< 21 Poglavlje | Sadržaj | 23. Poglavlje > |
Gerhard F.
Hazel
Uvod
Biblija se
isto toliko naširoko bavi sudom kao i spasenjem. Te dve teme, sud i spasenje,
međusobno se isprepliću kao niti od 1. Mojsijeve pa sve do Otkrivenja. Mislim da
se to događa zato što sud i spasenje osvetljavaju milost i pravednost, dve
međusobno povezane karakteristike božanske prirode. Upravo zato se sud i
spasenje ne mogu i ne smeju razdvajati, jer bi inače izgubili svoju
sveobuhvatnost i ne bi se više uzajamno nadopunjavali.
Sud
zaslužuje našu posebnu pažnju, jer se bez njega ne bi mogla pravilno shvatiti
važna pitanja kao što su: (a) božanska pravednost u nepravednom svetu
(teodicija), (b) odmazda za učinjeno zlo, (c) patnje nevinih, (d) razrešenje
sukoba između dobra i zla, (e) kraj greha i patnji. Ali iznad svega, konačni sud
će doneti opravdanje Stvoritelju –
Njegovom karakteru, zakonu i vladavini – u mislima svih stvorenih bića, bilo
odanih, bilo pobunjenih, i osigurati večnu sigurnost i mir u celom svemiru.
Upravo zato je sud u Bibliji opisan kao bitan deo "večnog evanđelja" (Otkrivenje
14,6.7).
A. Rečnik suda u
Starom zavetu
1.
Jevrejski koren špt i izvedenice
2.
Jevrejski koren din i izvedenice
3. Jevrejski koren rib i
izvedenice
II.
Božanski sud u okviru procesa istorije
A. Božanski sud i
blagodat u 1. Mojsijevoj
1. Greh, pad, božanski
sud i blagodat
2. Greh, božanski sud i
blagodat za Kajina
3. Greh, božanski sud i
blagodat za svet
4. Greh, bođanski
sud i blagodat za Sodom i Gomor
B.
Greh, božanski sud i blagodat za narode i za Izrailja
1. Božanski sud i
blagodat za Hananićane
2. Božanski sud i
blagodat za narode
3. Božanski sud i
blagodat za stari Izrailj
E.
Kazneni sud i prirodne posledice čovekovih dela
III.
Božanski sud i kraj svetske istorije: poslednji sud
A.
Sažet prikaz sveopšteg poslednjeg suda
1. Sveopšti poslednji
sud u spisima starozavetnih proroka
2. Sveopšti poslednji
sud po učenju Isusa Hrista
3. Sveopšti poslednji
sud po učenju apostola
4. Sveopšti poslednji
sud pri kraju sveta
B.
Detaljan opis sveopšteg poslednjeg suda
2. Postadventni
milenijalni sud
3. Postmilenijalni
izvršni sud
A.
Božanski sud od rane Crkve do Doba prosvećenosti
B.
Božanski sud od Doba prosvećenosti do današnjeg vremena
1. Trendovi u liberalnoj
teologiji
2. Trendovi u
protestantskoj teologiji
B.
Postadventni milenijalni sud
C.
Postmilenijalni izvršni sud
Poseban sudski rečnik Biblije je vrlo
bogat i raznovrstan. Međutim, ona na mnogo mesta govori o sudu ne služeći se
tipičnom sudskom terminologijom. Ipak, smatramo da bi bilo vrlo korisno
pozabaviti se sudskom terminologijom Starog i Novog
zaveta.
A. Rečnik suda u Starom
zavetu
1. Jevrejski koren špt i
izvedenice
Jevrejski koren špt pojavljuje se ukupno
642 puta u Starom zavetu i imeničkom i glagolskom obliku. Odnosi se na akciju
kojom se obnavlja neki poremećeni ili ugroženi odnos.
Jevrejska reč šopet pojavljuje se 58 puta
i odnosi se na osobu koja ustanovljava krivicu ili nevinost optuženoga i koja
posle toga izriče presudu u njegovu korist ili na njegovu štetu (5. Mojsijeva
1,16; 1. Samuilova 7,15-17). Međutim, taj sudija je istovremeno pomoćnik,
spasitelj ili izbavitelj (Sudije 3,9.15; 2. Carevima 13,5; Isaija 19,20; Nemija
9,27). Cilj sudije je da uspostavi blagostanje i mir (jevrejski šalom). Suđenje
osigurava oslobođenje, opravdanje i spasenje, ili osudu i
kaznu.
