< 15 Poglavlje

Sadržaj

17. Poglavlje >

DUHOVNI DAROVI

Džordž  E. Rajs   (George E. Rice )

U v o d

Duhovni darovi zauzimaju istaknuto mesto u spisima apostola Pavla. Ne samo da navodi neke od njih, već jasno opisuje i njihovu ulogu: da pomognu u izgradnji Crkve. Duhovni darovi nisu bili namenjeni ličnom uživanju ili uzdizanju, već su morali poslužiti dobru cele Crkve. Pošto su ti darovi postojali u krilu prve Crkve, mogli bismo kazati da je prva Crkva bila karizmatička, iako ne u smislu koji se tom izrazu danas pripisuje.

Pavle je tvrdio da duhovni darovi – uključujući dar proroštva, poučavanja, apostolstva, evangelizma, govorenja jezicima, činjenja čuda – treba da se pokazu u životu i radu hrišćana svih životnih poziva. Iz njegove Poslanice Korinćanima proizlazi da su neki zloupotrebljavali duhovne darove, posebno dar govorenja jezicima.

Iako se u nekim sredinama veliki značaj pridaje daru jezika, Novi zavet objašnjava da su neki drugi darovi mnogo važniji za dobrobit Crkve. Pavle preporučuje dar proroštva kao najpoželjniji. U skladu s time, najveći deo ovog poglavlja je posvećen raspravi o tom duhovnom daru.

Prorok je u prvom redu osoba koja govori u Božje ime, koja objavljuje božansku poruku. U drugom redu, prorok ima zadatak da objavi budućnost. Delo proroka koji su pisali svoje poruke moglo je biti uključeno u biblijski kanon. Delo proroka koji su svoje zadatke obavljali usmenom rečju nije ništa manje proročansko, iako nije sačuvano u pisanom obliku. U svakom slučaju, poruka proroka, zapisana ili izgovorena, morala je biti u skladu s kanonskim spisima Biblije, morala je poslužiti da opomene svet i da učvrsti i pouči vernike.

Još u starozavetna izrečena su obećanja o posebnim manifestacijama proročkog dara u "poslednja vremena". Na temelju tih obećanja obavljeno je istraživanje o načinu na koji se Elen G. Vajt služila proročkim darom.

I.   Starozavetni primeri duhovnih darova

Pažljivo istraživanje starozavetnih spisa pokazuje da su karizmata (duhovni darovi), nabrojeni u Novom zavetu, bili poznati u Božjem narodu i pre dana Pedesetnice. Jedini izuzetak su dar jezika i dar tumačenja jezika.

A.Proroštvo

Proroštvo je najistaknutiji duhovni dar u Starom zavetu. Bog je rekao izrailjskom narodu: "Čujte sada reči moje: prorok kada je među vama, ja ću mu se Gospod javljati u utvari i govoriću s njime u snu." (4. Mojsijeva 12,6) Starozavetni zapisi obiluju izveštajima o rečima i delima ljudi i žena koji su imali proročki dar. Iako se proroci mogu razvrstati u dve široko shvaćene kategorije, ima nekih proročkih aktivnosti koje se ne mogu lako staviti ni u jednu od ove dve kategorije. Sledeća kategorizacija – na usmena i pisana proroštva – predlaže se zato kao samo jedan od mogućih pristupa razumevanju proročkog dara u Starom zavetu.        

1.  Usmeno proroštvo

Hronološki, usmeno proroštvo prethodi prvoj pisanoj knjizi starozavetnog kanona. Pre Potopa, Bog je saobraćao s Adamovim potomcima preko proroka, kao što su bili Enoh i Noje. Posle Potopa, On je birao proroke kao što su bili Ilija i Jelisije. U toku cele starozavetne istorije Bog je nastavio da saobraća s ljudima, sa svojim narodom, preko usmenih proročanstava.

2.  Pisano proroštvo

Najstarije pisano proroštvo za koje znamo pripisuje se Mojsiju. Bog je birao ljudska oruđa i nadahnjivao ih svojim Svetim Duhom da putem pisanih poruka prenesu ljudima, Njegovom narodu, Njegove savete i da objave Njegovu volju. Proroci koji se uklapaju u ovu kategoriju mogu se svrstati u dve podgrupe: (1) u kanonske i u (2) nekanonske proroke.

Kanonski proroci su oni čiji su spisi sačuvani u kanonu Biblije. Većina tih proroka je poznata po imenu; ali ima i onih čija imena su nam ostala nepoznata. Od Mojsija do Malahije, dela kanonskih proroka ispunjavaju stranice Starog zaveta. Na tim stranicama upoznajemo i dela druge podgrupe proročkih pisaca – nekanonskih proroka. Iako njihova dela nisu sačuvana u kanonu Biblije, njihove poruke nose pečat božanskog autoriteta. Kasnije ćemo kazati i nešto više o ove dve podgrupe pisanih proročanstava i proročkih pisaca.

B.Čuda i izlečenja

U starozavetnim spisima nalazimo mnogobrojne izveštaje o božanskom mešanju u ljudsku istoriju i o čudima koja je činio. U toku svih godina lutanja pustinjom Izrailj je gledao čuda. U većini tih slučajeva, međutim, Mojsije je služio kao najavljivač predstojećeg izražavanja božanske moći i pozivao narod da gleda božansko čudesno delovanje. Jedino u nekim retkim okolnostima, kada je Bog birao samoga Mojsija kao svoje oruđe, kao što je slučaj izvođenja vode iz stene, vidimo dar čuda u radu ovog velikog božanskog proroka.

Ilija je bio glasnik troipogodišnje suše. Očigledno je Bog unapred obavestio Iliju  šta će učiniti, a Ilija je onda obavestio cara Ahava (1. Carevima 17,1-7). I ponovo, na Gospodnju reč, Ilija je objavio Ahavu da dolazi kiša; molio se i kiša je došla (1. Carevima 18,41-46). Jakov, međutim, predstavlja celi događaj kao da Ilija ima dar čuda: "Ilija beše čovek smrtan kao i mi, i pomoli se Bogu da ne bude dažda i ne udari dažd na zemlji za tri godine i šest meseci. I opet se pomoli i nebo dade dažd, i zemlja iznese rod svoj." (Jakov 5,17.18)

Međutim, Ilijino iskustvo u toku suše mnogo više liči na dar čuda. Kada je udovica iz Sarepte poslušala Ilijine naloge, imala je dovoljno brašna i ulja da nahrani proroka, samu sebe i svoga sina u toku cele suše (1. Carevima 17,8-16). Kada je udovičin sin umro, Ilija ga je vratio u život (1. Carevima 17,17-24). Na Ilijinu reč vatra je progutala 1o2 vojnika iz garde cara Ohozije (2. Carevima 1,9-14).

Kada je dobio dvostruku meru Ilijinoga duha, Jelisije nije dobio samo proročki dar, već i dar čuda i izlečenja. On je otrovnu vodu pretvorio u zdravu, bacajući u nju pregršt soli (2. Carevima 2,19-22); umnožio ulje ožalošćene udovice tako da je mogla platiti svoje dugove (2. Carvima 4,1-7), podizao mrtve (2. Carevima 4,32-37), uklonio otrov iz ponuđenog variva i pretvorio ga u zdravu hranu (2. Carevima 4,38-41), umnožio dvadeset ječmenih hlebova tako da se njima nahranilo oko stotinu ljudi (2. Carevima 4,42-44), izlečio Nemana od gube (2. Carevima 5,8-14) i učinio da gvozdena sekira ispliva na površinu (2. Carevima 6,1-7).

C.Mudrost i znanje

Duhovni dar znanja se pokazao u zanatskoj veštini koja je bila data Veseleilu iz Judinog plemena, Elijavu iz Danovog plemena, ali i drugima koji su pod njihovom upravom radili prilikom građenja Svetilišta. Bog je rekao Mojsiju: "Gle, pozvah po imenu Veseleila... od plemena Judina; i napunih ga Duha Svetoga, mudrosti i razuma i znanja i svake veštine... i evo, udružih s njime Elijava... od plemena Danova, i svakom veštom čoveku dadoh u srce veštinu da izrade sve što sam ti zapovedio." (2. Mojsijeva 31,1-6)

Stari zavet sadrži i druge izvanredne primere dara mudrosti i znanja. Faraon je prepoznao taj dar u Josifu kada je rekao: "Možemo li naći čoveka kakav je ovaj, u kojemu bi bio duh Božji?" Onda se obratio Josifu: "Kada je Bog javio tebi sve ovo, nema nikoga tako mudra i razumna kao što si ti!" (1. Mojsijeva 41,38.39) Biblija govori o Danilu i o njegova tri prijatelja: "I dade Bog svoj četvorici mladića znanje i razum u svakoj knjizi i mudrosti; a Danilu dade da razume svaku utvaru i sne." (Danilo 1,17)

Dar mudrosti bio je davan i starešinama. Isus Navin je bio "pun duha mudrosti, jer Mojsije beše metnuo na nj ruke svoje" (5. Mojsijeva 34,9). Mudrost upravljanja narodom bila je data sudijama (Sudije 2,16.18; 11,29) i Davidu (1. Samuilova 16,13).

Izveštaji o drugim karizmata-duhovnim darovima mogu se naći u celom Starom zavetu. Solomun, na primer, zatražio je dar razumevanja da bi mogao mudro suditi svom narodu: "Daj, dakle, sluzi svojemu srce razumno da može suditi narodu tvojemu i raspoznavati dobro i zlo." (1. Carevima 3,9) Bog je uslišio njegovu molbu (1. Carevima 3,11.12). Dar milosrđa i gostoprimstva bio je dat udovici u Sarepti (1. Carevima 17,8-16) i ženi Sunamki (2. Carevima 4,8-10.21.32).

II.Novozavetna doktrina o duhovnim darovima

Novi zavet govori o duhovnim darovima kao o sposobnostima koja Hristos daje  svojim sledbenicima i koja se dobijaju preko Svetoga Duha. Na osnovu onoga što piše u Starom zavetu, mi možemo prepoznati delovanje Svetoga Duha i prisutnost darova Svetoga Duha u starozavetno doba. Da bismo započeli proučavanje duhovnih darova u Novom zavetu, moramo prethodno definisati tri pojma kojima se služe novozavetni pisci.

A. Definicija terminologije

U Novom zavetu se upotrebljavaju tri reči kojima se označava prisutnost  Svetoga Duha i duhovnih darova koje On deli hrišćanima. "Karis" (blagodat, naklonost)  je koren reči koju apostol Pavle najradije upotrebljava kada govori o duhovnim darovima: "karizmata". U svom najjednostavnijem značenju, ova reč znači "blagodat- dar". Osim u 1. Petrovoj 4,10. ovom rečju se služi jedino Pavle (16 puta), ali ne uvek da označi duhovne darove (Rimljanima 5,15.16; 6,23; 11,29; 2. Korinćanima 1,11).

Pojam "pneumatikos" ("duhovno"), kao i "karizmata", pojavljuje se skoro isključivo u Pavlovim spisima (23 puta), osim u  tekstu u1. Petrovoj 2,5. u  kojemu se ponavlja dva puta. U 1. Korinćanima 12,1. i 14,1. ovaj prilog se javlja u srednjem rodu i u službi imenice ("duhovno" ili "duhovni darovi"). Pavle uključuje duhovne darove u svoju raspravu služeći se pojmom "pneumatikos": "A za duhovne darove neću vam zatajiti, braćo!" (1. Korinćanima 12,1)

Misli se da su pojam "pneumatikos" upotrebili Korinćani da bi opisali svoje iskustvo u Duhu (Pneuma) u pismu koje su poslali Pavlu, tražeći od njega savet o duhovnim darovima. Šacman (Schatzmann) smatra da su pojam izabrali Korinćani da bi izrazili svoju navodnu duhovnu nadmoćnost i da Pavle, posto se njime poslužio u prvom stihu odmah prelazi na "karizmata" da bi podvukao njihovu zabludu.

Treći pojam "dorea" (dar, upotrebljen 11 puta) ne upotrebljava se kao oznaka duhovnih darova; međutim, zanimljiva je činjenica da se njime četiri puta u delima apostola služi Luka. Na svakom od mesta, "dorea" označava primanje Svetoga Duha kao dara. Očigledno, kada je Sveti Duh prisutan u životu, "karizmata" će se svakako pojaviti, u skladu s tekstom u 1. Korinćanima 12.

Luka upotrebljava izraz "dorea" prvi put u tekstu u Delima 2,38. kada Petar onima koji se pokaju i krste u ime Isusa Hrista obećava dar Svetoga Duha. U Delima 8,17-20. opisano je kako su novoobraćeni vernici u Samariji primili Svetoga Duha kada su Petar i Jovan stavili ruke na njih. Videći šta se dešava Simon Mag je poželeo da kupi pravo da i on svakoga na koga položi ruke može ispuniti silom Svetoga Duha. Petar je odgovorio: "Novci tvoji da budu s tobom u pogibao što si pomislio da se dar ("dorea") Božji može dobiti za novce!" (Dela 8,20)  Treće, u Delima 10,44-46, u tekstovima u kojima se opisuje obraćenje Kornilija i njegove porodice, spominje se da su i oni primili dar ("dorea") Svetoga Duha koji ih je osposobio da govore drugim jezicima. Konačno, u Delima 11,15-17, kada izveštava o obraćenju Kornilija i njegove porodice, Petar naglašava da je Bog neznabošcima dao isti dar ("dorea") koji je u početku dao obraćenicima iz jevrejstva.

B. Darovi dobijeni od Boga

Pavle bez imalo kolebanja tvrdi da duhovni darovi potiču od Oca i od Sina (Efescima 4,8.11) i da ih Sveti Duh  svakom verniku dodeljuje prema svom nahođenju (1. Korinćanima 12,11). Osim toga, Božji Duh, koji razume božanske misli, daje se hrišćanima da bi oni mogli razumeti i ceniti darove koje im On daje (1. Korinćanima 2,10-13). I sam Otac izliva svoga Svetoga Duha na one koji ga traže (Luka 11,13).

Iskustvo vernika u Korintu pokazuje da Bog želi da svi duhovni darovi budu prisutni i delotvorni među pripadnicima Njegovog naroda. Pavle ističe da se "svedočanstvo Isusovo" (Duh proroštva, Otkrivenje 19,10) potvrdilo među vernicima i da zato nemaju nedostatka ni u jednom duhovnom daru (1. Korinćanima 1,6.7). Kasnije (1. Korinćanima 14,1), Pavle hrabri vernike da iskreno teže za duhovnim darovima ("pneumatikos"), a posebno za darom proroštva. Pavle dva puta savetuje Timotiju da ne zanemaruje dar, koji mu je Bog dao kada su apostoli položili ruke na njega (1. Timotiju 4,14; 2. Timotiju 1,6). 

Prema zapisima u sinoptičkim Evanđeljima, apostoli su imali određene duhovne darove mnogo pre dana Pedesetnice. Tako je pokazano da su bili posvećeni Svetim Duhom i poslani da obavljaju svoje delo propovedanja evanđelja u javnosti. Tekst u Luki  9,1. kaže da im je Isus "dao silu i vlast nad svim đavolima i da isceljuju od bolesti" pre nego što će ih poslati da obave svoj prvi misionarski zadatak. U Mateju 10,8. im je zapovedio da "bolesne isceljuju, gubave čiste, mrtve dižu, đavole izgone".

Pošto su već bili osposobljeni Svetim Duhom za svoju javnu službu (Luka 9,1), pošto su već dobili silu da leče bolesnike, podižu mrtve, čiste gubavce i da izgone demone (Matej 10,8), apostoli su dobili još mnogo veću silu Svetoga Duha kada je Isus, pojavivši se posle vaskrsenja ponovo među njima, dunuo u njih i rekao: "Primite Svetoga Duha!" (Jovan 20,22) Puna snaga  Svetoga Duha za obavljanje misije u celome svetu bila im je dodeljena kasnije, na dan Pedesetnice (Dela 2,1-4). Ona je bila obnovljena u trenutku kada se građevina u kojoj su se apostoli molili potresla i oni se ponovo ispunili silom Svetoga Duha. Tada su progovorili "Reč Božju sa slobodom" (Dela 4,31). I tako je iskustvo apostola postalo presedan za mnogostruko "krštenje" Svetim Duhom.

Posebna pažnja koju Luka posvećuje manifestacijama Svetoga Duha na dan Pedesetnice (Dela 2,1-4), u Samariji (Dela 8,14-24), u Kornilijevom domu (Dela 10,44-48), u Efesu (Dela 19,1-7), ističe dve činjenice: Prvo, da se ispunjava Isusov nalog o propovedanju evanđelja u Jerusalimu, Judeji, Samariji i po cemome svetu (Dela 1,8). Drugo, dar ("dorea") Svetoga Duha i duhovni darovi ("karizmata") koje On daje su univerzalni – jer ih primaju Jevreji, Samarjani, Rimljani i Efesci. Luka time potvđuje da se ispunila Petrova pentekostalna izjava: "Jer je za vas obećanja (Svetoga Duha) i za decu vašu, i za sve daljne koje će god dozvati Gospod Bog naš." (Dela 2,39)

C.  Darovi identifikovani i rangirani

Apostol Pavle navodi različite duhovne darove koje dodeljuje Sveti Duh. Dva od četiri sledeća teksta navode imena pojedinaca kojima su duhovni darovi bili dodeljeni da bi uspešnije obavljali svoju duhovnu službu Bogu.

1.  Darovi identifikovani

1.  Korinćanima 12,8-10.

"Jer se jednome daje Duhom..."

1.  Reč premudrosti

2.  Reč razuma

3.  Vera

4.  Dar isceljivanja

5.  Da čini čuda

6.  Proroštvo

7.  Sposobnost da razlikuje duhove

8.  Različiti jezici

9.  Tumačenje jezika

Rimljanima 12,6-8.

"A imamo različite darove po blagodati koja nam je dana..."

1.  Proro'tvo

2.  Služba

3.  Poučavanje

4.  Ukoravanje

5.  Utešavanje

6.  Pomaganje

7.  Dela milosrđa

1.  Korinćanima 12,28-30.

"A jedne,dakle, postavi Bog u Crkvi..."

1.  Apostoli

2.  Proroci

3.  Učitelji

4.  Čudotvorci

5.  Iscelitelji

6.  Pomagači

7.  Starešine

8.  Koji govore jezike

9.  Koji tumače jezike

Efescima  4,11.

"I On je dao..."

1.  Apostoli

2.  Proroci

3.  Evanđelisti

4.  Pastiri

5.  Učitelji

U 1. Korinćanima 12,8-10. i u Rimljanima 12,6-8. Pavle nabraja duhovne darove, dok u 1. Korinćanima 12,28. i u Efescima 4,11. nabraja duhovne službe date Crkvi kao dar. Iako darovi navedeni u 1. Korinćanima 12,8-10. i u Rimljanima 12,6-8. deluju u okviru duhovnih službi, nisu ograničeni samo na te službe, jer su duhovni darovi dati svima koji prihvate Hrista uz pomoć Njegovog Svetog Duha i u skladu s Njegovom voljom.

2.  Darovi rangirani

Apostoli se nalaze na prvom mestu u obe liste duhovnih službi, dok su proroci ili proroštvo na drugom.  Apostoli ne samo da su na prvom mestu na listi, već se apostol Pavle u 1. Korinćanima 12,28. služi prilogom "prvi" koji može da označava prvenstvo po vremenu ili prvenstvo po mestu. Ukoliko značenje ove reči rastegljivog sadržaja ograničimo na one koji su se sreli sa Gospodom i od Njega dobili zadatak, mogli bismo zaključiti da je ovaj dar prestao da postoji. Međutim, ukoliko osnovno značenje reči – neko ko je poslan da obavi misiju – zadržimo kao oznaku službe, onda je reč "apostol" jednaka reči "misionar" – prva potiče iz grčkog, a druga iz latinskog jezika. Svakako da je misija – nošenje radosne vesti svetu – sadržaj Gospodnje zapovesti i da treba da se obavlja sve do kraja sveta (Matej 28,18-20).

Očigledno je da apostol ne pokušava da darove rangira po važnosti. U 1. Korinćanima 12,8-10. proroštvo navodi kao šesto, dok u Rimljanima 12,6-8. ono stoji na prvom mestu. Govorenje jezicima je pretposlednje u 1. Korinćanima 12, a uopšte se ne pojavljiuje u Rimljanima 12.

Postoji jasna mogućnost da su darovi u 1. Korinćanima 12,8-10. podeljeni u tri podgrupe, obeležene kao mudrost, vera i jezici. Darovi koji pripadaju svakoj od ove tri podgrupe povezani su grčkom rečju "allos" (drugi od iste vrste), dok se prelaz na sledeću podgrupu obeležava rečju "heteros" (drugi od drukčije vrste). Prema tome, reči ""mudrost" i "znanje" su povezane rečju "allos" i pripadaju istoj podgrupi. Sa verom počinje druga podgrupa, koja je od prethodne odvojena rečju "heteros". Isceljivanje, čudotvorstvo, proroštvo i razlikovanje duhova su povezane s verom rečju "allos". Dar jezika, sa druge strane, predstavlja početak treće podgrupe, koja je od prethodne odvojena rečju "heteros", dok je tumačenje jezika vezano uz dar jezika rečju "allos".

