< 14 Poglavlje
Sadržaj
16. Poglavlje >
OBREDI: KRŠTENJE, PRANJE NOGU I GOSPODNJA VAČERA
Herbert Kisler (Kiesler)
Iako se
obavljaju na različite načine, krštenje, pranje nogu i Gospodnja večera
predstavljaju tri najstarija i najvažnija hrišćanska obreda, i imaju svoje puno
opravdanje i svoju potvrdu u novozavetnoj nauci i praksi. Krštenje predstavlja
vrata za ulazak u Crkvu, to je simbol odbacivanja starog života i prihvatanja
novog života u Isusu Hristu (Rimljanima 6,4). Pranje nogu ukazuje na poniznost i
očišćenje (Jovan 13, 10-16). Uzimanje hleba i vina za vreme Gospodnje večere
podseća na Hristovo lomljeno telo i prolivenu krv i obnavlja nadu u Njegov drugi
dolazak (Matej 26,28; 1. Korinćanima 11,23-26).
A. Biblijsko učenje o krštenju
6. Krštenje u Pavlovim spisima
B. Praktične dimenzije krštenja
1. Ulazak u Crkvu putem krštenja
5. Uticaj krštenja na hrišćansko iskustvo
C. Uticaj pranja nogu na hrišćansko iskustvo
3. U Crkvi adventista sedmog dana
A. Gospodnja večera u Novom zavetu
1. Gospodnja večera u Sinopticima
2
. Gospodnja večera u 1. Korinćanima
B. Teološko značenje Gospodnje večere
C. Obavljanje Gospodnje večere
3. Beskvasni hleb i neprevrelo vino
B. O Gospodnjoj večeri i obredu pranja nogu
Prilikom
razmatranja obreda krštenja ključnu važnost ima biblijsko učenje na kojemu se
obred temelji. Moraju se ipak razmatrati i praktične dimenzije obreda, kao i
istorija krštenja kroz vekove.
Obred
krštenja je utemeljen na učenjima Novog zaveta i spominje se na nekoliko mesta.
Ovaj tekst će razmatrati novozavetnu terminologiju povezanu s krštenjem i
svedočenja najvažnijih novozavetnih ličnosti o kštenju: Jovana Krstitelja ,
Isusa Hrista i apostola Pavla. Dodatne tekstove o krštenju nalazimo i u Delima
apostola.
Novozavetni pojam
"baptizo" (u našem prevodu "krstiti se") trebalo bi prevesti našom rečju
"uroniti". Srodna je i grčka reč "bapto" – "zaroniti", "biti ispod površine",
koja se pojavljuje na nekoliko mesta (Luka 16,24; Jovan 13, 26; Otkrivenje
19,13) ali nikada u vezi s krštenjem. Pojam "baptizo" se pojavljuje više od
šezdeset puta i označava krštenje uronjavanjem posle pokajanja, kao kod
Jovanovog krštenja, ili posle vaskrsenja, u Hrista. Isti pojam, koji nalazimo u
Marku 7,4; Luki 11,38. i Jevrejima 9,10. odnosi se na jevrejsko ceremonijalno
pranje. Pet puta pojam se odnosi na krštenje Svetim Duhom (Matej 3,11; Marko
1,8; Luka 3,16; Jovan 1,33; Dela 11,16), i tu ne označava nikakvo fizičko
uronjavanje. U Marku 10,38. i 39. pojam je upotrebljen u figurativnom smislu,
pretrpeti, propatiti.
Ne samo da
upotrebljena reč podupire ideju o krštenju uronjavanjem, već i pojedinosti u
novozavetnim izveštajima o krštenjujasno ukazuju na uronjavanje. Na primer,
Matej ističe da "krstivši se Isus iziđe odmah iz vode" (Matej 3,16) i da je
Jovan krštavao u blizini Salima "jer tamo beše mnogo vode" (Jovan 3,23). U
Delima 8,38.39. i Filip i uškopljenik su ušli u vodu i izašli iz nje.
Prvi
novozavetni izveštaj o krštenju govori o Jovanu Krstitelju (Vidi: Marko
1,4.5; Luka 3,3!). Prema tekstu u
Mateju 3,1-6. Jovan Krstitelj je objavljivao poruku o pokajanju jer se
približava carstvo Božje. Kao rezultat njegovog propovedanja, narod iz
Jerusalima, Judeje, i sa područja Jordana počeo je dolaziti k njemu. Pn je
krštavao sve one koji su se kajali zbog svojih greha.
Jovanovo
krštenje je označavalo početak novog života obraćenika, obećavajući krštenome
oproštenje greha i očišćenje od greha. Drugim rečima, Jovanovo krštenje je bilo
obeleženo gledanjem u budućnost, verovanjem u dolazak Božjega suda i spasenje
zaslugama Mesije, koji će sve obraćenike krstiti Svetim Duhom i ognjem (Matej
3,11).
Neki
bibličari su ukazali na sličnosti između kumranskih zavetnika i Jovana
Krstitelja. I za Jovana i za njih, kraj je bio blizu. Zato je bila neophodna
drastična promena, moralno pripremanje pokajanjem i krštenjem. Kumranska
zajednica nikada nije priznala Mesiju kada je On stvarno pojavio, dok je Jovan
bio Njegov preteča, glasnik.
Sva četiri
Evanđelja izveštavaju da je Jovan krstio Isusa (Matej 3,13-17; Marko 1,9-11;
Luka 3,21.22; Jovan 1,31-34). Matej ističe da je Jovan oklevao da krsti Isusa:
"Ti treba mene da krstiš, a ti li
dolaziš k meni?" (Matej 3,14). Isus je odgovorio Jovanu: "Ostavi sada, jer tako
nam treba ispuniti svaku pravdu!" (Matej 3,15) Isus nije primio krštenje na
temelju priznanja krivice, već se izjednačio s pokajnicima u Izrailju koji su se
odazvali na Jovanov poziv (DA 111). Na taj način je učinio korak koji mi treba
da učinimo. Isusovo krštenje je bilo važno zbog Njegove uloge u ostvarivanju
Božjeg plana, i plana suda i plana otkupljenja. Njime je podvučena duboka
važnost krštenja u životu Njegovih sledbenika.
Matej,
Marko i Luka spominju tri zbivanja posle Hristovog krštenja: nebo se otvorilo,
Isus je video Svetoga Duha koji se spustio na Njega u obliku goluba, i čuo se
glas koji je progovorio: "Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji!"
(Matej 3,16.17; Marko 1,11; Luka 3,22) Sva tri izveštaja kažu da je Sveti Duh,
pošto je Božji glas objavio Isusa kao Božjeg Sina, odveo Isusa u pustinju, da mu
je tamo Sotona pristupio i pokušao da ga iskuša (Matej 4,1; Marko 1,12; Luka
4,1).
U toku
sedmice Njegovih patnji, visoki sveštenici, književnici i glavari pitali su
Isusa čijom vlašću se služi (Matej 21,23-27; Marko 11,27-33; Luka 20, 1-8).
Odgovorio je pitanjem: ""Da li je Jovanovo krštenje ljudslkog ili božanskog
porekla? Pošto nisu želeli da mu odgovore, Isus je odbio da odgovori na njihovo
prvobitno pitanje. Međutim, On je potpuno odobravao misiju i krštenje Jovana
Krstitelja (Matej 11,11; 17,12.13; Luka 7,24-28).
Nijedan
novozavetni pisac ne dovodi Isusovo krštenje u vezi s hrišćanskim
krštenjem. Za to postoji
jednostavan razlog: iako je On bio kršten zajednoi s ostalim ljudima, Njegovo
krštenje je bilo jedinstveno, jer je bio kršten kao
Mesija.
Međutim,
iako je Isusovo krštenje bilo jedinstveno, ono je ipak povezano s našim
krštenjem, jer je Mesija predstavnik i Boga i čoveka. Prema tekstu u Marku 1,11.
glas s Neba priznao je Isusa kao Božjeg ljubljenog Sina. Prema tekstu u Galatima
3,26. svi vernici su Božji sinovi i kćeri verom u Isusa
Hrista.
Sva
sinoptička Evanđelja potvrđuju da je posle svog vaskrsenja Isus svojim učenicima
poverio zadatak da propovedaju i šire evanđelje po celom
svetu.
Matejev izveštaj o Hristovom nalogu
sledbenicima govori o trostrukoj zapovesti: (1) Idite i učinite mojim učenicima
pripadnike svih naroda; (2) krstite ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha; (3)
naučite ih da drže sve što sam vam zapovedio (Matej 28,18-20). Isus je ovde opisan kao uzvišeni Gospod,
suveren svemira i Mesija kojemu je poverena sva vlast. I tako, Matej završava
svoje Evanđelje naglašavajući Isusovo carsko dostojanstvo. Upravo taj isti Car
zapoveda svojim učenicima da idu i načine Njegovim učenicima sve narode. U 20.
stihu Isus objašnjava da se učenici stvaraju poučavanjem vernika svim Isusovim
učenjima i naredbama; i da oni koji postanu učenici treaba da se krste. Prema
tome, krštenje je javno proglašenje učeništva.
Evanđeoski
nalog je velika povelja Crkve. Svi vernici su dobili odgovornost da svima objave
poruku o Božjem carstvu. Vernici treba da šire svoju veru i da na taj način
zadobijaju za Hrista pripadnike
svih naroda. Hrišćanstvo treba da prekorači sve nacionalne, etničke i druge
granice da bi se približilo svim
narodima i zadobilo ih za Hrista i
za Njegovo carstvo.
Prihvatanje Hrista
treba da bude razumno izražene volje. Zato je vrlo značajno poučavanje svim
istinama pre nego što se donese ta značajna odluka. Krštenje je dokaz verovanja
(Marko 16,16) i dolazi posle poučavanja.
Posle svog
vaskrsenja Gospod je svojim učenicima dao nalog da po celom svetu propovedaju
evanđelje (Marko 16,15). U tekstu u Luko
24,47. naglasak se stavlja na potrebu da se pokajanje i oproštenje greha objave svim
narodima. Ova dva ključna shvatanja, pokajanje i oproštenje greha, podsećaju na
poruku Jovana Krstitelja.
Od samog
početka, hrišćansko krštenje je povezano s pokajanjem. Krštenje u ime Gospoda Isusa ne samo da predstavlja
simboličko očišćenje od greha, već je to bio i znak da vernik više nema nikakvog
učešća u odbacivanuju Mesije. Ono pokazuje da je vernik postao učenik Isusa
Hrista i pripadnik Njegovog naroda.
U Delima
1,5. spominje se i krštenje vodom i krštenje Svetim Duhom. Ovo drugo krštenje je
postalo stvarnost na dan Pedesetnice (Dela 2,1-4) i imalo je svrhu da osposobi
učenike da postanu aktivni učesnici u globalnoj misiji Crkve. Međutim, krštenje
Svetim Duhom nije ukinulo potrebu za krštenjem vodom, jer su ljudi, koji su čuli
Petrovu propoved, pitali šta treba da čine. Petar im je odgovorio: "Pokajte se i
da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete
dar Svetoga Duha." (Dela 2,38)
Za vreme
svoje misije u Samariji Filip je propovedao radosnu vest o carstvu Božjemu. Bilo
je kršteno mnoštvo "ljudi i žena" (Dela 8,2). Značajno je da se zapazi: "A kada
čuše apostoli koji bejahu u Jerusalimu da Samarija primi reč Božju, poslaše k
njima Petra i Jovana, koji, sišavši, pomoliše se Bogu za njih da prime Duha
Svetoga;; jer još ni na jednoga ne beše došao, nego bejahu samo kršteni u ime
Gospoda Isusa." (Dela 2,14-16) Apostoli nisu dali novokrštenim vernicima dar
Svetoga Duha, već su jednostavno zatražili od Gospoda da izlije svoga Duha na vernike kao dokaz da ih je Bog
prihvatio.
Za vreme
svoga susreta sa Gospodom na vratima Damaska Pavle je oslepio. Vid mu se vratio
kada je Ananija kasnije položio ruke na njega. Tada se ispunio i Svetim Duhom i
kasnije krstio (Dela 9,3.4.8.17.18). Ananija je tom prilikom posavetovao Pavla
rečima: "Ustani i krsti se, i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospoda
Isusa!" (Dela 22,16)
Krštenja
Kornilija i tamničara u Filibi posebno su zanimljiva, jer su bila praćena
posebnim božanskim delovanjem. Kornilije je bio prvi kršteni obraćenik iz
neznaboštva. U viđenju je Petru bilo pokazano da ne sme praviti razliku između
Jevreja i neznabožaca. Bilo mu je rečeno: "Što je Bog očistio, ti ne pogani!"
(Dela 10,15) Dok je Petar
propovedao Korniliju, Sveti Duh se izlio na njegove neznabožačke slušaoce. U
svetlosti ovog božanskog delovanja, Petar nije oklevao da krsti Kornilija,
zajedno s nekoliko njegovih rođaka i prijatelja (Dela
10,44-48).
Dok su
Pavle i Sila hvalili Boga u tamnici u Filibi dogodio se veliki zemljotres.
Mogući gubitak zatvorenika tako je užasnuo 5tamničara da je bio spreman da se
ubije (Dela 16,23-34). Pavle ga je zaustavio da to ne učini. Odgovarajući na
tamničarevo pitanje: "Šta treba da činim da se spasem?" Pavle i Sila su kazali da treba da veruje
u Gospoda Isusa i da će biti spasen i on sam i članovi njegovog doma (Dela
16,31). Apostoli su tada propovedali Reč Gospodnju njemu i članovima njegovog
doma. I svi su bili kršteni (Dela 16,33). U istom poglavlju zabeleženo je nešto
ranije i krštenje Lidije (Dela 16,14.15).
Ovi
primeri krštenja, zabeleženi u Delima, jasno opisuju krštenje kao dokaz da je
vernik prihvatio spasenje spasonosnim Hristovim delovanjem. Krštenje je bilo i
javni čin u toku kojega je bilo prizivano Isusovo ime (Dela 8,12; 10,48;
16,30-33; 22,16). Naravno, krštenju je prethodilo proučavanje Božje Reči (Dela
8,12.35; 16,32).
6. Krštenje u Pavlovim
spisima
Pavlova
najopširnija rasprava o krštenju zapisana je u Rimljanima 6,1-11, ali se mora
sagledati i u širem kontekstu. U petom poglavlju apostol je pokazao da je Isus
jedino rešenje problema greha – jer "gde se umnoži greh, onde se još većma
umnoži blagodat" (Rimljanima 5,20).
U šestom poglavlju apostol naglašava da su njegovi čitaoci umrli grehu.
Nastavlja zatim: "Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt
njegovu krstismo se? Tako se s njime pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta
Hristos iz mrtvih slavom očevom, tako i mi u novom životu da hodimo!"
(Rimljanima
6,3.4)
U trećem
stihu apostol naglašava da odnos vernika sa Hristom putem krštenja uključuje i
odnos prema Njegovoj smrti. U drugom stihu Pavle govori da osoba koja je
prihvatila Isusa kao svog Gospoda i Spasitelja umire grehu. Na temelju toga
možemo zaključiti da hrišćanin, sjedinjen sa Hristom putem krštenja, raskida s
grehom i da sada živi novim životom koji je posvećen Bogu (Rimljanima
6,4).