Imenica suđenje ili pravda (jevrejski
mišpat) pojavljuje se 424 puta. Među njenim različitim značenjima sledeća su
važna: (1) sudijska odluka (oko 200 puta; 1. Carevima 20,40); (2) sudski slučaj
(Isaija 3,14); (3) autoritet, pravo ili pravda kao ljudska aktivnost (Psalam
106,3; Priče 12,5)); i posebno (4)
kao božanski atribut (5. Mojsijeva 1,17; 32,4; Psalam 119,149). Bog izvršava
presude (množina šepatim) protiv egipatskih bogova i prvenaca ((2. Mojsijeva
12,12; 4. Mojsijeva 33,4) izbavljajući Izrailja "mišicom podignutom i sudovima
velikim" (2. Mojsijeva 6,6).
I Izrailj je iskusio božanske sudove
(Jezekilj 5,10.15). Bog ih može izvršiti vojnim sredstvima (mač, Isaija 3,25;
Jeremija 9,16) ili putem prirodnih katastrofa kao u Jezekilju 14,21: "Mač i
glad, i zle zveri i pomor!" Neverni, buntovni Izrailj, koji je prekršio zavet s
Bogom, iskusio je kaznene sudove na isti način na koji je Bog izlivao svoje
sudove na neznabožačke narode, kao što je Moav (Jezekilj 25,11) ili Egipat
(Jezekilj 30,19). Ipak, ostatak će se izbaviti i Gospod će ga obnoviti (Amos
9,11-15). Taj verni ostatak biće zaštićen od svojih neprijatelja i tlačitelja
moćnom rukom svemogućeg Boga, koji će izliti svoje sudove na one "koji ih
pleniše" (Jezekilj 28,26).
Glagolski oblik jevrejskog korena špt
-"suditi", često izražava misao o presuđivanju između dve osobe (1. Mojsijeva
16,5) ili dve grupe ljudi (Sudije 11,27), čiji je međusobni odnos bio poremećen.
Među njima, dakle, dolazi do pomirenja i do uspostavljanja mira (jevrejski
šalom) delovanjem suda treće osobe.
Sudijska aktivnost može biti završena
donošenjem negativne odluke , osude (Jezekilj 23,45) ili pozitivne presude, oslobađanja
odnosno opravdanja optuženoga (Psalam 10,18. sa Bogom kao subjektom; Isaija
11,4; Psalam 82,3. s narodom kao subjektom). Ovo je prikazano u 5. Mojsijevoj
25,1. rečima: "Kada je raspra (jevrejski rib) među ljudima, pa dođu na sud da im
sude (jevrejski špt), tada pravoga neka opravdaju, a krivoga neka osude!"
Potlačeni uzvikuju "neka mi se sudi" ili
"neka budem opravdan" (Psalam 7,8; 35,24; 43,1). Molba je upućena Gospodu, koji
je pozvan da "sudi" ili da "opravda" potlačenoga i od kojega se očekuje da spase
i izbavi. Samo Bog može da donese pravedan sud i izvrši konačno
opravdanje.
Na temelju raznovrsne upotrebe jevrejskog
korena špt postaje jasno da u ljudskim i božanskim sudijskim aktivnostima
dvostruki aspekt osude-kazne ili
opravdanja-izbavljenja ima ključnu ulogu. Različiti oblici korena špt se mogu
upotrebiti i u negativnom i u pozitivnom smislu. Pojam sud nije negativan sam po
sebi.
2. Jevrejski koren din i
izvedenice
Iako je osnovno značenje ovog pojma
"suditi", din u užem smislu izražava autoritativnu, obaveznu presudu u pravnom
slučaju. Često se glagolski oblici dina pojavljuju u paralelizmima zajedno sa
oblicima glagola špt (Psalam 9,8.9; 140,13.12; Priče 31,9; Isaija 10,2),
ukazujući da imaju usko povezano značenje.
Gospod će "suditi (špt- izbaviti) svome
narodu" (5. Mojsijeva 32,36) i "suditi narodima" (Psalam 7,9.8), dolazeći da ih
izbavi, da ih rastereti. Mesijanski car će "suditi narodu tvojemu po pravdu"
(Psalam 72,2). Sa druge, negativne strane, On će "suditi narodu kojemu će
(Izrailj) služiti" (1. Mojsijeva 15,14) i On će "doći na sud" (Isaija 3,14) sa
starešinama Izrailja koje su činile nepravdu.