3.  Priroda svakog dara

Prirodom dara jezika ćemo se pozabaviti nešto detaljnije malo kasnije, dok ćemo dar proroštva razmatrati u ostatku poglavlja. Ostale darove ćemo ukratko proučiti odmah:

a.  Reč mudrosti (1. Korinćanima 12,8). Moguće je da reč mudrosti predstavlja dva dara spojena ujedno. Prvi je dar shvatanja ili razumevanja, zajedno sa sposobnošću da se razvija ono što je shvaćeno; drugo je dar razmenjivanja rezultata putem praktičnih saveta koji ne unose razdor, već sklad i razvoj među one koji ih čuju. 

b.  Reč znanja (1. Korinćanima 12,8).  I ovaj dar se može sastojati od dva dela. Prvi je dar proučavanja i prodiranja u srž Božje Reči tako da ona postaje razumljiva; drugi je dar prenošenja njenog značenja tako da je i drugi mogu razumeti i dobiti blagoslov.

c.  Vera (1. Korinćanima 12,9).  Ovaj dar se hvata za Božje obećanje u uslovima kada ni sadašnjost ni budućnost ne pružaju nikakve nade u njegovo ispunjenje, a onda ide napred s pouzdanjem u Boga trudeći se da ispuni Njegovu volju.

d.  Isceljenje (1. Korinćanima 12,9).  Ovaj dar donosi olakšanje od telesnih i emocionalnih patnji. Bog je propisao molitvu i pomazanje uljem kao uobičajenu metodu traženja izlečenja (Jakov 5,14.15), ali se izlečenje često dobija i samom molitvom.

e.  Čudotvorstvo (1. Korinćanima 12,10).  Iako se obično povezuje sa isceljenjem, ovaj dar uključuje i sposobnost da se čini sve što se nikada ne bi moglo postići na prirodan način. 

f.   Sposobnost razlikovanja duhova (1. Korinćanima 12,10).  O ovom daru se govori i kao o daru pronicljivosti. To je dar identifikovanja problema i pobuda koji bi mogli izazvati sukobe. On takođe osposobljava svog nosioca da razlikuje istinu od laži, pravog proroka i učitelja od lažnog.

g.  Služba (Rimljanima 12,7).  Ovo je dar obavljanja zadataka, koji ponekad mogu da budu neprijatni, pomaganja bližnjima spremna i radosna srca.

h.  Poučavanje (Rimljanima 12,7).  Darovi poučavanja i znanja su na neki način vrlo slični. Dar poučavanja pruža duhovne pouke na takav način da Božja Reč i Njegova volja postanu razumljivi i slušaoci su sposobni da ih uključe u svoj život.

i.   Utešavanje (Rimljanima 12,8).  Ovaj dar utešava i hrabri. U njegqa može da bude uključena i sposobnost da se nejasne i maglovite ideje pretvore u razumljive ciljeve.

j.   Pomaganje  (Rimljanima 12,8).  Dar velikodušnosti uključuje spremnost na sistematsko i radosno davanje svojih sredstava.

k.  Usmeravanje  (Rimljanima 12,8).  Ovaj dar se može odnositi na sposobnost ulaganja vremena i napora na zadovoljavanje ljudskih potreba, bez obzira u kojem obliku se one pojavljuju.

l.   Dela milosrđa (Rimljanima 12,8).  Dar sažaljenja prema potrebama i osećanjima bližnjih, ali i pružanja odgovarajuće materijalne i duhovne pomoći.

4.  Priroda dara jezika

Od svih duhovnih darova o kojima  Pavle govori, dar jezika i dar proroštva izazivaju najviše rasprava. O daru proroštva ćemo detaljno razmišljati kasnije, zato bi bilo dobro da u ovom trenutku pažnju posvetimo daru jezika.

Mnogi delfijska proročanstva uzimaju kao dokaz da iskustva sa darom jezika o kojima se govori u 1. Korinćanima 14. imaju svoj koren u helenističkoj religiji. Međutim, teolog G.F. Hasel (47-49, 130-133) je pokazao da je ova vrlo proširena pretpostavka vrlo sumnjive prirode, bar prema najnovijim istraživanjima. Dokazano je da se pitijske proročice nisu bavile glosolalijom (nerazumljivi zvuci, slični jeziku, izrečeni u stanju ekstaze) kada su izricale svoja proročanstva.

G. F. Hasel (41-55) pokazuje dalje da se fraza "govoriti jezicima" (glossa lalein) "nikada ne pojavljuje izvan Novog zaveta u smislu koji se danas označava kao glosolalia" ili govorenje nerazumljivim jezikom. Gore spomenuta istraživanja čine sve neprihvatljivijim mišljenje da frazu "govoriti jezicima" u Novom zavetu treba shvatiti kao govorenje ekstatičkim, nerazumljivim zvucima.

Nema nikakve sumnje da je dar jezika u Delima 2. bio u stvari "ksenoglossia" (govorenje drugim do tada nenaučenim ljudskim jezicima). Luka dva puta izveštava da je narod čuo apostole "gde govore našim jezicima veličine Božje" (Dela 2,8.11). Po tekstu u Delima 10,41-46. Jevreji koji su pratili Petra razumeli su Kornilija i članove njegovog domaćinstva kada su hvalili Boga darom jezika.

Dar jezika koji su dobili apostoli bio je trajne prirode. Ne samo da su pravilno govorili jezicima koji su im bili dati, već im je dar jezika omogućavao da i svojim jezikom govore pravilno i precizno, što nikako nije bio slučaj pre dana Pedesetnice (AA 40).

Kada je Pavle položio ruke na dvanaest krštenih učenika u Efesu, Sveti Duh im je dao dva dara. Tekst kaže: "Govorahu jezike i proricahu!" (Dela 19,6) Tekst ne određuje da li je iskustvo koje su stekli s darom jezika bilo "ksenoglossia" ili "glosolalia", ali pošto je iskustvo apostola na dan Pedesetnice postalo merilo za identifikovanje kasnijih iskustava sa darom jezika (Dela 10,44-46; 11,15-17), možemo sa sigurnošću zaključiti da se radilo o ljudskim jezicima kojima spomenuti učenici ranije nisu govorili.

D.A. Karson (D.A. Carson, 83) tvrdi da je dar jezika u Pavlovom slučaju nesumnjivo bio "ksenoglossia": "Dokaz ide u korist gledišta da je Pavle smatrao da je dar jezika dar stvarnih jezika, što znači, jezika koji su razumljivi, ili ljudima ili anđelima." Hasel tvrdi da je dar jezika sposobnost govorenja stvarnim jezicima, ali odbija mogućnost da su u taj dar uključeni anđeoski jezici. On kasnije naglašava da se taj dar ne odnosi na "nerazumljivo govorenje besmislenim slogovima", koji bi mogli da budu shvatljivi jedino Bogu. Govoriti jezicima znači "govoriti ljudskim jezicima kojima Bog svoje otkrivene tajne objavljuje ljudskim bićima" (Hasel 123, 126).

I u Rimljanima 12. i u 1. Korinćanima 12. Pavle se služi ljudskim telom kao slikom ili modelom da prikaže kako se različiti duhovni darovi međusobno odnose. Svaki dar ima svoje mesto u Božjem planu; prema tome, nijedan od njih ne sme nedostajati. Kada bi oni koji se smatraju najmanje vrednima nedostajali, celo telo bi trpelo (1. Korinćanima 12,14-26). Šacman (Schatzmann 102) kaže: "Nijedan od darova blagodati nije bezvredan; i nijedan nije manje vredan od bilo kojega drugoga!"

D.  Trajnost duhovnih darova

Karizmata se moraju nalaziti u Crkve sve do Hristovog drugog dolaska! To je očigledno na temelju tri Pavlove izjave. Prvo, Pavle kaže (1. Korinćanima 1,6.7) da posle primanja Hristovog svedočanstva Crkvi neće nedostajati nijedan duhovni dar dok bude čekala na "otkrivenja Gospoda našega Isusa Hrista" (Vidi X. C!). Pavle je potpuno jasan: karizmata će aktivno delovati među onima koji očekuju drugi Hristov dolazak, i sve dok Hristov dolazak bude odlagan i karizmata će ostati u Crkvi.

Drugo, u svojem velikom poglavlju o ljubavi, Pavle kaže da naše znanje i proroštvo nisu dostigli savršenstvo i da će zato, kada se pokaže savršeno, nesavršenoga nestati ((1. Korinćanima 13,9.10). Ono što je savršeno pojaviće se prilikom Isusovog dolaska. Sve do tada duhovni darovi će imati svoju odgovarajuću ulogu u službi Crkve.

Treće, duhovne službe u čijem okviru deluju duhovni darovi darovane su Crkvi sve dok "dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove." (Efescima 4,13) To će se ostvariti tek onda kada se Isus bude pojavio drugi put da  ono što je propadljivo pretvori u nepropadljivo, da našu smrtnu prirodu promeni u besmrtnu (1. Korinćanima 15,53).

E.  Svrha duhovnih darova

Novi zavet jasno govori da su duhovni darovi dati da bi se dovršila misija poverena Crkvi. U tu misiju je uključeno i unošenje evanđelja u nova polja (Dela 1,8), hrabro objavljivanje Hrista (Dela 4,31), činjenje znaka i čuda na slavu Boga (Dela 2,43; 5,12-16), jačanje zajedništva i duha jedinstva (Dela 2,44-47; 4,32-37), suzbijanje zabluda uz pomoć istine (Dela 6,10), prenošenje blagoslova putem različitih duhovnih darova za utvrđivanje svetih (Rimljanima 1,11; 12,6-8; 1. Petrova 4,10.11).

U Efescima 4,11-14. Pavle nabraja darove duhovnih službi koje je Bog dao Crkvi: apostole, proroke, evanđeliste, pastire i učitelje. Ove službe treba da deluju zajednički na utvrđivanju i jačanju stada, kao i na objavljivanju evanđelja onima izvan stada. I  pastiri i narod treba da učestvuju u obavljanju ovih službi. Dok različite duhovne darove i službe, dobijene od Svetoga Duha, bude upotrebljavala u delu spasavanja bližnjih, Crkva danas treba da doživi i iskusi ono isto što je doživela i iskusila prva Crkva posle dana Pedesetnice. Svaki pojedini hrišćanin ima prednost da primi darove Svetoga Duha da bi pravilno svedočio za Hrista; svaki vernik ima priliku da se posluži svojim darovima u različitim službama i da tako doprinese izgradnji Crkve.

Pošto su duhovni darovi dati da bi se Crkva osposobila da ostvari svoju misiju u svetu, Hristova Crkva je karizmatička Crkva. Iako se danas sama reč "karizmatičko"  povezuje s ekstatičkim ili emocionalnim iskustvima u toku pojedinačnog ili zajedničkog bogosluženja, u Novom zavetu karizmatičko označava osposobljenost za službu – ili pojedinačnu ili zajedničku.

F.  Uslovi za dobijanje duhovnih darova

Već i sama pomisao da se moraju ispuniti neki uslovi za dobijanje Svetoga Duha i darova Svetoga Duha čini da se u izvesnim krugovima pojavi nesigurnost. Međutim, uslovi su usko povezani s novozavetnim učenjima o duhovnim darovima. Na primer, Petar obaveštava svoje slušaoce da moraju ispuniti neke uslove da bi mogli dobiti dar Svetoga Duha – da se moraju pokajati i krstiti u ime Gospoda Isusa Hrista za oproštenje greha (Dela 2,38). I pred Sinedrionom je nabrojao neophodne uslove: Sveti Duh se daje onima koji su poslušni Bogu (Dela 5,32).

Pavle obaveštava Korinćane da neduhovna osoba, koja nije u stanju da razume i prihvati ono što je duhovno, ne može primiti ni darove Svetoga Duha (1. Korinćanima 2,13.14). Zavist i sukobi među vernicima u Korintu svedočili su da neki među njima i dalje hode u telu, a ne u Duhu i da, prema tome, nisu dostojni da prime duhovne darove.

Pre nego što će nabrojati sedam duhovnih darova (Rimljanima 12,6-8), Pavle savetuje rimskim vernicima da daju telesa svoja u živu žrtvu Bogu, svetu i ugodnu, i da se ne usklađuju sa svetom (Rimljanima 12,1.2). Posle liste duhovnih službi, Pavle poziva vernike da odbace stari način života, da više ne žive kao neznabošci, da se "obnove duhom uma svojega" i "obuku u novoga čoveka, koji je sazdan po Bogu u pravdi i svetinji istine" (Efescima 4,24). Pavle poziva Timotija da "podgreje" dar koji je dobio od Boga, podseća ga da je Bog dao hrišćanima dar vladanja sobom (2. Timotiju 1,7).

I pitanje poslušnosti pokreće mnoga pitanja. Na primer, da li hrišćanin može da krši Božji zakon i da ne poštuje Isusova učenja i da i dalje s pravom tvrdi da ima Svetoga Duha i duhovne darove koje Duh daje? Novi zavet uči da je to nemoguće (1. Korinćanima 2,14.15). Prema tome, kada neko svesno krši Božji zakon i Isusova učenja, a tvrdi da ima duhovne darove, onda su njegovi takozvani duhovni darovi lažni.

III.           Lažni duhovni darovi

Ponekad se govori o izopačivanju duhovnih darova. To nas može navesti na pogrešne zaključke. Pavle nas uverava da Sveti Duh sam bira pojedince kojima će dati određeni duhovni dar. "A ovo sve čini jedan i taj isti Duh razdeljujući po svojoj vlasti svakome kako hoće." (1. Korinćanima 12,11) Nije verovatno da bi Sveti Duh dodelio bilo koji duhovni dar osobi koja bi ga zloupotrebila ili izopačila, jer sam Pavle kaže: "Jer telesni čovek ne prima što je od Duha Božjega, jer mu je ludost, i ne može da razume, jer treba da se duhovno prosuđuje." (1. Korinćanima 2,11. Šarić) Duhovni darovi se daju za službu, a ne radi sebičnog uživanja.

Kada bi se istinski duhovni darovi mogli izopačivati, nema sumnje da bi do  izopačivanja dolazilo iz sebičnih razloga. Na primer, sebičnost je pokrenula Simona Maga da od Petra zatraži da kupi sposobnost da Svetoga Duha daje po svom izboru (Dela 8,19). Želja za dobitkom je pokrenula proroka Valama da stupi u službu Valaka, cara Moavaca, i da pokuša da prokune Izrailja (4. Mojsijeva 22-24).

Ono što na prvi pogled izgleda kao izopačivanje duhovnih darova u stvari je falsifikovanje duhovnih darova. To postaje očigledno ako se ima na umu priroda velikog sukoba između dobra i zla. Karizmata se daju za misiju i za službu – za izgrađivanje i jačanje Božjega carstva, za osvajanje i uništavanje Sotoninog carstva. Zato je dobro promišljena namera neprijatelja da falsifikuje duhovne darove koje je Bog dao da bi se izgradila Crkva i uništilo Sotonino carstvo, i da se onda tim falsifikatima duhovnih darova posluži u velikom sukobu između dobra i zla. Oni koji su nadahnuti lažnim duhovnim darovima smatraju da su kršteni Svetim Duhom, iako Božji Duh ne deluje u njima ni preko njih (Vidi Veliki sukob, I-VI!)

A.Proroštvo

Kao što starozavetni izveštaji pokazuju, Sotona neće uspeti da u poslednje dane unese nešto novo među svoje falsifikate duhovnih darova. Lažni proroci, koji se najavljuju, neće uspeti da uzopače istinski dar proroštva, oni će biti samo falsifikati – sotonski pokušaj da zavede i zbuni ljude, ukoliko mu to bude bilo moguće.

Izrailj je vrlo rano morao da se suoči s prevarama i lažnim prorocima. Valam je bio pravi Božji prorok, ali je u vreme kada se pojavio u istoriji Izrailja izgubio pravi proročki dar zbog svog grešnog lakomstva. Nastavljajući da se predstavlja kao Božji prorok, postao je lažni prorok, falsifikat (PP 439).

Izrailj je bio upozoren: "Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koju nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se!" (5. Mojsijeva 18,22)

Mnogo stoleća posle toga ispit verodostojnosti pravoga proroka, postavljen u 5. Mojsijevoj, postao je predmet sukoba između Jeremije i Ananije. Jeremija je prorekao da će se Jevreji, odvedeni u vavilonsko ropstvo, vratiti u Palestinu posle sedamdeset godina (Jeremija 25,11.12; 29,10). Ananija je u Gospodnje ime objavio da će se prognanici vratiti za dve godine (Jeremija 28,3). Jeremija je objavio narodu da će znati, ukoliko se reči proroka obistine, da je Gospod govorio preko njega. Onda je Jeremija izrekao i drugo proročanstvo: da će Ananija umreti te iste godine (Jeremija 28,9.16). Oba Jeremijina proročanstva su se obistinila: Ananija je umro sedmoga meseca te godine (Jeremija 28,17), a zarobljenici su se vratili tek posle sedamdeset godina.

Ali, ako se reči istinskog proroka ne obistine, da li to znači da je postao lažni prorok, falsifikat? Ne uvek, jer je sam Gospod postavio pravilo o uslovljenom proročanstvu.

B.Čuda

Isus nije upozorio samo na pojavu lažnih proroka pri kraju vremena (Matej 7,15-20; 24,24), već i na pojavu lažnih čudotvoraca: "Mnogi će meni reći u onaj dan: Gospode! Gospode! nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom đavole izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: nikada vas nisam znao! Idite od mene koji činite bezakonje!" (Matej 7,22.23)

"U onaj dan" će mnogi koji su činili čuda u Njegovo ime tražiti da uđu u Njegovo carstvo, ali će biti odbijeni. Ti čudotvorci, koje Isus naziva zločincima, nisu izopačili istinski dar čuda, jer ga zločinci nikada nisu ni mogli imati. Umesto toga, oni su sebe stavili u ruke velikog varalice, čuda koja su činili bila su lažna čuda, falsifikati.

Pavle je izrekao sledeće proročanstvo kada je pisao Solunjanima: "Kojega je dolazak (čoveka bezakonja)  po činjenju Sotoninu sa svakom silom, i znacima i lažnim čudesima i sa svakom prevarom nepravde među onima koji ginu, jer ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli." (2. Solunjanima 2,9.10)

Jovan ističe da se priprema za Armagedon temelji na prevarama. Tri demonska duha, koji deluju preko svojih predstavnika, falsifikovaće dar čuda i prevariće glavare celoga sveta da preuzmu aktivnu ulogu u konačnom sukobu između dobra i zla (Otkrivenje 16,13.14).

C. Dar jezika

Dar jezika, kao i dar proroštva i čuda, biće falsifikovan. Prvobitni dar na dan Pedesetnice bio je dar savršenog služenja ljudskih jezicima. Izgovaranje zvukova koji se ne mogu izjednačili ni sa jednim ljudskim jezikom nije uzopačenje, več falsifikovanje pravog dara jezika.

Naglasak koji se stavlja na jezike u savremenom pentekostalnom pokretu može se posmatrati kao izopačivanje pravog mesta dara jezika u Božjem sveukupnom planu. Na primer, pentekostalci kažu da se zbog toga što je prva manifestacija sile Svetoga Duha "bilo natprirodno služenje drugim jezicima", jezici moraju posmatrati kao "normativni dokaz pentekostalne sile u životu hrišćanina" (Ervin, 40).

Međutim, Pavle pita: "Eda li svi govore jezike?" (1. Korinćanima 12,30) Služenje pridevskom negacijom "me" u grčkom originalu Pavlovog pitanja služi kao dokaz da je Pavle očekivao negativan odgovor. Isti apostol kaže: "A ovo sve čini jedan i taj isti Duh, razdeljujući po svojoj vlasti svakome kako hoće!" (2. Korinćanima 12,11) Tvrđenje da svi moraju govoriti jezicima pre nego što mogu da budu kršteni Svetim Duhom predstavlja izopačivanje Pavlovih reči u 1. Korinćanima 12. i 14, dok je samo govorenje glasovima koji ne pripadaju nijednom ljudskom jeziku falsifikat pravog dara jezika.

Povezivanje duhovnih darova sa autoritetom takođe predstavlja izopačivanje Pavlovog učenja o duhovnim darovima. Korinćanski fanatici su, možda, zloupotrebili dar jezika kada su sebe postavili iznad ostale braće. Posledica je bila da se njihov duhovni autoritet, izražen glosolalijom, pretvorio u anarhiju i ugrozio zajedništvo Crkve. Šacman (Schatzmann) zapaža: "Moglo bi se sa sigurnošću tvrditi da karizmatski autoritet pojedinačnog vernika prima i zadržava svoje značenje jedino u njegovom pokoravanju karizmatskom autoritetu cele Crkve." (99)

IV.  Proročki dar

Vrednost proročkog dara se može odrediti jedino u svetlosti njegovog najdragocenijeg proizvoda. L.E. Frum (L.E. Froom, PFOF 4,966) objašnjava: "Shvatanje da je Biblija, izraziti proizvod Duha proroštva, odmah iza samoga Hrista i Svetoga Duha, Božji najbolji dar čoveku, uzdiže Duh proroštva sa područja neke čudne neodređenosti na najviši nivo delovanja čudesnog plana otkupljenja."

Pošto dar mora da ima i svoga primaoca, moramo postaviti i dva pitanja: (1) Ko prima dar proroštva? i (2) Koju ulogu u Hristovoj Crkvi imaju takve osobe?

A.  Definicija terminologije

Nekoliko reči se u Bibliji prevode rečju ""prorok". Dobro bi bilo ustanoviti šta znače sve te upotrebljene reči. U Starom zavetu, tri reči se prevode rečju ""prorok". Jevrejske reči "hozeh" i "roeh!" znače "videlac" i naglašavaju način na koji Bog prenosi svoje poruke proroku, putem vidljivih slika. Reč "nabi" se najčešće upotrebljava i izgleda da svoj koren vuče iz pojma "objaviti". Prema tome, prorok je osoba koja "objavljuje", osoba koja "objavljuje poruku". Jedan primer ove uloge nalazimo u slučaju Arona koji je Mojsiju služio kao govornik na dvoru Faraona (2. Mojsijeva 7,1).