Isus je
jasno rekao da je svakome koji želi da uđe u Božje carstvo neophodno duhovno
obnovljenje, koje je posledica obnavljanja srca pod uticajem Božjega Duha i
krštenja vodom (Jovan 3,5). Na isti način i Pavle govori da kandidat za carstvo
slave mora da postane novo stvorenje (2. Korinćanima 5,17). Kao rezultat
preobražavanja celog bića, u taj proces zahteva smrt i pogreb telesne prirode i
vaskrsenje na novi život u Hristu prilikom krštenja (Kološanima
2,11.12).
Mi nećemo
uspeti da pravilno shvatimo smisao Pavlovog teksta u Rimljanima 6,1-4. ili tog
poglavlja kao celine, ukoliko ne razaznamo različite načine na koje hrišćanin
može da umre grehu ili da vaskrsne na novi život. Pošto je Hristos na krstu umro
za sve nas, hrišćani se sahranjuju s Njime krštenjem, odričući se svoje volje i
umirući, na neki način, s Njime toga dana, da bi dozvolili Njemu da svoj život
ponovo živi u njima, kao što isti apostol izjavljuje u Galatima 2,20. i 6,14.
Hrišćani umiru grehu i vaskrsavaju prilikom krštenja, prihvatajući na taj način
Božju ponudu oproštenja u Isusu Hristu. Preko Njega, hrišćani stiču sposobnost
da svakoga dana umiru grehu i da vaskrsavaju u novi život putem poslušnosti
Bogu. Konačno, oni umiru grehu kada umiru fizički; oni će ustati u vaskrsenju
života prilikom dolaska svoga Gospoda.
Neki su
shvatili prošlo svršeno vreme glagola "mi umresmo" u Rimljanima 6,2. kao dokaz
da su hrišćani umrli s Hristom prilikom Njegove smrti. Međutim, ono što Pavle
namerava da kaže najbolje bi se moglo izraziti kao pozivanje na ono što se
dogodilo hrišćanima u Rimu – ali zaista i svim vernicima – prilikom njihovog
krštenja: smrt grehu!
Prema
Pavlu, krstivši se "u Hrista Isusa", hrišćanski vernici se krštavaju u Njegovu
smrt i vaskrsavaju da bi zajedno s Njime živeli Njegovim
vaskrslim
životom, da bi "hodili u novom životu" (Rimljanima 6,3.4). Krštenjem "oblače se
u Isusa Hrista" (Rimljanima 13,14; Galatima 3,27). Na taj način hrišćani stiču
iskustvo potpunosti života (Kološanima 2,9.10).
Pavle
shvata krštenje kao ulazak u život u Hristu, ali i kao ulazak u zajedničko Telo
Hristovo, Crkvu (1. Korinćanima 6,11; 12,13). Krštenje ne stoji samo za sebe,
niti je samo sebi cilj; ono uvek predstavlja vrata za ulazak u Crkvu. Pripadati
Crkvi – Hristovom Telu – znači da hrišćani svojim krštenjem prihvataju
odgovornosti Tela. Članstvo u tom Telu obuhvata "podnošenje jedan drugoga u
ljubavi", "staranje da se održi jedinstvo Duha u svezi mira" (Efescima 4,2.3),
uklanjanje svih barijera među vernicima Crkve (Galatima 3,27-29). To osim toga
znači služenje svim duhovnim darovima koje im je Sveti Duh dao da bi se
izgradila Crkva, tako da bi mogla dostići "meru rasta visine Hristove" (Efescima
4,11-13). Konačno, postajući udovi Tela Hristova hrišćani preuzimaju obavezu da
učestvuju u ispunjavanju misionarskog zadatka Crkve (Matej 28,18-20).
Nekoliko
praktičnih dimenzija krštenja zaslužuju da se razmotre. Krštenje otvara vrata za
pripadnost Crkvi. Osim toga, način na koji se krštenje obavlja i doba u kojemu
krštenik pristupa krštenju takođe moramo razmotriti. I konačno, pitanje ponovnog
krštenja se mora uzeti u obzir.
1. Ulazak u Crkvu putem
krštenja
Krštenjem
hrišćani se pridružuju "jednom Telu" i postaju članovi zajedništva vere (Dela
2,41.42.47; 1. Korinćanima 12,13). To nije članstvo u nekom klubu, iz kojega se
čovek može ispisati kada god to želi, već pripadnost Telu Hristovom. Prema tome,
krštenje zahteva pokajanje, veru i pokoravanje Hristovom
vrhovništvu.
Biblija
zahteva krštenje uronjavanjem. Kao što je već ranije rečeno, i sama reč
"baptizo" – krštenje ukazuje na uronjavanje. Novozavetni primeri, takođe,
opisuju krštenje uronjavanjem. Konačno, Pavlovo spominjanje pogreba i
vaskrsenja u Rimljanima 6,3-5. bilo
bi besmisleno ukoliko ne misli na potpuno uronjavanje. Krštenje škropljenjem ili
polevanjem nije saglasno s biblijskim uzorom ili značenjem krštenja
uronjavanjem.
Kada
obavljaju krštenje, hrišćani obično izgovaraju formulu koja se nalazi u Mateju
28,19. – naime, krštavaju u "ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Krštavati u ime
može značiti primanje u porodicu, ili na temelju ovlašćenja koje je dobijeno od
trojednog Boga. U apostolsko doba, upotrebljavala se formula "u ime Isusa
Hrista" ili "u ime Gospoda Isusa" (Dela 2,28; 8,16; 10,48). Krštenje jedino u
ime Isusa Hrista umesto da se upotrebi formula navedena u Mateju 28,19. može da
bude odraz Petrovog poziva hrišćanima da prihvate Isusa Hrista kao
Hrista-Mesiju, da ga javno priznaju i da se pridruže Njegovoj
Crkvi.
Oni koji
opravdavaju praksu krštavanja novorođenčadi pozivaju se na takozvanu "oikos" ili
formulu domaćinstva. Po njihovom mišljenju , to potvrđuje gledište da su deca
ili novorođenčad krštavani u novozavetno doba. Obično se navode sledeći tekstovi
koji govore o obraćenju i krštenju domaćinstva: (1) "A krstih i Stefanin dom!"
(1. Korinćanima 1,16); (2) Lidija: "A kada se krsti ona i kuća njena!" (Dela
16,15); (3) čuvar tamnice u Filibi: "I krsti se on i svi njegovi odmah!!" (Dela
16,33); (4) "A Krisp, starešina zbornički, verova Gospoda sa svim domom svojim!"
(Dela 18,8); "Koji će ti kazati reči kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj!"
(Dela 11,14)
Neki
bibličari smatraju da Pavle i Luka ne bi spominjali krštenje celih domaćinstava
ukoliko bi deca bila isključena. Međutim, prilikom pažljivijeg ispitivanja
vidimo da su dokazi u korist krštavanja novorođenčadi u ovim tekstovima
utemeljeni na nedostatku izričitih izjava. Takva domaćinstva su se mogla
sastojati i od slugu i odraslije dece. Biblijski temelj za običaj krštavanja
novorođenčadi ipak nedostaje. Naravno, deca svih uzrasta su bila prisutna u
novozavetnoj Crkvi. Crkva se posebno interesovala za njih, jer je sam Isus rekao
da su deca posebno značajna i dragocena u Božjim očima (Matej 18,3; 19,14). Ali,
u celom Novom zavetu niuje spomenut nijedan jedini slučaj krštavanja
novorođenčadi. Krštavanje novorođenčadi je počelo tek u posleapostolsko doba i
nema nikakvih konkretnih dokaza sda je takva praksa postojala sve do kraja
drugog stoleća.
U
svetlosti tekstova u Delima propovedanje evanđelja ili proučavanje Pisma i
obraćenje kandidata i njegovo izražavanje vere u Gospoda Isusa Hrista uvek su
prethodili krštenju (Dela 8,12.13. 35-38; 16, 30-33). Sve to potvrđuje činjenicu
da kandidati za krštenje nisu mogli biti deca i novorođenčad. Novozavetni
tekstovi o primanju kandidata polaze od pretpostavke da su primaoci krštenja
odrasle osobe i da su spremne da svesno i namerno odbace greh i idole i da
izraze svoju veru u Hrista i da mu budu budu verni i odani.
Kao što je
već rečeno, krštenje donosi verniku članstvo u hrišćanskoj Crkvi u kojoj uživa
prednosti i odgovornosti ravnopravnog vernika. Da li se krštenje, koje
predstavlja ceremoniju ulaska u zajedništvo vernika Crkve može i treba ponoviti,
to je pitanje koje se veoma često postavlja.
Jedini
biblijski tekst koji govori o ponovnom krštenju je tekst u Delima 19,1-7, koji
izveštava o ponovnom krštenju 12 vernika iz Efesa. Sam tekst ne predstavlja
nikakvu teškoću. Opisani su vernici koji su jednom već bili kršteni.
Odgovarajući na Pavlovo pitanje: "Na što se dakle krstiste?", oni su odgovorili:
""Na krštenje Jovanovo!" (Dela 19,3) Prema petom stihu, ova dvanaestorica
vernika su bila ponovo krštena. Izgleda da pavle njihovo prvo krštenje nije
smatrao dovolojnim ili pravovaljanim.
Ovi
vernici su opisani kao "učenici" koji nisu bili kršteni u ime Isusa Hrista niti
su znali za Svetoga Duha. Jovanovo krštenje je bilo utemeljeno na pozivu na
pokajanje i oproštenje greha (Marko 1,4; Luka 3,3). Hristovo krštenje je bilo
drukčije. Razlog za njiovo ponovno krštenje, prema tome, izgleda očigledan. Oni
su primili samo Jovanovo "krštenje pokajanja".
Izgleda da
je Apolos znao jedino za Jovanovo krštenje ((Dela 18,25), ali nemamo izveštaj o
njegovom ponovnom krštenju. I neki od apostola su sigurno primili Jovanovo
krštenje (Jovan 1,35-40), ali ništa nas ne navodi na pomisao da su ikada bili
ponovo kršteni. I tako se može zaključiti da su neki od apostola i Apolos, iako
kršteni jedino Jovanovim krštenjem, imali na raspolaganju dva važna elementa:
svoje verovanje u Isusa Hrista i prisutnost Svetoga Duha u svom životu. Pošto su
ova dva elementa nedostajala u krštenju učenika iz Efesa, Pavle je njihovo
krštenje smatrao nepravovaljanim, pa je od njih zatražio ponovno krštenje.
Očigledno je Pavle smatrao da je njihovo ponovno krštenje bilo u redu, jer su
neposredno posle svog ponovnog krštenja primili nove značajne istine. Primanje
dodatnih osnovnih istina opravdava ponovno krštenje.
Drugi
razlog za ponovno krštenje može da bude otpad. Onaj koji otvoreno krši Božji
zakon, koji je zbog toga isključen iz zajedništva Crkve, mora ponovo da pristupi
Hristovom Telu. Prihvatajući Hrista ponovo, takva osoba će poželeti da obeleži
svoje obnovljeno zajedništvo sa Hristom i sa Crkvom svojim ponovnim krštenjem.
"Kada je neko već bio kršten u Hristu, ponovno krštenje je neophodno jedino
ukoliko je došlo do jasnog otpada od verovanja i merila koje zajedništvo sa
Hristom zahteva." (6BC 373) Sa druge strane, ponovno krštenje se može i
zloupotrebiti, na primer, u slučaju nekoga ko nekoliko puta otpada od Hrista i
zahteva ponovno krštenje. Što se tiče ponovnog krštenja zbog otpada, Sveto pismo
ne govori ništa; zato je opreznost neophodna.
5. Uticaj krštenja na
hrišćansko iskustvo
Teoretska
rasprava o krštenju ima malo vrednosti ukoliko se ne razmotri i praktični uticaj
krštenja na život vernika. Krštenje samo po sebi ne garantuje novi život. Nema
nikakve sakramentalne moći u vodi krštenja kao takvoj. Međutim, krštenje
simbolički predstavlja čišćenje, pranje od greha i moralne
nečistote.
Kada ga
Sveti Duh prosvetli, čovek postaje svestan svog izgubljenog stanja. Pokajanjem i
priznanjem čovek se može osloboditi tereta greha i krivice, može osetiti da ga
je Bog bezuslovno prihvatio, može dobiti slobodu da živi novim životom po Svetome Duhu. Taj novi
život je rezultat novog rođenja ili obnovljenja. Apostol Pavle upoređuje
iskustvo novog rođenja ili obnovljenja Svetim duhom sa smrću i pogrebom starog
života i vaskrsenjem u novi život. Ta promena je simbolički predstavljena
krštenjem.
Ključni
novozavetni tekstovi povezani s krštenjem pokazuju da su zamisli o priznanju,
pokajanju, očišćenju, umiranju grehu i vaskrsavanju u novi život vrlo usko
povezane s krštenjem. Obred takođe pretpostavlja verovanje u Isusa i očišćenje
savesti. Misao o očišćenju je dominantna. Prema tome, krštenje po svojoj srži
simbolički predstavlja očišćenje od greha.
Vernik se
krštava u Hrista i u zajedništvo Crkve. Iz novozavetne perspektive Telo Hristovo
se sastoji od pojedinaca, koji su bili kršteni u Hrista. Oni se nalaze u uskom
zajedništvu sa Hristom (Galatima 3,27) i istovremeno uživaju i zajedništvo sa
drugim vernicima Crkve.
Istorijski
pregled krštenja treba da uzme u razmatranje i prethodnike ovog hrišćanskog
obreda. Na primer, u 3. Mojsijevoj 15, deset stihova propisuju pranje i kupanje
koje treba da ukloni nečistoću različitih oblika (3. Mojsijeva
15,5.6.7.9.11.13.21.22.27). Jevrejske banje očišćenja, koje su potvrđene
arheološkim otkrićima od vremena Irodovog Hrama, bile su uobičajena pojava u
judaizmu. U kumranslkoj zajednici, ta kupanja su izgleda bila izuzetno važna,
predstavljala su oznaku pobožnosti. U opšteprihvaćenom judaizmu, krštenje
prozelita je predstavljalo deo njihovog primanja u zajedništvo vere. Nijedno od
tih kupanja ili krštenja, pa čak ni krštenje Jovanovo na Jordanu, nije imalo
značenje sjedinjavanja krštenika s božanstvom, kao što je to bio slušaj s
krštenjem u Hrista.
U toku
ovog razdoblja dogodilo se nekoliko promena u načinu na koji se krštenje
obavljalo i shvatalo.
Didakhe
(krajem prvog ili početkom drugog stoleća) su dokumenat kojim se dozvoljavalo
izlivanje vode tri puta na glavu krštenika u ime Trojstva kada nije bilo
dovoljno vode da se obavi uobičajeno krštenje uronjavanjem (Didakhe 7). Kiprijan
(200-258) smatra da su škropljenje i polivanje vodom jednako uspešan oblik
krštenja i da se krštenje ne sastoji u zagnjurivanju tela, već u sipanju
"spasonosne vode" na glavu krštenika (Poslanica 75, 12). Oni koji se iz
zdravstvenih razloga nisu mogli krstiti uronjavanjem bili su kršteni
škropljenjem.