Jevrejska imenica din (pojavljuje se 19
puta) ima značenje "zakonsko pravo" (5. Mojsijeva 17,8; Jeremija 5,28; Psalam
9,4.5; Priče 29,7) i "sudska parnica" ili "slučaj" (Jov 35,14; Jestira 1,13).
Ona se može odnositi i na "osudu" ili "presudu" (Psalam 76,8.9) koju Bog izriče
sa Neba.
Imenica dajjan – sudija ili zaštitnik,
pojavluje se u 1. Samuilovoj 24,15. i u Psalmu 68,5.6. kao oznaka božanstva. Bog
je sudija. Danilovo ime, utemeljeno na pojmu din, znači "Bog je moj
sudija".
Aramejska imenica din pripisana je i Caru
Neba u Danilu 4,37.34, sa značenjem "sudija" Ista imenica je upotrebljena i
prilikom opisivanja prizora nebeskog suda u Danilu 7 u smislu "sudijska dvorana"
(Danilo 7,10) i ""presuda" svetima koju izriče Svemogući (Danilo
7,22).
3. Jevrejski koren rib i izvedenice
Osnovno značenje pojma rib je "raspravljati, sukobljavati se,
svađati se, prepirati se" (1. Mojsijeva 26,20-22; 4. Mojsijeva 20,3; 5.
Mojsijeva 33,7.8), ili "voditi sudski spor, započeti sudsku parnicu" (Isaija
3,13; Jeremija 2,9; Osija 4,4; Psalam 74,22).
Imenica rib (62 puta) odnosi se na raspravu među
pojedincima ili grupama (1. Mojsijeva 13,7; 5. Mojsijeva 25,1; Isaija 58,4).
Međutim, u našem slučaju, od najvećeg interesa je njena upotreba u smuslu
"zavetne sudske parnice" (Psalam 35,23). Bog je opisan kao Biće koje dolazi da
pruži pravnu pomoć pojedincu ili grupi (1. Samuilova 25,39; 2. Samuilova 22,44;
Psalam 35,1.23; Plač 3,58). Gospod učestvuje u sukobu – sudskoj parnici – protiv
naroda (Jeremija 25,31; 51,36). On učestvuje i u zavetnoj "sudskoj parnici"
protiv svog naroda Izrailja (Osija 4,1; Mihej 6,2; Jeremija 2,9), ali se i bori
za njega (Jeremija 50,34; 51,36). Gospod je i sudija i branitelj; On istovremeno
preuzima uloge tužitelja i branitelja.
Grčki koine jezik u Novom zavetu
upoitrebljava niz reči da izrazi različite ideje o sudu. Njihovo tačno značenje
zavisi isto toliko od konteksta koliko i od same reči.
Grčki
glagol krino – u značenju odvojiti,
razlikovati, razlučiti, podeliti, oceniti – upotrebljava se kao tehnički pravni
termin u ljudskim sudskim poslovima u značenju suditi, doneti odluku u sporu,
ili izneti pred sud (na primer, Luka 19,22; Jovan 7,51; Dela 25,9.10).
Upotrebljava se i u slučajevima suđenja u kojima učestvuju Hristos ili Otac
(Jovan 5,30; 8,16; 1. Korinćanima 5,13; 2. Timotiju 4,1; Jakov 2,12; 1. Petrova
4,5; Otkrivenje 6,10).
Značenje
"osuditi"" ili "kazniti" ponekad više odgovara nego "suditi". Na primer, Otac
nije poslao svoga Sina da "osudi" svet, umesto da sudi svetu (Jovan 3,17.18).
Oni koji poznaju zakon biće "osuđeni" po zakonu, umesto da im bude suđeno po
zakonu (Rimljanima 2,12) "Gospod će suditi (bolje kazniti) svome narodu!"
(Jevrejima 10,30)
Ova
imenica se prevodi rečima kao što su "sud", "osuda", "kazna". Njome se najčešće
izražava negativna odluka , u smislu "osuda" i "kazna" koja iz nje proizlazi. U
tekstu u 2. Petrovoj 2,4.11. pojam krisis je upotrebljen u smislu osude koja
donosi kaznu. "Dan suda" je dan kada će nebeski Sudija izreći osudu, kaznu
(2.Petrova 2,9).