Spajajući značenje ove tri jevrejske reči, možemo zaključiti da proroštvo u Starom zavetu označava: (1) poruku od Boga, koja se može ali ne mora odnositi na budućnost, (2) koju je primila osoba koja je dobila proročki dar, (3) i koja se mora objaviti određenim slušaocima.

Kada pisci Novog zaveta govore o porukama proroka, obično misle na starozavetne proroke. U novozavetnom svetu grčka reč "prophetes" (prorok) nije se odnosila samo na one koji prenose božanske poruke, koji govore u Božje ime, već i na filozofe, učitelje, istoričare, ili stručnjake na nekom naučnom području. I u hrišćanskoj zajednici je bilo proroka: bili su to ljudi i žene koji su govorili u Božje ime.

B. Proročki poziv

Postoje neka razmimoilaženja o tome da li proročki poziv i izlivanje proročkog dara sačinjavaju "proročku službu" ili je taj dar striktno funkcionalan. U svakom slučaju, Biblija beleži neka dramatična iskustva vezana uz pozivanje proroka i dobijanje proročkog dara. Na primer, Bog se obratio Mojsiju iz grma koji je goreo, a nije sagorevao (2. Mojsijeva 3,4). Ilija je bacio svoj plašt na pleća Jelisija (1. Carevima 19,19-21). Isaija je stajao u božanskoj prisutnosti kada je užareni ugarak sa oltara bio stavljen na njegove usne (Isaija 6). Jeremija je bio obavešten da ga je Bog izabrao za proroka pre njegovog rođenja i da je dodirnuo njegove usne (Jeremija 1). Amos je bio pozvan od stada, pripadao je pastirima u Tekuji (Amos 1), dok je Pavle pao na lice kada se sreo sa božanskom slavom vaskrsloga Hrista (Dela 9,1-9).

Drugi su se pojavili kao proroci i bez nekog spektakularnog, dramatičnog poziva. Pojavili su se u istoriji, obavili zadatak koji im je bio poveren, i nestali. Čutanje ne isključuje mogućnost da su doživeli neko dramatično iskustvo u trenutku kada im je bio upućen poziv, niti znači da nisu imali proročkog dara.

Međutim, svi istinski proroci imaju nešto zajedničko. Iako su neki među njima oklevali da prihvate odgovornost koju je Bog želeo da položi na njihova pleća, oni su se poslušno poklonili pred Onim koji im je uputio poziv. Ovo pokorno držanje je proizlazilo iz srca koje se promenilo silom Svetoga Duha, kao što se vidi iz reči proroka Samuila: "Govori Gospode, čuje sluga tvoj!" (1. Samuilova 3,10) i proroka Isaije: "Evo mene, pošlji mene!" (Isaija 6,8)

Svrha proročkog dara je da posluži kao sredstvo veze između Boga i čoveka. Pošto Božja dela u istoriji imaju značajan uticaj na ljude, Bog želi da ih obavesti. Amos daje ovo obećanje: "Jer Gospod Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne svoje slugama svojim prorocima!" (Amos 3,8)

Različite proročke poruke, zabeležene u Bibliji, pokazuju uloge ovog dara, koji treba, na primer, da usmerava, da savetuje, da ukorava, da poučava, da teši, da otkriva budućnost, da opominje, da upozorava na pretstojeće kazne, da poziva na probuđenje, da spomenemo samo neke. Sve u svemu, proroštvo otkriva stvaralačka i otkupiteljska Božja dela onako kako su nam pokazana u Isusu. Ono služi kao udžbenik koji treba da proučavaju i poslušaju svi oni koji su svoju veru utemeljili na večnoj nadi.

C.  Primanje i prenošenje poruka

Pravo proroštvo se sastoji od primanja božanskih otkrivenja i od objavljivanja primljenih poruka. Lažno proroštvo uvek želi da objavljuje svoje poruke, ali njegove poruke nisu rezultat otkrivenja koje dolazi od Boga. Mojsije kaže: "Ako ustane uzmeđu vas prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: hajde da idemo za drugim bogovima, kojih ne znaš, i njima da služimo, nemoj poslušati što ti kaže taj prorok ili sanjač." (5. Mojsijeva 13,1-3) San, u tom slučaju, dolazi iz nekog drugog izvora, a ne od Boga.

Bog je potvrdio Aronu i Mariji da istinski proroci primaju svoja otkrivenja od Njega, jer im je rekao: "Čujte sada reči moje: prorok kada je među vama, ja ću mu se Gospod javljati u utvari i govoriću s njime u snu." (4. Mojsijeva 12,6) Ova izjava  nabraja dva najčešća načina uz čiju pomoć će Bog prenositi svoje poruke osobi koju je izabrao da primi proročki dar (Vidi Otkrivenje- Nadahnuće III. IV).

1. Viđenja

Prorok u viđenju može da vidi simbolične slike događaja koji će se odigrati u budućnosti, ili da vidi stvarne događaje koji su se odigrali u prošlosti ili neposredno treba da se zbudu. Prorok može da razgovara sa Bogom i sa anđelima; on je obavešten o događajima u životu naroda, careva i običnih ljudi; on može da bude odnesen izvan vremena koje mi poznajemo, u vreme posle završetka velikog sukoba između dobra i zla, da posmatra događaje koji će se zbivati u večnosti.

Biblija opisuje i fizičke fenomene koji su se događali u toku viđenja, događaje koje su neki mogli smatrati delom nekog navodnog "ekstatičkog" iskustva. Na primer, Valam opisuje kako je pao na lice pred viđenjem Svemogućega i slušao Njegove reči otvorenih očiju (4. Mojsijeva 24,3.4.15.16). Danilo je ostao bez fizičke snage, pao je na lice i ostao u naizgled dubokom snu. Osetio je ruku koja ga je dodirnula i podigla na ruke i kolena. Kada mu je bio zapoveđeno da ustane, dobio je snagu i ustao drhteći, ali po svemu sudeći nije disao (Danilo 10,8-11.17). Pavle je u trenutku svoga prvog viđenja bio pogođen svetlošću koja ga je obasjala i izazvala njegovo privremeno slepilo (Dela 9,3-8). Jovan je pao na zemlju, naizgled kao mrtav (Otkrivenje 1,17).

Stanje Elen G. Vajt u toku viđenja bilo je vrlo slično stanju proroka koje smo upravo opisali. Ove karakteristike stanja su podrobno opisali mnogi očevici. Među te karakteristike spadaju gubitak fizičke snage posle kojega je dobijala natprirodnu snagu, nedostatak disanja, otvorene oči koje su naizgled posmatrale nešto u daljini, bila je nesvesna svoje okoline, dok joj je posle viđenja neko vreme sve izgledalo obavijeno dubokom tamom. Iako su ovi fizički fenomeni privlačili pažnju ljudi, sadržina poruke, primljene od Boga, ipak je predstavljala pravi predmet pažnje. 

2.  Snovi

Bog je Arona i Mariju obavestio da će saobraćati s prorokom i putem proročkih snova. Poruke, primljene preko snova, nisu bile manje vredne od onih koje su primljene viđenjem; razlika je samo u tome što su upućene u vreme dok je prorok spavao.

I sa ljudima koji nisu proroci Bog može da stupi u vezu preko snova. Na primer, putem simboličnog lika caru Navuhodonosoru je u snu bilo pokazano kako će izgledati buduća istorija ljudskog roda. Danilo, Božji prorok, dobio je sposobnost da protumači ono što je car Navuhodonosor video u "noćnoj utvari" ili, bolje rečeno, u snu (Danilo 2).

Kada su je upitali kako zna da li joj je Bog preneo neku poruku preko sna ili je samo sanjala kao što sanjaju i drugi pripadnici ljudskog roda, Elen G. Vajt je odgovorila  da joj se u toku sna javlja isti anđeo koji joj se pokazuje u toku viđenja (A. White 1969, 7).

3.  Reč Gospodnja

Ipak, ne dolaze sva otkrivenja putem viđenja i snova. Na mnogo mesta u svetim spisima, pisci se pozivaju na metodu prenošenja božanskih poruka koju obeležavaju kao "dođe mi reč Gospodnja", ne spominjući pri tome ni viđenja ni snove (Jeremija 1,4; Jezekilj 6,1; Osija 1,1). Izgleda da se ovde radi o nekoj vrsti otkrivenja kojom prilikom se Gospod obraća proroku, a prorok sluša Njegov glas.

4.  Istraživanje kao model

Luka opisuje još jedan način izražavanja pravog proroštva, i spominje istraživanje. U uvodu u svoje Evanđelje, on tvrdi da su očevici života i delovanja Isusa Hrista, zajedno sa slugama Reči, predstavljali njegov izvor. On ovde ne spominje ni viđenja ni snove, iako ni oni ne moraju biti isključeni, već jasno govori o razgovorima,  napominjući posebno činjenicu da je ono što je Isus učinio bilo "predano (paredosan) nama",  prepričano njemu (Luka 1,2).

Elen G. Vajt ovako opisuje dimenziju istraživanja u proročkoj službi: "Bogu je bilo ugodno da svoju istinu objavi svetu preko ljudskih oruđa, i On je sam, svojim Svetim Duhom, kvalifikovao ljude i osposobio ih da obave to delo. On je usmeravao njihov um prilikom biranja šta će da kažu i šta će da napišu." (GC VI) Kada shvate da božansko nadahnuće obuhvata ne samo snove i viđenja pod uticajem Svetoga  Duha, već da Sveti Duh usmerava nadahnute pisce prilikom sakupljanja informacija u toku istraživanja, treba da pomogne čitaocima da prihvate činjenicu da su se u nekim slučajevima i kanonski i nekanonski nadahnuti pisci služili drugim izvorima informacija prilikom pisanja svojih spisa.

5. Prenošenje poruka

Proročke poruke su prenošene na različite načine. Mnoge su objavljene usmeno pojedincima ili grupama (2. Samuilova 12,7-12; Dela 21,10-12). Neke su poslane u obliku pisma (Jeremija 29; Otkrivenje 2; 3; sve novozavetne poslanice su u stvari pisma koja su nadahnuti pisci slali pojedincima ili crkvama). Služeći se pantomimom prorok Jezekilj je mnoge svoje poruke uputio zarobljenicima u Vavilonu (Jezekilj 4; 5; 12; i tako dalje).

Neki nadahnuti pisci su se služili književnim pomoćnicima prilikom pisanja poruka koje su dobili od Boga. Na primer, Varuh je pomagao Jeremiji u zapisivanju svih uputstava koja mu je Gospod davao (Jeremija 36,1-4). Kada je car Joakim uništio originalni rukopis, Jeremija je ponovo diktirao Varuhu u pero prošireni tekst (Jeremija 36,32).

Izgleda da je i Pavle imao pomoćnike koji su mu pomagali u pripremanju teksta njegovih poslanica. Tercije je kao pisar napisao Poslanicu Rimljanima (Rimljanima 16,22).  Neke poslanice se završavaju pozdravom koji je pisan Pavlovom rukom, što znači da je neko drugi umesto njega pisao ostali tekst poslanice, na primer, poslanice 1. Korinćanima, Kološanima, 2. Solunjanima, i verovatno Galatima. To je mogao biti slušaj i sa drugim njegovim poslanicama.

6.  Prosvetljenje

Dar proroštva je dat za usavršavanje Crkve (1. Korinćanima 14,4). Onako kako mu Sveti Duh objavljuje poruke, tako ih prorok prenosi narodu da bi ljudi upoznali Božju volju. Zapisane proročke poruke pružaju priliku mnogobrojnim osobama da saznaju Božju volju koja je bila otkrivena proroku. 

Učitelji i propovednici koji poučavaju Božji narod tumačeći mu Božju volju imaju dar opominjanja (Rimljanima 12,8) ili dar poučavanja (1. Korinćanima 12,28). Kada učitelj ili propovednik priprema svoje poruke, Sveti Duh prosvetljuje njegovo razumevanje. To iskustvo se naziva prosvetljenje, a ne dar proroštva. Kada se poruka prenosi, autoritet svake poruke se temelji na nadahnutom biblijskom tekstu iz kojega je izvučena, a ne na nečemu što bi bilo svojstveno učitelju ili propovedniku,  niti na njegovom iskustvu prosvetljenja (Vidi Tumačenje II,D!)

V.  Proroštvo i kanon Biblije

Pošto Stari i Novi zavet objavljuju tako široku i raznovrsnu lepezu aktivnosti pod zajedničkim nazivom proroštvo, veoma je teško  svaki primer nadahnute proroške aktivnosti, zabeležen u Pismu, svrstati u neke precizno određene kategorije. Predlog da se proroštvo podeli u usmeno i pisano proroštvo predstavlja samo pokušaj navođenja dveju vrlo rastegljivih kategorija u koje bi se nadahnute proročke aktivnosti mogle svrstati. Osim toga, rasprava o proroštvu kao o duhovnom daru svakako da pokreće i pitanje autoriteta proroka i njegovog odnosa prema ranijim otkrivenjima koja su već prihvaćena i uključena u kanon Biblije. U svrhu ovog proučavanja moglo bi se postaviti i pitanje: Kakvu bi ulogu mogao imati proročki dar posle zaključenja biblijskog kanona?

A.  Usmeno proroštvo

Usmeno proroštvo je prethodilo pisanom, postojalo je istovremeno sa aktivnostima proroka koji su zapisivali svoje poruke i ono će biti prisutno u Božjem narodu sve do kraja vremena (Joilo 2,28.29). U ovu kategoriju spadaju i takvi starozavetni proroci kao što su bili Enoh i Noje pre Potopa, i Ilija i Jelisije posle Potopa. Usmeno proroštvo je postojalo i u novozavetna vremena,  kao što ćemo kasnije videti (Vidi VI!) Manje poznati primeri usmenog proroštva mogu se svrstati u sledeće šire kategorije:

1.  Potvrdne poruke

U nekim slučajevima ljudi i žene, pokrenuti Svetim Duhom, izricali su reči koje su bile sračunate da potvrde veru, da uteše Božji narod ili da mu posluže na blagoslov, objavljujući da je Bog prisutan u njegovoj sredini.

Nekoliko primera možemo navesti i iz Starog i iz Novog zaveta. Stari zavet izveštava o iskustvu sedamdesetorice starešina koji su bili izabrani da pomažu Mojsiju u upravljanju Božjim narodom. Po Božjem naređenju Mojsije je sazvao 70 starešina pred šator od sastanka i "Gospod siđe u oblaku i govori k njemu i uzevši od duha koji beše na njemu metnu na onih sedamdeset ljudi između starešina i kada duh dođe na njih prorokovahu, ali više nikada" (4. Mojsijeva 11,25). Dvojica iz te grupe nisu došla na sastanak, ali se Sveti Duh spustio i na njih, pa su i on prorokovali (4. Mojsijeva 11,26-30).

Iako nam Biblija ne otkriva šta su ti ljudi govorili, i iako oni više nikada nisu proricali, moglo bi se zaključiti da su zajedno sa Mojsijem dobili dar mudrosti i razuma, jer su s njime delili i odgovornost upravljanja Izrailjem. Učinivši da ovih 70 starešina proriču pod uticajem Svetoga Duha Bog je pred celim Izrailjem potvrdio da je te ljude izabrao da obave posebno delo.

I prvi vladar Izrailja je stekao slično iskustvo. On je prvo proricao u znak da ga je Bog zaista izabrao da vodi Izrailja (1. Samuilova 10,1-13). Drugi put je Duh pokrenuo Saula da proriče da bi ga sprečio da Davidu uzme život. U isto vreme su i ljudi koje je Saul poslao da ubiju Davida počeli da proriču (1. Samuilova 19,18-24). Iako ni Saul ni njegovi naoružani ljudi nisu bili proroci, njihovo iskustvo je uverilo Izrailjce da je Gospod s Davidom.

Posle smrti cara Saula, grupa ljudi iz Venijaminovog i Judinog plemena potražila je Davida s namerom da mu se pridruži. David je bio spreman da ih prihvati ukoliko su došli kao prijatelji, ali nije bio siguran u njihove namere. "Tada Duh dođe na Amasaja, poglavara među vojvodama, te reče: tvoji smo, Davide, i s tobom ćemo biti, sine Jesejev; mir, mir tebi i pomagačima tvojim, jer ti pomaže Bog tvoj!" Uvidevši da je Amasaj bio pokrenut Svetim Duhom da izgovori ove reči, David je prihvatio ove ljude u svoje redove i "postavio ih među poglavare nad četama." (1. Dnevnika 12,18)  Nema izveštaja da je Amasaj ikada više proricao; on svakako nije bio prorok.

Novi zavet beleži iskustva Jelisavete i Zaharije. Luka tvrdi da su oboje bili puni Svetoga Duha: Jelisaveta je božansku poruku objavila vrlo glasno, dok je Zaharija proricao (Luka 1,41.67). Marija, Isusova majka, odgovorila je na Jelisavetinu nadahnutu izjavu svojom prekrasnom pesmom: "Veliča duša moja Gospoda!" (Luka 1,46-55) Nema nikakve sumnje da je Marija govorila pod nadahnućem. Načinivši uvod u svoje Evanđelje ovom trilogijom nadahnutih izjava, Luka potvrđuje da je dar proroštva bio obnovljen u Izrailju i da je najavio zoru mesijanskog dana.

Starozavetni prorok Joilo je prorekao dan kada će proročki dar biti obilno izliven. Kada Božji Duh bude izliven na Božji narod, "proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci vaši sniće snove i mladići vaši videće utvare" (Joilo 2,28). Petrova primena ovog teksta na događaje u dan Pedesetnice svakako je u skladu s kontekstom Joilovog proročanstva o davanju ranoga dažda (Joilo 2,23. Vidi VI!). Drugi deo Joilovog proročanstva koji se odnosi na pozni dažd obećava Božjem narodu buduće iskustvo slično onome na dan Pedesetnice.

2.  Pevači u Svetilištu

Druga kategorija usmenih proročanstava može se dovesti u vezu sa pevačima u Svetilištu. Pod Davidovim nadzorom bile su uspostavljene tri grupe pevača da proriču uz lire, harfe i cimbale u toku bogosluženja. Sinovi Asafovi, potomci čoveka koji je napisao mnoge psalme sačuvane u kanonskoj Knjizi psalama, izricali su proročanstva. Sinovi Jedutunovi su proricali pod upravom svoga oca "uz gusle hvaleći i slaveći Gospoda". Sinovi Emana, Davidovog vidioca, takođe su proricali pod vodstvom svoga oca "pevajući u domu Gospodnjem uz kimvale i psaltire i gusle za službu u domu Božjemu" (1. Dnevnika 25,1-8).

Ove pevačke grupe nisu bile sačinjene od proroka, iako je Eman bio videlac, a Asaf napisao kanonsku Knjigu psalama. Kako su ovi pevači mogli proricati pod vodstvom svojih horovođa? Nema sumnje da su pevali tekstove koje su unapred za njih napisali nadahnuti ljudi. Oni nisu bili proroci, ali su pevali nadahnute proročke tekstove na slavu Boga i tako su, u tom određenom smislu, proricali.

3.  Sinovi proročki

Treća kategorija proročkih aktivnosti odigravala se u proročkim školama, ustanovama  koje je osnovao i vodio prorok Samuilo. Mladići koji su se školovali u ovim školama bili su nazivani proročki sinovi. Proučavali su uglavnom Božji zakon, uputstva koja je ostavio Mojsije, svetu istoriju, svetu muziku i poeziju. U Samuilovo doba dve takve škole bile su otvorene u Rami i Kirijat Jarimu (PP 593).

Ove škole i proročki sinovi postojali su i u vreme proroka Ilije i Jelisija, a nastava se održavala u Vetilju i u Jerihonu (2. Carevima 2,1-18; 4,1-7).  Jedan polaznik ovih škola bio je poslat caru Ahavu da mu prenese usmenu božansku poruku (1. Carevima 20,35-43). Dva puta se u izveštaju o njemu govori kao o proroku (1. Carevima 20,38.41). Stotina proroka koje je Avdija sakrivao u pećinama od gneva carice Jezavelje i hranio hlebom i pojio vodom možda su takođe dolazili iz redova proročkih sinova (1. Carevima 18,3.4). Iako nam Biblija ne daje opširne podatke o tim ljudima, Bog ih je priznavao za proroke i upotrebljavao za izvršenje svojih namera.

B.  Pisana proročanstva

Pisano proročanstvo je poruka koja iza sebe ima Božji autoritet, koju objavljuje Sveti Duh preko izabranog vesnika u pisanom obliku i upućuje odabranim primaocima. Ovaj oblik proroštva se može podeliti u dve grupe: u kanonska i nekanonska proročanstva.

1.  Kanonska proročanstva

Kanonske knjige Starog i Novog zaveta predstavljaju autoritativni Božji glas koji govori preko Njegovih izabranih oruđa, biblijskih pisaca. Ona objavljuju istine koje upućuju na večni život i sva religijska učenja se moraju temeljiti na njima i ocenjivati prema njima.

2.  Nekanonska proročanstva

Kanonske bibolijske knjige nas upoznaju i s prorocima čiji spisi nisu uključeni u kanon Biblije. Među njima su u Starom zavetu Natan i Gad  (1. Dnevnika 29,29) i Ahija i Id (2. Dnevnika 9,29). Iako ti proroci nisu napisali ni jednu reč kanona, ipak su priznati kao proroci. Kao takvi bili su Božji predstavnici i njihove poruke su imale božanski autoritet. Kao što ćemo kasnije videti, Elen G. Vajt spada u kategoriju nekanonskih proroka poslednjeg vremena i ona je iza sebe ostavila mnogobrojna pisana proročanstva  (Vidi XI!).