Krštenje
novorođenčadi pojavljuje se izričito prvi put kod Tertulijana (oko 200. AD) u
tekstu koji se suprotstavlja onome što je bilo relativno nova praksa (O
krštenju, 18). Nekoliko godina kasnije Origen (185-251 AD) tvrdi da je
krštavanje novorođenčadi tradicija koja potiče od apostola (Komentar Rimljanima
5,9).
U toku
prvih stoleća obred krštenja je proširen tako da se pretvorio u komplikovanu
ceremoniju. Služba krštenja se ograničavala na određene svete dane, posebno na
Uskrs. To je bilo očigledno udaljavanje od novozavetne prakse u kojoj je
krštenje obavljano posle obraćenja. U ceremonijama trećeg stoleća, trostruko
uronjavanje je bilo povezano s priznanjem greha, pomazanjem, i polaganjem ruku.
Zatim bi sledila krštenička euharistija. Trojedna formula (Matej 28,19) obično
se koristila prilikom krštenja.
Pod
uticajem mitraističkih i eleuzinijanskih obreda, hrišćani su počeli da
prihvataju gledište da samo krštenje dodeljuje nebesku slavu kršteniku. Za
Tertulijana (oko 200 AD) krštenje
vodom je donosilo oproštenje greha, izbavljenje od smrti, obnovljenje i
izlivanje Svetoga Duha (Protiv Marciona 1, 28).
Od
četvrtog stoleća na dalje obavljalo se i krštenje novorođenčadi i krštenje
odraslih. U petom stoleću krštenje novorođenčadi je postalo uobičajena praksa.
Uprkos sve većoj popularnosti krštavanja novorođenčadi, neki istaknuti hrišćani
su bili kršteni kao odrasli ljudi. Ambrozije Milanski (umro 397 AD), bio je
kršten tek u dobu od 34 godine iako su mu i roditelji bili hrišćani. Jovan
Zlatousti (umro 407. AD) i Jeronim (umro 420. AD) krstili su se u dvadesetim
godinama života.
Međutim,
krštenje novorođenčadi je postepeno postalo pravilo. Kada su Grgura Nazianskog
(umro 390. AD) upitali: "Treba li da krštavamo novorođenčad?" – on je dao
sledeću kompromisnu izjavu: "Svakako ako preti neka opasnost. Bolje je biti
nesvesno posvećen nego otići iz ovog života nezapečaćen i neprimljen." (Oratio
40, 28)
Avgustin
(umro 430. AD) je bio prvi teolog koji je formulisao dogmatsku teoriju o
krštenju, koja je svoj izvor imala u njegovom sukobu s donatistima. On je
povukao oštru granicu između pojmova sacramentum i res sacramenti, sakramenta
kao takvoga i blagodati čiji je sakramenat znak. On je smatrao da je moguće
dobiti sakramenat (obred) bez dobijanja res (blagodati). Avgustin je smatrao
krštenje neodvojivim od spasenja, jer se po njemu ljudi mogu spasiti samo u
okviru Crkve, a u Crkvu se jedino može ući krštenjem. Obični vernik, čak i
jeretik, može obaviti pravovaljano krštenje. On je mističnu delotvornost
krštenja novorođenčadi nadogradio i doktrinom o prvobitnom grehu. U stvari, on
je krštenje novorođenčadi proglasio sredstvom da se ukine krivica zbog
prvobitnog greha. Avgustin je shvatio da sama novorođena deca još nemaju vere,
pa da zato oproštenje mogu dobiti jedino uz posredovanje Crkve. Obraćenje srca
verom će tek kasnije uslediti, u zavisnosti od detetovog fizičkog rastenja i
sazrevanja. Na Saboru u Kartagini 418. AD Crkva je podržala obred krštenja
novorođenčadi: "Ako iko kaže da novorođena deca ne treba da se krste... neka
bude anatemisan!"
Skolastici
su sistematizovali i produbili Avgustinova učenja. Oni su jasno razlikovali
materiju od forme. Materija krštenja je voda, dok se njegova forma sastojala od
reči. Pošto i materiju i formu
uspostavio Bog, Crkva nema prava da menja sakramenat. Prilikom krštenja
opraštaju se svi gresi. Deca dobijaju oproštenje prvobitnog greha, a odrasli
učinjenih greha.
Toma
Akvinski (1225-1274), najistaknutiji katolički teolog, tvrdi "da se krštenje
može obaviti ne samo uronjavanjem, već i polivanjem, ali i škropljenjem vodom."
Međutim, kaže da je krštenje sigurnije ako se obavi uronjavanjem, "jer je to
najprihvaćeniji običaj" (Summa Theologiae 3a, 66.7)
Akvinski
veruje da krštenje dovodi svakoga u stvarni kontakt s rekom blagodati koja teće
od Hrista. Ono uverava "karakter" da pripada Hristu, Njegovom Telu, Crkvi.
Karakter stečen prilikom krštenja osposobljava vernika da prima i ostale
sakramente.
Luter nije
bio potpuno uspešan u ispravljanju preovladavajućeg rimokatoličkog gledišta
njegovog vremena o nerazdvojivoj povezanosti spoljašnjih sredstava blagodati, u
ovom slučaju krštenja, i unutrašnje blagodati koja se njima prenosi. Boreći se
protiv anabaptista, on insistira da uspešnost sakramenta krštenja zavisi od
njegove božanske osnovanosti umesto od vere krštenika. Putem božanske
delotvornosti Reči – bez koje sakramenat nema nikakvog značaja – obred krštenja
dovodi do obnovljenja kod dece, iako kod odraslih takvo delovanje zavisi od vere
krštenika.
Cvingli se
razlikuje od Lutera po svom teološkom razumevanju sakramenta kao znaka,
ceremonije, ili zaloga koji sam po sebi ništa stvarno ne donosi. Kao zalog vere,
krštenje izražava zavetni odnos između Boga i Njegovog naroda, na isti način kao
i obrezanje u Starom zavetu. Cvingli naglašava opšte značenje krštenja ističući
ga kao čin primanja u Crkvu.
Kalvin, sa
druge strane, odbacuje tvrđenje da krštenje samo po sebi osigurava blagodat. Kao
i druga sredstva blagodati, Bog je odredio krštenje kao sredstvo uz čiju pomoć
svojom blagodaću deluje na srce grešnika. On je na krštenje gledao kao na znak
inicijacije, kojim sed vernik prihvata u zajedništvo sa Hristom. Gospod je ovaj
obred ustanovio kao znak i dokaz našeg očišćenja od svih greha. Međutim, Kalvin
je bio veoma brz da naglasi da jedino očišćenje koje krštenje donosi može da se
odigra jedino "škropljenjem krvlju Hristovom" (Istitutes 4,15.2). Način
krštenja, bilo da se obavlja uronjavanjem ili škropljenjem, nema nekog značenja
(Isto, 19). Kao i Avgustin, Kalvin je veoma zaunteresovan za predestinaciju,
posebno u vezi s krštavanjem dece. Zajedno s Luterom, da su izabrani zapečaćeni
blagodaću putem krštenja. Za obojicu, krštenje je označavalo početak ""novog
života" u Crkvi. Kada bi dete, ubrojeno među izabrane, umrlo bez krštenja, nije
u Božjim očima pretrpelo nikakvu štetu. Kalvin se protivio neslužbenim
krštenjima i smatrao da krštenje mogu obavljati jedino
klerici.
Ime
anabaptisti – zagovornici ponovnog krštenja – bilo je dato grupi protestanata u
šesnaestom stoleću koji su zastupali vraćanje apostolskom shvatanju krštenja.
Oni su
propovedali biblijsko učenje o pokajanju i učeništvu kao temelju krštenja
odraslih. Time su ustali protiv običaja krštavanja novorođenčadi, za koji nisu
mogli da nađu nikakvu novozavetnu potvrdu niti opravdanje.
U toku ere
pijetizma i racionalizma nije se zapažalo neko posebno interesovanje teologa za
krštenje. Šlajermaher
(Schleiermacher) je krštenje smatrao svečanim aktom primanja u "zajednicu
vernika". Po njegovom mišljenju, krštavanje novorođenčadi je bilo besmisleno,
ukoliko kasnije nije bilo praćeno odgovarajućim poučavanjem. Krštenje, smatrao
je on, nije potpuno ukoliko ne vodi konfirmaciji.
Pitanje
krštenja novorođenčadi se postavlja i u savremenoj hrišćanskoj Crkvi. Godine
1943. Karl Bart je uputio ozbiljan izazov krštavanju novorođenčadi, nazivajući
da "polovičnim krštenjem" i ukazujući na nedostatak biblijskog temelja koji bi
opravdavao tu praksu (K. Barth, 34-54). Erih Dinkler (Erich Dinkler) ukazuje da
"nema nikakve novozavetne biblijske potvrde za krštavanje novorođenčadi" i da se
to pitanje mora "zaključiti" teološki (Dinkler 636). Sa druge strane, Oskar
Kulman (Oscar Cullman) samouvereno
proglašava da se krštenje novorođenčadi obavljalo u prvoj Crkvi kao obred
primanja umesto jevrejskog obrezanja (Cullman 70). Na sličan način i Joahim
Jeremias (Joachim Jeremias), iako priznaje da nema jasnog primera krštavanja
novorođenčadi u Novom zavetu, i dalje tvrdi da se mala deca vernika moraju
krstiti (Jeremias 55).
U naše
doba među hrišćanskim zajednicama nema saglasnosti oko pitanja načina
krštavanja. U dokumentu pod naslovom "Krštenje, Euharistija i Služba", Odbor za
veru i red Svetskog saveta Crkava preporučuje sledeće delove obreda krštenja:
(1) propovedanje o krštenju, (2) prizivanje Svetoga Duha, (3) odbacivanje zla,
(4) izricanje vere u Hrista i u sveto Trojstvo, (5) upotrebu vode, (6)
priznavanje novokrštenih vernika kao sinova i kćeri Božjih koje je Bog pozvao da
budu svedoci evanđelja. U isto vreme dozvoljava se krštavanje novorođenčadi
(Baptism, Eucharist and Ministry, 2-7).
Godine
1861. B.F. Snuk (B.F. Snook) je ustao u odbranu običaja krštavanja odraslih
uronjavanjem i protiv opšteprihvaćenog običaja krštavanja novorođenčadi, služeći
se jezikoslovnim i biblijskim dokazima. On je tvrdio da se ni klasično niti
teološko značenje grčke reči "baptizo" ne može odnositi na polivanje ili
škropljenje; da se ono jedino može prevesti kao uronjavanje. Iz biblijske
perspektive, Snuk je pokazao da je krštenje uspomena na pogreb i vaskrsenje
Isusa Hrista (Kološanima 2,12). Ono je povezano sa spasenjem i treba da se
obavlja radi oproštenja greha (Dela 2,38). Osim toga, krštenje je i obred
inicijacije, primanja u Crkvu i mora mu prethoditi pokajanje (Rimljanima 6,3;
Galatima 3,26.27).
E.J.
Vagoner (E. J. Waggoner) je gledao
na krštenje kao na znak Hristove smrti i vaskrsenja. On je naglašavao činjenicu
da krštenje nije samo obični čin, već predstavlja sahranjivanje s Hristom u
Njegovu smrt, pa tako označava odbacivanje starog života, razapinjanje starog
čoveka, prihvatanje Hristovog života u kojemu ustajemo da hodimo u novom životu
(Waggoner 1891).
Adventisti
prihvataju krštenje kao biblijski obred pristupanja Crkvi. Ovo krštenje, kao što
potvrđuju dokazi Pisma i praksa prve Crkve, mora se obaviti uronjavanjem (On
Baptism, 6). Ovaj obred se obavlja na onima koji savesno i slovodnom voljom
prihvataju Hrista kao svog Spasitelja i Gospoda, koji se kaju zbog svojih greha,
i koji su temeljno poučeni verovanjima Crkve (SDA Church Manual 1990, 41-43). Prema tome,
krštavanje novorođenčadi je isključeno. Osim toga, adventisti su uvek odbacivali
gledište da krštenje kao čin, samo po sebi, osigurava blagodat ili da donosi
spasenje.
Iako je
ponovno krštenje relativno neuobičajeno u Crkvama, postoji mišljenje da se ono
može obavljati u dva slučaja: Kada neko ko je već ranije bio kršten uronjavanjem
želi da pristupi Crkvi, traži se ponovno krštenje jer se smatra da je ta osoba
prihvatila nove biblijske istine posle svog prvog biblijskog krštenja. Na zahtev
krštenika Crkva ga može primiti i "priznanjem vere" bez ponovnog krštenja,
priznavajući na taj način verodostojnost krštenja uronjavanjem koje je obavljeno
u nekoj drugoj Crkvi. Kada vernici Crkve "odu u otpad i žive na takav način da
javno krše veru i načela Crkve, tada, u slučaju da traže ponovno primanje u
zajedništvo Crkve, treba da pristupe Crkvi kao i prvi put, naime, krštenjem."
(SDA Church Manual 1990, 51) To se događa kada neko ko je istinski ponovo
obraćen želi da obnovi svoj zavet s Bogom (Ev 375).
Obred
pranja nogu nikada nije imao istaknutu ulogu u hrišćanstvu. Većina savremenih
hrišćana jednostavno zanemaruje ovaj obred. Međutim, kada se pravilno shvati,
obred pranja nogun postaje idelana priprema za slavljenje Gospodnje večere, kao
što je to bilo nekada u gornjoj sobi.
Pranje
nogu se stalno ponavlja u Bibliji kao gostoljubivi čin domaćina koji na taj
način odaje čast svom gostu. Od osam starozavetnih tekstova koji spominju pranje
nogu, šest se odnose na taj običaj (1. Mojsijeva 18,4; 19,2; 24,31; 43,24;
Sudije 19,21, 1. Samuilova 25,41); jedan se odnosi na poniženje (Psalam 58,10),
a kod jednoga se jednostavno radi o higijeni (Pesma 5,3). U Novom zavetu, pranje
nogu kao znak gostoljubivosti spominje se u Luki 7,44. i 1. Timotiju
5,10.
Jedini
biblijski tekst koji o pranju nogu govori kao o obredu nalazi se u Jovanu
13,1-20. U tom tekstu Isus pruža primer poniznosti i prave službe perući noge
svojim učenicima. Učenici su ovo delo shvatili veoma ozbiljno i Petar se čak
usprotivio Isusovoj nameri da mu opere noge. U 14. stihu Isus je pozvao svoje
učenike da slede Njegov primer i da nastave ovaj običaj, jer je rekao: "Kada
dakle ja oprah vama noge, Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugome prati
noge!"