Evanđelje
po Jovanu sadrži niz reči kojima Isus opisuje sud u sadašnjosti. Jovan 12,31.
govori o sudu nad Sotonom: "Sada je sud (krisis) ovome svetu. Sada će biti
isteran knez ovoga sveta napolje." U Jovanu 16,11. Isus kaže da će Utešitelj
ukoriti svet za "sud, što je knez ovoga sveta osuđen" – "što je bio
kažnjen".
Sud nad
Sotonom se odnosi na ograničavanje područja njegovog uticaja. Njegova kazna je
ograničavanje njegove aktivnosti na ovaj svet, koji "leži u zlu" (1. Jovanova
5,19).
Po
Isusovom učenju oni koji stoje u Njemu imaju večni život već sada: "Ko veruje
Sina ima život večni!" (Jovan 3,36) Vernici koji već sada imaju večni život će
ipak umreti, ali će ih Isus podići "u poslednji dan" (Jovan 6,40). Oni će se
ipak pojaviti na sudu, iako nisu pod osudom. Jovan 5,24. objašnjava: "Zaista,
zaista vam kažem, ko moju reč sluša i veruje onome koji je mene poslao ima život
večni i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život." Ove Isusove reči ne
znače da nema nikakvog suda za vernike. Tekst u Jovanu 5,24. je integralni deo
svoga konteksta: Jovan 5,19-30! Taj kontekst pokazuje da je Otac "sav sud
(krisis) dao sinu" (Jovan 5,22), i time otkriva da sadašnji sud ne ukida sud u
budućnosti.
Uslovi pod
kojima se stiče večni život sada su slušanje Isusovih reči i verovanje da ga je
Otac poslao (Jovan 5,24). Oba pojma se nalaze u participu prezenta aktiva, što
ukazuje da vernici treba trajno da budu u stanju slušanja i verovanja da bi
večni život postao trajna stvarnost u njihovom iskustvu. Večni život nije stanje
koje se nikada ne može izgubiti, već je to stvarnost vere u sadašnjosti jedino
za one koji ostanu u Hristu. Za vernika koji otpadne, večni život je izgubljen i
sud će odrediti njegovu sudbinu.
Vernik
koji ostane veran Bogu "ne dolazi na sud (krisis)" što znači "pod osudu", "pod
kaznu". Prema tome, vernik neće biti osuđen, neće biti kažnjen. Jedan savremeni
engleski prevod kaže: "Neće mu biti izrečena presuda!" – negativna presuda, neće
biti osuđen! (The Modern Language
Bible)
Jovan
3,19. kaže da "je sud (krisis) ovaj što videlo dođe na svet, i ljudima omile
većma tama nego li videlo, jer njihova dela behu zla." Ovde se stavlja jasan
naglasak na odvajanje, na podelu. Ljudi koji se suoče sa Hristom,
razdvajaju
se na
Njegove sledbenike (ljubitelje svetlosti) i Njegove protivnike (ljubitelje
tame). U život onih koji se sreću s Njime Isus unosi "krisis", koja ih
prisiljava da da se odluče za Njega ili protiv Njega. Oni koji se odluče za
Njega neće morati da se suoče s budućom osudom, kaznom, na poslednjem sudu, aliu
će obi koji ga odbace u to vreme morati da iskuse i osudu i
kaznu.
Iako se
pojam krima tradicionalno prevodi
rečju sud, često dobija konotaciju "odluka" ili "sudska presuda". Krima se često
upotrebljava u nepovoljnom smislu, kao osuda koja je posledica negativne odluke
na Božjem sudu (2. Petrova 2,3;
Juda 4; Otkrivenje 17,1). Ovo značenje je prikladno u jednom broju slučajeva kada se odluka suda
zaista pokazala kao negativna (Marko 12,40; Rimljanima 13,2; Galatima 5,10; 1.
Timotiju 5,12; Jakov 3,1).
U nekim
kontekstima i pozitivni i negativni aspekti su prisutni u pojmu krima. Tako se,
na primer, izriče božanska presuda u korist svetih, a protiv Vavilona
(Otkrivenje 18,20). U tom tekstu pojam
krima jasno obuhvata sud sa Božjom odlukom u korist Njegovih odanih
sledbenika i protiv Vavilona.