VI.  Proroštvo u Novom zavetu

U početnom poglavlju Evanđelja po Luki, proročki dar se pojavljuje u himnama Jelisavete, Marije i Zaharije. Sva četiri Evanđelja izveštavaju o proročkoj službi Jovana Krstitelja. Proročki duh je nastavio da se aktivno ispoljava u toku celog iskustva apostolske Crkve, a posebno se pokazao u delima apostola Jovana u Otkrivenju krajem prvog stoleća.

Pavle dva puta upozorava svoje čitaoce  da je Bog u svojoj Crkvi postavio i proroke (1. Korinćanima 12,28; Efescima 4,11). On ide i korak dalje i kaže da je novozavetna Crkva utemeljena na apostolima i prorocima (Efescima 2,20). Ti proroci su novozavetni proroci, jer Pavle kaže u Efescima 3,4.5. da je Sveti Duh otkrio tajnu Hristovu apostolima i prorocima, tajnu koja nije bila objavljena proteklim naraštajima.

Grčka struktura rečenice u tekstu u Efescima 2,20. (ton apostolon kai propheton) i Efescima 3,5. (tois hagiois apostolois autou kai prophetais) upućuje na zaključak da i apostoli i proroci spadaju u istu kategoriju, to jeste, da su apostoli istovremeno i proroci. Međutim, svakako da je ostalo zabeleženo da je u Novom zavetu bilo i proroka koji nisu spadali među apostole, na primer, Agav, Juda, Sila i četiri Filipove kćeri.

Pavle poziva Korinćane da traže duhovne darove, a posebno dar proroštva, zato što proroštvo izgrađuje crkvu opomenama, ohrabrenjima i utehama (1. Korinćanima 14,1-3). Dar jezika, jedino u slučaju kada se protumači tako da posluži na dobrobit crkve, može se smatrati ravnopravnim daru proroštva. I zato Pavle naglašava: "Ali ja bih hteo da vi svi govorite jezike, a još više da prorokujete!" (1. Korinćanima 14,5)

U ovom treutku bismo se morali setiti Pavlovog retoričkog pitanja: "Eda li su svi proroci...Eda li svi govore jezike?" (1. Korinćanima 12,29.30) I ponovo, prema grčkoj adverbijalnoj negaciji (me), koja je upotrebljena u pitanju, očigledan odgovor bi morao da glasi: "Ne!" Prema tome, iako bi Pavle želeo da svi budu proroci i da mogu proricati, on je duboko svestan da svi ne mogu i neće primiti dar proroštva.

Na temelju ovog shvatanja, proroci iz 1. Korinćanima 14,29-33. spadaju u kategoriju usmenih proroka. To nisu vernici Crkve koji, pokrenuti propovedi ili himnom, žele da podele misao ili dve o onome što im je bilo rečeno. Reči tih proroka su morale biti ocenjivane i procenjivane prema mišljenju drugih proroka (hoi alloi); i ukoliko budu pozitivno ocenjene one će biti objavljene tako da poruku od Boga svi mogu pravilno shvatiti i ceniti. 

VII.  Uslovljena i neuslovljena proročanstva

Misao da svako proročanstvo izrečeno ustima pravog proroka mora da se ostvari i da svako neostvareno proročanstvo znači da ga je izgovorio lažni prorok, ne može opstati kada se uporedi s navodima Pisma. Već i sama činjenica da se mogu navesti proročanstva, izrečena ustima priznatih Božjih proroka, koja se nisu ispunila, primorava nas da priznamo da postoje najmanje dve nove kategorije proročanstva: uslovljena i neuslovljena prorošanstva (Vidi: Apokaliptičko II B!).

A.  Neuslovljena proročanstva

Neka proročanstva u Bibliji, već po svom sadržaju, moraju se ispuniti bez obzira na odgovor ljudskih bića. U tu kategoriju su uključena velika mesijanska proročanstva, proročanstva o kraju ljudske istorije, onakve kakvu je mi poznajemo, kraju našeg iskustva s grehom, kao i proročanstva o obnovljenoj Zemlji.

B.  Uslovljena proročanstva

Proročanstva koja se nisu ispunila mogu se nazvati lažnima. Moraju se, naime, izeti u obzir tekstovi koji kažu, na primer: "Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koju nije rekao Gospod, nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se." (5. Mojsijeva 18,22) I Jeremija je napisao: "Prorok koji proriče mir, kada se zbude reč toga proroka, onda se poznaje taj prorok da ga je zaista poslao Gospod." (Jeremija 28,9)

Sa druge strane, u Starom zavetu postoji jedna cela knjiga, posvećena proročanstvu koje se nije ispunilo, iako je proročanstvo bilo istinsko, od Boga. Jona je stigao u Ninivu i počeo propovedati: "Jošte četrdeset dana pa će Niniva propasti!" (Jona 3,4) Na temelju pravila koje je objavljjeno u 5. Mojsijevoj 18,22. Jonu bi trebalo proglasiti za lažnog proroka, jer grad Niniva stvarno nije bio razoren u roku od četrdeset dana. Međutim, Jona je bio istinski prorok koji je objavio vest koju mu je Bog poverio. Jonino od Boga nadahnuto proročanstvo se nije ispunilo, jer se narod kojemu je bilo upućeno pokajao, proglasio post i odenuo se u kostret (Jona 3,5).

Iskustvo Ninive oslikava temeljno načelo uslovljenih proročanstava, načelo koje je ovako oblikovao Jeremija: "Kada bih rekao za narod ili za carstvo da ga istrebim i razorim i zatrem, ako se obrati narod od zla za koje bih rekao i meni će biti žao sa zla, koje mišljah da mu učinim. A kada bih rekao za narod i za carstvo da ga sazidam i nasadim; ako učine što je zlo preda mnom ne slušajući glasa mojega, i meni će biti žao dobra koje rekoh da mu učinim." (Jeremija 18,7-10)

VIII.  Proročki dar i završeni kanon

Među hrišćanima postoji istinski strah da će autoritet Božje Reči, izražen u spisima starozavetnog i novozavetnog kanona, biti doveden u pitanje ukoliko priznaju da se proročki dar javlja u Crkvi i posle prvog stoleća posle Hrista. Upravo taj isti strah navodi i mnoge koji veruju da će se proročki dar ipak javljati u Crkvi sve do drugog Hristovog dolaska da tom daru pridaju samo drugostepenu važnost. Neki od njih smatraju  da se poruka teksta u 1. Korinćanima 14 može protumačiti i tako da  (1) Crkva ima pravo da procenjuje vest hrišćanskog proroka, (2) da ta vest nema iza sebe božanski autoritet, to jest, da ne predstavlja Gospodnju zapovest i (3) da se može i prihvatiti i odbaciti. Osim  toga, isti autori tvrde  da hrišćanski dar proroštva nije u istom rangu sa darom poučavanja, jer poučavanje rasvetljava Božju Reč, dok hrišćanskom daru proroštva nedostaje autoritet kanona.

Mi se zaista moramo čuvati da ne potkopavamo autoritet Pisma stavljajući druge dokumente u isti rang s biblijskim spisima. Ni na koji način ne smemo umanjivati važnost Biblije ili širiti doktrine suprotne učenjima Biblije. Pažljivo istraživanje proročkih poruka nastalih posle zaključenja kanona treba da pomogne hrišćanima da izbegnu sve te zamke.

A.  Pisana nekanonska proročanstva i završeni kanon

Nema nikakve sumnje da je iskustvo apostola jedinstveno na dva načina. Prvo, oni su svojim očima gledali utelovljenog Boga. Sam Jovan se divi prednosti koja je bila data njemu i ostalim apostolima: "Što  beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše o reči života: i život se javi, i videsmo i svedočimo!" (1. Jovanova 1,1.2)

Drugo, apostoli su imali prednost da pod božanskim nadahnućem Svetoga Duha zabeleže svoje iskustvo. "Svedočimo i javljamo vam život večni, koji beše u Oca i javi se nama; što videsmo i čusmo to javljamo vama da i vi s nama imate zajednicu; a naša je zajednica s Ocem i Sinom njegovim Isusom Hristom. I ovo vam pišemo da radost vaša bude ispunjena." (1. Jovanova 1,2-4)

Apostolsko iskustvo se ne može ponoviti, ali je zapisano nama na korist. Ono što su apostoli videli i čuli bilo je konačno i najuzvišenije otkrivanje Boga (Jevrejima 1,1.2). Putem njihovih zapisa čitaoci Novog zaveta mogu u izvesnoj meri da dožive to isto iskustvo. Spisi apostola, koji se završavaju knjigom Otrkivenja, sačinjavaju završeni kanon Novog zaveta.

Iako opomena, upućena u Otkrivenju 22,18.19, zabranjuje svako dodavanje reči proroštva sadržanom u Otkrivenju ili oduzimanje od njega, ovaj završni tekst Novog zaveta postavlja i jedno važno pravilo. Naime, da nije dozvoljeno menjanje teksta ne samo Otkreivenja, već i ni jedne druge kanonske knjige. Međutim, ne sme se olako odbaciti mogućnost daljeg božanskog otkrivenja.

Kada shvatimo da pisana proroštva zaista postoje u dva oblika, u kanonskom i nekanonskom, onda možemo prihvatiti i misao da se Bog može s punim autoritetom obraćati svome narodu putem proročkog dara i posle završetka kanona, ne dovodeći time u pitanje položaj i autoritet kanona. Elen G. Vajt, koja je među adventistima sedmog dana priznata kao osoba kojoj je Bog dao proročki dar, ističe upravo činjenicu da Biblija navodi niz proroka koji nisu učestvovali u pisanju Biblije: "Na sličan način, posle zaključenja kanona Biblije, Sveti Duh će nastaviti svoje delo, On će prosvetljivati, upozoravati i tešiti Božju decu."(GC VIII)

B. Uloga poslekanonskog proročkog dara

Pošto priznajemo da se Bog i dalje autoritativno obraća svome narodu i posle zaključenja biblijskog kanona, moramo odrediti odnos između pisanog kanonskog proroštva i pisanog nekanonskog proroštva i ulogu ovog poslednjeg u iskustvu Crkve. Možda bi se ovaj odnos i ova uloga na najbolji način mogli predstaviti razmatranjem odnosa nekanonskih proroka prema Bibliji, razmatranjem uloge koju Elen G. Vajt, prema sopstvenim rečima, treba da ima u Crkvi.     

1.  Da se uzdigne Biblija

Elen G. Vajt se prema Bibliji odnosi na potpuno drugačiji način od, na primer, Džozefa Smita ili Meri Bejker Edi. Dok oni smatraju da su njihovi spisi iznad Biblije, Elen G. Vajt vrhovni autoritet pripisuje Božjoj Reči, Bibliji. Sledeći navod izražava njen odnos prema Bibliji: "U svojoj Reči, Bog je ljudima poverio znanje neophodno za spasenje. Sveto pismo treba da bude prihvaćeno kao autoritativno, nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. Biblija je merilo karaktera, objavljivač doktrina, i probni kamen svakog iskustva." (GC VII)

Bilbija je prikazana kao putna karta, kao putovođa prema Nebu (1SM 15). Mnogo puta, u svojim propovedima i u svojim spisima, Elen G. Vajt uzdiže Božju Reč pred narodom i naglašava da je to jedino pravilo vere i ponašanja. Ističući da se Božja Reč mora čuvati i slušati, ona potpuno odbacuje misao da videlo koje je dobila putem proročkog dara treba da zauzme mesto Biblije (3SM 29)

2.  Da se rasvetli i objasni Biblija

Iako Elen G. Vajt tvrdi da je njeno nadahnuće Svetim Duhom jednako nadahnuću biblijskih pisaca – "Sveti Duh je autor Biblije i Duha proroštva" (3SM 30) – ona sebe svesno ubraja među nekanonske proročke autore. Ono što je pod nadahnućem bila pokrenuta da napiše ima iza sebe božanski autoritet, ali (1) treba da bude stavljeno u podređen položaj prema Bibliji: "Sveti Duh nikada nije bio dat – niti bi ikada mogao da bude dat – da zameni Bibliju; jer sama Biblija izričito tvrdi da je Božja Reč merilo po kojemu treba da se ispituju sva učenja i sva iskustva" (GC VII); i (2) treba da rasvetli i objasni Bibliju: "Malo pažnje se posvećuje Bibliji, pa je Gospod dao manje svetlo da ljude i žene povede prema većem svetlu" (3SM 30). 

Isus je rekao svojim učenicima da će ih Sveti Duh, kada bude došao, povesti prema potpunijem razumevanju svake istine (Jovan 16,13). Elen G. Vajt primećuje: "Ipak, činjenica da je Bog svoju volju otkrio ljudima preko svoje Reči nije učinila nepotrebnim trajnu prisutnost i vodstvo Svetoga Duha. Sasvim suprotno tome, naš Spasitelj je svojim učenicima obećao silu Svetoga Duha, koja će Njegovim slugama otvoriti Njegovu Reč, koja će rasvetliti i primeniti njena učenja. A pošto je upravo Božji Duh nadahnuo Bibliju, potpuno je nemoguće da se učenja Svetoga Duha na bilo koji način ikada suprote učenjima Njegove Reči." (GC VII)  

3.  Da se primeni Biblija

Elen G. Vajt ističe da je Biblija puna načela pravilnog hrišćanskog življenja i da su njena svedočanstva, i opšta i pojedinačna, napisana pod nadahnućem Svetoga Duha, određena da skrenu pažnju na ta biblijska načela. Njena svedočanstva nisu neka nova otkrivenja, već iznose jednostavne životne pouke, onako kako su objavljene u Bibliji, da bi se (1) uklonile zablude, (2) da bi se jasnije pokazao pravi put, (3) i da bi se svakome oduzela mogućnost izgovaranja (3SM 31).

4.  Da se ukori i opomene Crkva

Elen G. Vajt naglašava da je Bog ukore i opomene smatrao važnim delom njene proročke službe. Ona je zato (1) neprestano ukoravala i celu Crkvu i pojedinačne vernike, (2) ukazivala na greške koje je činila  Crkva ili pojedinci u njoj, na području verovanja ili načina života; i (3) pozivala i Crkvu i pojedince da se vrate dubljem proučavanju Božje Reči i da uspostave uži odnos sa Bogom (1SM 46-48).

5. Da se Crkva zaštiti od doktrinalnih grešaka

Nadahnuta istim Duhom kojim su  bili nadahnuti biblijski pisci, naglašavajući činjenicu da se spisi, nadahnuti Svetim Duhom, ne mogu suprotiti jedni drugima, već biti u savršenom skladu, Elen G. Vajt kaže dalje: "Biblija mora da bude naš savetnik. Proučavajte Bibliju i svedočanstva koja je Bog dao; jer se ona nikada ne suprote Njegovoj Reči." (3SM 32) Ukoliko "svedočanstva nisu u skladu s Božjom Rečju, odbacite ih! Hristos i Velijal se ne mogu sjediniti!" (3SM 32.33)

Upravo zbog tog svog slaganja sa Biblijom, poruke Elen G. Vajt su zaštitile Crkvu adventista sedmog dana od prihvatanja doktrinalnih zabluda i pomogle da se njeni vernici utvrde u biblijskoj istini.

IX.  Ispitivanje proročkog dara

Ljudski rod je uključen u veliki kosmički sukob između dve duhovne sile (Vidi III!). U okviru tog velikog sukoba sile zla se služe svim sredstvima koja im stoje na raspolaganju da  prevare ljude i pogrešno predstave Boga, služeći se čak i lažnim prorocima da bi postigle taj cilj. Isus je zato upozorio: "Jer će izaći lažni hristosi i lažni proroci i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane." (Matej 24,24)  Apostol Jovan poziva zato Crkvu da ispita svako prisvajanje proročkog dara: "Ljubazni! Ne verujte svakome duhu, nego kušajte duhove jesu li od  Boga, jer mnogi lažni proroci izađoše na svet." (1. Jovanova 4,1)

Četiri osnovne probe se mogu primeniti na svakoga koji tvrdi da ima dar proroštva. Sve četiri probe se moraju uspešno obaviti pre nego što se nečiji dar proroštva prizna kao stvaran i verodostijan.

A. "Zakon i svedočanstvo tražite!"

Prilikom prve probe moraju se uporediti učenja onoga koji tvrdi da ima proročki dar sa učenjima svetog kanona. Ovo načelo je postavio sam Mojsije kada se obratio Izrailju: "Ako ustane među vama prorok... i on ti reče: hajde da idemo za drugim bogovima... nemoj poslušati što ti reče taj prorok ili sanjač... i onaj prorok ili sanjač da se pogubi, jer vas je nagovarao da se odmetnete od Gospoda Boga svojega!" (5. Mojsijeva 13,1-5) Isaija je naglasio isto načelo mnogo stoleća posle Mojsija, kada je savetovao Izrailjce da ne pitaju za savet medijume ili vračare. Umesto toga, narod treba da traži zakon i svedočanstvo! Prorok ističe da izvor informacija koji nije u skladu sa zakonom i svedočanstvima nema u sebi videla, nema božanske svetlosti! (Isaija 8,20)

Pošto je Biblija izvor istine, autoritativno, nepogrešivo otkrivenje Božje volje,  objavljivač doktrina i proba svakog iskustva, sve ono što se proglašava proročkim darom mora da bude u skladu s Božjom Rečju! Kao što je Elen G. Vajt napisala: "Pošto je Božji Duh nadahnuo Bibliju, nemoguće je da bi učenje Duha ikada bilo u suprotnosti sa učenjima Božje Reči." (GC VII)

Svaka doktrina, svaki savet ili svako proroštvo koje se razlikuje od onoga što je objavljeno u Bibliji, mora da bude odbačeno, jer ne potiče od Božjega Duha.

B.  Proroci se prepoznaju po svojim rodovima

Isus je objavio drugu probu: "Čuvajte se lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijemu, a unutra su vuci grablijivi. Po rodovima njihovim poznaćete ih!" (Matej 7,15-20)  Sadržaj proročke poruke, kao i uticaj prorokovog ličnog života, svedoče o izvoru njegove poruke. Način života onoga koji ima istinski dar proroštva biće u skladu s učenjima Biblije.

Osim toga, svi moraju uzeti u obzir vrstu roda koji se javlja u životu ljudi koji slede učenja osobe koja tvrdi da ima proročki dar. Ukoliko je život onoga koji tvrdi da ima proročki dar, ukoliko je i uticaj njegovih učenja  u skladu s Biblijom, tada je ta osoba uspešno položila drugu probu.

C.  Ispunjena proročanstva

Iako proricanje budućnosti nije osnovni zadatak pravog proroka, mora se obratiti pažnja na proročanstva koja je on dao. Kao što smo već zapazili, proročanstva mogu da budu uslovljena i neuslovljena (Vidi VII!). Bog je rekao Izrailju da prorok koji u ime Gospodnje izrekne proročanstvo koje se kasnije ne ispuni govori u svoje ime, a ne u Njegovo (5. Mojsijeva  18,21.22). Nešto slično je rekao i prorok Jeremija caru Sedekiji, naime, da je prorok koji izrekne proročanstvo koje se ispuni, pravi Božji prorok (Jeremija 28,9). Ipak, Bog je načinio mesta i takozvanim uslovljenim proročanstvima (Jeremija 18, 7-10).

U mnogim proročanstvima se jasno naznačavaju uslovi pod kojima se ta proročanstva mogu ispuniti, ali mnoga proročanstva ne sadrže nikakve uslove. Na temelju teksta u Jeremiji 18,7-10. jasno je da su Božja obećanja o blagoslovima ili kaznama povezana s uslovima, bez obzira da li su oni naznačeni ili se samo podrazumevaju.

Upravo zato se proročanstva moraju pažljivo proučavati, uzimajući u obzir načelo uslovljenosti. Osim toga, i tri ostale probe mora da izdrži onaj ko tvrdi da ima proročkog dara.

D.  Prorok priznaje Hrista

Kada Jovan savetuje vernicima da ispituju duhove i kada ih opominje da postoje i lažni proroci, kaže: ""Po ovome poznajte duha Božjega i duha lažnoga; svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je, a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i ovaj je antihristov, zan kojga čuste da će doći, i sada je već na svetu." (1. Jovanova 4,2.3)

Ova proba je mnogo šira nego samo verovanje da je Isus nekada živeo na Zemlji. U svom potpunom smislu, ovqa proba obuhvata sve što Biblija uči o Isusu; da je On zaista pravi Bog i pravi čovek; da je pšostojao od večnosti, i da je On Božja reč koja je se čuje. Isus je Stvoritelj i Održa vatelj i neba i Zemlje, Izvor života, Videlo celog čovečanstva. On je bio bezgrešan, začet bezgrešno. Umro je posredničkom smrću za grešnike, vaskrsnuo je u telu, uzneo se na Nebo i sada se nalazi s desne strane Oca, služi kao naš Prvosveštenik u nebeskom Svetilištu i uskoro će se vratiti na Zemlju da zauvek uništi greh i da svoje verne sledbenike odvede na Nebo. Ova proba je usko povezana s prvom. Pravi prorok će govoriti u punom skladu sa zakonom i svedočanstvom.

E.  Dodatni dokazi proročkog dara

Osim četiri osnovne probe koje smo upravo razmatrali, nekoliko dodatnih pojava nam mogu pomoći da načinimo razliku između istinskog i lažnog proroka.