Tekst u
Jovanu 13,1-20. ne samo da opisuje prvo pranje nogu, već se bavi i značenjem tog
obreda za Crkvu kao celinu. Ključ za razumevanje značenja obreda pranja nogu
nalazi se u razgovoru između Isusa i Petra. Prvi simbolički naglasak javlja se u
7. stihu, kada Isus govori da će učenici kasnije razumeti važnost obreda pranja
nogu. Bez ovog očišćenja učenik će izgubiti svoje nasledstvo sa Isusom (Jovan
13,8): "Ako te ne operem, nemaš dela sa mnom!"
Po svojoj
strukturi ovaj tekst je paralela "novoj zapovesti" ljubavi u Jovanu 13,34.
Isusova ljubav prema učenicima u životu, pa čak i veća u smrti, postaje merilo
koje treba da slede (Jovan 15,12; 1. Jovanova 2,6; 3,3.7;
4,17).
Ove reči
po svom značenju daleko nadmašuju doslovno značenje o jednostavnom uklanjanju
nešistoće s nečijih stopala. Iako su Petar i njegova braća bili oprani od greha
i svake nečistoće u "izvoru koji će se otvoriti domu Davidovu...za greh i za
nečistotu." (Zaharija 13,1), ipak su ostali podložni iskušenjima i zlu. Zato im
je bilo neophodno uzvišenije čišćenje koje će ukloniti "otuđenje, ljubomoru i
oholost iz njihovih srca" (DA 646).
"Imati
dela s nekim" (Vidi Jovan 13,8) znači deliti imanje ili blago s nekim. U Mateju
24,51. neverni sluga je osuđen da dobije deo s licemerima. U 2. Korinćanima
6,15. hrišćaninu je rečeno da ne sme da ima dela s nevernim neznabošcima.
Značenje ovog izraza se bolje može razumeti u svetlosti Isusovog obećanja
učenicima. Ako mu budu verni, deliće s Njime život koji će On zadobiti (Jovan
14,19). Oni će biti tamo gde je i On (Jovan 12,26; 14,13; 17,24) i deliće, prema
tome, Njegovu slavu s Njime (Vidi Jovan 17,22.24!). Isusova i Očeva puna ljubav
će im biti pokazana (Jovan
14,21.23). U tekstu u Jovan 13,14. Isus je pružio primer čije značenje nadmašuje
i prelazi uski krug Dvanaestorice. "Kada, dakle, ja oprah vama noge, Gospod i
učitelj, i vi (množina) sržte dužni (ofeilete) jeedan drugome prati
noge!"
Glagol
"ofeilo" ima i doslovno i simboličko značenje: doslovno znači "dugovati", a
simbolički "imati obavezu", obavezu koja se mora ili treba ispuniti i obično se
iza njega pojavljuje drugi glagol koji otkriva o kakvoj se obavezi radi (Vidi
Luka 17,10. gde se govori o obavezi sluge prema gospodaru!). Ovde se radi o
obavezi učenika da jedni drugima peru noge. Glagol izražava moralnu obavezu,
nešto što treba da bude učinjeno. Glagolsko vreme izražava trajnu ili ponovljenu
radnju umesto jednokratne dužnosti. Isus je jasno naglasio da učenici treba da
nastave da obavljaju ovu dužnost, sledeći primer koji im je On ostavio: "Jer ja
vama dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih!" (Jovan
13,15)
Konačno, u
Jovanu 13,17. Isus poziva hrišćansku zajednicu na delo: "Kada ovo znate, blago
vama ako izvršujete!" Povezuje delovanje sa upoznavanjem istine (Vidi Jovan
3,21; 7,17; 8,31!).
Obredi
Gospodnje večere i pranja nogu bili su uvedeni u malom krugu Dvanaestorice.
Međutim, posle Isusovog vaskrsenja, hrišćanske zajednice su počele slaviti
Gospodnju večeru (Vidi Dela 2,42; 1. Korinćanima 11!). Gospodnja večera je
postala značajan deo zajedničkog bogosluženja. Iako biblijski izveštaji ne
sadrže nikakav dodatni opis pranja nogu, u svetlosti teksta u Jovan 13. postoji
razlog za verovanje da je i ovaj obred bio poštovan.
Često se
obred pranja nogu odbacuje kao neki stari bliskoistočni običaj koji u savremenom
društvu nema nikakvog značenja. Na neki način njemu se ne priznaje
pravovaljanost u smislu Isusovog naloga svojim sledbenicima. Međutim,
zanemarujući obred pranja nogu savremeni hrišćani gube iz vida njegovo duboko
teološko značenje.
Obred
pranja nogu, prema Isusovim rečima u Jovan 13,10. ne zamenjuje krštenje.
"Opranome (grčki "louo" – okupati se) ne treba do samo noge oprati (grčki
"nipto" – oprati deo tela)" Kada se neko jednom krstio (okupao), nema potrebe da
ponavlja obred krštenja svaki put kada učini greh ili kada se u njemu javi želja
za duhovnim očišćenjem. Ukoliko vernik nije upao u otvoreni otpad, nema potrebe
za potpunim kupanjem (krštenjem), već jedino za pranjem nogu kao slikom
uklanjanja greha posle iskrenog pokajanja i priznanja.
Shvatanje
obreda pranja nogu kao slike oproštenja greha učinjenih posle krštenja delimično
se može zahvaliti i pojavljivanju pojma "kataros" u ovom stihu. Srodna reč se
pojavljuje i u 1. Jovanovoj 1,7.9. i izričito se odnosi na oproštenje greha
zaslugom Hristove krvi. ¸Iako greh nije izričito spomenut u desetom stihu
njegova prisutnost se podrazumeva. Misao o oproštenju greha učinjenig posle
krštenja dobro se uklapa u Isusove naglašene reči u osmom stihu, kada govori
Petru da neće imati dela s Njime ukoliko njegovi gresi posle krštenja ne budu
uklonjeni očišćenjem.
Obredom
pranja nogu predstavljeno je i Isusovo žrtvovanje samoga sebe, davanje života i
podnošenje smrti, da bi se spasli pripadnici ljudskog roda. Obred pranja nogu
podseća na Hristovo poniženje koje pretrpeo svojim utelovljenjem (DA 650).
U toku
pripremanja za Gospodnju večeru, običaj pranja nogu navodi vernika da dublje
ceni Hristovu ljubav, poniznost, da stekne pravo razumevanje istinskog učeništva
u obliku služenja drugima. Svrha ovog obreda nije samo u tome da ukloni prah s
nečijih nogu. Ovaj obred je slika uzvišenijeg čišćenja srca, koje je izvor
otuđenja, ljubomore i oholosti. Kada se vernici saginju da jedni drugima operu
noge svaka pomisao na sopstveno uzdizanje, oholost i sebičnost mora da bude
zamenjena duhom ljubavi, poniznosti i zajedništva. U tom duhu vernik treba da
stekne iskustvo jedinstva s Bogom i drugim vernicima i postaje spreman da se
sretne s Gospodom prilikom slavljenja Njegove večere.
Vernikova
želja da aktivno učestvuje u životu i obredima Crkve proističe iz njegove
duhovne zrelosti. Neredovno privremeno neučestvovanje u obredima ne može se
tumačiti kao kršenje zaveta s Gospodom. Sa druge strane, namerno i trajno
opiranje obredu pranja nogu može biti simptom duhovnih problema u vernikovom
životu.
U
svetlosti teksta u Jovanu 13,10. postaje jasno da obred pranja nogu ne treba da
zameni obred krštenja, koji predstavlja pranje celoga tela od greha i svake
nečistote. Obred pranja nogu treba da opere grehe učinjene posle krštenja. On
simbolički predstavlja uzvišenije pranje koje treba da ukloni svako osećanje
ozholosti, sebičnosti i samouzvišenja. Upravo zato predstavlja idealnu pripremu
za slavljenje Gospodnje večere.
Tekst u
Jovanu 13,14. otvoreno naglašava da je Isus svojim učenicima nametnuo moralnu
obavezu, kako svojim neposrednim učenicima, apostolima, tako i širem krugu
svojih učenika i celoj Crkvi, da jedni drugima peru noge. Simbolički čin pranja
nogu treba da bude izraz vernikove požrtvovne ljubavi prema drugim vernicima.
Istrajno, namerno odbijanje učestvovanja u obredu moglo bi se protumačiti kao
namerno odvajanje od Hrista (Jovan 13,8).
Obred
pranja nogu nije spomenut u Didakhe (kraj prvog i početak drugog stoleća), u
tekstu koji daje uputstva o mnogim pitanjima crkvene procedure, uključujući i
obred Gospodnje večere. Međutim, zabrane pranja nogu koje su izricali kasniji
sabori – verovatno zbog ekscesa koji su se događali u vezi sa obavljanjem tog
obreda – pokazuju da je obred bio poznat i obavljan. Episkopi su prali noge
sveštenicima u vezi s nekim posebnim obrocima; noge novokrštenih su bile prane
kao deo ceremonije krštenja. Ambrozije Milanski (četvrto stoleće), piše da je
pranje nogu "pomoć prema poniznosti" (O Svetome Duhu 1, Prolog). Prema Avgustinu
(AD 354-430) pranje nogu se moralo obavljati da bi došlo do međusobnog priznanja
greha i oproštenja (O Evanđelju po Jovanu, 58).
Hristov
nalog da Njegovi sledbenici peru jedni drugima noge u velikoj meri se shvatao
simbolički, kao nalog da hrišćani budu ponizni. Origen (185-254), razmatrajući
Jovanov tekst, nazvao je pranje nogu simbolom poniznosti. Apostolske
konstitucije, zbirka saveta hrišćanima nastala krajem četvrtog stoleća, spominje
Jovanov izveštaj da je Isus oprao noge svojim učenicima, ali samo zato da bi
podsetio đakone na Gospodnji primer poniznosti.
U vreme
Avgustina bilo je uobičajeno da se pranje nogu obavlja u toku Svete sedmice
(Pismo Januarijusu, 18). Bernad od Klervoa, međutim, preporučuje pranje nogu kao
"svakodnevni sakramenat za oproštenje greha" (De coena Domini,
propoved).
U
Rimokatoličkoj crkvi, obični vernici stolećima nisu učestvovali u ovom obredu.
Drugi hrišćani, međutim, obavljali su pranje nogu. Keltska crkva, na primer,
održavala je ovaj običaj sve dok on nije izumro u jedanaestom stoleću. Albigenzi
i Valdenžani su održavali obred pranja nogu, ali većinom ga ograničavajući na
pranje nogu gostujućih propovednika. Na Istoku, Crkva je obred pranja nogu
smatrala "svetom tajnom" i on se obavljao po manastirima, dok ga je sam car
obavljao jednom godišnje.
U svojoj
propovedi 1544. godine na Dan pranja nogu siromašnima (Hauspostille), Luter je
osudio licemernost ceremonije koju su obavljali crkveni glavari njegovog vremena
i zatražio više istinske poniznosti u međusobnim odnosima. Običaj pranja nogu se
izobičajio među luteranima, koji su ga smatrali "odvratnom izopačenošću". Pranje
nogu su obnovila moravska braća, koja ga nisu ograničavala strogo na Dan pranja
nogu siromašnima, ali je taj običaj kasnije ukinuo Sinod 1818. godine (Novi
Schaff-Herzog, 4,339-340).
Anabaptisti su se
opredelili za obred pranja nogu u sedamnaestom stoleću, prihvatajući ga kao i
dalje obavezan Hristov nalog u Jovan 13,14. i Pavlov savet u 1. Timotiju 5,10.
Verovali su da putem obreda pranja nogu grešnik stiče iskustvo pranja Hristovom
krvlju i izražava svoju duboku poniznost. Njihovi duhovni naslednici, menoniti i
braća, kao i neke grupe među baptistima i posvećenima, i danas obavljaju obred
pranja nogu.
3. U Crkvi adventista
sedmog dana
Adventisti
sedmog dana su najveća verska zajednica koja redovno obavlja obred pranja nogu
uajedno s obredom Gospodnje večere. Najraniji zapisani izveštaj o pranju nogu
među adventistima potiče iz meseca jula 1844. godine kada je obred pranja nogu
održan posle Gospodnje večere na završetku bogosluženja u Graftonu, u državi
Vermont. Sam Miler (W. Miller) je osudio pranje nogu kao "promiskuitetni čin"
(Ferris 11,12).
Godine
1845. na stranicama časopisa Day Star vodila se živahna rasprava o pranju nogu
kao obredu. Njegovi predlagači su naglašavali potrebu da se poštuju svi Hristovi
nalozi i da se pokaže ljubav prema braći. Njegovi protivnici su obred povezivali
s fanatizmom.
Godine
1849. Džems Vajt (James White) je
objavio zbirku kojoj je dao naslov "Himne za Božji posebni narod". Jedna od
himni je nosila naslov "Perući noge".
Časopis Adventist Review and Sabbath Herald objavio je 5. avgusta 1851.
godine izveštaj o obredu pranja nogu koji je obavljen mesec dana pre toga u
Vilingu, država Njujork. Odvajanje žena od muškaraca prilikom obreda pomoglo je
da obred bude jednodušno prihvaćen.
Prvog
januara 1859. godine, dakle, još pre organizovanja Crkve adventista sedmog dana,
Elen Vajt je u svom dnevniku ovako opisala jedan zajednički proveden dan: "Pred
veče crkva je sledila primer svoga Gospoda": oprali su jedni drugima noge i
zatim učestvovali u obredu Gospodnje večere. Na drugom mestu ona spominje obred
sledećim rečima:
"U Božjoj
Reči su objavljene dužnosti čije će obavljanje učiniti da Božji narod bude
ponizan i odvojen od sveta, da se sačuva od otpada koji se zapaža u nominalnim
crkvama. Pranje nogu i učestvovanje u Gospodnjoj večeri treba što češće
obavljati. Isus nam je ostavio primer i rekao da nam da to činimo onako kao što
je On činio." (EW 116)
U prvim
godinama razvoja adventizma razumevanje pranja nogu išlo je različitim linijama.
Elen Vajt je naglašavala hristocentrični aspekt ovog važnog obreda, dok su drugi
snažnije naglašavali njegov simbolički značaj (Oestreich 101-199). Trajnost ovog
običaja je potvrđena kada je na zasedanju Generalne konferencije u Dalasu 1980.
godine izglasan član 15. Osnovnih verovanja.
Iako se
shvata i slavi na različite načine, Gospodnja večera ima centralno mesto u
verovanjima svih hrišćana. Obred, koji je Hristos uspostavio na Poslednjoj
večeri sa učenicima, naziva se različitim imenima, koja se međusobno mogu
zamenjivati: euharistija, zahvaljivanje Bogu na Njegovim dobrim darovima;
komunion, zajedništvo sa Hristom; i Gospodnja večera, podsećanje na poreklo
obreda. Nekoliko aspekata ove tematike zaslužuju razmatranje. Najvažniji u ovom
članku su njegovo novozavetno poreklo, njegovo značenje za savremene hrišćane, i
praktični aspekti njegovog obavljanja.
Poslednje
večeri pre svog raspeća Isus je proslavio Poslednju večeru sa svojim učenicima,
kao što je zabeleženo u sva tri sinoptička Evanđelja (Matej 26,26-29; Marko
14,22-25; Luka 22,14-20). Pavle prepričava izveštaj u 1. Korinćanima 11,23-25.