Kontekst
Otkrivenja 20,4. pokazuje da pojam
krima mora da znači sud. Na milenijalnom sudu pojam je upotrebljen da
označi aktivnosti svetih, koji su sada opravdani i sede na prestolima, i koji
zasedaju kao sudsko veće i imaju vlast da sude zlima. Od njih se očekuje da
izreknu negativnu presudu (Zapazite sličnu sliku u Danilu 7,10.22. kada Bog
sedi, a sveti izlaze na sud!). Ova imenica izgleda da je ovde upotrebljena zbog
svoje tipično negativne konotacije o osudi i kazni (Otkrivenje 17,1; 18,20). Ovo
delo suda spominje i apostol Pavle: "Ne znate li da će sveti suditi svetu?... Ne
znate li da ćemo i anđelima suditi!" (1. Korinćanima 6,2.3) Ovo delo obuhvata pažljivu istragu na
nebu, ispitivanje izveštaja o zlima (Otkrivenje 20,12-15) i odmeravanje
kazne.
Ova
imenica se prevodi kao ""sudija", bilo da se radi o ljudskim bićima (Matej 5,25;
Luka 18,2.6; Dela 24,10) ili o Bogu. U Jevrejima 12,23. govori se o "Bogu, koji
je sudija svima". Jakov 4,12. piše o Hristu kao o sudiji: "koji može spasti i
pogubiti!" On je opisan kao "pravedni sudija"" (2. Timotiju 4,8), "narečeni od
Boga sudija živima i mrtvima" (Dela 10,42) i kao "sudija koji stoji pred
vratima" (Jakov 5,9).
Zašto je
sud neophodan u procesu istorije, a ne samo na kraju vremena? Šta zahteva takav
sud? Zar nam Božja ljubav ne bi bila dovoljna? Hoće li božanska ljubav
nadglasati božanski sud?
Od samog
početka Biblije zapaža se izrazita veza između greha, suda i blagodati. Ova
povezanost nije prisutna samo u 1. Mojsijevoj, već se zapaža i u istorijskim
knjigama Staroga zaveta. Ona ima važnu ulogu u proročkim spisima i u drugim
delovima Svetog pisma.
1. Greh, pad, božanski
sud i blagodat
Kušač je
uspeo da unese greh u svet, menjajući tako i čovečanstvo i sam svet. Bog se
smesta pojavio na poprištu i uputio svoj božanski poziv: "Adame, gde si?" (1.
Mojsijeva 3,9) Ovaj poziv se ne bi smeo shvatiti kao osuda, već kao poziv čoveku
da se vrati Bogu i da okrene leđa Sotoni i ropskim okovima koje je greh doneo na
svet. Stvoritelj se predstavio kao Spasitelj svojim pozivom koji nudi blagodat.
Milostivi Stvoritelj je i sudija. Njegova sudijska aktivnost je obuhvatila
proklinjanje zmije (1. Mojsijeva 3,14). Tim aktom Bog je izrekao i izvršio
presudu. Zatim je izrekao presudu Evi (1. Mojsijeva 3,16) i Adamu (1. Mojsijeva
3,17-19).
U početku
ljudske istorije uspostavljen je odnos između greha, suda i blagodati koji će
obeležavati celu Bibliju. Pošto je objavio prvo mesijansko obećanje i time
uspostavio neprijateljstvo između zmije i žene, pošto je obećao da će Seme
ženino skršiti glavu zmiji (1. Mojsijeva 3,15), Bog je izrekao sud nad ženom.
Sud se odnosio na patnje prilikom rađanja dece i na zavisnost od muža (1.
Mojsijeva 3,16). Svrha ovog suda je bila da se zaleče rane i obuzda zlo, da se
otkrije božanska blagodat. Trebalo je da se ponovo uspostave poremećeni odnosi,
da se sačuva veza između muža i žene i da se uspostavi novi odnos čoveka sa
Stvoriteljem i Spasiteljem. Osim toga, trebalo je da se obuzda širenje greha i
pokvarenosti.
I sud nad
Adamom bio je slične prirode, lečenje rana i obuzdavanje zla. Trebalo je da Adam
teško radi i da u znoju lica svojega nabavlja hranu (1. Mojsijeva 3,19). I to je
bio deo Božjeg šireg plana spasenja kojim će se obuzdati uticaj greha. Trebalo
je da rad bude korisni protivotrov za lečenje lakoumne lenosti, da čoveku pruži
sreću i radost zbog postignutih radnih uspeha.