1.  Fizičke pojave

Biblija ponekad navodi i fizičke pojave povezane s otkrivenjima koja daje Sveti Duh. Pojave zabeležene u vreme Danilovih (Danilo 10) i Valamovih (4. Mojsijeva 24) iskustava pokazuju izvesne sličnosti. Jovan spominje neke od njih u vezi sa otkrivenjima koja je dobio na ostrvu Patmosu (Otkrivenje 1, vidi i IV, C 1!)

2. Pravovremenost proročke poruke

Iako Biblija objavljuje proročanstva koja obuhvataju duge vremenske periode, većina poruka , koje su upućene pripadnicima Božjeg naroda, odnosi se na njihovu neposrednu situaciju i stižu upravo u vreme kada su bile neophodne. Isto se to odnosi i na poslekanonsku ulogu dara proroštva.

3.  Sigurnost i neustrašivost vesnika

Sigurnost s kojom istinski prorok govori u ime Gospodnje pomaže da se uspostavi poverenje u narodu da je Bog zaista progovorio. Kada objavljuje reči ukora, proroka nikada ne može zaplašiti nezadovoljstvo naroda. Kada je Bog pozvao Jeremiju u proročku službu, rekao mu je: "Ti, dakle, opaši se i ustani i govori sve što ću ti zapovediti, ne boj ih se, da te ne bih satro pred njima. Jer, evo, ja te postavljam danas kao tvrd grad i kao stub gvozden i kao zidove mjedene svoj ovoj zemlji, carevima Judinim i knezovima njegovim i sveštenicima njegovim i narodu zemaljskom." (Jeremija 1,17-19) 

4.  Uzvišena duhovna priroda poruke

Iako poruke istinskog proroka mogu biti povezane s običnim životnim pitanjima, one će uvek biti visoke, dostojanstvene prirode i nikada neće odraažavati ono što je jeftino ili vulgarno, ni po svom sadržaju ni po jeziku. Čak i kada se radi o porukama ukora, proroci će uvek obraćati misli naroda na visoka i uzvišena načela, koja će izgrađivati i jačati njihov odnos sa Bogom.

5.  Praktična priroda poruka

U svojoj drugoj poslanici Timotiju, Pavle naglašava praktični karakter poruka koje je Bog poslao i koje su zabeležene u Bibliji. On kaže: "Sve je pismo od Boga dano i korisno za učenje, za ukoravanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji za svajko dobro delo pripravljen." (2. Timotiju 3,16.17) Prema tome, nijedna istinska proročka poruka neće sadržavati neke nerazumne spekulacije, čudne fantazije, ili besmislene besciljne priče.

X.  Pojavljivanje proročkog dara u vreme posletka

Na temeluju Svetog pisma je jasno da će se proročki dar pojavljivati u krilu Božjeg naroda sve do vremena posletka.

A.  Dokazi na temelju Knjige proroka Joila

Prorok Joilo govori o obilnom izlivanju Božjega Duha na Božji narod, o tome kako mladići dobijaju viđenja, starci sanjaju snove, a sinovi i kćeri proriču (Joilo 2,28.29). On čak postavlja i vremenski okvir za to iskustvo. Događaće se kosmički fenomeni, Sunce će pomračati i Mesec će se pretvoriti u krv. Katastrofe na Zemlji slikovito opisuje kao "krv i oganj i pušenje dima". Sve to treba da se događa neposredno pre "velikog i strašnog dana Gospodnjega" (Joilo 2, 30.31).

Zajedno sa drugim prvim krišćanima, Petar je Hristov prvi dolazak smatrao poslednjim danima (Jevrejima 1,2; 9,26; 1. Korinćanima 10,11; 1. Petrova 1,20), pa je i Joilovo proročanstvo primenio na iskustvo dana Pedesetnice (Dela 2,16-21), povezujući dar proroštva s darom jezika.

Joilovo proročanstvo o davanju proročkog dara stavljeno je u okvir ranog i poznog dažda (Joilo 2,23-32). Osvežavajuće, životodavne jesenje kiše, koje omogućuju semenu da prokliva i pusti koren, nazvane su ranim daždom. Proletnje kiše, koje čine da zrnevlje sazri i postane spremno za žetvu, nazvane su pozni dažd. Ova pojava u palestinskom poljoprivrednom ciklusu postala je tako simbol duhovnog osveženja koje Bog šalje svojoj deci preko svoga Duha (Osija 6,3). Petar, čvrsto verujući da živi u vreme posletka, doživeo je iskustvo ranog dažda. Pozni dažd mtek treba da se izlije na Božji narod na kraju vremena posletka ( Vidi Ostatak/Trojica anđela V.E!)

B. Dokazi na temelju reči Isusa Hrista

Isus je rekao da će se pojaviti lažni proroci, da će proricati u Njegovo ime i onda tražiti da uđu u Njegovo carstvo. On će im kazati na svoj veliki dan: "Nikada vas nisam znao, idite od mene svi koji činite bezakonje!" (Matej 7,15-23) Ti lažni proroci će delovati pri kraju vremena, pokazivati znake i čudesa i pokušavati da prevare čak i same izabrane (Matej 243,24). Činjenica da su ovi takozvani proroci pri kraju vremena opisani kao lažni pokazuje da da se može očekivati da bude i pravih Božjih proroka.

C.  Dokazi na temelju Pavlovih spisa

Pavle započinje tekst 1. Korinćanima uveravajući vernike da će duhovni darovi biti davani Hristovim sledbenicima sve do dana Hristovog drugog dolaska. Među tim duhovnim darovima posebno se ističe "svedočanstvo Hristovo" (to martirion tou Christou – 1. Korinćanima 1,6-8). Pošto Pavle govori o duhovnim darovima, koje deli Sveti duh, "svedočanstvo" o kojemu ovde piše mora se tretirati kao duhovni dar. Pavle kaže da Korinćanima, pošto imaju i "svedočanstvo Hristovo"  više ne nedostaje nijedan duhovni dar.

Izraz "svedočanstvo Hristovo" može se shvatiti na dva načina. Prvo, da je propovedajući Korinćanima, Pavle svedočio za Hrista. I drugo, da je  Hristos bio izvor svedočanstva koje su oni primili. Izraz "tou Christou" može se shvatiti kao objektni genitiv ("Hristu" ili "o Hristu") ili kao subjektni genitiv ("od Hrista"). Ako se radi o subjektnom genitivu, onda bi on predstavljao paralelu onome što je Jovan objavio u Otkrivenju. Pošto su imali dar "svedočanstva Hristova", vernicima u Korintu više nije nedostajao nijedan duhovni dar.

Ono što je napisao Korinćanima, apostol Pavle naglašava i u svojim poukama crkvi u Efesu (Efescima 4,11-13). Bog je svojoj Crkvi dao dar duhovnih službi među koje spadaju apostoli, proroci, evanđelisti, pastiri i učitelji. Ti duhovni darovi su dati da bi se Hristovi sledbenici osposobili za delo službe koje im je povereno. Ono osposobljavanje će se nastaviti sve dok svi ne dođu (1) u jedinstvo vere i (2) poznavanja Božjega Sina, (3) do potpune zrelosti i (4)  dok ne uzrastu do pune mere rasta visine Hristove. Očigledno je Pavle svoj pogled upravio prema danu Hristovog povratka, kada će se konačno ispuniti sve njegove želje povezane sa Crkvom.

D.  Dokazi na temelju Jovanovih spisa

U Otkrivenju, Jovan potvrđuje biblijsko učenje da se delovanje dara proroštva u Crkvi neće produžiti samo do njegovih dana, već da će se osećati sve do kraja vremena. Objavljujući proročku sliku duhovne bitke koja je već bila označena kao velika borba (Vidi III!), Jovan povezuje Božji narod s proročkim simbolom prekrasne žene (Otkrivenje 12,1.2). Sile zla, predstavljene velikom crvenom aždahom, spremaju se da unište njeno Dete čim se bude rodilo, ali je Ono bilo uzeto k Bogu i prestolu Njegovu (Otkrivenje 12,3-5).

Ne uspevši da uništi Dete, aždaha se okreće protiv žene, i pokušava da je uništi u toku svih stoleća koja su protekla od dana Hristovog uznesenja. Konačno, aždaha pokušava da uništi i Ostatak ženinog potomstva na kraju vremena (Otkrivenje 12,13-17). Ostatak ženinog potomstva ima svedočanstvo Isusovo (Otkrivenje 12,17). I ovde, kao i u 1. Korinćanima 1,6. genitiv je subjektan, što znači da svedočanstvo ima svoj izvor u Hristu. I to je tačno način da koji  "svedočanstvo Isusa Hrista" (kada se radi o samoj knjizi Otkrivenja) i "svedočanstvo Isusovo" (kada se radi o starozavetnim spisima) treba razumeti u Otkrivenju 1,2.9!

U tekstu u Otkrivenju 19,10. objašnjava se značenje izraza "ten martirian lesou. Anđeo kaže: "Ja sam sluga kao i ti i braća tvoja koja imaju svedočanstvo Isusovo (ten martirian lesou)! Bogu se pokloni!" Jovan tumači: "Jer je svedočanstvo Isusovo (ten martirian lesou) duh proroštva!" Anđeo koji prati Jovana sebe naziva "sluga kao i ti i braća tvoja, koja imaju svedočanstvo Isusovo" koje je "duh proroštva". Činjenica da su pojmovi "svedočanstvo Isusovo" i "duh proroštva" sinonimi pojma "prorok" proizlazi iz teksta u Otkrivenju 22,9. u kojemu anđeo pratilac ponavlja svoju raniju izjavu ali pojam "svedočanstvo Isusovo" zamenjuje pojmom "prorok": "Jer sam i ja sluga kao i ti i braća tvoja proroci!"

Jovan, dakle, objađnjava da Ostatak koji ima svedočanstvo Isusovo ima i dar proroštva.

XI.  Uloga i delovanje Elen G. Vajt u Crkvi adventista sedmog dana

Od samog svog početka Crkva adventista sedmog dana prihvatila je biblijska  učenja o duhovnim darovima  (Vidi XIII. E!).  Čuda telesnog izlečenja uz pomoć molitve i pomazanja uljem događala su se u krilu Crkve od samog početka njenog postojanja. Darovi poučavanja i upravljanja bili su vidljivi ne samo u delu Elen G. Vajt, već i u službi njenog muža Džeimsa i drugih istaknutih ličnosti u toku cele istorije Crkve. I svi ostali duhovni darovi su uticali na rastenje i razvoj Crkve na ovaj ili na onaj način.

Ovde će se naglasak staviti na proročki dar koji se pokazao u iskustvu Elen G. Vajt i na rodove tog duhovnog dara koji su se videli u njenom životu i službi, jer iskustvo s tim darom nadmašuje sva ostala iskustva s duhovnim darovima u Crkvi.

A.  Elen G. Vajt

Elen i njena sestra bliznakinja Elizabet bile su rođene 26. novembra 1827. godine. Kao dve od osmoro dece u porodici, živele su na maloj farmi sa svojim roditeljima Robertom i Junis Harmon, u Goremu, u državi Mejn. Kratko vreme posle rođenja bliznakinja, porodica Harmon se preselila u Portlend, oko 12 milja istočnije od njihovog dotadašnjeg boravišta. Kada je imala 9 godina Elen je pretrpela tešku povredu koju joj je kamenom nanela jedna od njenih školskih drugarica. Bila je u bez svesti oko tri sedmice i niko nije očekivao da će preživeti. Ipak, njen oporavak je tekao polako i bio vrlo bolan. Ova povreda je ujedno označila i kraj njenog formalnog obrazovanja.

Godine 1840, kada je imala oko 12 godina, Elen je svoje srce predala Bogu u toku jednog metodističkog sastanka pod šatorima. Dve godine posle toga bila je krštena uronjavanjem u Kasko Beju, u Portlendu, u državi Mejn. U toku 1840. i 1842. godine porodica Harmon je prisustvovala  adventističkim predavanjima i prihvatila učenja Vilijama Milera o skorom Hristovom dolasku. Kada se Isus nije pojavio 22. oktobra 1844. godihne, Elen je zajedno s drugim adventističkim vernicima proučavala Bibliju i molila se Bogu da dobije prosvetljenje koje će je provesti kroz teške dane u budućnosti.

U toku jednog od takvih sastanaka, u mesecu decembru 1844. godine, tada sedamnaestogodišnja Elen je zajedno sa četiri druge žene proučavala Bibliju i molila se Bogu. Božji Duh je počinuo na njoj i ona je dobila prvo od oko dve hiljade viđenja koja će dobiti u toku sledećih sedamdesetak godina svoga života. Odazivajući se pozivu koji je dobila u viđenju neposredno posle toga, počela je da putuje iz mesta u mesto, zajedno s prijateljima i rođacima, i da objavljuje vernicima ono što joj je bilo otkriveno u tom i u sledećim viđenjima.

U mesecu avgustu 1846. Elen se udala za Džeimsa Vajta, mladog adventističkog propovednika. Nekoliko sedmica posle venčanja Vajtovi su počeli da proučavaju knjižicu od 48 stranica  koju je napisao Džosef Bejts, objavljujući u njoj biblijsko učenje o sedmom danu, o suboti, kao o sedmičnom danu odmora. Osvedočeni biblijskim dokazima, prihvatili su dan odmora po Bibliji. Šest meseci posle toga, 3. aprila 1847. godine, Elena je dobila viđenje o Božjem zakonu u nebeskom Svetilištu i videla da je četvrta zapovest okružena svetlošću.

Od četiri sina koja su dobili – Henrija, Edsona, Vilijama i Džona – samo su Edson i Vilijam doživeli zrelo doba.

Uz pomoć proučavanja Biblije i saveta preko dara proroštva, počela je da izrasta sve snažnija i bujnija zajednica adventističkih vernika i da tako nadrasta razočarenje koje je zahvatilo Milerove sledbenike posle 22. oktobra 1844. godine.  Ta mala grupa nekadašnjih Milerovih sledbenika prihvatila je ime adventista sedmog dana na opštem sastanku 1860. godine. Šestog avgusta 1881. godine, Džeims Vajt je umro u Batl Kriku, u državi Mičigen. Elen je nastavila svoje delo u Sjedinjenim Državama, u Evropi, i u Australiji u toku sledećih 34 godine. Umrla je svom domu Elmshavenu u Sent Heleni, u Kaliforniji, 16. jula 1915. goidne u starosti od 87 godina.

B.  Kako Elen G. Vajt predstavlja svoju misiju

Kada je Elen G. Vajt razmatrala svoj dugogodišnji rad, osetila je da pojam "proročica"  samo  nepotpuno opisuje njenu službu. Ona je sebe radije gledala kao "vesnicu" koju je Bog poslao svome narodu poslednjeg vremena. Iako su je drugi često nazivali proročicom, ona je shvatala da njeno delo obuhvata mnogo šire područje od onoga koje se uglavnom pripisuje toj službi; ali nikada nije tražila  ni počasti ni nagrade za sebe.  Osim toga, bila je duboko svesna štete koju su Božjem delu njenoga vremena nanosili drugi koji su se drsko kitili titulom proroka (3SM 74).

Pošto je dobila proročki dar, Elen G. Vajt je shvatila da je nadzemaljski autoritet povezan  s njenom službom nekanonskog proročkog autora. U bezbrojnim prilikama, glasom i perom, obraćala se i starešinama i vernicima, duboko svesna da su reči koje im upućuje podržane božanskim autoritetom. Ona je neprestano imala na umu da taj autoritet nije dodeljen njoj, već da pripada porukama koje joj je Bog poverio. To shvatanje je doprinelo da bude ispunjena dubokom svešću o svojoj nedostojnosti da bude božansko oruđe i posebnim strahopoštovanjem prema Onome od kojega dolaze poruke koje objavljuje. (O odnosu između spisa EGV i svetog kanona vidi VIII, B!)

Ona je sebe gledala kao Božju vesnicu, kao božansko sredstvo da se pravilno usmerava delovanje Crkve koja će uskoro obuhvatiti celi svet, kao savetnicu  Božjem narodu u delu pripremanja za skori Hristov drugi dolazak. Iako nije dobila nikakvo službeno teološko obrazovanje, njeni spisi pokazuju da je imala nesvakidašnju teološku pronicljivost, kojom je otkrivala skriveni smisao biblijskih tekstova koji bi inače ostao sakriven. To se posebno odnosi na pet knjiga koje sačinjavaju seriju Velike borbe i koje se bave biblijskim izveštajima od stvaranja do konačnog uništenja greha: Patrijarsi i proroci, Proroci i carevi, Čežnja vekova, Dela apostola i Velika borba.

Kao deo svoje službe Božje vesnice i uz pomoć Svetoga Duha, ona je prihvatila kao svoju odgovornost da preuzme vodeću ulogu na područjima: (1) uspostavljanja crkvene organizacije, (2) prihvatanja globalnog shvatanja ukupne misije Crkve adventista sedmog dana, (3)  organizovanja evanđeoskog dela u stranim zemljama, dela  koje će evanđelje odneti u sve zemlje sveta, (4)  otvaranja bolnica, klinika i medicinskih obrazovnih ustanova, (5) organizovanja zdravstvenih i trezvenjačkih programa i za Crkvu i za društvo, (6) uspostavljanja vaspitno-obrazovnog sistema od najnižeg do najvišeg stepena obrazovanja i (7) otvaranja izdavačkih i štamparskih ustanova, literarno-evanđeoskog dela koje će adventističku literaturu staviti u ruke čitalaca.

C.  Crkva adventista sedmog dana i uloga Elen G. Vajt.

Jedna od najranijih pisanih izjava kojom je pružena svesrdna podrška proročkoj ulozi i radu Elen G. Vajt dolazi iz pera Džosefa Bejtsa (1792-1872), jednoga od osnivača i prvih starešina Crkve adventista sedmog dana. Bejts je imao nekoliko prilika da sluša izlaganja Elen G. Vajt o različitim viđenjima koja je dobila. Iako u njenim izlaganjima nije mogao da nađe ništa bi se suprotilo Bibliji, Bejtsu je zasmetalo njeno tvrđenje da svoja otkrivenja dobija od Boga. Dugo vremena je odbijao da prihvati kao verodostojno ono što je video ili čuo i sve je pripisivao posledicama njene povrede u ranom detinjstvu.

Tek 1847. godine, pošto je razgovarao s nekoliko vernika koji su posmatrali Elen G. Vajt dok je dobijala viđenja i koji su slušali njene izveštaje o onome što je videla, pošto je i sam nekoliko puta posmatrao Elen G. Vajt dok je dobijala viđenje, pošto je razgovarao i s njome, Bejts je zaključio da je video i čuo dovoljno da može doneti odluku. "Sada mogu s punim poverenjem da govorim u svoje ime. Verujem da je ovo delo od Boga, i da je određeno da uteši i ojača Njegov koji je  'raštrkan', 'izmučen' i 'zaglušen' od vremena završetka našega rada za svet u oktobru mesecu 1844. godine." Posle obajvljivanja ovog Bejtsovog prvog priznanja, administratori, prorpovednici i nastavnici su mnogo puta izražavali u pisanom obliku svoja uverenja.

Prva objavljena izjava prihvaćena na nekom sveopštem saboru celokupnog verništva, izašla je na stranicama službenog glasila Crkve Rivju end Herald 4. decembra 1855. godine. Džosef Bejts, J.H. Vagoner i M.E. Kornel bili su izabrani od strane sabora da pripreme izjavu koja će biti upućena "svim dragim svetima" u ime sabora o "duhovnim darovima"" koji su bili dati Crkvi. U potpisanom članku, pod naslovom "Izjava Sabora koji se okupio 16. novembra 1855. godine u Batl Kriku, u državi Mičigen", Bejts, Vagoner i Kornel priznaju u ime cele Crkve da Crkva nije svesrdno cenila ni podupirala duhovne darove koje je Bog dao adventistima koji svetkuju subotu. Posebno se spominju "viđenja". Svi "sveti" su bili pozvani da izraze zahvalnost Bogu na duhovnim darovima koje je dao Crkvi, a posebno na daru proroštva. Osim toga, svima je upućen savet da čitaju sve što je bilo objavljeno u viđenjima i da budu spremni da svoj život podrede savetima koje im Bog uputio.

Od 1867. godine na dalje, redovno izražavanje vere u duhovne darove, a posebno u dar proroštva, postalo je uobičajeni zaključak na svakom službenom saboru Crkve po svetu. Zaključak Sabora 1867. godine glasi:

"Zaključujemo da izrazimo svoju trajnu veru u stalnost duhovnih darova u toku širenja evanđelja, i našu zahvalnost Bogu što je usko povezao dug proroštva s obajvljivanjem vesti trećeg anđela." (R&H, 28. maj 1867)

Pedeset i peto zasedanje Generalne konferencije, održano u Indijanopolisu, Indijana, u julu mesecu 1990. godine, nije predstavljalo izuzetak. Trinaestog jula zaključak o Duhu proroštva je iznesen pred delegate i izglasan. Deo zaključka glasi:

"Zahvalni smo Bogu ne samo zato što nam je dao Sveto pismo, već i zato što nam je u poslednje dane darovao svoj dar proroštva preko života i rada Elen G. Vajt. Njeni nadahnuti spisi su bili od neprocenljive vrednosti za Crkvu u celom svetu na bezbroj načina." (AR, 26. jul – 2. avgust, 1990)

Trajna potvrda se može naćo i u 27 osnovnih verovanja Crkve adventista sedmog dana. Verovanje br 16. je izjava o duhovnim darovima, dok br 17. govori o daru proroštva i glasi ovako:

"Jedan od darova Svetoga Duha je dar proroštva. Ovaj dar je karakteristika po kojemu se prepoznaje Crkva ostatka i pokazao se preko službe Elen G. Vajt. Kao Gospodnja vesnica, ona je svojim spisima pružila Crkvi trajni i nadahnuti izvor istine koja joj osigurava utehu, usmerenje, pouku i ukor. Oni jasno objavljuju da je Biblija merilo kojim se moraju ispitivati sva učenja i sva iskustva (Joilo 2,28.29; Dela 2,14-21; Jevrejima 1,1-3; Otkrivenje 12,17; 19,10). (SDA Yearbook 1981,7)

D.  Izvori i literarni pomagači

U toku osamdesetih godina dvadesetog veka pažnja istraživača je bila usmerena na način kojim se Elen G. Vajt služila izvorima podataka i oko toga se razvila široka diskusija. Činjenica da je Elen G. Vajt citirala i parafrazirala druge autore ni na koji način nije uticala na njenu nadahnutost, niti je Zadužbina Elen G. Vajt na bilo koji način pokušavala da prikrije tu činjenicu. I zaista, još 1933. godine su Vilijam Vajt (sin Elen G. Vajt) i D.E. Robinson (jedan od sekretara Elen G. Vajt) pripremili brošuru od 27 stranica pod naslovom Kratke izjave o spisima Elen G. Vajt, u kojoj se veoma otvoreno tretiralo pitanje služenja drugim izvorima i literarnim pomagačima.

