< 6. Poglavlje

Sadržaj

8. Poglavlje >

7.   ПОСЛУШНОСТ МОЖЕ НАСТАТИ САМО ВЕРОМ ЗАТО ШТО ЈЕ ПОСЛУШНОСТ ПЛОД ВЕРЕ

Исус је рекао: »Будите у мени и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Ја сам чокот а ви лозе: и који буде у мени и ја у њему он ће родити многи род; јер без мене не можете чинити ништа.« (Јован 15,4.5)

Петнаесто поглавље Јовановог Јеванђеља један је од најзначајнијих делова Библије о послушности. Оно нас учи да је прави плод природни, спонтани и ненаме-тљиви резултат нечег другог. Погледајмо овај текст реч по реч! »Будите у мени и ја ћу у вама«. Шта то значи бити у Христу и имати Христа у себи? Неки су ово проучавали тако темељито да су издвојили све изразе који говоре о Христу у нама и све који говоре о нама у Христу.

Председник катедре за Нови завет на адвентистичком теолошком семинару на-правио је заједно са једним својим разредом опширно испитивање на ову тему. Дошли су до закључка да изрази »бити у Христу« и »Христос у нама« не значе ништа друго него успостављање односа са Христом, успостављање пријатељства и заједнице с Њиме. Они не виде никакву разлику између ова два израза, јер без обзира да ли говорили о нама у Христу или о Христу у нама говоримо о пријатељству и заједници са Њим.

Шта значи реч »будите«? Ако у читавој Библији проучите значење ове речи, наћи ћете да она једноставно значи »остати«.

Два човека на путу у Емаус рекла су странцу: »Већ је касно. Буди код нас. Ос-тани са нама.« (види: Лука 24,29) Дакле кад Исус каже: »Будите у мени и ја ћу у вама«, Он нас позива да ступимо у заједницу с Њиме и да останемо у њој.

Постоје две важне појединости за успешан хришћански живот. Једна је доћи Исусу и друга остати код Њега. Прва нема вредности без друге јер је јасно да не мо-жемо остати са Исусом ако прво нисмо дошли к Њему. Овде се сусрећемо са једним проблемом хришћана. Људи живе под лажним утиском да је, ако једном у свом животу дођу Исусу, то довољно за читав живот. Али то није тако. Само заједница са Исусом решиће проблем греха. Како се она остварује? Исто онако као кад по први пут дођемо Исусу. »Како дакле примисте Христа Исуса Господа онако живите у Њему.« (Колошанима 2,6) Све се то постиже вером а резултат вере је заједница са Исусом.

Исус иде даље и каже да лоза не може родити рода ако није на чокоту. Запазимо да се овде говори о роду чокота. Не заборавимо да род потиче од чокота, а не од лозе.

Бог не жели да доноси род без нас. Пошто нас је створио по свом обличју, Он жеди да донесе род кроз нас. Ако смо ми лозе и покушавамо да донесемо род без чокота, нећемо донети ништа. Одвојене од чокота лозе се суше и вену.

Род настаје само на лози повезаној са чокотом, што указује на још једну зани-мљиву појединост. Иако управља нама, Бог никад не заобилази наше способности и могућности. Он делује кроз нас. Како Он то чини остављајући нам ипак слободу, то само Он у потпуности разуме. Ма колико покушавали ми то никад не можемо потпуно разумети.

Знамо да Бог љубављу управља нашим животом, зар се онда не можемо по-тпуно поуздати у Њега и Његов начин рада?

Исус каже да ћемо донети многи род ако останемо у Њему, а да без Њега не мо-жемо чинити ништа. Смисао тих речи јесте да ми не можемо учинити ништа да бисмо донели род. Раније смо већ видели да ми не можемо учинити ништа, баш ништа, уколико Бог не дарује откуцаје нашем срцу, али Исус није овде мислио на то. Кад вам већ срце куца, каже Он, без мене не можете доносити духовне родове.

Сећате се нашег кратког течаја о спасењу само вером у Исуса Христа: »Без мене не можете чинити ништа« (Јован 15,5) и »све могу у Исусу Христу« (Филибљанима 4,13). Пошто без Њега не можемо учинити ништа, а с Њим можемо све, једино што нам преостаје јесте да дођемо к Њему. Ово је потпун и коначан одговор на све напоре које човек улаже.

»Нека нико не износи мисао да човек треба да уради мало или ништа у великом делу победе, јер Бог не чини ништа за човека без Његовог пристанка. Немојте говорити да ће вам Исус помоћи кад сте учинили све што је било у вашој моћи. Христос је рекао: ''Без мене не можете чинити ништа.''« (15М,381) Исти аутор у истој књизи (на 343. страни) каже: »Све што човек може учинити за своје спасење јесте да прихвати позив: Ко год хоће нека узме воду живота забадава.« Како се то постиже? Нека нам објасни сам аутор. »У заједници с Христом, кроз молитву и проучавање великих и драгоцених истина Његове речи, ми ћемо као гладне и жедне душе бити нахрањени и освежени на извору живота.« (Мисли са Горе благослова, стр. 143)

Стога све што можемо учинити за своје спасење у свим његовим видовима јесте да прихватимо Христов позив на заједништво са Њим кроз молитву и проучавање Његове речи. На тај начин остаћемо на чокоту.