Ovde se
srećemo sa nekoliko osnovnih elemenata biblijskog shvatanja suda: (1) Sud treba
da leči i obuzdava zlo. Bog zadržava kontrolu nad grehom, propisujući novi
poredak, uspostavljajući nove odnose i obuzdavajući širenje greha. (2) Greh je
neposlušnost Božjoj izričitoj naredbi, koja je bila izrečena da bi se prvi par
sprečio da učini zlo i da donese bedu sebi i celom svetu; prema tome, greh je
nepoštovanje Božje volje izražene u Njegovom zakonu. (3) Obnoviteljski aspekt
suda (kada je prisutan) treba da donese obnovljenje i vraćanje u prvobitno
stanje sklada s Božjom voljom; on treba da omogući obuzdavanje greha i da
pomogne čoveku da ostane odan svom Stvoritelju i
Otkupitelju.
2. Greh, božanski sud i
blagodat prema Kajinu
Izveštaj o
Kajinu i Avelju opisuje kako je greh poprimio nove dimenzije. Pod uticajem
greha, Kajin je ubio svoga brata posle sukoba oko pravog oblika bogosluženja (1.
Mojsijeva 4,1-16). Bog se neposredno suočio s Kajinom, postavljajući mu dva
pitanja: "Što se srdiš?" (1. Mojsijeva 4,6) i "Gde ti je brat Avelj?" (1.
Mojsijeva 4,9) Bog je izrekao svoj sud nad Kajinom (1. Mojsijeva 4,10-12) i on
je otišao "ispred Gospoda i naselio se u zemlji Naidskoj na istoku prema Edemu"
(1. Mojsijeva 4,16).
Redosled
događaja u izveštaju o Kajinu i Avelju ovako bi se mogao sažeti: ljudski greh
(1. Mojsijeva 4,3-8), božanska intervencija sudom (1. Mojsijeva 4,9-12),
blagodat oproštenja ukazana čoveku radi njegove zaštite (1. Mojsijeva 4,13-15),
kazna izrečena i izvršena (1. Mojsijeva 4,16). Jasno je vidljivo da Bog preuzima
odlučujuću ulogu ne samo u suđenju i izvršavanju kazne, već i u pružanju
milostive zaštite od budućih pretnji.
Sud je po
svemu sudeći istovremeno kazneni (retribucija) i spasavalački po svojoj prirodi;
njime se obuzdava greh, ograničavaju rezultati kazne, i ukazuje zaštita Kajinu
od pretnje pravila taliona: oko za oko i zub za zub (2. Mojsijeva 21,23)
3. Greh, božanski sud,
i blagodat prema svetu
Izveštaj o
"sinovima Božjim" (Setovci) koji su se ženili "kćerima čovečjim" (Kainovci) u 1.
Mojsijevoj 6,1-4. objašnjava kako je došlo do izopačenja ljudske prirode i
sveopšteg Potopa, koji je označio kraj pretpotopnog sveta.
U vreme
pravednog Noja Gospod je video "da je nevaljalstvo ljudsko veoma veliko na
zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle" (1. Mojsijeva 6,5). "A
zemlja se pokvari pred Bogom i napuni se zemlja bezakonja." (1. Mojsijeva 6,11)
"I pogleda Bog na zemlju, a ona beše pokvarena, jer svako telo pokvari put svoj
na zemlji." (1. Mojsijeva 6,12) Ova sveopšta pokvarenost odnosila se na ljudske
misli i na njihova dela i pružila je Bogu moralni razlog da izrekne i izvrši
kazneni (retributivni) sud u obliku uništavajućeg Potopa.
Moralna
motivacija Biblije je jedinstvena u antičkom svetu. Nijedna od priča o potopu,
poznata na Bliskom Istoku, bilo sumerska ili akadska, ne objavljuje moralnu
motivaciju božanskog suda. Vanbiblijske priče o potopu govore o hirovitim
božanstvima koja šalju potop bez ikakvog moralnog povoda koji bi opravdao tako
surov postupak. Atrahazijski epski izveštaj kaže da su bogovi poslali potop zato
što su ljudi svojim bučnim noćnim svetkovinama ometali bogove u zasluženom
odmoru.