1. Izvori

Autori su zapazili da je u toku prvih godina svog literarnog rada Elen G. Vajt bila vrlo uznemirena zbog teškoće da ljudskim jezikom jasno opiše sadržaj svojih viđenja. Međutim, Bog joj je dao obećanje da će na nju izliti svoju blagodat i pružiti joj neophodnu pomoć da bi ispunila odgovornosti koje su joj bile poverene.

"Bilo joj je rečeno da će čitajući verske knjige i časopise pronaći skupocene dragulje istine izrečene prihvatljivim jezikom i da će joj biti upućena nebeska pomoć da ih prepozna i da ih odvoji od smeća zablude sa kojim su ponekad bili pomešani." (Vajt i Robinson, reprint kao dodatak AR, 4. jun 1981)

U uvodu u izdanje Velike borbe iz 1888. godine, sama Elen G. Vajt je načela pitanje pomoćnih izvora: "U nekim slučajevima kada je istoričar tako opisao događaje da je pružio kratak razumljiv pregled problema, ili je ukratko sažeo pojedinosti na prihvatljiv način, citirala sam njegove reči; ali, izuzevši nekoliko slučajeva nisam navodila o kome se radi, jer nisam citirala pisca kao neki autoritet, već sam njegov opis navodila kao dostupan i snažan opis predmeta."

Ova izjava je bila ponovljena i u uvodu izdanja iz 1911. godine, uz dve manje promene u redosledu reči.

Već dugo je bilo poznato da su se i kanonski pisci služili i nadahnutim i nenadahnutim izvorima prilikom pisanja svojih spisa. Kao što je već bilo spomenuto, Luka obaveštava svoje čitaoce o svojim izvorima podataka o životu i radu Isusa Hrista. On  jasno kaže da ne piše na temelju snova i viđenja, već na temelju razgovora sa očevicima i "slugama reči". (Luka 1,1-4; vidi i IV. C.4!)

Veličina uticaja koji je njeno intenzivno čitanje imalo na spise Elen G. Vajt tek nedavno je potpuno shvaćena. Iako su neki pod utiskom tog znanja izrazili sumnju u njen proročki dar, njeno služenje drugim izvorima ne predstavlja nikakav problem za one shvataju kojim se istraživačkim metodama služi nadahnuće (Vidi IV. C. 4!). U stvari, već je i sama diskusija o služenju obogatila i proširila naše razumevanje nadahnuća. Nedavni pokušaji da se istraže literarni izvori  upotrebljeni prilikom pisanja knjige Čežnja vekova zaslužuju pažnju svih  onih koji žele da ovo pitanje podrobnije istraže (Vidi Veltman!).

2. Literarni pomagači

Slično Jeremiji i Pavlu (Vidi IV.C.5), i Elen G. Vajt je imala svoje literarne pomagače ili asistente. Prvih godina njen muž Džeims Vajt joj je pomagao da piše pisma i da priprema rukopise za štampu. Posle smrti Džeimsa  Vajta 1881. godine, Vilijam Vajt, njen sin, preuzeo je istu ulogu. U toku godina njenih najproduktivnijih godina, imala je po nekoliko pomagača. Njihove odgovornosti su se kretale od prepisivanja rukopisa i pisama, do ispravljanja gramatičkih ili ortografskih grešaka. Pošto bi prepisali rukopise i ispravili gramatičke i ortografske greške, aistenti bi rukopise vraćali Elen G. Vajt na pažljivo čitanje. U toj fazi rada, ona bi dodavala ili oduzimala, pa su posle toga rukopisi još jednom prepisivani. Tek posle još jednog čitanja bili bi spremni za slanje ili štampanje. Nijednom asistentu nije bilo dozvoljeno da rukopisima dodaje neke svoje misli ili shvatanja, kao što se jasno vidi iz sledećih redova.

Najpoverljiviji asistent Elen G. Vajt, Merien Dejvis, dobila je dužnost da pomaže prilikom pripremanja knjiga. Upoređujući posao Merien Dejvis i posao svojih uobičajenih pomagača, Elen G. Vajt je napisala: "Moje prepisivače ste videli. Oni ne menjaju moj jezik. Sve ostaje kako sam ja napisala. Merion ima potpuno drugačiji zadatak. Ona oblikuje moje knjige... Ona svoj posao obavlja na sledeći način. Uzima članke koji su već objavljeni u časopisima i lepi ih na prazne stranice još prazne knjige. Ona ima i duplikate svih pisama koja sam napisala. Kada se priprema  novo poglavlje neke moje knjige, Merien se seti da sam ja već napisala nešto o toj posebnoj temi, nešto što bi poglavlje učinilo još snažnijim, ubedljivijim. Onda ona počinje da traži taj tekst i i ukoliko ustanovi kada ga nađe da će poglavlje zaista postati jasnije, ona ga dodaje."

E.  Plod celokupnog životnog dela

U vreme kada je umrla 1915. godine Elen G. Vajt je ostavila iza sebe preko stotinu hiljada stranica rukopisa u sledećim oblicima: 24 objavljene knjige, dve knjige u rukopisu, spremne za štampu, preko pet hiljada članaka objavljenih u časopisima, i oko dve stotine brošura i traktata. Osim toga, iza nje je ostalo i oko šest hiljada mašinom pisanih pisama i rukopisa u ukupnoj dužini od oko 35 hiljada stranica i oko 2 hljade rukom pisanih pisama, dokumenata, dnevnika i drugih manuskripata, koji bi, kada bi se prepisali mašinom, predstavljali daljih 15 hiljada stranica.

Posle njene smrti njena najvažnija dela su prevedena na više od stotinu jezika i dijalekata – samo je knjiga Put Hristu prevedena na više od 150 jezika. Novi prevodi njenih knjiga se stalno dovršavaju.

Makoliko da je impresivna količina literarne zaostavštine Elen G. Vajt, mnogo je značajnija veličina uticaja njenih spisa na život ljudi. Sadržaj tih spisa – Božja ljubav izražena žrtvom Božjega Sina, velika borba između dobra i zla, poziv na pripremanje za Hristov drugi dolazak, sila Božje blagodati koja osposobljava grešnike da žive životom pobede nad grehom, ali i mnoge druge biblijske teme koje uzdižu čitaoce – sve je to širilo i danas širi uticaj koji će se moći pravilno oceniti tek posle Hristovog drugog dolaska.

F.  Čuvanje spisa Elen G. Vajt

Godine 1912, u starosti od 85 godina, Elen G. Vajt je sačinila testament u kojemu je odredila kako će se čuvati njena literarna zaostavština. Odredila je pet lica koja će delovati kao poverenici: Vilijam C. Vajt, njen sin; Klarens C. Krajsler, jedan od njenih sekretara; Čarls H. Džouns, direktor Pasifik Pres Pablišing Esosiejšen; Artur G. Daniels, predsednik Generalne konferencije; i F.M. Vilkoks, urednik službenog glasila Crkva, Rivju end Heralda.

Testamentom su ovim licima poverena sva autorska prava, slogovi svih knjiga na svim jezicima, zbirka svih rukopisa, i svi indeksi koji su se odnosili na zbirke. Poverenicima su bile poverene sledeće odgovornosti: (1) staranje o svim objavljenim i neobjavljenim rukopisima; (2) korisno služenje svim knjigama i rukopisima; (3) omogućavanje i štampanje novih prevoda; (4) štampanje kompilacija pisama, dokumenata, članaka i rukopisa.

Testamentom je određeno da će Savet poverenika biti nezavisan u svom radu i da će se sam obnavljati. Kasnije je Savet proširen na 15 članova; sedam doživotnih i osam koji se biraju na pet godina.

Pod rukovodstvom Saveta poverenika rade službenici Zaostavštine koji obavljaju svoje svakodnevne poslove u kancelarijama Zaostavštine pri Generalnoj konferenciji. Ovi službenici proučavaju njene spise po temama koje su od interesa za Crkvu i objavljuju rezultate svojih istraživanja u časopisima, knjigama i dokumentima, koji stoje na raspolaganju vernicima, starešinama  i drugim zainteresovanim licima. Službenici Zaostavštine putuju po svetu i drže predavanja i seminare o duhovnim darovima, o Duhu proroštva koji se pokazao u žuvotu i radu Elen G. Vajt i o temama od opšteg interesa kojima se i ona bavila u svojim spisima. U nekoliko velikih gradova po svetu smešteni su istraživački centri koji se bave istom delatnošću.

Služeći se dostignućima savremene tehnologije, Zaostavština je celokupno literarno delo Elen G. Vajt stavila na raspolaganje javnosti u obliku CD-ROM disketa.

XII.  Uticaj duhovnih darova

Duhovni darovi su izvori snage za unapređenje dela koje je Hristos poverio svojim učenicima prilikom svoga uznesenja. Obećao im je da će Sveti Duh, Utešitelj, biti poslan u Hristovo ime da ih uputi u svaku istinu, da ih podseti na sve pouke koje im je Isus dao, da ih osposobi za službu i da im podeli duhovne darove po svome izboru.

Hristovi sledbenici danas treba da traže te duhovne darove isto onako željno kao što su ih tražili vernici u Korintu na Pavlovo navaljivanje (1. Korinćanima 14,1). Ovi darovi će, silom Svetoga Duha, (1) osposobiti vernike za delo službe u koju je uključeno i zadobijanje ljudi za Hrista; (2) za izgrađivanje Tela Hristova; (3) za jedinstvo vere i poznanja Sina Božjega; (4) za razvijanje duhovne zrelosti u Isusu Hristu i (5) za duhovno rastenje do punog rasta visine Hristove (Efescima 4,11-13).

Konačni proizvod istinskih darova Duha je zdrava i snažna Crkva. Hrišćani, među kojima će delovati ovi duhovni darovi neće više biti "kao mala deca koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke, u laži čovekovoj, putem prevare" (Efescima 4,14).

XIII.  Istorijski pregled

U samom svom početku, hrišćanska Crkva je bila karizmatička zajednica. Pozivajući 12 apostola da budu jezgro nove Crkve, Isus im je dao "silu i vlast nad svim đavolima i da isceljuju od bolesti" (Luka 9,1). Kada ih je slao dvojicu po dvojicu da steknu praktična iskustva, rekao im je: "Bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, đavole izgonite, zabadava ste dobili, zabadava i dajite!" (Matej 10,8) Osnažena silom Svetoga Duha (Jovan 20,22; Dela 2,1-4; 4,31),  apostolska Crkva je bila dinamična zajednica, prožeta silom Svetoga Duha, u kojoj su karizmata (duhovni darovi) osposobljavali vernike da izvrše zadatak koji im je poverio njihov Gospod (Matej 28,19.20). U tom smislu je prvobitna hrišćanska Crkva bila karizmatska zajednica.

Odnos hrišćanske Crkve prema duhovnim darovima menjao se u toku stoleća, slično odnosu različitih grupa u krilu hrišćanstva. Prvi deo ovog istorijskog pregleda baviće se jednim ranim pokušajem da se ponovo steknu duhovni darovi koji su delovali u apostolskoj Crkvi. U drugom delu, ispitivaćemo odnos različitih savremenih hrišćanskih zajednica prema duhovnim darovima.

A.  Montanizam

U toku poslednjeg dela drugog stoleća posle Hrista, mala grupa hrišćana u rimskoj provinciji Frigiji u Maloj Aziji usmerila je svoju pažnju na ponovno razvijanje duhovnih darova. Godine 172. posle Hrista, Montan, skorašnji obraćenik iz neznaboštva, objavio je da ima dar proroštva. Vrlo brzo njemu su se pridružile i dve žene, Priskila i Maksimila, koje su se proglasile proročicama. Oni su svoj pokret nazvali "novo proroštvo", ali su ih njihovi protivnici proglasili "frigijskom jeresi". Oko četvrtog stoleća pokret je nazivan montanizmom, prema imenu isnivača. Bio je to prvi neopentekostalni pokret u hrišćanstvu. 

1. Shvatanje o duhovnim darovima

Montanisti su verovali da duhovni darovi nisu ograničeni samo na apostolsko doba, već da su namenjeni svima koji veruju. Dokazi za ovo verovanje nađeni su u obećanju da će u poslednje dane Bog izliti svoga Svetoga Duha i da će "proricati sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare" (Joilo 2,28; Dela 2,17). Proročki dar, naravno, izazivao je najveću pažnju zbog iskustva Montana, Priskile i Maksimile.

Montanizam je izrastao iz vatrene želje za duhovnim obnovljenjem. Cilj njegovih prvih pripadnika je bio obnavljanje Crkve u njenoj prvobitnoj jednostavnosti, ponovno javljanje karizmata (duhovnih darova) u njenoj sredini i sticanje sigurnosti u prisutnost i delovanje Parakleta ili Svetoga Duha. Montanizam je bio identifikovan kao reakcija na pokvarenost koja se uvlačila u Crkvu. On  je predstavljao i reakciju na sve veći uticaj gnosticizma i paganizma, na slabljenje discipline u Crkvi, na razvijanje hijerarhije i na sve veće neverovanje u vrednost duhovnih darova u iskustvu Crkve.

2.  Istorijska procena Novog proroštva

Kada neka grupa prekrši norme religijskog ponašanja, mogu se pojaviti čudne priče o onima koji to čine i često se te priče prihvataju kao činjenice. Montanisti nisu u tome nikakav izuzetak. Vrlo rano su se pojavile glasine o pojavljivanju Hrista i Parakleta  na montanističkim skupovima. Govorilo se i o padanju u zanos i o grčevima i masovnoj histeriji.

A.H. N jumen (1,204) smatra da je takav fanatizam prirodna pojava na tlu iz kojega je montanizam izrastao. Frigijci su bili poznati po ispadima prilikom obožavanja paganske boginje Kibele. Osim velikog nemorala, njima su pripisivane ekstatičke vizije, stanja grozničave opsednutosti i samoranjavanje.

Iako je bilo glasova u krilu organizovane Crkve da se prizna postojanje proročkog dara i da dođe do sporazuma sa montanistima, crkveni autoriteti su odbacili takva nastojanja i okrenuli se protiv sledbenika montanizma kao jeretika.

U novija vremena teolozi su postali pristupačniji, govorili su da na montaniste ne treba gledati kao na intelektualne jeretike, jer su se oni razlikovali od svoje braće hrišćana jedino po svom prihvatanju "novog proroštva". Koreni montanizma ne leže u jeresi ili u militantnom apokalipticizmu, već u verovanju da  Sveti Duh može progovoriti pojedincu da bi se u Crvi izgradila odgovarajuća disciplina (Fox 409).

N. Bonveč (486) ističe da Novo proroštvo nije tvrdilo da otkriva neke nove istine. Njegove izjave su podupirale crkvenu tradiciju, zastupale vaskrsenje mrtvih, razvijale bogatu eskatologiju. Cilj pokreta je bio pripremanje za skori Hristov dolazak – pripremanje koje treba da se odnosi na celokupni život hrišćana.

D. Rajt (23.28.29) zaključuje da je: (1) osuda montanizma predstavljala "fanatičku revnost" "katoličkih kritičara" da optuže pokret koji je ustvari bio neregularan umesto neortodoksan; (2) razlozi za opštu osudu i isključivanje Novog proroštva nigde nisu precizno navedeni; (3) "odbacivanje pokreta otkriva isto toliko o katolicizmu u nastajanju kao i o samom montanizmu"; (4) "u najgorem slučaju montanizam bi se mogao proglasiti fanatičkim, a ne jeretičkim pokretom".

3.  Tertulijanova odbrana duhovnih darova

Montanizam je stekao odanog zastupnika kada je crkveni otac latinske Crkve Tertulijan iz Kartagine (160-230 AD) prihvatio njegovo učenje o duhovnim darovima. Prema R. Bausu (203), Tertulijan je odvojio montanizam od trojice prvobitnih proroka i njegovog frigijskog konteksta. On je misiju montanizma formulisao kao "dovođenje hrišćanstva i čovečanstva uopšte do potpune zrelosti delovanjem Parakleta".

Oni koji su montanizam proglašavali jeretičkim pokretom tvrdili su da je neprirodna ekstaza bila karakteristična za pripadnike "novog proroštva" u toj meri da su osobe oduzete Duhom padale u zanos i počinjale da ispuštaju čudne i nerazumljive zvukove.  Rajt (21-23), međutim, ističe da nema nikakvih dokaza o glosolaliji i da Tertulijan, opisujući iskustvo ekstaze, "jedva da uopšte spominje glosolaliju i da navodi malo onoga što bi u opšteprihvaćenom smislu ličilo na ekstazu". Ekstaza, prema Tertulijanovom opisu, događala se na normalan način u toku sna kada bi se ljudski um ditektno povezao s Bogom; posledica su bili snovi i viđenja.

Za Tertulijana, prisutnost karizmata bila je dokaz prisutnosti i delatnosti Svetoga Duha. Za crkvene autoritete koji su bili zaposleni izgrađivanjem i jačanjem hijerarhije, prisutnost karizmata je označavala  da su "istinski hrišćanski ciljevi montanista bili uzopačeni neumerenim preuveličavanjem njihovog stvarnog značenja i da su predstavljali falsifikovanje hrišćanske tradicije" (Baus 204). I tako je montanizmu bila prilepljena etiketa jeresi.

4.  Džon Vesli i montanizam

Međutim, posle skoro petnaest stoleća, Džon Vesli je ocenio crkvene autoritete koji su osudili Montana kao "bogate i ugledne hrišćane" koji uvek imaju većinu i moć na svojoj strani i koji se usuđuju da ismevaju istinsku veru "jednoga od najsvetijih ljudi u drugom stoleću". Vesli je zaključio da je Montan naglašavao obaveznost poslušnosti Božjem zakonu i ljubavi prema Bogu i ljudima, ali da je snažnije od drugih isticao delovanje sile koja zrači iz bića ispunjenog Svetim Duhom (Smith 25).

B.  Opšti hrišćanski pogled

Odbojnost koju su rani hrišćanski autoriteti pokazivali prema duhovnim darovima pretvorila se u službenu poziciju Crkve u toku sledećih stoleća. Isceljivanje bolesti tela bilo je ipak izuzeto od osude. 

1. Rimokatolička Crkva

U krilu Rimokatoličke Crkve čudesna izlečenja su beležena i prihvatana stolećima. Po celom svetu, hiljade vernika su govorile da su našle izlečenje u raznim svetilištima koja su bila posvećena Devici Mariji ili drugim svecima. Tvrdilo se da relikvije, koje  prema verovanjima potiču od Isusa ili Njegovih apostola, jačaju veru naroda koji traži izlečenje. Iako se većina zabeleženih izlečenja dogodila kao posledica molitava upućenih Mariji ili nekome od svetaca, bilo je i zabeleženih slučajeva da su neka izlečenja obavljali posebno odani vernici. Katolici već dugo vremena smatraju da ovakva čuda potvrđuju autentičnost njihovih učenja.

2. Protestantizam

Protivnici su se rugali prvim reformatorima što nisu u stanju da čudima dokažu verodostojnost svojih reformatorskih učenja. To je, možda, bio najvažniji činilac koji je doprineo da se u krilu protestantizma počne smatrati da su karizmata iščezla iz hrišćanstva krajem apostolskog doba.      

Delo Svetoga Duha, međutim, protestanti nisu odbacivali. Umesto da se pokazuje preko duhovnih darova, Sveti Duh je delovao na ljude i preobražavao njihov život. Njegova moć se videla u savladavanju grešne ljudske prirode i u nastajanju hrišćanskih vrlina pravednosti, mira i radosti. Sveti Duh se u životu vernika iskazivao njegovom moralnom snagom.  Kao što T. Smit (25) ističe, Luter i Kalvin (šesnaesto stoleće)  su upozoravali na one "koji izgleda da obične ljudske emocije proglašavaju delovanjem Svetoga Duha na preobražavanju moralne prirode ljudi i žena."  Švajcarski i holandski anabaptisti, sa druge strane, želeli su da se više važnosti pridaje formalnoj poslušnosti, dok su menoniti naglašavali patnje nastale zbog poslušnosti Isusovim nalozima. Svi ovi rani reformni pokreti su minimizovali duhovne darove.