Ova četiri teksta slažu se u osnovnim pitanjima, a svojim različitostima se
nadopunjuju. Zajednički obrazuju temelj hrišćanskog učenja o Gospodnjoj
večeri.
Zanimljivo
je da Jovanovo Evanđelje govori o pranju nogu, ali ne i o Gospodnjoj večeri.
Međutim, Jovan 6,53. govori o jedenju tela Gospodnjega i pijenju Njegove krvi,
indirektno tako upućujući na Gospodnju večeru.
1. Gospodnja večera u
sinoptičkim Evanđeljima
U
sinoptičkim Evanđeljima Gospodnja večera je usko povezana sa slavljenjem Pashe.
Međutim, uprkos toj povezanosti, Gospodnja večera je nešto novo – preobražena
jevrejska ceremonija, puna novog i dubokog značenja. Dok je Pasha upućivala
unapred na smrt Isusa Hrista, Gospodnja večera upućuje unazad na taj isti
događaj i podseća Hristove sledbenike na žrtvu njihovog Gospoda sve dok se On ne
bude vratio.
a. Forma: hleb i čaša. Prema Mateju, Marku
i Luki, Hristos je ustanovio Gospodnju večeru na kraju pashalnog obeda, koji su
učenici pripremili u gornjoj sobi. Dva elementa, uobičajena u jevrejskikm
domovima, sačinjavala su taj posebni obed.
Isus je
uzeo hleb – nesumnjivo tanak, okrugao, beskvasni pashalni hleb – i blagoslovio
ga (Matej 26,26; Marko 14,22) ili zahvalio se Bogu na njemu (Luka 22,19) i
ponudio ga učenicima. Uobičajeni blagoslov koji se izricao nad hlebom u
jevrejskom domaćinstvu glasio je ovako: "Slava neka bude tebi, Gospode, Bože
naš, vladaru sveta, koji čini da hleb izraste iz zemlje!" – i blagoslov i
zahvalnost sadržavale su ove reči.
Na lsičan
način, Isus je uzeo i čašu, izrazio hvalu, i pozvao učenike da piju iz nje
(Matej 26,27; Marko 14,23; Luka 22,20). Možda je i ova zahvalnost bila izražena
rečima tradicionalnog blagoslova: "Slava neka bude Tebi, Gospode, Bože naš,
vladaru svemira, koji si stvorio plod vinove loze!" Sadržina čaše je kasnije
zaista opisana kao "plod vinove loze" (Matej 26,29; Marko 14,25; Luka
22,18).
Prema
Lukinom Evanđelju čaša se delila pre hleba, a drugom čašom je obed završavan
(Luka 22,17.20). Moguće je da je prva čaša bila deo pashalnog obeda; prema tome,
ne bi trebalo da bude deo Gospodnje večere. Izveštaj u Mateju i Marku, kao i u
1. Korinćanima, govori prvo o deljenju hleba, a zatim i o deljenju jedne
čaše.
b.
Značenje: zajedništvo (komunion) i proroštvo. Isus je jasno objavio značenje
hleba i čaše. Hleb, kazao je On, predstavlja Njegovo telo; čaša, Njegovu krv
(Matej 26,26.27; Marko 14,22.23; Luka 22,20). Uzimajući hleb i plod vinove loze,
učenici su stupali u usko zajedništvo
s Hristom.
Krv je
bila krv zaveta "prolivena za mnoge" (Matej 26,28; Marko 14,24), ili još bliže,
"za vas" (Luka 22,20). Prolivanjem ove krvi, biće osigurano oproštenje greha
(Matej 26,28).
Dajući
obećanje da više neće piti od "roda vinogradskoga" dok ga ne bude pio sa svojim
učenicima u svom carstvu, Isus je obećao učenicima da će se ponovo sjediniti sa
svojim prijateljima (Matej 26,29; Marko 14,25). Isus je time obećao svojim
učenicima da će zajedno s Njime učestvovati u mesijanskoj gozbi (Isaija 25,6-8)
u Božjem carstvu (Matej 22,1-10; Luka 14,15-24) u dan konačnog ostvarenja svoje
nade (Otkrivenje 21,3-5). Uprkos skorom rastanku, pred njima je bila svetla
eshatološka budućnost. Slavljenje Gospodnje večere nije bilo samo pogled unazad
ili sećanje na spasonosno delovanje Božje preko Isusa Hrista; bio je to i pogled
unapred, u budućnost, prema Njegovom slavnom povratku kao što je najavljeno u
Jovan 14,1-3.
Luka
dodaje i rečenicu: "Ovo činite meni za spomen!" (Luka 22,19) Isus je želeo da
ostane u sećanju, da bude spominjan u toku obreda Gospodnje večere sve do svog
drugog dolaska. Starozavetna paralela ovog "sećanja" pojavljuje je u pozivu da
se Pasha ne zaboravi (2. Mojsijeva 12,14) kao simbol Božjih blagoslova.
2. Poslednja večera u 1. Korinćanima
Pavle
spominje Gospodnju večeru jedino u 1. Korinćanima u vezi s problemima koji se
tiču bogosluženja. U 1. Korinćanima 10,16-21. on ističe da učestvovanje u obredu
Gospodnje večere čini da Korinćani imaju deo u telu Hristovom; na isti način kao
što učestvovanje u paganskim žrtvama ukazuje na zajedništvo sa demonima. U 1.
Korinćanima 11,17-24. Pavle se bavi nepravilnostima prilikom slavljenja
Gospodnje večere u korintskoj crkvi.
Postavljajući
retoričko pitanje, Pavle potvrđuje da "čaša blagoslova" predstavlja
"učestvovanje u krvi Hristovoj, i da je hleb koji se lomi "telo Hristovo" (1.
Korinćanima 10,16). Kao i pisci Evanđelja, Pavle se služi izrazom "čaša" da bi
označio njen sadržaj. Međutim, njegov osnovni naglasak nije na formi, nego na
značenju: pijenje čaše i jedenje hleba osigurava zajedništvo sa Hristom i sa
vernicima. Hrišćani koji su deo Tela Hristova ne mogu više održavati zajedništvo
s demonima ili s obožavaocima demona učestvujući na njihovim ceremonijalnim
obedima (1. Korinćanima 10,14-21).
Kratki
izveštaj o uspostavljanju Poslednje večere u 1.
Korinćanima
11,23-25.
predstavlja, možda, najraniji pisani tekst o ovom obredu, jer je Poslanica
verovatno pisana sredinom pedesetih godina prvog stoleća, dakle, pre Evanđelja.
Reči najviše liče na one kojima se poslužio Luka. Pavle je verovatno ovaj
izveštaj čuo od apostola, iako obaveštava Korinćane da njegovo učenje o
Gospodnjoj večeri potiče od samog Gospoda.
Pavle
naglašava aspekt "sećanja" obreda Gospodnje večere, ponavljajući izreku i za
hleb i za čašu. Ali, još snažnije naglašava proročki element obreda zajedništva:
učestvovanje u obredu znači i objavljivanje vere u Hristov drugi dolazak (1.
Korinćanima 11,26). Apostol prigovara Korinćanima da njihovo slavljenje
Gospodnje večere nije uspomena na Isusa zato što su zaboravili značenje Njegove
smrti i Njegovog života. Oni su bili zaokupljeni svojim ličnim zadovoljavanjem
prohteva i traženjem položaja u društvu. Pavle kritikuje njihovo sebično
ponašanje pozivajući ih da se sete prošlosti mi budućnosti da bi u sadašnjosti
mogli da žive pravim hrišćanskim životom.
Konačno,
Pavle se bavio i zloupotrebama prilikom zajedničkog svetkovanja Gospodnje
večere. Neki su učestvovali na "nedostojan način", što ih je učinio odgovornima
za profanisanje tela i krvi Gospoda Isusa (1. Korinćanima 10,27). Zato je
preporučio vernicima da svaki treba pažljivo da ispita samoga sebe i da potpuno
shvati značenje simbola pre nego što učestvuje u obredu Gospodnje večere (1.
Korinćanima 10,28.29). Propuštanje da se to učini već je imalo svoje teške
posledice među korintskim vernicima i svakako će navući na njih Gospodnje sudove
(1. Korinćanima 10,29.30). Dajući završna uputstva crkvi kako da pravilno slavi
Gospodnju večeru, Pavle spominje i njihovu sklonost da tu posebnu službu
pretvore u priliku za izlaganje i zadovoljavanje apetita (1. Korinćanima
10,33.34).
Sam Isus
je objasnio osnovno značenje Gospodnje večere, koju je On sam i ustanovio,
kratko vreme pre svog raspeća. Ono što je On rekao mora da predstavlja temelj
svakog teološkog razmatranja ove tematike. Pošto hrišćani sebe s pravom smatraju
Hristovim učenicima, osnovno značenje Gospodnje večere je danas ono isto koje je
bilo u vreme večere u gornjoj sobi, ono isto koje je Isus objasnio
Dvanaestorici.čaša i hleb
Kada je
Isus svojim učenicima dao hleb i čašu, rekao je: "Ovo je telo moje!" i "Ovo je
krv moja!" – i pozvao učenike da jedu i piju! Slično shvatanje nalazimo u tekstu
u Jovan 6,51-58. u kojemu Isus objašnjava svojim slušaocima da je On "hleb živi
koji siđe s neba" i da moraju jesti Njegovo telo i piti Njegovu krv da bi imali
život. Onaj koji bude jeo Njegov telo i pio Njegovu krv nastavaće u Njemu.
U Evanđelju po Jovanu, u 15.
poglavlju, Isus se služi pojmom iz zemljoradnje da bi opisao to "nastavanje":
loza mora ostati vezana uz čokot! Očigledno, bilo je nemoguće da oni koji
slušaju Isusa doslovno jedu Njegovo telo; isto bi tako bilo apsurdno očekivati
od Njegovih učenika da se doslovno vežu uz Njega. Prema tome, "nastavanje",
"jedenje" i "pijenje" je moralo biti figurativno. Posmatrajući Njegove reči u
toj svetlosti, čaša i hleb Gospodnje večere predstavljaju simbole veće
stvarnosti. Iako ne predstavljaju stvarno Hristovo telo i krv, čaša i hleb
simbolički označavaju Njegovo slomljeno telo i prolivenu krv, Njegovu smrt na
krstu i spasonosni dar nastao na temelju toga.
Jedući i
pijući, ljudska bića unose hranu u svoje telo. Jelom i pićem ona se fizički
snaže, jer ono što su uzeli postaje deo njihovih ćelija. Pijući čašu i jedući
hleb, Hristovi učenici postaju učesnici u Hristovom životu. Ne samo da jedu s
Njime u zajedništvu, već unose i Njegove kvalitete u svoj
život.
Čaša
predstavlja "novi zavet", kazao je Isus (Luka 22,20). Zavetna ideja je bila
potpuno jasna jevrejskom umu. Gospod Bog se prvi zavetovao dragovoljno da bi
blagoslovio Izrailja; onda se i narod obavezao da će ga voleti i slušati.
Kršenje ovog zaveta je dovelo do vavilonskog ropstva 586. godine pre Hrista. Bog
je uvek želeo da Njegov zakon bude u srcima Njegovog naroda (5. Mojsijeva 6,6;
Psalam 37,31; Isaija 51,7), ali ga je narod uvek izneveravao. Jeremija je već
izrazio izvesnost da će biti sklopljen novi zavet – zavet napisan ne na kamenim
pločama, več na srcu Božjeg naroda (Jeremija 31,33.34). Taj novi zavet nije bio
nov u tom smislu da je značio promenu Božjeg zakona ili namera, već po sredstvu
kojim je bio potvrđen. Isusova vlastita krv će potvrditi Božje obećanje o
spasenju. Na Poslednjoj večeri ovaj novi zavet je postao stvarnost. Dok su
učenici zajednički delili čašu, učestvovali su i u obećanjima i sili novog
zaveta, omogućenog Hristovom smrću. Hristova krv je bila simbol i sredstvo
Njegovog dragovoljnog i zameničkog pomirenja; ona je bila garancija
uspostavljanja novog zaveta.
U
biblijska vremena zavet ili ugovor je vrlo često bio potvrđen obrokom. Jedući
zajednički, strane ugovornice su se zavetovale da će ispuniti svoje obećanje.
Deleći čašu i hleb sa svojim učenicima, Isus je sklopio zavet s njima. On će
proliti svoju krv za njih, omogućiti time njihovo spasenje; osim toga, složio se
da za njih pripremi mesto u svom carstvu, da će ih na kraju u njega odvesti. Sve
do tada neće više piti od roda vinogradskoga (Luka 22,18).
Hristovi
učenici – i onda i sada – čekaju Očevo carstvo. Zakletvom koju je dao sklapajući
zavet, Isus je ponudio svoju krv i svoje telo. Njegovi učenici su, kao svoju
obavezu u zavetu, odlučili da će, primajući znake Njegove žrtve, pokazati svoju
vernost uslovima zaveta. Svaki put kada svetkuju Gospodnju večeru, učenici
bacaju pogled unazad prema krstu i dive se veličanstvenoj ljubavi. Istovremeno,
oni gledaju u budućnost, prema danu
kada će sedeti oko Gospodnje trpeze u Njegovom carstvu.
Krv novoga
zaveta se izlila da bi osigurala oproštenje (Matej 26,28). Hristovom krvlju
izbrisani su gresi ljudskog roda. Novi zavet o kojemu govori prorok Jeremija
neodvojiv je od božanskog
oproštenja (Jeremija 31,31-34). Pijenje čaše simbolički predstavlja čovekovo
prihvatanje dara oproštenja.
Osim toga,
pošto cela zajednica deli istu čašu i isti hleb, Gospodnja večera postaje faktor
sjedinjenja. Jedući zajedno, hrišćani se međusobno zbližavaju, zbližavaju sa
svojim Gospodom.
Zbog
blagoslova koji se stiču slavljenjem Gospodnje večere, Isus savetuje svojim
učenicima da je slave. Glagolsko vreme u grčkom originalu nagoveštava ponovljenu
radnju – ne jednom, već stalno iznova. Ovo slavljenje treba da bude "sećanje" na
oslobođenje od greha, omogućeno Hristovom krvlju, na isti nalčin kao što je i
Pasha bila slavljena kao "sećanje" na oslobođenje iz Egipta. S druge strane, kao
što je Pasha nagoveštavala Hristovu žrtvu u obliku pashalnog jagnjeta, Gospodnja
večera nagoveštava pobedu Jagnjeta i osnivanje Njegovog
carstva.
Prilikom
slavljenja Gospodnje večere, slavljenici ne smeju razmišljati jedino o Hristovoj
smrti i načinu na koji je On umro, već i na njeno sadašnje značenje i delovanje
na celokupnu zajednicu Božjeg naroda. Pažnja se mora usresrediti više na radost
pobede zbog vaskrsenja nego na žalost zbog Hristovih patnji i Njegove smrti.
Slavljenje Gospodnje večere nikada neće biti potpuno ukoliko venrici ne budu razmišljali o veličini
Hristovih patnji i Njegove smrti za nas na krstu.