Biblijski
izveštaj, sa druge strane, otkriva Boga koji izriče sud zbog neuporedivog
širenja greha i krajnje moralne pokvarenosti čovečanstva. Božanski sud u
izveštaju o Potopu pokazuje da je sud bio retributivan (kaznen) po svojoj
prirodi, da je krivcima odmerio kaznu prema zasluzi, utemeljenoj na njihovim
zlim delima. On takođe ukazuje da je sud imao i ograničavajući učinak, njime je
obuzdan greh. Iako je Bog najavio uništenje života sa lica Zemlje (1. Mojsijeva
6,7.13), ipak je svoju nameru milostivo otkrio da bi spasao one koji će se
obratiti Njemu (1. Mojsijeva 6,14-22). Božanska kazna u biblijskom izveštaju u
1. Mojsijevoj knjizi nije ni neselektivna ni hirovita,
kapriciozna.
I božanska
blagodat se pokazala na delu. Bio je objavljen period od 120 godina vremena
milosti, u toku kojega se grešno čovečanstvo moglo obratiti Bogu i biti
pošteđeno. Blagodat se pokazala i otvaranjem puta spasenja osuđenom svetu: verni
ostatak je izgradio brod spasenja i stavio ga na raspolaganje pokajnicima (1.
Mojsijeva 6,17.18).
U
izveštaju o Potopu ponovo se zapaža posebni redosled: (1) umnožavanje greha (1.
Mojsijeva 6,1-5.11.12), (2) božansko objavljivanje kazne za greh (1. Mojsijeva
6,6.7.13), (3) blagodat oproštenja i spasenja (1. Mojsijeva 6,14-22; 7,1-5) i
(4) kazna izvršena i verni ostatak spasen (1. Mojsijeva
7,1-8,22).
4. Greh, božanski sud i
blagodat prema Sodomu i Gomoru
Izveštaj u
1. Mojsijevoj 19 ponovo otkriva međuigru između suda i spasenja. On ponovo
pokazuje da Bog deluje neposredno, ne služeći se nikakvom ljudskom silom, da
izrekne i izvrši svoje kaznene sudove nad gradovima u ravnici. Dva glasnika
("anđela") došla su u grad i Lot ih je pozvao da provedu noć u njegovom domu (1.
Mojsijeva 19,1-3). Neki stanovnici grada želeli su da na strancima izvrše dela
neprirodnog seksualnog nasilja (1. Mojsijeva 19,4-6). Ovo odvratno ponašanje
prepunilo je čašu njihovog bezakonja i nebeski gosti objavljuju Lotu da zajedno
s porodicom mora da napusti grad "da ne pogine u bezakonju grada toga" (1.
Mojsijeva 19,15).
Završetak
izveštaja beleži da je Bog "zatro
gradove u kojima življaše Lot" (1. Mojsijeva 19,29). Prema tekstu u 1.
Mojsijevoj 19,24 "pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od
sumpora i ognja". Gospod je bio direktni i neposredni izvršilac uništenja
pokvarenih gradova. On se poslužio elementima prirode da izvrši zaslužene
kaznene sudove.
Ovde, kao
i prilikom sveopšteg Potopa, nema božanskog napuštanja gradova, nema prepuštanja
ljudima da sami unište sebe. Sam Bog zaustavlja njihovu pokvarenost. On sam je
sudija i zatirač zlih, dok je istocvremeno i spasitelj vernog ostatka. Sud,
blagodat i spasenje se međusobno dopunjuju.
Sud,
opisan u 1. Mojsijevoj, postavlja uzor i model za međusobni odnos između
spasenja i suda u celom ostatku Svetog pisma. Savršeno delo stvaranja se stalno
nalazi pod uticajem greha, koji nastavlja da raste i zauzima strahovite
proporcije. Božanski sudovi su bili neophodni u različlitim prelomnim trenucima
ljudske istorije. Stalno iznova božanska blagodat se pokazivala na delu,
upućujući ponovljene pozive grešnicoima da se pokaju i vrate dobrom Bogu čija je
namera da spase sve one koji žele da budu spaseni. Na kretanje od nedozvoljenog
jedenja ploda do ubistva, od bezobzirnog ubijanja do potpune pokvarenosti i
nasilja sa neograničenim seksualnim nemoralom, Bog je odgovarao sudovima koji su
bili primereni svakom pojedinačnom slučaju. Božanski sudovi su spasonosni po
nameri za pokajane grešnike, kazneni po prirodi za one koji ostanu uporni,
namenjeni da ograniče rastenje greha.