Povodeći se za Aldersgejtom, Džon Vesli (1703-1791) je bio otvoreniji prema konceptu natprirodnih manifestacija Svetoga Duha. U stvari, on je prihvatao i emocionalizam mnogih svojih sledbenika, priznajući "da se trans, izlečenja, čuda, i druga neobična zbivanja mogu događati u životu vernika" (Smith 25). Džordž Vajtfild, evanđelista blizak Vesliju, postajao je sve nervozniji zbog Veslijeve naklonosti prema izražavanju emocionalizma, smatrajući da te pojave ne predstavljaju primarni fokus delovanja Svetoga Duha.

Međutim, Džon Vesli nije bio karizmatik. Zajedno s puritancima svoga vremena on je smatrao da su kvekeri isuviše emocionalni i da se ne oslanjaju dovoljno na Bibliju da bi ograničili demonstracije onoga što su nazivali silom Svetoga Duha. U devetnaestom stoleću mnogi evanđelisti i mnoge Crkve slagali su se sa Veslijem. Među takve možemo uključiti Čarlsa G. Finija, R. A. Torija, i druge evanđeliste, zastupnike takozvanog "uzvišenijeg života". Pokret  svetosti je cvetao među američkim metodistima, nekim Prijateljima, kongregacionalistima, baptistima i nemačkim vernicima Evangelističke  Crkve i Crkve ujedinjene braće. Za njih, poslušnost i ljubav, a ne emocionalna ekstaza, predstavljali su stvarni dokaz prisutnosti Svetoga Duha.

Posle pojave karizmatskih pokreta pri kraju dvadesetog stoleća, protestantizam se ponovo podelio oko pitanja delovanja Svetoga Duha. Karizmatički deo se usredsredio na duhovne darove, na natprirodno i emocionalno, dok su fundamentalisti i dalje naglašavali silu svetog življenja.

C.  Pokret svetosti

Džon Vesli je svesrdno verovao u Pavlovo učenje da je Isus umro za nas dok smo još bili grešnici i Božji neprijatelji (Rimljanima 5,8-10) i da je svojom blagodaću omogućio da dobijemo oproštenje i opravdanje verom u Njega. On je takođe naglašavao i hrišćansko savršenstvo kao drugo, neposredno delo blagodati, kojemu prethodi i iza kojega sledi postepeno rastenje u svetosti. Shvatanje da grešnik može dostići savršenstvo predstavlja temelj na kojemu su podignute mnoge "crkve svetosti". Među ovim zajednicama, koje se ne predstavljaju kao pentekostalne, smatra se da je delo Svetoga Duha povezano sa posvećenjem i svetim životom, a ne sa duhovnim darovima.

1. Metodistička episkopalna Crkva

U toku poslednjeg dela devetnaestog stoleća u Sjedinjenim Američkim Državama,  Metodistička episkopalna Crkva je porodila nekoliko manjih "crkava svetosti". Poreklo tih separatističkih denominacija je slično: (1) neki ugledni starešina u Metodističkoj episkopalnog Crkvi bi bio primoran da napusti Crkvu iz različitih razloga; (2) on bi posle toga obrazovao svoju nezavisnu "grupu svetosti" i (3) spajanje nekoliko ovakvih manjih grupa bi dovodilo do organizovanja nove "crkve svetosti".

Dve najveće "crkve svetosti", koje su se pojavile kao rezultat gornjeg procesa bile su Crkva Nazarećanina i Hodočasnička  crkva svetosti. Istočno krilo Crkve Nazarećanina je nosilo ime Pentekostalna crkva Nazarećanina, ali je kasnije izbacila iz naziva  reč pentekostalna da se ne bi zamenjivala s pokretom govorenja jezicima koji se razvijao u krilu novih pentekostalnih crkava početkom dvadesetog stoleća. Međutim, osnivač Hodočasničke crkve svetosti, Martin Knap, naglašavao je duhovni dar božanskog izlečenja.

2.  Pentekostalizam

Pentekostalne Crkve u krilu pokreta svetosti posebno naglašavaju duhovne darove. Veslijanski koncept da posle obraćenja treba da sledi drugi blagoslov (posvećenje) dalje je razvio Čarls Foks Param (1873-1929), uključujući u njega krštenje Svetim Duhom i dar govorenja jezicima. Neki istoričati upućuju na grad Topeku, u državi Kanzas (1901) kao rodno mesto pentekostalnog pokreta. Param je u tom mestu održavao niz sastanaka za probuđenje kada je "Agnes Ozman postala prva osoba koja je u naše doba potražila i stekla iskustvo govorenja jezicima kao znak da je krštena Svetim Duhom" (Melton, 43). Međutim, probuđenje u ulici Azusa u Los Enđelesu (1906) za vreme propovedanja Vilijama J. Sejmura, koji se školovao pod rukovodstvom Parama u Hjustonu, u državi Teksas, poznatije je kao kolevka savremenog pentekostalizma.

Temeljeći se na poruci Jovana Krstitelja: "Ja, dakle, krštavam vas vodom za pokajanje, a onaj, što ide za mnom, jači je od mene, on će vas krstiti Duhom Svetim i silom!" (Matej 3,11), pentekostalci na krštenje vodom gledaju kao na krštenje kojim ih Sveti Duh krštava u Hristu, dok drugo krštenje smatraju krštenjem kojim ih Isus Hristos krštava po Duhu Svetome. Posle krštenja Svetim Duhom, veruju oni, krštenik treba da dobije bar jedan od devet duhovnih darova koje Pavle nabraja u 1. Korinćanima 12. Međutim, najčešće naglašavaju duhovne darove govorenja jezicima i lečenja bolesnika.

Takozvani dar govorenja jezicima  pojavljuje se u dva oblika: kao glosolalija i kao ksenoglosija. Pošto se prilikom glosolalije čuje samo nekoliko samoglasnika i suglasnika ta pojava se ne može proglasiti jezikom, već bi umesto toga  bila "verbalizovano religijsko iskustvo" (Melton 41). Ksenoglosija, sa druge strane, predstavlja služenje istinskim stranim jezicima i to u slučaju kada osoba koja njima govori ne zna te jezike.

I G. Veker (933.934) deli ovaj dar u dve kategorije. "Dar jezika" nemaju svi hrišćani. On može da služi na pouku Crkvi tek kada je prisutan prevodilac. Njime se izražava i čežnja duše u molitvi na samo. Druga kategorija, "znak jezika", data je svim hrišćanima. To je natprirodni znak da je govornik kršten Svetim Duhom. Tradicionalni pentekostalci veruju da su svi zabeleženi slučajevi krštenja Svetim Duhom u Delima apostola bili praćeni ovim "znakom jezika".

Dar isceljivanja, onako kako se njime služe pentekostalni iscelitelji na javnim bogosluženjima, izazvao je sumnje u mislima mnogih hrišćana – ne toliko u stvarnost samih izlečenja koliko u oblik i pojave koje prate izlečenje. Mnogima smeta prenaglašena bliskost s Bogom u toku molitve i glasno, zapovedničko držanje iscelitelja. Primedbe se stavljaju i na psihologiju kojom se manipuliše prisutnima.

Pentekostalni pogled na istoriju Crkve je izražen sledećim scenarijem: hrišćanska Crkva je započela svoje postojanje kao karizmatička Crkva – Crkva koja je osposobljena za svoju misiju darom Svetoga Duha  i prisutnošću duhovnih darova. Razvijanje hijerarhije i klerikalne pokvarenosti dovelo je do gubljenja duhovnih darova i Crkva je ušla u Mračno doba. Delo protestantskih reformatora označilo je početak procesa obnavljanja, ali njihovo delo nije bilo potpuno. Potpuno obnavljanje karizmatičke Crkve, osposobljene silom Svetoga Duha da obavi svoju misiju, dogodilo se sada u krilu pentekostalnog pokreta. Rani dažd je pao na apostolsku Crkvu na dan Pedesetnice, pozni dažd se sada izliva putem pentekostalnog iskustva. 

D.  Savremeni karizmatički pokret

Dok su tradicionalne Crkve posle II. svetskog rata ostale odbojne prema pentekostalnom iskustvu i prisutnosti duhovnih darova u savremenoj Crkvi, R. Kvebedo (967) ukazuje na tri faktora koja su doprinela da pedesetih godina dvadesetog stoleća dođe do karizmatičkog probuđenja i u njihovoj sredini: (1) pentekostalne pojave među klericima i laicima; (2) delatnosti Međunarodnog udruženja poslovnih ljudi za punu evangelizaciju (FGBMFI), (3) ekumensko delovanje Davida du Plesisa.

1.  Međunarodno udruženje poslovnih ljudi za punu evangelizaciju

Ovo Udruženje osnovala je grupa poslovnih ljudi i profesionalaca (1951), vernika Crkve Božjih zajednica koji asu postali nezadovoljni sve većom dominacijom klerika. Putem svoje publikacije (Voice)počeli su da objavljuju izveštaje o pentekostalnim iskustvima. Kada su propovednici i laici, pripadnici tradicionalnih Crkava, čuli ove izveštaje, pridružili su se FGBMFI i počeli učestvovati u tim iskustvima. "I tako je FGBMFI postao glavni ugaoni kamen u utemeljivanju karizmatskog probuđenja." (Kvebedo 967)

2.  David du Plesis

Propovednik Crkve Božjih zajednica, David du Plesis, je obavljao službu pentekostalnog posmatrača na raznim ekumenskim skupovima. Njegova prisutnost kao pentekostalnog predstavnika u ekumenskim krugovima doprinelo je podizanju ugleda pentekostalnog iskustva i poruke među nepentekostalnim sveštenicima i laicima. Sredinom pedesetih godina dvadesetog stoleća pentekostalizam je bio prihvaćen kao treća snaga u svetskom hrišćanstvu.

3.  Tradicionalne Crkve

Pojavljivanje karizmatskog pokreta u krilu protestantskim tradicionalnih Crkava počelo je 1960. Te godine je Denis Benet, rektor Eposkopalne crkve svetog Marka u Van Nijsu u Kaliforniji, obavestio  svoje parohijane o svom karizmatičkom iskustvu govorenja jezicima za vreme svoje privatne molitvene seanse. Kada se njegova parohija podelila oko ovog pitanja, Beneta su premestili u  Sietl u državi Vašington i dali mu crkvu u centru koja je bila u rasulu. Tu je počeo da propagira karizmata i crkva je doživela iskustvo fenomenalnog porasta. To je privuklo pažnju medija  i o njegovom iskustvu su se pojavili članci u novinama Tajm i Njusvik. Benet je dobio javnu podršku od stotina propovednika i sveštenika tradicionalnih Crkava. Karizmatski pokret je tako privukao pažnju tradicionalnih protestantskih Crkava i mnogi su bili spremni da se odazovu.

Pokret je prvi put prodro u katoličke krugove 1967 godine na Univerzitetu Dugesn u Pitsburgu u državi Pensilvenija, kada su dvojica profesora teologije navela 20 studenata i nastavnika da steknu neopentekostalno iskustvo. Odatle se pokret proširio na kampus Univerziteta Notr Dam u Saut Bendu u državi Indijana, a onda na Univerzitet Mičigena.

KKada je pokret prodro u tradicionalne crkve srednje društvene klase tipični pentekostalni sistem bogosluženja je postao mnogo smireniji i službena liturgija jedva da se promenila. Običaj glosolalije, lečenja i proricanja postao je centralna tačna na bogosluženjima sredinom sedmice.

Teološki, karizmatsko probuđenje je naglašavalo autoritet Biblije, lično predanje Hristu, evangelizaciju, prema običajima neoevangelikalizma. Ali, dok neoevangelikalci insistiraju na doktrinalnom sjedinjenju kao uslovu sjedinjenja hrišćana, karizmatici krštenje Svetim Duhom vide kao sjedinjavajuću silu. U svom nastojanju da ponovo stekne karizmata, karizmatički pokret je ponovo uveo iskustvenu spoznaju u krilo hrišćanstva.

E.  Crkva adventista sedmog dana

Od samog svog početka, Crkva adventista sedmog dana je čvrsto verovala u duhovne darove i prihvatala njihovo postojanje. Među sledbenicima Vilijama Milera, u čijoj sredini treba tražiti korene Crkve adventista sedmog dana, proročki dar je bio dodeljen Elisu Fosu i Hejzenu Fosu. Foj je dobio viđenja o mileritskom pokretu 1842. i 1844. godine. Fos je dobio viđenje krajem meseca septembra i početkom meseca oktobra 1844. godine, u kojemu je video putovanje pripadnika adventističkog pokreta u Božji grad.

Mala grupa pripadnika mileritskog pokreta od koje je kasnije nastala Crkva adventista sedmog dana  znala je za iskustva Foja i Fosa. Foj je ispričao šta je video, ali je Fos odbio da objavi svoje viđenje iako je u ponovljenom viđenju dobio nalog da to učini. Posle ponovnog odbijanja čuo je glas koji mu j rekao: "Ti si ožalostio Gospodnjega Duha!" Uplašen ovom porukom, sazvao je vernike i pokušao da im objavi poruku, ali nije mogao da se seti ni jedne jedine reči. Povikao je: "Zaboravio sam sve! Ne mogu da kažem ni jednu reč, Gospodnji Duh me je napustio!" (SDA Encyclopedia 10,563)

Kratko vreme pošto je nestalo nade da će se Hristos pojaviti 22. oktobra 1844. godine, ponovo se pojavio proročki dar, ovaj je bio dat mladoj devojci, pripadnici male grupe pripadnika mileritskog pokreta od koje se razvila Crkva adventista sedmog dana. Negde sredinom decembra meseca 1844. godine Elen G. Harmon, kasnije Vajt, primila je u Portlendu, u državi Mejn, prvo od oko dve hiljade viđenja. I Foj i Fos, koji su čuli Elen G. Vajt kako objavljuje sadržaj svoga prvog viđenja, potvrdili su da je ona videla ono isto što je njima prethodno bilo pokazano.

Iako adventisti sedmog dana veruju da će se svi duhovni darovi pokazati u Crkvi poslednjeg vremena da bi se izvršila evanđeoska misija Crkve, dar koji je dobila Elen G. Vajt ipak je privukao najveću pažnju. Verujući da će istorija uskoro doći svome kraju i da će se Isus uskoro pokazati, adventisti sedmog dana smatraju sebe Božjim Ostatkom, najavljenim u Otkrivenju 12,17. Taj Ostatak drži Božje zapovesti i ima svedočanstvo Isusa Hrista, koje Jovan naziva Duhom proroštva (Otkrivenje 19,10; Vidi i XX. D!)

Usmeravani proročkim darom koji je dobila Elen G. Vajt, adventisti sedmog dana su izbegli krajnosti kroz koje su prošle druge Crkve u vezi sa tumačenjem duhovnih darova. Te krajnosti bi bile: (1) ekstremni emocionalizam na bogosluženjima; (2) lažno govorenje jezicima; (3) lažna čudesa.

1. Emocionalizam

Mileriti u Metodističkoj Crkvi delili su Veslijevo mišljenje o emocionalnim iskustvima prilikom bogosluženja. U toku molitvenog bogosluženja 1843. godine Božji Duh se tako moćno spustio na mladu Elen Harmon da je izgubila svest i da nije bila u stanju da se te noći vrati svojoj kući. Božji Duh se spustio i na jednog mladića koji je pao na pod i ležao kao mrtav. Mladić se kasnije vratio svesti ali ni on nije mogao da pođe svojoj kući.

Prvi adventistički skupovi su odisali metodističkim oduševljenjem i bili su karakteristični po horu snažnih glasova koji su uzvikivali amin i slava Bogu! Na Božić 1850. godine Elen Vajt je dobila viđenje o savršenom redu na Nebu i o Božjoj slavi koja je ispunjavala nebeski Hram. Na temelju tog viđenja i naloga koji su ga pratili, ona je počela da (1) zahteva uspostavljanje organizacije Crkve i (2) da traži da se Crkva oslobodi nezdravog i nepotrebnog uzbuđenja u toku bogosluženja. Govoreći o ekstatičkim iskustvima, ona kaže: "Videla sam da postoji velika opasnost da zanemarimo Božju Reč i da se opustimo i oslonimo na ekstatička iskustva... videla sam da je opasnost pred nama!" (5MR 227)

Kada se pred Elen Vajt počela razotkrivati značajna tema o velikom sukobu između dobra i zla, ona je shvatila da će Sotona pokušati da falsifikuje delovanje Svetoga Duha unoseći emocionalno nabijena iskustva i duhovne uzlete u naša bogosluženja. Ti napori će se pojačati u toku završnih trenutaka istorije ove Zemlje kada će veliki varalica pokušati da falsifikuje i iskustvo poznog dažda. Od 1850. godine na dalje, reči upozorenja su se počele  umnožavati.

2.  Govorenje jezicima

U ranoj istoriji Crkve adventista sedmog dana zabeležena su četiri dokumentovana slučaja govorenja jezicima: (1) 1847. godine, da bi se jedan maldić naveo da prihvati propovedničku službu; (2) 1848. godine, na skupu na kojemu se odlučivalo kada treba započeti subotu; (3) 1849. godine, smernice za misionarski poduhvat; (4) 1851. godine, izveštaj o prisutnosti Božjoj i o Njegovoj moći.

Prilikom drugog iskustva, nekoliko vernika se okupilo da proučava i da se moli da im Bog pokaže pravo vreme kada treba da započnu subotu, jer su se u tome mišljenja vernika razilazila. Brat Čemberlen se "napunio" Božjega Duha  dok se grupa molila i počeo govoriti nekim nepoznatim jezikom. Tumačenje je glasilo da mu je potreban komad krede. S kredom u ruci, nacrtao je na podu časovnik i pokazao, pod uticajem "sile", da subota treba da počne u osamnaest časova posle podne. Međutim, posle pažljivog proučavanja Svetoga pisma, Čemberlenova poruka je bila odbačena i zalazak Sunca je konačno bio prihvaćen kao pravo vreme početka subote, u skladu s navodima Biblije.

Elen G. Vajt je bila prisutna na tri od četiri slučaja iskustva govorenja jezicima. Međutim, ona nije podržala niti prihvatila ta iskustva. Kasnije je pisala o nepoznatim jezicima kao o besmislenom i nerazumljivom blebetanju "koje je nepoznato ne samo ljudima, nego i Gospodu i celom Nebu. Takve darove izmišljaju ljudi i žene pod upravom velikog varalice." (1T 412)

3. Čuda

Čuda izlečenja kao posledica iskrenih molitava i pomazanja uljem događala su se među adventistima sedmog dana sve do današnjih dana. Elen G. Vajt govori o bezbrojnim slučajevima kada su se telesna ozdravljenja događala kada se i ona pridruživala ostalima u molitvi i pomazanju uljem za ozdravljenje bolesnika. Ali, ponovo je uputila upozorenje, jer će se "Sotona poslužiti svojom silom da čini čuda. Božje sluge ne mogu danas da deluju služeći se čudima, jer će se događati lažna dela izlečenja, za koja će se tvrditi da potiču od Boga." (2SM 54)

Iako adventisti sedmog dana priznaju prisutnost duhovnih darova u Crkvi, koje Sveti Duh deli za unapređenje dela propovedanja evanđelja po celome svetu, usmerenje preko proročkog dara datog Elen G. Vajt navelo ih je da budu oprezni i da ne prihvate svaki "dar" kao verodostojan. Oni znaju da i Sotona ima silu da deluje preko lažnih duhovnih darova. Zato je stanovište Crkve da pažljivo ispituje  svaki zahtev za priznavanjem duhovnih darova, proveravajući ga putem Božje Reči i odlučujući tek posle takve provere da li dar dolazi od Svetoga Duha  i da li donosi rodove Svetoga Duha.

XIV.  Komentari Elen G. Vajt

A. Duhovni darovi

"Trebalo je da se Sveti Duh spusti na one u ovom svetu koji ljube Hrista. Time bi oni bili osposobljeni, proslavljanjem i putem proslavljanja svoga Poglavara, da prime svako osposobljenje neophodno za izvršenje svoje misije... Sva sila i na Nebu i na Zemlji bila je data Njemu i, zauzevši svoje mesto u nebeskim dvorima, On je te blagoslove mogao podeliti svima koji ga prime.