Da je
obred zajedništva uskoro postao poznat kao euharistija ili obred zahvalnosti
nije teško razumeti. Učestvujući u ovom obredu vernik zaista može zahvaliti Bogu
na beskrajno velikome daru Isusovog života i Njegove smrti. Ova ceremonija je
slavljenje zajedništva hrišćana sa Isusom i Njegovih sledbenicima, slavljenje
oproštenja greha, očekivanja i nade u Njegovo buduće
carstvo.
Kao što je
Pavle naglasio Korinćanima, slavljenje Gospodnje večere objavljuje Gospodnju
smrt sve do Njegovog ponovnog dolaska (1. Korinćanima 11,26). Učestvovanje u
simbolima Hristovih patnji je čin objavljivanja izvesnosti Njegovog drugog
dolaska. Kao simbolički obed, obred zajedništva sjedinjuje vernikov svakodnevni
život sa obećanjem o Hristovom drugom dolasku, osposobljava vernika da bude
svedok te hrišćanske najslavnije nade.
Novi zavet
skoro ništa ne govori o pojedinostima svetkovanja Gospodnje večere. Skoro ništa
ne kaže o učestalosti svetkovanja, ko može ili ne može da učestvuje, ili čak i
stvarnoj prirodi hleba i čaše kojima će se vernici poslužiti. Ovi praktični
aspekti su razvijeni na temelju biblijskih načela.
Fraza "jer
kadgod jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete" (1. Korinćanima 11,26) ne pruža
odgovor na pitanje kako često treba održavati obred Gospodnje večere.
U Novom
zavetu nigde se ne pojavljuje neko uputstvo o učestalosti svtkovanja Gospodnje
večere. Upravo zato su razne Crkve razvile svoj sistem svetkovanja. Ima
hrišćanskih Crkava koje Gospodnju večeru dele svake sedmice, pa čak i svakoga
dana.
Pavle
upozorava Korinćane da ne učestvuju u Gospodnjoj večeri na nedostojan način, već
da čine posle odgovarajućeg samoispitivanja (1. Korinćanima 11,27.28). Da bismo
pravilno shvatili značenje izraza "na nedostojan način", moramo razmotriti i
Pavlove savete vernicima o "dostojnom životu" i kontekst tih saveta. Hrišćani
treba da žive "kao što se pristoji Bogu" (1. Solunjanima 2,12), u skladu sa
svojim svetim zvanjem (Efescima 4,1), i sa "evanđeljem Hristovim" (Filibljanima
1,27). Prema tekstu u Kološanima 1,9.10. Pavle se moli Bogu da hrišćani žive
"pristojno Bogu na svako ugađanje i u svakom dobrome delu da budu plodni, da
rastu u poznanju Božjemu".
Prema
tekstu u 1. Korinćanima 11,20.22. neki vernici u Korintu su se ponašali suprotno
Pavlovoj definiciji "dostojnosti". Pohlepni i sebični bogataši su pokazivali da
im nije stalo do potreba siromašnije braće. Svojim ponašanjem ranjavali su srca
manje srećnih vernika u Crkvi i sramotili svoga Gospoda. Očigledno da nisu
pravili razliku između običnih obroka, na kojima su, na primer, mogli da
učestvuju svi članovi porodice i svetog obreda Gospodnje večere, kada su morale
biti uklonjene sve društvene razlike. Pažljivo ispitivanje pobuda i ponašanja bi
im svakako pomoglo da poprave svoje greške.
Svi oni
koji su se krstili u Isusa Hrista mogli su pristupili Večeri s punom sigurnošću
u božansku blagodat i učestvovati u ovom zajedništvu. Oni koji nisu kršteni
vernici Crkve ne bi imali pravog razloga da učestvuju. U kontekstu krštenja
vernika, nekrštenu decu bi trebalo pozivati da prisustvuju obredu. Posle
odgovarajućeg poučavanja i krštenja i ona se mogun pridružiti ostalim vernicima
u slavljenju Gospodnje smrti, vaskrsenja i skorog
povratka.
3. Beskvasni hleb i
neprevrelo vino
Uzimajući
u obzir jevrejski običaj da se u predvečerje Pashe iz domova ukloni svaki kvasac
(2. Mojsijeva 12,15.19; 13,7), može se sa sigurnošću kazati da je na Gospodnjoj
večeri bio upotrebljen beskvasni hleb. Osim toga, Pavle izjednačuje kvasac sa
grehom (1. Korinćanima 5,7.8), kojih nije bilo u Hristu. Upravo zato, beskvasni
hleb – koji se spravljao od pšeničnog brašna pomečanog sa uljem, vodom i solju –
treba da se upotrebljava na obredu Gospodnje večere kao simbol Gospodnjeg tela,
žrtvovanog za sve koji ga veruju, bez obzira na vreme i
mesto.
Opis
Gospodnje večere i u sinoptičkim Evanđeljima i u Pavlovim spisima upotrebljava
izraz "čaša" i "rod vinogradski" za piće koje predstavlja Hristovu krv. Reč
"vino" se ne pojavljuje. Alkohol je proizvod raspadanja i smrti, neprikladan da
simbolički predstavi Hristovu otkupiteljsku krv. Prema tome, upotreba prevrelog
soka ili alkoholnog vina prilikom obreda Gospodnje večere nije u skladu s
Biblijom. Istisnuti sok grožđa pravilno predstavlja Hristovu krv, prolivenu za
spasenje mnogih, za oproštenje njihovih greha.
Opisujući
Gospodnju večeru, Elen G. Vajt kaže: "Hristos je još uvek za stolom na kojemu je
postavljena pashalna večera. Pred Njime se nalaze beskvasni pashalni hlebovi. Na
stolu stoji i pashalno neprevrelo vino. Ovim znamenjem Hristos prikazuje svoju
čistu žrtvu. Ništa što je pokvareno vrenjem, sibmolom greha i smrti, ne može
predstavljati bezazleno i prečisto Jagnje (1. Petrova 1,19)." (Čežnja vekova,
567)
U obredu
Gospodnje večere Gospod nam nudi svoj veliki dar spasenja: svoje telo i svoju
krv, koji su prikladno simbolički predstavljeni beskvasnim hlebom i čistim
grožđanim sokom. Hleb predstavlja Isusa kao ličnost; grožđani sok je savršeni
simbol Njegove krvi pomirenja. U slavljenju Gospodnje večere, hrišćani ne samo
da se sećaju Isusove velike žrtve za njihove grehe, već se raduju i novom zavetu
koji im garantuje sadašnje zajedništvo sa Hristom i buduću slavu u Njegovom
carstvu. Upravo zato, Gospodnja večera je prilika za radovanje, a ne za
žaljenje, iako ćemo uvek biti svesni visoke cene koja je plaćena za naše
otkupljenje, Hristove dragocene krvi, krvi Jagnjeta bez mane i mrštine (1.
Petrova 1,16).
Krštenje
nas povezuje sa Hristom i Njegovom
smrću (Rimljanima 6,3.4), smrću koju je pretrpeo umesto nas i radi našeg
spasenja. Gospodnja večera, na isti način, predstavlja objavljivanje smrti i
vaskrsenja našeg Gospoda, objavljivanje koje će potrajati sve do Njegovog
ponovnog dolaska (1. Korinćanima 11,26). ali među hrišćanima ona ukazuje na
Njegovu smrt koju je On sam objasnio kao temelj novog zaveta (Marko 14,24). Isto
onako kao što krštenje izražava zajedničtvo vernika s Hristom i njegovu želju da
postaje deo Njegovog Tela, Crkve, i kršteni vernici slave Gospodnju večeru kao
otkupiteljski događaj koji ih je povezao.
Kao što
krštenje izražava odluku obraćenika da pripada Hristu, tako i Gospodnja večera
pokazuje želju Crkve da objavljuje Hristovu smrt kao završni čin spasenja.
Gospodnja večera je sredstvo kojim oni se koji su zapečatili svoj zavet s
Hristom sjedinjuju s Njime u tom požrtvovnom pokoravanju sebe Očevoj
volji.
U prvoj
Crkvi izgleda da je Gospodnja večera svetkovana zajedno s takozvanim "gozbama
ljubavi" – "agapama", koje su posebno održavane u korist siromašnijih vernika.
Počevši od Korinta (1. Korinćanima 11,17-22) pa na dalje, zloupotrebe su kvarile
ove proslave, pa je Gospodnja večera sredinom trećeg stoleća konačno odvojena od
ovih bratskih obroka, zahvaljujući i sve prihvaćenijem običaju da obavezni post
prethodi Gospodnjoj večeri.
Nekoliko
pisaca iz ovog razdoblja spominje Gospodnju večeru. Didakhe (krajem prvog i
početkom drugog stoleća), sadrže posebna uputstva za održavanje ovog obreda;
navedene su molitve, dok se čaša delila pre hleba; samo su kršteni vernici mogli
da učestvuju u obredu, jer se smatralo da on treba da ujedini vernike. Ignacije
(početak drugog stoleća), tvrdi da samo episkop može da predvodi Gospodnju
večeru (Smyrnaeans 8), on kaže da je obred "medicina za besmrtnost" (Efescima
20). Justin Mučenik (sredina drugog stoleća) opusuje sedmično svetkovanje
Gospodnje večere. On ističe upotrebu vina razblaženog vodom i hleba, koji
predstavljaju "telo i krv Isusa Hrista" preko "molitve Reči" (Apologija
1,65-67).
U ranoj
istoriji Crkve hleb i vino su smatrani simbolima. Ali, kako je vreme prolazilo,
te elemente su počeli proglašavati Hristovim pravim telom i krvlju. Za Irineja
(oko 130- oko 200), hleb koji je nastao na Zemlji "kada se na njega prizove ime Gospodnje,
prestaje da bude običan hleb, već postaje euharistija, koja se sastoji od dve
stvarnosti, zemaljske i nebeske" (Protiv jeresi 4,18.5). Ipolit (oko 170-oko236)
izdao je strogu naredbu da se nijedna mrvica Gospodnje večere ne sme izgubiti,
"jer je to telo Hristovo koje treba da jedu oni koji veruju i da se zato ne
smeju olako shvatati" (Apostolska tradicija, 32,2.3). Kiril Jerusalimski (oko
347) je zahtevao od katekumena da prihvate ideju o preobražavanju hleba i vina,
silom Svetoga Duha, u telo i krv Isusa Hrista (Mystagogical Catecheses, 4,9;
5.7), i da to čine u nepokolebljivoj veri (Isto, 5,20). Ambrozije (339-397),
pisao je da se hleb i vino "misterioznom delotvornošću svete molitve
preobražavaju u telo i krv" (O hrišćanskoj veri, 4,10).
Kako je
sveštenstvo sve više preuzimalo posredničku ulogu, slavljenje euharistije se
pretvaralo u žrtvovanje Mise. Već se Tertulijan služio izrazom "žrtva" za hleb i
vino (Morgan 140-144). Godine 253. Kiprijan je u jednom pismu nekoliko puta tvrdio da sveštenik, kada
"žrtvuje" vino, ponavlja Hristovu spasonosnu žrtvu (Poslanica 62). Jovan
Zlatousti (oko 347-407), naziva euharistiju "žrtvom koja izaziva
strahopoštovanje, neizrecivom misterijom" (Homilije o Delima 21). Teodor iz
Morsuestije (oko 350-428), ističe da se u trenutku kada sveštenik prinosi hleb i
vino sam Hristos polaže na sto da bude žrtvovan (Catechetical Homilies
15,16).
Posle
petog stoleća Istok i Zapad su
zauzeli suprotna gledišta o prisutnosti Isusa Hrista u Gospodnjoj večeri. Na
Zapadu, Avgustin (354-430) je govorio da je sakramenat vidljivi dokaz nečega
nevidljivoga (Vidi: Prva Catechetical Instruction 26.50!). Osim toga, on je
ukazivao na potrebu da se obred shvati duhovno da bi mogao da bude delotvoran:
"Ne hrani ono što se vidi, već ono što se veruje!" (Propoved 112,5) Na Istoku,
vladalo je sveopšte uverenje da elementi, kada jednom budu posvećeni, postaju
identični s telom i krvlju Isusa Hrista. Upravo zato je Jovan Damaštanski (oko
675- oko 749) mogao tvrditi da "hleb i vino nisu samo simboli tela i krvi Isusa
Hrista (Bože sačuvaj!), već božansrtveno telo samoga Gospoda!" (Orthodox Faith
4,13)
Ovaj sukob
oko telesnog prisustva Hristovog u hlebu i vinu nastavljao se stolećima. Godine
1050. Berengar iz Toursa je govorio
da se elementi ne menjaju stvarno, već da samo predstavljaju telo i krv Isusa
Hrista; oni hrane dušu na duhovan način, zato što se primaju verom. Zbog ovog
učenja bio je optužen za jeres i nateran da prihvati izjavu pape Nikole II da
posle posvećenja hleb i vino postaju istinsko telo i krv Isusa Hrista. Kada se
kasnije vratio svom prvobitnom
mišljenju bio je ponovo osuđen i on njega se tražilo da prihvati da
elementi doživljavaju promenu u supstanci i da postaju "istinsko Hristovo telo"
((Barclay 70.71).
Početkom
XII. stoleća pojavila se sporna reč "transupstancijacija". Prema ovom shvatanju,
supstanca elemenata se na čudesan način menja. Hleb i vino postaju stvarno
Hristovo telo i krv, bez obzira na spoljašnji izgled. IV. lateranski koncil
godine 1215. je odredio: "Njegovo telo i krv su stvarno sadržani u oltarskom
sakramentu u vidu hleba i vina,
kada se hleb prebražava (transupstancijacija) u Telo, a vino u Krv, silom
Svetoga Duha." (Dekret 1, Leith 58) Toma Akvinski (1225-1274) tvrdi da posle
posvećenja nema više ni hleba ni vina; Hristovo telo, kojega nije bilo tu pre
posvećenja, zauzima njihovo mesto. Božjom silom, celokupna materija hleba se
preobražava u potpunu materiju Hristovog Tela, i ta preobrazba se "pravilno
naziva transupstancijacija!" (Summa Theologiae, 3a,
75,2.4)
Transupstancijacija
je tako postala ortodoksna Rimokatolička pozicija. Ona je ovako službeno
proglašena odlukom koncila u Tridentu: "Ovaj sveti sinod ponovo izjavljuje da
posvećenjem hleba i vina dolazi do preobrazbe cele materije hleba u materiju
tela Hrista, našega Gospoda, i cele materije vina u materiju Njegove krvi. Ovu
preobrazbu Sveta katolička crkva prikladno i pravilno naziva
transupstancijacija." (13. sekcija, glava 4)
Pogledi
reformatora o Gospodnjoj večeri razvijali su se postepeno i nikada nisu postali
uniformni. Slagali su se da sakramenat donosi blagoslov kada ga prima osoba koja
održava lični odnos vere sa Bogom. Smatrali su da su sakramenti delotvorni
jedino ukoliko se uzimaju u suverenosti i slobodi Svetoga Duha. Sa druge strane,
odbijali su da je misa žrtva prinesena Bogu i da je doktrina substancijacije
prihvatljiva.