Један човек ме је отерао са врата кад сам отишао да га позовем на седмицу про-поведи. Међутим и поред своје нељубазности долазио је на проповеди. Долазио је сваке вечери. На нашим састанцима говорило се о три вида заједнице с Богом. Ми смо проучавали Библију, молили се и говорили другима шта Исус значи за нас.

Заједница са Исусом и посматрање Исуса донели су свој род. Свети Дух довео је овог човека Исусу и једног прелепог дана ја сам заједно са њим сишао у крстионицу. Годинама касније опет сам га срео и на моју радост још је остао (био) у Христу захваљујући истим оним методама помоћу којих је у почетку дошао Христу. Проводио је време у читању Божје речи, у молитви и у хришћанској служби. Род није изостао.

»Да ли се сећаш дана када си ме отерао са врата?« питао сам га.

»Не, ја то никад нисам урадио«, одговорио је.

Сигуран сам да би овај човек, да је само долазио Христу у току наших саста-нака, и да ништа није учинио после тога и даље терао људе.

Неко ми је једном рекао да је у хришћанској теологији о спасавању вером оп-равдање корен, а посвећење род. Али затим је додао да за посвећење морате пуно да се трудите, да се борите са сотоном и свим силама настојите да победите грех и држите Божје заповести. Мећутим ако је посвећење род, онда је он резултат прихватања оправдања. Род је природан и спонтан. »Ипак, Спаситељ не налаже ученицима да напорно раде да би донели род. Позива их да остану у Њему.« (Чежња векова, стр. 583) Род рађамо остајањем у Њему, а не настојањем да донесемо род.

»Послушност је плод вере.« (SС,61) Дакле ако је једно резултат и друго узрок, на шта треба усмерити своје напоре и пажњу? Ако их усмерите на одржавање заједнице вере, као неизбежна последица појавиће се род.

Зато неки и сматрају да је права послушност природна. Други верују да је пут ка послушности одупирање сотони и цитирају Јаковљеву посланицу 4,7: »Противите се ђаволу и побећи ће од вас« Али не заборавимо да први део стиха каже: »Покорите се Богу«. Можда мислите да овај текст говори о две различите појединости, али ја сам питао стручњаке за грчки језик и они су ми објаснили да обе мисли значе исто. То не значи да прво урадите једно па онда друго, већ да се противите ђаволу тиме што се покоравате Богу. »Противите се ђаволу и побећи ће од вас« Приближите се Богу и Он ће се приближити вама. Како је драгоцено ово обећање души која је у искушењу. Ако онај који се налази у невољи и искушењу усмери свој поглед на Исуса, ако се приближи Богу говорећи о Његовој доброти и милости, Исус ће му се приближити и невоље које се чине скоро неподношљивим ће нестати.

Душа која љуби Бога радо ће црпсти снагу од Њега кроз сталну заједницу с Њиме. Кад човек навикне да разговара са Богом, сила зла је сломљена јер сотона не може да опстане у близини душе која се приближила Богу.« (SDА ВС, EllenG. White, CommentsonJames 4,7.8. 937)

Још једном наши напори да живимо хришћанским животом морају се усред-средити на приближавање Богу, на одрицање од себе и покоравање Богу, што се све постиже у заједници с Њим. Промене у понашању настају тек као последице.

Да ли бисте желели да будете сигурни да ли сте прави Христов следбеник?

Очигледан доказ није у томе да ли живите животом без рђавих дела или не. Тиме се ништа не доказује. Многи људи живели су поштеним животом без Исуса, животом који је на изглед био добар. Неки људи у свету скинули би своју кошуљу и дали је вама и у исто време псовали Бога. Лепо спољашње понашање може да произилази из многих рђавих побуда.

Како дакле да знамо јесмо ли хришћани? Књига Пут Христу даје две пробне тачке. Оне се односе на оно о чему волимо да размишљамо и о чему разговарамо. Ако откријете да често мислите о Исусу и говорите о Њему, тада сте Му сигурно бли-зу и проћи ћете пробу која тачно показује дали сте прави хришћанин. Први хришћани добили су то име јер је Исус био све о чему су могли да разговарају. Стално су говорили: »Христос је ово учинио, Христос је ово рекао«, и тако су људи који су их слушали закључили: »Могли бисмо да их назовемо хришћани!« Како би људи звали нас кад би чули оно о чему обично волимо да говоримо?

Хришћанин непрекидно борави у Исусу, у Његовој љубави, у Његовој милости која га правда, у Његовом животу и у Његовој жртви за нас. То је оно што нас одржава у заједници са Богом. Ако останемо на Чокоту, родићемо многи род. А то су родови Духа: љубав, радост, мир, доброта и остали родови (Галатима 5) То су унутрашње особине које ће се показивати и у спољашњој послушности. Текстови у Јеврејима 12, 11 иу Филибљанима 1,11 говоре о плодовима правде. Послушност може настати увек и само вером зато што је она плод вере, а не наших напора.

Док из дана у дан долазите Христу и предајете се Њему, остајете у Њему. Ис-куство нас стално подсећа да без Њега човек не може чинити ништа. Кад увидимо своје стање, своју притајену неспособност да донесемо род без Христа, одустајемо од сопствених покушаја и заједно са апостолом Павлом идемо на колена, признајући да смо неспособни за добро које покушавамо да чинимо. Само тада можемо открити шта значи бити стварно повезан са Чокотом.

< 6. Poglavlje

Sadržaj

8. Poglavlje >