Hristos je rekao svojim učenicima: 'Bolje je za vas da ja idem: jer ako ja ne idem, utešitelj neće doći k vama, ako li idem, poslaću ga k vama!' (Jovan 16,7)  To je bio dar nad darovima. Sveti duh je bio poslan kao najdragocenije blago koje bi čovek mogao da primi. Crkva je bila krštena silom Svetoga Duha. Učenici su bili osposobljeni da idu i da objave Hrista." (TDG 341)

"Talanti koje Hristos poverava svojoj Crkvi  posebno predstavljaju darove i blagoslove koje donosi Sveti Duh (1. Korinćanima 12,8-11). Svi ljudi ne dobijaju iste darove, ali svakom sluzi Učitelja obećan je neki dar Duha." (COL 327)

"Posebni darovi Duha nisu i jedini talanti predstavljeni u priči (Matej 25,13-30). Ona opisuje sve darove i sva osposobljenja, bilo urođena, bilo stečena, telesna ili duhovna. I svi treba da se upotrebe u Hristovoj službi." (COL 328)

"Evo načina na koji možemo biti sigurni da nikada nećemo promašiti. Oni koji tako deluju na planu dodavanja u sticanju hrišćanskih vrlina imaju obećanje da će Bog delovati na planu umnožavanja osiguravajući im darove svoga Duha." (MYP 116)

"Kada je Spasitelj rekao: 'Idite... i naučite sve narode!' takođe je rekao: 'A znaci onima koji  veruju biće ovi: imenom mojim izgoniće đavole, govoriće novim jezicima, uzimaće zmije u ruke, ako i smrtno što popiju, neće im nauditi, na bolesnike metaće ruke i ozdravljaće!' Obećanje je bilo isto tako dalekosežno kao i nalog. Ne daju se svi darovi svakom verniku. Duh razdeljuje 'po svojoj vlasti svakome kako hoće!' (1. Korinćanima 12,11) Ali, darovi Duha obećani su svakom verniku prema njegovoj potrebi u Gospodnjem delu. Obećanje je isto tako čvrsto i pouzdano danas kao što je bilo u vreme apostola. 'Znaci onima koji veruju biće ovi!' To je prednost Božje dece i vera treba da prihvati sve što se može dobiti kao dar vere." (DA 823)

"Obećanje Duha ne ceni se onako kako bi trebalo. Njegovo ispunjenje ne ostvaruje se onako kako bi moglo. Upravo zato što joj nedostaje Svetoga Duha, evanđeoska služba je izgubila snagu. Obrazovanje, talanti, rečitost, svaka prirodna i stečena sposobnost, mogu stajati na raspolaganju; ali, bez prisutnosti Svetoga Duzha, nijedno srce neće biti dirnuto, nijedan grešnik zadobijen za Hrista. Sa druge strane, kada bi se povezali sa Hristom, kada bi primili darove Svetoga Duha, i najsiromašniji i najneukiji Njegovi učenici bi imali silu da utiču na srca. Bog bi ih učinio kanalima preko kojih bi se širio najviši uticaj u svemiru." (COL 328)

"Bog ima na raspolaganju ljubavi, radosti, mira, i slavnih pobeda za sve one koji mu služe duhom i istinom. Pripadnici Njegovod naroda, koji drže Njegove zapovesti, treba  stalno da budu spremni za službu. Oni treba da prime obilniju blagodat i silu, obilnije znanje o delovanju Svetoga Duha. Ali, mnogi nisu spremni da prime dragocene darove Duha koje Bog želi da izlije na njih. Oni ne sežu sve više i više da dobiju snagu odozgo da bi, preko darova koje su dobili, mogli da budu priznati kao Božji posebni narod, revan da čini dobra dela." (8T 247.248)

"Priznajte dar koji je bio stavljen u Crkvu da bi usmeravao Božji narod u ovim završnim danima istorije ove Zemlje! Od samog početka Božja Crkva je imala dar proroštva u svojoj sredini kao živi glas saveta, opomene i pouke.

Mi smo sada stigli do poslednjih dana delovanja poruke trećeg anđela, do vremena kada će Sotona raditi povećanom snagom, jer zna da vremena malo ima. Istovremeno, uz pomoć darova Svetoga Duha, Duh će vrlo raznoliko delovati među nama prilikom svog izlivanja. Ovo je vreme poznoga dažda." (3SM 83)

"Darovi fizičke, mentalne i duhovne prirode stavljeni su nam na raspolaganje. U Bibliji je jasno objavljena Božja volja. Bog očekuje od svakog čoveka da se služi svojim darovima tako da stekne bolje znanje o onome što je Božje, da se osposobi da bude sve bolji, da bude sve plemenitiji, prefinjeniji i čistiji." (TDG 137)

"Pažljivo proučavaj tekst u 1. Korinćanima 12,4-12. Bog nije svakome dao da radi na istoj vrsti posla. Njegov je plan da postoji jedinstvo u raznolikosti. Kada bi se Njegov plan proučavao i primenjivao, bilo bi mnogo manje napetosti u obavljanju Njegovog dela....

Gospod želi da Njegova Crkva popšuje svaki dar koji je On dao raznim vernicima. Čuvajmo se da ne dozvolimo svojim mislima da se usredsrede jedino na nas same, da mislimo da niko ne može služiti Gosodu ukoliko ne radi na isti način kao što mi radimo...

Delo je oštećeno ukoliko se ne upotrebe svi darovi koje je Gospod dao. Mnogo puta je napredovanje dela bilo sprečeno samo zato što su radnici smatrali da su darovi koje oni imaju potpuno dovoljni za njegovo napredovanje." (PUR, 29. decembar 1904)

B.  Tražite svakodnevno krštenje Svetim Duhom

"Preklinjem vernike svih crkava  da sada traže najveći blagoslov koji im Nebo može dati – dar Svetoga Duha. Ako u veri budete tražili veću meru Božjega Duha, vi ćete ga neprestano udisati i izdisati. Svakoga dana ćete dobijati novu svežu zalihu." (UL 143)

"Za svakodnevno krštenje Duhom svaki radnik u delu treba da upućuje svoje molitve Bogu." (AA 50)

"Učite svoju decu da je njihova prednost da svakoga dana bivaju krštena Svetim Duhom." (GC 69.70)

C.  Gledište Elen G. Vajt o Svetom pismu

"Bog je pripremanje svoje božanski nadahnute Reči poverio smrtnim ljudima. Ova Reč, sređena kao knjiga, kao Stari i Novi zavet, predstavlja vodič stanovnicima grešnoga sveta, i ona im je predana  da nijedan, koji je proučava i sluša njena uputstva ne mora da skrene s puta koji vodi u Nebo.

Oni koji misle da mogu da razotkriju navodne teškoće u Pismu i da odmeravajući svojim ograničenim merilima odrede šta je nadahnuto, a šta nije nadahnuto, bolje bi učinili da pokriju svoje lice... jer se nalaze u prisutnosti Boga i Njegovih svetih anđela...

Bog nije, najavljujući opasnosti koje će se nagomilavati u poslednje dane, osposobio ijednog smrtnog čoveka da otkrije skrivene tajne, nije nadahnuo nijednog čoveka, ili bilo koju grupu ljudi da izreknu sud o tome šta je nadahnuto a šta nije nadahnuto. Kada ljudi, po svom ograničenom shvatanju, odluče da im je neophodno da ispituju Pisma da bi ustanovili šta je nadahnuto, a šta nije nadahnuto, oni staju pred Isusa da mu pokažu neki bolji put od onoga kojim nas je On do tada vodio.

Ja uzimam Bibliju onakvu kakva jeste kao nadahnutu Reč...

Braćo, neka ni naše misli ni naše ruke ne budu zaposlene kritikovanjem Biblije. Sotona bi bio oduševljen kada bi bilo koji od nas obavljao to delo, ali to nije posao koji je Gospod odredio tebi da činiš!" (1SM 16.17)

"Bibliju su napisali nadahnuti ljudi, ali ona nije sačinjena po božanskom načinu razmišljanja i izražavanja, već po ljudskom. Bog nije predstavljen kao pisac. Ljudi će često kazati da neki izraz ne odgovara Bogu. Ali Bog nije sebe stavio na probu  u rečima, u logici, u retorici Biblije. Pisci Biblije bili su Božji pisari, a ne Božje pero. Pogledaj samo različite pisce!

Nisu reči Biblije bile nadahnute, već su bili nadahnuti njeni pisci, ljudi. Nadahnuće ne deluje na čovekove reči ili na njegov način izražavanja, već na samoga čoveka, koji je, pod uticajem Svetoga Duha, nadahnut mislima. Ali, same reči nose pečat ličnosti pojedinca. Božanski um prožima tekst. Božanski um i volja su tako spojeni sa ljudskim umom i voljom; i na taj način čovekovi izrazi postaju Božja Reč." (1SM 21)     

D.  Gledišta Elen G. Vajt o njenom delu

"Ove reči su mi bile izgovorene: 'Bog ti je odredio tvoj posao. Mnogi te neće slušati, jer su odbili da slušaju i velikog Učitelja; mnogi se neće popraviti, jer su njihovi putevi pravi u njihovim očima. Ipak, objavljuj im ukore i opomene koje ću ti ja davati, bez obzira hoće li ih slušati i snositi!" (5T 74)

"U pismima koja vam pišem, u svedočanstvima koja objavljujem, predstavljam vam ono što je Gospod meni objavio. Nikada ne stavljam na papir nijedan članak u kojemu bih izražavala samo svoje misli. To su ideje koje mi je Bog objavio u viđenju – dradoceni zraci svetlosti koja sija s prestola." (5T 67)

"U toku razgovora kazala sam da ne tvrdim da sam proročica. Neki su se iznenadili toj izjavi i pošto se mnogo govorilo o njoj, daću objašnjenje. Drugi su me nazivali proročicom, ali ja nikada nisam prihvatila tu titulu. Nisam smatrala da je moja dužnost da sebe tako obeležavam. Oni koji drsko sebe proglašavaju prorocima u ove naše poslednje dane vrlo često služe na sramotu Hristovom delu.

Moje delo obuhvata daleko više nego što ta reč znači. Ja sebe smatram vesnikom, kojemu je Gospod poverio poruke namenjene svom narodu." (1SM 35.36)

"Što se tiče nepogrešivosti, nikada sebe nisam smatrala nepogrešivom; samo je Bog nepogrešiv. Njegove reči su istinite, i u Njemu nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka." (1SM 37)

E.  Elen G. Vajt i proročki dar

"Ima nekih koji zauzimaju odgovorna mesta, ali koji imaju malo iskustva sa delovanjem Svetoga Duha. Oni ne cene videlo objavljeno u opomenama, ukorima i ohrabrenjima  koja su dana Crkvi u ove poslednje dane, zato što njihova srca i njihov um ne primaju Duh božanske blagodati. Te osobe su sklone da prikrivaju činjenicu da je Bog u vezi s radom trećega anđela preko Duha proroštva objavljivao poznanje svoje volje svome narodu. Oni misle da će istina biti spremnije prihvaćena ukoliko ta činjenica ne bude bila posebno isticana. Ali, to je obično ljudsko umovanje. Sama činjenica da videlo koje se objavljuje ljudima nije  videlo koje potiče iz ljudskog uma ostaviće snačan utisak na veliki broj onih koji veruju da se darovi Duha moraju pokazati u Crkvi u poslednje dane. Na taj način bi se privukla pažnja mnogih i oni bi se osvedočili i obratili. Osvedočili bi se i mnogi do kojih na drugi način ne bismo uspeli da dođemo." (Materijali iz 1888, 808.809)

"Pošto se često postavljaju pitanja u kakvom se stanju nalazim dok sam u viđenju i posle viđenja, smatram da treba da kažem da sam, u trenutku kada Gospod nađe za dobro da mi da viđenje, odvedena u blizinu Isusa i anđela i da sam potpuno izgubljena za sve što je zemaljsko. Ne mogu da vidim više od onoga što ni anđeo pokazuje. Često je moja pažnja usmerena na prizore koji se događaju na Zemlji.

Ponekad, odnesena sam daleko u budućnost i tada mi bude pokazano ono što će se događati. Posle toga, ponovo gledam prizore koji su se zbivali u prošlosti. Kada se vratim iz viđenja, često ne mogu odmah da se setim svega što sam videla, i pitanja mi nisu potpuno jasna sve dok ne sednem da pišem. Tada se pred mojim očima pojavljuju prizori koji su mi prikazani u viđenju i mogu slobodno da pišem. Ponekad je ono što sam videla sakriveno od mene pošto se vratim iz viđenja i nisam u stanju da se setim ničega sve dok se ne nađem sa grupom kojoj je viđenje bilo namenjeno i tada se ono što sam videla snažno pojavljuje u mom sećanju. Ja isto toliko zavisim od Gospodnjega Duha u objavljivanju ili pisanju onoga što sam videla u viđenju, kao i u dobijanju samog viđenja. Meni je nemoguće da se setim onoga što mi je bilo pokazano u viđenju ukoliko mi ga Gospod ne vrati u sećanje u vreme koje je Njemu po volji i kada On želi da ga ispričam nekome ili zapišem." (1SM 36.37)

"Iako sam isto toliko zavisna od Gospodnjega Duha prilikom pisanja mojih viđenja, kao što sam zavisna od Njega prilikom njihovog primanja, ipak su reči kojima se služim da opišem što sam videla moje reči, ukoliko se ne radi o rečima koje mi je uputio neki anđeo i koje uvek objavljujem pod znacima navoda." (1SM 37)

"Postavlja se pitanje: 'Kako sestra Vajt zna toliko o pitanjima o kojima tako odlučno govori kao da ima vlast da kaže ono što kaže?' Ja tako govorim zato što odgovori na ta pitanja  zablesnu u mojim mislima kada sam zbunjena kao što munja obasja tamne oblake u besu oluje. Neki prizori koji su mi bili objavljeni pre mnogo godina i koje nisam sačuvala u svom sećanju, kada se pojavi potreba za savetima koje oni sadrže, ponekad čak u trenutku kada se nalazim pred narodom, ponovo se vraćaju u moje sećanje kao blesak munje, ošto i jasno, i daju mi da se setim upravo one pouke koja je u tom trenutku neophodna. U tim trenucima ne mogu da se uzdržim da ne kažem ono što je zablesnulo u mojim mislima, ne zato što sam dobila novo viđenje, već zato što se ono što mi je bilo objavljeno u prošlosti pre mnogo godina sada snažno pojavilo u mom sećanju." (1SM 36.37)

F.  Dar govorenja jezicima

"Sveti Duh, poprimivši oblik ognjenih jezika, počinuo je na okupljenima. To je bio vidljiivi znak dara koji je tada bio izliven na učenike, dara koji ih je osposobio da tečno govore jezicima s kojima do tada nisu bili upoznati. Pojavljivanje ognja je označavalo vatrenu revnost s kojom će apostoli raditi i silu koja će pratiti njihovo delo.

U Jerusalimu su tada boravili i Judejci, odani ljudi, koji su dolazili iz svih naroda pod nebom. U toku rasejanja oni su se raštrkali po svim delovima naseljenog sveta i u izgnanstvu naučili da govore različitim jezicima. Mnogi od tih Judejaca došli su za ovu priliku u Jerusalim da prisustvuju verskim svetkovinama koje su se upravo održavale. Svi poznati jezici bili su zastupljeni među okupljenima. Ova raznolikost jezika mogla je da predstavlja veliku smetnju objavljivanju evanđelja; Bog je zato na čudesan način nadomestio neznanje apostola. Sveti Duh je za njih učinio ono što oni sami po sebi ne bi mogli da postignu u toku celoga života. Oni su sada mogli da objave istine evanđelja u stranim zemljama, pravilno se služeći jezicima onih za koje će raditi. Ovaj čudesni dar je predstavljao snažan dokaz svetu da njihova misija nosi pečat Neba. Od toga vremena na dalje, jezik apostola je bio besprekoran, jednostavan i pravilan, bilo da su se služili svojim maternjim jezikom bilo nekim stranim." (AA 39.40)

"Sveštenike i glavare veoma je ražestila ova prekrasna pojava o kojoj se govorilo po celom Jerusalimu i okolini; ali nisu smeli da daju maha svojoj zlobi, jer su se plašili da će se izložiti mržnji naroda. Oni su osudili Učitelja na smrt, a ovde su sada bile Njegove sluge, neobrazovani ljudi iz Galileje, koji su govorili o čudesnom ispunjenju proročanstava i propovedali nauku o Isusu na svim jezicima kojima se tada govorilo." (3SP 267.268)

"Veliko delo treba da se obavi u našem svetu. Ljudi i žene treba da se obrate, ne darom govorenja jezicima, niti činjenjem čuda, već propovedanjem Hrista razapetoga." (ML 219)

G.  Lažna čuda

"Neki od tih ljudi su se služili onim što su nazivali darovima i govorili da ih je Gospod postavio u Crkvi. Oni su se služili nekim besmislenim glasovima koje su nazivali nepoznatim jezicima, i koji su bili nepoznati ne samo ljudima nego i Gospodu i celom Nebu. Takve darove proizvode ljudi i žene uz pomoć velikog varalice. Fanatizam, lažna uzbuđenja, lažno govorenje jezicima, i bučno ponašanje smatrali su se darovima koje je Bog stavio u Crkvu. I zaista su neki bili prevareni." (1T 412)

"Ima zvezda lutalica koje se izdaju za propovednike koje je Bog poslao, koji propovedaju subotu iz mesta u mesto, mešajući istinu s pogrešnim emocijama i hraneći narod neoičnom mešavinom gledišta. Sotona ih je poslao da bi probudio odbojnost inteligentnih i osetljivih vernika. Neki od tih propovednika imaju mnogo da kažu o duhovnim darovima i često se oni na poseban način prikazuju. Oni se predaju divljim, uzbudljivim osećanjima, proizvode nerazumljive zvuke koje nazivaju darom govorenja jezicima. Izvesna klasa ljudi izgleda da je spremna da ih prihvati, pa je privučena neobičnim pojavama koje se zbijaju pred njima. Neki čudan duh vlada takvim ljudima, jer su spremni da obore i pregaze svakoga koji bi ih ukorio. Božji Duh nema ništa s tim radom." (4SG-b 154.155) 

"Čovek koji činjenje čuda proglašava ispitom svoje vere ustanoviće da i Sotona može, putem prevare, da čini čuda koja će izgledati kao prava." (Mar. 156)

"Način rada kojim se Hristos služio bio je da propoveda Reč, i da ublažava patnje čudesnim delima isceljenja. Međutim, ja sam poučena da mi danas ne možemo da radimo na taj način, jer će i Sotona pokazivati svoju moć čineći čuda. Božje sluge danas ne mogu raditi uz pomoć čuda, jer će se događati i lažna čuda izlečenja, koja će se predstavljati kao božanska." (2SM 54)

"Oni koji traže čuda kao dokaz božanskog vodstva nalaze se u velikoj opasnosti da budu prevareni. U Pismu stoji da će i neprijatelj delovati preko svojih oruđa koja su zastranila od vere, i oni će naizgled činiti čuda, čak uspevati da vatra padne s neba pred mnogim svedocima. Uz pomoć lažnih čuda Sotona će varati, ako bude bilo moguće, čak mi same izabrane."  (3SM 408.409)

"Neprijatelj duša želi da spreči ovo delo; i pre nego što bude došlo vreme za taj pokret, on će pokušati da ga spreči uvođenjem falsifikata. U onim Crkvama koje će uspeti da zavede svojim prevarama on će uspeti da prikaže da se izlivaju Božji posebni darovi; pokazaće će nešto što će se tumačiti kao veliki interes prema religiji. Mnoštvo ljudi će uzvikivati da Bog čini čudesna dela za njih, iako će se raditi o delovanju drugoga duha." (GC 464)

XV.  Literatura

Aune, David E. Prophecy in Early Christianity and the Ancient Mediterranean World, Grand Rapiuds, Eermans, 1983.

Bates, Joseph, "Remarks" In  a World to the Little Flock. n.p. 1847. P. 21.  Facsimile reproduction, Washington, D.C. Review and Herald, 1944.

Baus, Karl, From the Apostolic Community to Constrantine. Vol 1. of History of the Church, ed. Hubert Jedin and John Dolan. New York Crossroads, 1980.

Bonwetsch, N. Montanus, Montanism. The Nev Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge. Ed. Samuel Macauley Jackson. New York: Funk and Wagnalis, 1910. Vol. 7. pp. 485-487.

Carson, D.A. Showing the Spirit: A Theological Exposition od 1. Corinthians 12-14. Grand Rapids: Baker 1987.

Dunn, James D.G. Baptism ih tje Holy Spirit, Philadelphia: Westminster, 1977.

Ervin, Howard M. Spirit BBaptism: A Biblical Investigation. Peabody, Mass. Hendrickson, 1987.

Fox, Robin. Pagans and Christians. New York: Knopf. 1987.

Froom, Le Roy. The Prophetic Faith od our Fathers. 4 Vols. Washington, D.C. Review and Herald, 1950-1954.

Grudem, Wayne, The Gift of Prophecy in the New Testament and Today. Westchester, Ill, Crossway, 1988.

Hasel, Gerhard. Speaking ih Tongues: Biblical Speaking in Tongues and Contemporary Glossolalia. BBerrien Springs, Mich. Adventist Theological Society, 1991.

Houston, Graham. Prophecy: A Gift for Today? Downers Grove, Ill, InterVarsity, 1989.

Jemison, TT. Housel. A Prophet Among You. Mountain View, Calif. Pacific Pess, 1955.

Melton, J. Gordon. The Encyclopedia od Americam Religions. 3rd ed. Detroit: Gale Research, 1989.

Newman, Albert Henry. A Manual of CChurch History, 2. vols. Philadelphia; American Baptist, 1904.

Paulsen, Jan. When the Spirit Descends. Washington, D.C. Review and Herald, 1977.

Payne, J. Barton. Encyclopedia of Biblical prophecy. New York, Harper and Row, 1973.

Quebedeaux, Richard. "Conservative and Charismatic Developmednts of the Later Twentieth Century, Encyclopedia of the American Religious Experience: Studies of Traditions and Movements. 3 vols. Ed. Charles H.¸Lippy and Peter WW. Williams, New York: Charles Scribner's Sons, 1988. Vol 2. pp. 963-976.

Schatzmann, Siegfried S. A Pauline Theology of Charismata. Peabody , Mass. Hendrickson, 1987.

Smith, Timothy. The Spirit's Gifts: Then and Now. CChristianity Today, Mar 19. 1990, pp. 25.26.

Veltmann, Fred. Full Report of the Life of Christ, Research Project. Washington, D. C. Gen. Conference of SDA, 1988.

Wacker, Grant. Pentecostalism, Encyclopedia of the American Religious Experince: Studies of Traditions and Movements. 3 vols. Ed. Charles H. Lippy and Peter W. Williams. New York, Charles Scribner's Sons, 1988. Vol 2. pp. 933-945.

White, Arthur L. Ellen G. White, 6 vols. Washington, D.C. Review and Herald, 1969.

Wright, David. Montanism: A MOvement of Spiritual Remewal. Theological Renewal 22(1982) 19-29.

< 15 Poglavlje

Sadržaj

17. Poglavlje >