Martin
Luter (1483-1546) naglašavao je Gospodnju večeru kao "čisto evanđelje", dar od
Boga, radosnu zajednicu sa Hristom u okviru zajedništva Crkve. Naglašavao je
biblijsku osnovanost sakramenta. Teološki, Luter je sledio Avgustina, iznoseći
neophodnost vere, ali naglašavajući da se Hristove reči: "Ovo je telo moje!"
moraju shvatiti doslovno. On je osudio uskraćivanje čaše običnim vernicima i
upotrebu izraza "posrednička žrtva" u vezi sa misom.
Luter je
odbacio i doktrinu o transupstancijaciji, priklanjavajući se ideji o
"konsubstancijaciji". Na taj način je izražavao ideju o prisutnosti dve
substance, o kombinaciji tela i krvi Isusa Hrista sa hlebom i vinom
sakramenta.
U
Augzburškoj konfesiji 1530. godine, Filip Melanhton je potvrdio "da su istinsko
telo i krv Isusa Hrista stvarno prisutni u Večeri našega Gospoda u obliku hleba
i vina" (Član 10, Tačka 71). Član 24. potvrđuje da "sveti sakramenat nije
uspostavljen da zameni žrtvu za greh -–jer je žrtva za greh već prinesena – već
da probudi veru i uteši našu savest." (Isto, 85)
Ulrih
Cvingli (1484-1531), sa druge strane, insistira da se reči "ovo je moje telo"
zamene rečima "ovo predstavlja moje telo". Teško je ipak odrediti šta je on
stvarno verovao u vezi sa ovim pitanjem. Iako njegovi spisi sadrže i izjavu u
kojoj Gospodnju večeru proglašava pečatom ili zalogom onoga što Bog čini za
vernika, Cvingli insistira da se jedenje hleba i pijenje vina shvati i kao čin
vere u Boga i poverljivog oslanjanja na Njegovu smrt. Elementi sakramenta za
njega su znaci ili simboli, slikovita predstava duhovnih istina ili
blagoslova.
Žan Kalvin
(1509-1564), treći u nizu velikih reformatora, odbacio je ideju da hleb postaje Hristovo telo. Nije mogao
da prihvati ni Luterovu misao da je Hristovo telo prisutno u euharistiji, a nije
bio zadovoljan ni Cvinglijevim gledištem da hleb i vino nisu ništa više od
znakova, simbola. U jednom poglavlju svojih Instituta hrišćanske religije u
kojima se sukobljava s onima koji se ne slažu s njime, Kalvin naglašava
dinamični, radosni aspekt Gospodnje večere; ona pruža predukus večnog života i
predstavlja zalog vaskrsenja tela. Hleb i vino predstavljaju i jedinstvo sa
Hristom putem delovanja Svetoga Duha. Hristos je na Nebu i ne dolazi na zemlju
da se nađe s vernima; ali, uzimajući simbole, vernik se uzdiže k Njemu. Sve to,
priznaje Kalvin, predstavlja tajnu.
U toku
Reformacije oblik elemenata – hostija i belo vino – i dalje je ostao u upotrebi,
kao i reč "posvećenje". Pošto su se običaji i ponašanja veoma teško menjali,
ranija euharistička praksa na mnogo načina bila je samo prilagođena novom
shvatanju sakramenta.
Službena
pozicija Anglikanske crkve je bila izražena u obliku trideset i devet članova
(revidirana 1571. godine). Transupstancijacija je "neprihvatljiva za jasne reči
Pisma; Telo Hristovo se daje, uzima i jede, u toku Gospodnje večere, samo na
nebeski i duhovni način" verom (Tačka 276). Sakramenat se ne sme obožavati; to
je "sakramenat našeg otkupljenja Hristovom smrću" (Isto).
Vestminsterska
konfesija, koju je prihvatila 1647. godine Škotska Crkva tvrdi da Gospodnja
večera nije žrtva, već "samo uspomena na to jedno žrtvovanje sebe, dragovoljno,
na krstu, jednom zauvek, to je duhovno upućivanje svih mogućih oblika hvale Bogu
na tome". Iako "ponekad nazvani imenima onoga šta predstavljaju, naime tela i
krvi Isusa Hrista, ipak, po materiji i prirodi, oni ostaju istinski i samo hleb
i vino, kao što su i ranije bili" (Tačka 225.226).
U
savremenim diskusijama o Gospodnjoj večeri malo pažnje se posvećuje istorijskom
razvoju doktrine i prakse od osamnaestog stoleća do danas. Izgledalo bi zato da
su promene u shvatanjima koja su nastala na temelju Reformacije ili
Protivreformacije bile minimalne.
Što se
tiče Gospodnje večere, savremeni teolozi su izgleda više zainteresovani za
istoriju nego za teologiju. Jedno od najvažnijih pitanja je pitanje identiteta
Poslednje večere. Da li je to bio pashalni obrok ili se radilo o nekom drugom
jevrejskom svečanom obroku? Za njih je važno i datiranje pashalnog obroka, koje se u
Evanđelju po Jovanu naizgled razlikuje od datiranja u sinoptičkim Evanđeljima.
Pitanja ove prirode pokušavaju da reše Licman (Lietzmann), Bultman (Bultmann),
Jeremijas (Jeremias), Marksen (Marxsen), Pač (Patsch) i Šurman (Schuermann) i
ostali.
Godine
1982. Komisija za red i veru Svetskog saveta Crkava objavila je dokumenat koji
je trebalo da posluži kao temelj dalje diskusije o obredima. Prema "Krštenju,
Euharistiji i Službi", Gospodnja večera je "dar koji nam je Bog dao silom
Svetoga Duha". To je zahvalnost Ocu i uspomena na Hristovu žrtvu. On takođe
ukazuje na Parusiju. Snažno naglašavanje sakramentalne teologije dolazi do
izražaja u dokumentu koji, na primer, tvrdi da "Crkva priznaje Hristovu stvarnu,
živu i aktivnu prisutnost u euharistiji", koja se može prepoznati verom. Osim
toga, "uzimajući od istoga hleba i iz zajedničke čaše... pokazujemo i stvaramo
jedinstvo učesnika sa Hristom i sa ostalim učesnicima". Time upućujemo izazov
"svim vrstama nepravde, rasizma, odvojenosti i uskraćivanja slobode" (10-17).
Gospodnja
večera je predstavljala bitni deo adventističkog bogosluženja od samog početka
pokreta. To se najvećim delom može pripisati činjenici da su prvi vernici Crkve
pridošli iz Baptističke, Kongregacionističke, Metodističke, Prezbiterijanske, i
drugih Crkava koje su održavale obred Gospodnje večere.
Jedan od
ranih izveštaja o održavanju obreda Gospodnje večere u krilu Crkve, potiče iz
18. avgusta 1848. godine i govori da su učesnici Subotnje konferencije u Volniju
(Volney) u državi Njujork, održali obred Gospodnje večere. Među prvim
adventistima neki su predlagali da se obred održava jednom godišnje, jer su ga
smatrali nastavkom Pashe. Kada se organizacija Crkve učvrstila, Gospodnja večera
se počela svetkovati jednom u tri meseca i postala je poznata kao "tromesečno
bogosluženje".
Crkva
adventista sedmog dana obično slavi Gospodnju večeru jednom u svaka tri meseca,
ili u toku prepodnevnog subotnjeg bogosluženja ili u toku posebnog bogosluženja
u tu svrhu (Vidi Priručnik Crkve!). Tromesečno svetkovanje izgleda da je
preuzeto iz metodističke tradicije i zadovoljava potrebe većine vernika Crkve.
Adventisti smatraju da bi češće održavanje obreda dovelo do gubljenja svetog
duhovnog značenja ove svete ceremonije i da bi se obred pretvorio u formalni
običaj.
Adventisti
sedmog dana održavaju Gospodnju večeru kao otvoreni obred, dozvoljavajući svim
iskrenim hrišćanima da u njemu učestvuju, iako nije uvek tako bilo. Na primer,
Džordž Batler (George Butler), predsednik Generalne konferencije od 1871. do
1874. i od 1880. do 1888. godine, izrazio je svoje protivljenje otvorenom obredu
Gospodnje večere (R&H, 27. maj 1873). Devedesetih godina devetnaestog
stoleća adventisti su promenili svoje gledište o zatvorenom tipu obreda
Gospodnje večere, najvećim delom pod uticajem spisa Elen G. Vajt (Ellen G.
White).
Prema
Priručniku Crkve "svi koji su svoj život predali Spasitelju u ruke mogu da
učestvuju" (1990, 80) u obredu Gospodnje večere. Ova "otvorenost obreda"
omogućuje hrišćanima iz drugih Crkava da učestvuju u adventističkom obredu
Gospodnje večere. Elen G. Vajt je pisala o ovom pitanju: "Hristov primer
zabranjuje isključivost prilikom Gospodnje večere. Istina je da otvoreni greh
isključuje krivca. To Sveti Duh jasno kaže... Ali, preko toga niko ne sme da
izriče sud. Bog nije prepustio ljudima da
određuju ko se može pojaviti tom prilikom... u crkvu mogu da dođu i osobe
koje u svom srcu ne služe istini i svetosti, a ipak žele da učestvuju u službi.
Njima to ne smemo zabraniti." (DA 656)
Sa druge
strane, učesnici treba da ispituju svoj život i da se duhovno pripreme za
pristupanje Gospodnjoj trpezi. Zato Priručnik Crkve traži da se obred unapred
najavi da bi vernici mogli da "pripreme svoje srce i da srede međusobne
probleme" (1990, 79). Na isti način, i deca u Crkvi treba da "shvate značenje
obreda posmatrajući druge učesnike. Pošto budu na odgovarajući način poučena u
kršteničkim razredima i pošto se predaju Hristu krštenjem, pripremila su se time
da i sama učestvuju u obredu." (1990, 80.81)
Adventistička
enciklopedija ističe da "je u toku celokupne adventističke istorije došlo do
vrlo neznatnih promena u shvatanju značenja Gospodnje večere". Beskvasni hleb i
neprevreli grožđani sok su se uvek upotrebljavali i smatrani su simbolima tela i
krvi Isusa Hrista, podsetnicima na Hristove patnje i na Njegovu smrt. Međutim,
Gospodnja večera je daleko više od uspomene, od zajedničkog obroka, jer je
Hristos svojim Svetim Duhom prisutan prilikom održavanja obreda. Učestvovanje
vernika Crkve u obredu zajedništva doprinosi hrišćanskom rastenju i zajedništvu.
Obred zajedništva nas podseća na izbavljenje od greha, simbolički predstavlja
zajednički obrok sa Hristom i upućuje naš pogled u budućnost, prema drugom
Hristovom dolasku (Adventisti sedmog dana veruju,
199-203)).
U našem
razmatranju obreda usmerili smo svoju pažnju na Bibliju. U ovom delu razmatranja
proučićemo i neke ključne izjave Elen G. Vajt da bismo svestranije proučili
pitanje.
1. Značenje
obreda
"Obredi
krštenja i Gospodnje večere su dva monumentalna stuba, jedan u Crkvi, a drugi
izvan nje. Na ova dva obreda Hristos je napisao ime pravoga Boga." (Ev
273)
"Krštenje
je najsvetiji i najvažniji obred i njegovo značenje se mora pravilno shvatiti.
On označava pokajanje za greh i ulazak u novi život u Isusu Hristu. Ne sme se
dozvoliti neprikladna žurba da se pristupi obredu. Neka i deca i roditelji
izračunaju njegovu cenu. Slažući se sa krštenjem svoje dece, roditelji daju
svečani zavet da će biti verni pristavi nad svojom decom i da će ih voditi u
delu izgradnje karaktera. Oni se zariču da će posvetiti posebnu pažnju čuvanju
tih jaganjaca u stadu, da oni ne bi osramotili veru koju su prihvatili." (6T
93)
2. Neophodnost
krštenja
"Hristos
je krštenje proglasio ulaskom u svoje duhovno carstvo. On je učinio da krštenje
postane pozitivni uslov koji moraju da ispune svi koji žele da budu priznati kao
podanici Oca, Sina i Svetoga Duha. Oni koji prime obred krštenja daju time javno
priznanje da su odbacili svet i postali članovi carske porodice, deca nebeskog
Cara." (AG 143)
3. Korak u procesu
obraćenja
"Jasno
obeleženi koraci u procesu obraćenja su pokajanje, vera u Hrista kao Spasitelja
sveta, vera u Njegovu smrt, pogreb i vaskrsenje, pokazani krštenjem, i u Njegovo
uznesenje na Nebo da se moli za grešnike." (YI, 1. februar
1874)
4. Pokajanje
neizbežno
Obraćajući
se mladima, Elen G. Vajt je izjavila: "Pokajte se i obratite se, da bi vaši
gresi mogli da budu izbrisani! Nemate više vremena za gubljenje! Nebo i besmrtni
život su dragoceno blago koje se ne može zadobiti bez ikakvog napora s vaše
strane. Bez obzira koliko je besprekoran bio vaš život, kao grešnici morate preduzeti neke korake. Od vas se
zahteva da se pokajete, da verujete, i da se krstite. Hristos je bio savršeno
pravedan; a ipak je On, Spasitelj sveta, pružio čoveku primer kada je učinio
korake koje zahteva od grešnika da učini da bi postao dete Božje, naslednik
Neba." (4T 40)
"Jovan
Krstitelj je došao i propovedao istinu i njegovo propovedanje je osvedočilo i
obratilo grešnike. Oni će otići u carstvo nebesko pre onih koji su uvereni u
vlastitu pravednost odbili svečanu opomenu. Carinici i bludnice nisu ništa
znali, ali su ovi učeni ljudi znali put istine. Ipak su odbili da hode putem
koji vodi u Božji raj. Istina koja im je mogla biti miris života na život
postala im je miris smrti na smrt. Otvoreni grešnici koji su se gadili sebe
primili su krštenje iz ruke Jovanove; dok su ti učitelji bili licemeri." (COL
277)
5. Hristos nam je
primer
"Svojim
pokoravanjem obredu krštenja, Hristos je grešnicima pokazao jedan od značajnih
koraka u procesu istinskog obraćenja. Hristos nije imao greha koje bi trebalo
oprati, ali, kada se udostojio da postane čovekov zamenik, gresi krivih ljudi
bili su mu pripisani. "Jer onoga koji ne znadijaše greha nas radi učini grehom,
da mi budemo pravda Božja u njemu." (2. Korinćanima 5,21) Prihvatajući Hrista
kao grešnikovog zamenika, Bog je grešniku pružio priliku da uz pomoć Hristove
božanske snage izdrži probu koju Adam nije izdržao." (YI, februar
1874)
6. Zavet
"Svi koji
izjavljuju da su Hristovi sledbenici, čineći taj korak (krštenje) zavetuju se da
hode kao što je On hodio. Međutim, put kojim idu mnogi koji su dali ovo svečano
obećanje pokazuje da je njihov život daleko od saglasnosti sa životom njihovog
visokog Uzora. Oni svoje ponašanje usaglašavaju sa svojim nesavršenim merilima.
