ погрешно је разумео природу
покајања. Они су покушавали да за себе ураде нешто што је само Бог могао да
уради за њих. Већ смо видели Јудин случај. У Матеју 27,3 пише: »Тада видевши
Јуда издајник његов да га осудише раскаја
се, и поврати тридесет
сребрника главарима свештеничким и старешинама.« Његово самопокренуто кајање
довело је до тога да су пси растргли његово тело на путу ка
Голготи.
Покајање се не односи само на камене плоче, Закон, прекршену
заповест, већ на сломљено срце Онога који у својој љубави није постављао услове.
Посматрање љуба-ви откривене у Исусовом животу, смрти и посредовању за нас води
нас ближе Њему и ми лично доживљавамо Божју доброту која нас мења. Кад схватамо
да су наши греси, наша одлука да идемо сопственим путем, проузроковали Христове
патње и сломили срце нашег најбољег Пријатеља, и наше срце ће се сломити и ми
ћемо искусити покајање за које се не треба кајати.
Шта вам ово говори о послушности која је могућа само вером? Ако
покајање није нешто што стварамо ми, већ прво морамо доћи Христу да бисмо га
примили као Његов дар, ако је оно увек и само дар, ми не можемо учинити ништа да
бисмо га заслужили или зарадили. Ми га морамо примити кроз личну заједницу са
Христом. Ако покајање укључује и жалост због греха и одвајање од греха, тада су и жалост
због греха и одвајање
од греха дар. Значи ми не
можемо учинити ништа да бисмо напустили грех осим да
одржавамо
свакодневну
заједницу са
Исусом.
Послушност тако може бити само производ вере због саме природе
покајања. Због тога што је покајање дар и послушност је дар, јер само право
покајање чини могућом праву послушност. Обоје примамо тражећи заједницу и
пријатељство са Исусом.
„Како дакле примисте Христа Исуса Господа онако живите у њему."(Колошанима 2,6)