Oni se ne povode za Hristovim samoodricanjem, ili za Njegovim životom žrtvovanja
za dobro bližnjih." (R&H, 16. avgust 1881)
"Bog se
postarao da čovek koji se pokaje i preduzme korake koji se zahtevaju prilikom
obraćenja može dobiti oproštenje. Kada se krsti u ime Oca, Sina i Svetoga Duha,
ove tri velike sile su se zavetovale da rade u njegovu korist. A čovek sa svoje
strane, kada se spusti u vodu, da bi bio sahranjen po uzoru na Hristovu smrt i
da bi izašao iz vode po uzoru na Njegovo vaskrsenje, obavezuje sebe da obožava
pravoga i živoga Boga, da izađe iz sveta, da bude odvojen i da drži Gospodnji
zakon." (1SAT 321)
7. Pripremanje
kandidata
"Pre
krštenja mora se temeljito ispitati iskustvo kandidata. Neka se to ispitivanje
obavlja, ne na neki hladan i odbojan način, već ljubazno, nežno, ukazujući
novoobraćenome na Jagnje Božje koje uzima na sebe grehe sveta. Učinite da
zahtevi evanđelja deluju na kandidate za krštenje." (6T
95.96)
"Pripremanje za
krštenje je pitanje koje se mora pažljivo razmotriti. Oni koji su se tek
obratili istini moraju biti verno poučeni onom "Tako reče Gospod!". Njima se
Gospodnja Reč mora čitati i objašnjavati tačku po tačku." (Ev
308)
8. Roditeljska
odgovornost
"Posle
vernog pripremanja, kada budete zadovoljnoi kako vaša deca razumeju značenje
obraćenja i krštenja, kada budu istinski obraćena, dozvolite im da se krste.
Ali, ponavljam, prvo sebe pripremite da kao verni pastiri vodite njihove
neiskusne noge uskim putem poslušnosti. Bog mora da deluje na roditelje da bi
mogli da pruže dobar primer svojoj deci u ljubavi, uslužnosti i hrišćanskoj
poniznosti i u potpunom predanju sebe Hristu. Ako se budete složili s krštenjem
svoje dece i onda im dozvolili da se ponašaju kako sama žele, smatrajući da
nemate vam nije poverena nikakva posebna dužnost da održite njihove stope na
pravom putu, vi sami ćete biti odgovorni ako ona izgube veru i hrabrost i
interes prema istini." (6T 94.95)
"Obredi
pranja nogu i Gospodnje večere, u svoj svojoj jednostavnosti i duhovnosti, treba
da se obavljaju sa istinskom svečanošću i sa srcima koja su puna zahvalnosti.
Učesnici ne treba da iscrpljuju svoje misli ili fizičke snage na spoljašnje
forme i ceremonije. Sve snage uma i zdravog tela treba da ostanu sveže da bi se
uključile u delo evanđelja, da vode duše iz greha na put svetosti. Ovim obredom
je izražena i potreba da se saberu sve misli, sve snage, sva osećanja i
sposobnosti, i da se posvete nošenju Hristovog jarma, da se zajednički s Njime
traže i spasavaju duše koje propadaju bez Boga i bez nade u svetu." (R&H,
21. jun 1898)
2. Pasha
"Pasha je
ukazivala na prošlost, na izbavljenje sinova Izrailjevih, ali je bila i
simbolički praznik, ukazujući na budućnost, na Isusa Hrista, Jagnje Božje,
zaklano za otkupljenje palog čoveka. Krv, kojom su škropljeni dovratnici,
simbolički je predstavljala Hristovu krv pomirenja i stalnu zavisnost grešnog
čoveka od zasluga te krvi da se zaštiti od Sotonine sile i da postigne konačno
otkupljenje. Hristos je jeo pashalnu večeru sa svojim učenicima neposredno pre
svog raspeća i iste noći je uspostavio obred Gospodnje večere, koji se morao
slaviti kao uspomena na Njegovu smrt. Pasha je slavljena kao uspomena na
izbavljenje sinova Izrailjevih iz
Egipta. Ona je istovremeno bila i sećanje i simbol. Simbol je našao svoje
ispunjenje kada je Hristos, Jagnje Božje bez mane, umro na krstu. On nam je
ostavio ovaj obred kao uspomenu na događaje povezane s Njegovim raspećem. (1SP
201)
3. Prelaz
"Četrnaestoga dana
u mesecu, pred veče, slavila se Pasha, a njene svečane, impresivne ceremonije su
podsećale na oslobođenje iz ropstva u Egiptu, i ukazivale unapred na žrtvu koja
će ih osloboditi iz ropstva greha. Kada je Spasitelj položio svoj život na
Golgoti, Pasha je izgubila svoju važnost, a bio je uspostavljen obred Gospodnje
večere kao uspomena na isti događaj kojemu je Pasha bila simbol." (PP
539)
4. Značenje i
svrha
"Ovde je
naš Spasitelj ustanovio Gospodnju večeru, koja će se često slaviti da bi u
mislima Njegovih sledbenika čuvala sećanje na impresivne prizore
Njegovog
izdavanja
i razapinjanja za grehe sveta. On bi želeo da Njegovi sledbenici shvate da
njihovo spasenje trajno zavisi od Njegove krvi." (ST, 25. mart
1880)
5. Obavljanje
obreda
"Svaki
obred u Crkvi treba da se obavlja tako da svojim uticajem uzdiže i oplemenjuje.
Ništa se ne sme spuštati na običan ili jeftin nivo, niti izjednačavati s običnim
stvarima. Naše crkve se moraju naviknuti da pokazuju veće poštovanje prema
svetoj Božjoj službi. Kada propovednici obavljaju službe povezane sa
bogosluženjima, oni uče i obrazuju narod. Mali postupci koji poučavaju i
obučavaju i disciplinuju dušu za večnost imaju široke posledice u uzdizanju i
posvećivanju crkve." (6T 97)
6. Elementi
"Lomljeni
hleb i čisti grožđani sok treba da predstavljaju lomljeno telo i prolivenu krv
Božjega Sina. Hleb umešen s kvascem ne sme da se pojavi na trpezi Gospodnje
večere; beskvasni hleb je jedini pravi simbol Gospodnje večere. Ništa prevrelo
se ne sme upotrebiti. Jedino čisti rod vinogradski i beskvasni hleb treba da se
upotrebljavaju." (R&H, 7. jun 1898)
"Lomljeni
hleb je bio simbol Hristovog lomljenog tela, koje je žrtvovano za spasenje
sveta. Vino je simbol Njegove krvi, prolivene za očišćenje greha svih onih koji
će doći da od Njega zatraže pomilovanje i da ga prime kao svog Spasitelja." (ST,
25. mart 1880)
7. Isključivost
zabranjena
"Hristov
primer zabranjuje isključivost na Gospodnjoj večeri. Istina je da otvoreni greh
isključuje krivca. To Sveti Duh otvoreno uči. Ali, preko toga niko da ne izriče
svoj sud. Bog nije poverio ljudima da određuju ko će se pojaviti u toj prilici.
Jer, ko može da čita srce? Ko može da razdvoji kukolj od pšenice?" (Ev
277)
8. Izopačivanje
obreda
"Korinćani
su se veoma udaljili od jednostavnosti vere i sklada u Crkvi. Nastavili da
dolaze na bogosluženja, ali su im srca bila daleko jedno od drugoga. Oni su
izopačili pravo značenje Gospodnje večere, oblikujući je u velikoj meri prema
idolopokloničkim svetkovinama. Okupljali su se da slave patnje i smrt Isusa
Hrista, ali su tu priliku pretvorili u vreme gošćenja i sebičnog uživanja." (SLP 170)
9. Obred pranja nogu – njegova
svrha
"Cilj ove
službe je da prizove u sećanje poniznost našeg Gospoda i pouke koje je dao kada
je oprao noge svojim učenicima. Čovek je sklon da sebe ceni daleko više od svoga
brata, da radi za sebe, da služi sebi, da traži najviša mesta; i često se zla
sumnjičenja i ogorčenost javljaju kao posledica nevažnih sitnica. Ovaj obred,
koji prethodi Gospodnjoj večeri, treba da raščisti ove nesporazume, da čoveka
oslobodi njegove sebičnosti, da ga spusti s visina njegovog samouzvišenja i da u
njemu razvije poniznost srca koja će ga navesti da svom bratu opere noge. Nije
po Božjoj volji da se odustaje od obreda zato što se neki smatraju nedostojni da
učestuju u njemu. Gospod je oprao noge Judi. On mu nije uskratio mesto za
trpezom, iako je znao da će Juda napustiti svoje mesto da obavi svoju ulogu u
izdavanju svoga Gospoda. Nije moguće ljudskom biću da odredi ko je dostopjan, a
ko nije. Ljudi ne mogu da čitaju tajne duše. Nije njima ostavljeno da kažu: neću
učestvovati u obredu, ako ovaj ili onaj bude učestvovao! Bog nije prepustio
čoveku da određuje ko se sme pojaviti u takvoj prilici." (R&H, 31. maj 1898)
"Hristos
je pomogao svojim učenicima da shvate da pranje njihovih nogu neće oprati i
njihove grehe, već da se čišćenje njihovog srca isputuje ovom jednostavnom
službom. Ako je srce očišćeno, ovaj čin je predstavljao sve što je bitno da se
otkrije ta činjenica. On je oprao noge Judi; ali je rekao: Niste svi čisti! Juda
je uneo svoje izdajničko srce u ovaj prizor, i Hristos je svima pokazao da zna
da će Juda izdati svoga Gospoda i da pranje njegovih nogu ne predstavlja obred kojim će se njegova
duša očistiti od svoje moralne nečistote." (R&H, 31. maj
1898)
"Vi zovete
mene učiteljem i Gospodom i pravo velite jer jesam. Kada, dakle, ja oprah vama
noge, Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugome prati noge, jer ja vama
dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih. Zaista, zaista vam
kažem, nije sluga veći od svoga gospodara, niti je poslanik veći od onoga koji
ga je poslao. Kada ovo znate, blago vama ako ga i izvršujete." (Jovan 13,13-17)
Ovaj obred se ne sme obavljati na mehanički način kao formalizam. Njegov pravi
cilj je da nas nauči poniznosti." (R&H, 31. maj 1898)
10. Pranje nogu – ne sme se
odlagati
"Obred
pranja nogu ne sme se odlagati, jer su prisutni i neki takozvani vernici koji se
nisu očistili od svojih greha. Hristos je znao Judino srce, ali je ipak oprao
njegove noge." (R&H, 31. maj 1898)
Bacchiocchi,
Samuele, Wine in the Bible: Biblical Study on the Use of Alcoholic Beverages,
Berrien Springs, MIch; Biblical Perspectives, 1989.
Baptism,
Eucharist and Ministry. Faitj and Order Paper No 111. Geneva: World Coucil of
Churches, 1982.
Barclay,
W. The Lord'"s Supper.
Philadelphia, Westminster Press, 1967.
Barth, Karl. The Teaching of the Church
Regarding Baptism. London. SCM, 1948.
Biblisches Forschungskomitee der
Euro-Afrika Division. Abendmahl und Fusswaschung. Hamburg, Saatkorn Verlag,
1991.
Brown, Henry F. Baptism Through the
Centuries, Mountain View, Calif. Pacific Press, 1965.
Cullmann, Oscar. Baptism in the New
Testament, Chicago, Henry Regnery, 1950.
Dinkler, Erich. "Taufe im Urchristentum"
U Die Religion in Geschichte und
Gegenwart, Tuebingen, J.C.V. Mohr, vol 6, 627-637.
Farag, Wadie. Religious Foot Washing in
Doctrine and Practice With Special Reference to Christianity, Ph. D.
dissertation, Dropsie University, 1970.
Ferris, Roger. The Ordinances od Foot
Washing and the Lord's Supper in the Seventh Day Adventist Denomination. SDA
Theological Seminary, Washington, D.C. 1957.
Graybill, Ron. Foot Washing in Early
Adventism. R&H, 22. maj 1975.
Foot Washing Becomes an
Established Practice, R&H, 29. maj 1975.
Hastings, James. Feet Washing,
Encyclopaedia of Religion and Ethics, 13. vol. Edinburgh. T. and T. Clark,
1908-1926.
Higgins, A.J.B. The Lord's Supper in the New Testament, London, SCM
Press, 1952.
International Standard Bible
Encyclopedia, 4. vols. Rev. ed. Grand Rapids, Eerdmans,
1979-1988.
Jeremias, Joachim. Infant Baptism in the
First Four Centuries. Trans. David Cairns. Philadelphia: Westminster Press,
1960.
The Eucharistic Words of Jesus, Trans.
Norman Perrin. 3rd German ed. by Norman Perrin. New York: Charles Scribner and
Sons, 1966.
Johnsson, W.G. Clean! The Meaning of Christian Baptism,
Nashville: Southern Publ. Assn. 1980.
Kodell, Jerome. The Eucharistic in the
New Testament. Wilmington, Del. Michael Glazier, 1988.
Leith, John. H. Creeds of the Churches. Atlanta: John
Knox Press, 1973.
Lehmann, Helmuth T. ed. Meaning and Praktice of the Lord's
Supper. Philadelphia, Muehlenberg Press, 1961.
Lynch, W.E. The Eucharist a Covenant Meal in
Contemporary New Testament Studies. Ed. M. Rosalie Ryan. Collegeville, Minn.
Liturgical Press, 1965.
Morgan, James. The Importance of
Tertulian. London. Kegan Paul, Trench, Trubner, 1928.
Morris, Colin. An Examination of the Ordinances of Foot
Washing Noting Groups That Have
Prakticed It Since the Reformation. Berrien Springs, Mich. Andrews University
Press, 1972.
New Schaff-Herzog Enciclopedia of
Religious Knowledge. 13. vol. New York, Funk and Wagnalls,
1909.
Oestreich, Bernhard. Die theologische Deutung der
Fusswaschung in der Gemeinschaft der Siebenten Tag Adventisten. U Abendmahl und
Fusswaschung, Biblisches Forschungs komitee der Euro-Afrika Division. Hamburg,
Saatkorn Verlag, 1991. pg. 173-210.
Olsen, V. Norskov. How the Doctrine of Baptism Changed.
Ministry, jul 1978.
The Recovery of Adult Baptism,
Ministry, septembar 1978.
On Baptism, R&H, 2. april
1908.
Reumann, John. The Supper of the Lord.
Philadelphia, Fortress, 1984.
Seventh Day Adventist Believe, A Biblical
Exposition of 27 Fundamental Doctrines. Washington D.C. Ministerial Association,
General Conference od Seventh Day Adventists, 1988.
Seventh Day Adventist Church Manual. Rev.
ed. General Conference of Seventh Day Adventists, 1990.
Snook, B.F. Chrtistian Baptism, Battle Creek, Mich.
Steam Press of the R&H Office, 1861.
Thomas, John Christopher. Footwashing in John 13 and the Joannine
Community, Sheffield, Emg. JSOT Press, 1991.
Waggoner, E.J. Thoughts on Baptism, Battle Creek, Mich. SSDA Publ. Assn. 1981.
| < 14 Poglavlje | Sadržaj | 16. Poglavlje > |