Izveštaj
pokazuje da Bog ostaje konačni i jedinstveni sudija. On je istovremeno pravedan
i milosrdan sudija i Bog koji deli svoju blagodat ljudima. Božanska pravda nije
odvojena od božanske blagodati i milosti. Adamu i Evi je bilo održano pravedno
suđenje, ali je božanska blagodat odložila izvršenje smrtne kazne. Kajin je
prognan, ali je na njega stavljen znak božanske blagodati da bi ga zaštitio.
Sveopšti Potop je uništio celokupni kopneni život, ali tek pošto je milosrdni
Bog ponudio svoje spasenje svim pokajanim grešnicima. Božanski sudovi nisu
nasumični, hiroviti ili samovoljni. Božanska pravda se primenjuje na
odgovarajući način i u ograničenoj meri. Blagodat i milost stoje na raspolaganju
onima koji ih žele.
Bilbija, a
posebno Stari zavet, sadrži mnoge tekstovi u kojima se narodi opisuju kao
primaoci božanske blagodati. Ova tematika se prvo pojavljuje u odnosu prema
Hananićanima i neznabožačkim narodima. Posle toga se tek raspravlja o pitanju
božanskog postupanja u pravdi u blagodati sa starim
Izrailjem.
1. Božanski sud i
blagodat prema Hananićanima
U
kontekstu Božjeg zaveta sa Avramom
Gospod je obećao da će se postarati za zemlju u kojoj će živeti Avramovi potomci
(1. Mojsijeva 12,7;; 17,8). Stanovnici koji su naseljavali zemlji pre dolaska
Izrailjaca trebalo je da dobiju priliku da upoznaju pravoga Boga i da stanu na
Njegovu stranu.
Avramovi
potomci će pasti u ropstvo i biće "mučeni četiri stotine godina" (1. Mojsijeva
15,13). Posle toga, Bog će "suditi narodu kojemu će služiti" (1. Mosjijeva
15,14). Bog je govorio o Egiptu kao o tlačitelju Izrailja. I tada, "u četvrtom
kolenu" (jevrejski dor, "životni vek"), oni će se vratiti u Hanan, "jer gresima
amorejskim još nije kraj" (1. Mojsijeva 15,16). Još vremena milosti i blagodati
Bog je odvojio za stanovnike Hanana pre dolaska Izrailjaca da bi mogli upoznati pravoga Boga i
obratiti se Njemu.
Zajednički
naziv "Amorićani" u 1. Mojsijevoj 15,16. izgleda da se odnosi na sve narode i
plemena koji su navedeni nešto kasnije u 1. Mojsijevoj 15,19-21. Ova ista
plemena se pojavljuju i prilikom nabrajanja stanovnika koje je Izrailj izagnao
kada je zauzeo Hanan (2. Mojsijeva 13,5; Isus Navin 3,10). Vanbiblijski izvori
informacija o stanovnicima Hanana pokazuju karakter tih
ljudi.
Hananićani
su održavali nemoralne običaje, posebno kao deo svojih verskih službi.
Hananićanska religiuja je bila politeistička, sa Elom kao glavnim božanstvom i
Valom kao najaktivnijim bogom. Atira je bila supruga boga Ela, a njen kultni
simbol je bila Ašera. Supruga boga Vala je bila boginja Anat. Smrt boga Mota od
ruke Anat opisana je najstrašnijim izrazima. Među žrtvama koje su Hananićani
prinosili svojim mnogobrojnim božanstvima bile su i ljudske, posebno dečje,
prinošene bogu Molohu. Hramska prostitucija, praćena odvratnim nemoralnim
običajima, predstavljala je deo kulta plodnosti Hananićana. Vračanje je bio vrlo
razvijeno.
U vreme
Avrama Bog je proglasio da se čaša bezakonja Amorićana (Hananićana) još nije
napunila (1. Mojsijeva 15,16). Još su zasluživali vreme blagodati i probe, vreme
dodatne milosti. I njima se morala pružiti prilika da upoznaju pravog Boga i da
se obrate Njemu. Avram i njegovi potomci bili su stavljeni u njihovu sredinu da
bi im pomogli da nađu Boga i pravi put spasenja.
Kratko
vreme posle Izlaska iz Egipta, Izrailjci su se suočili sa Amaličanima, potomcima
Isava i njegove hetitske žene (1. Mojsijeva 36,2.10-12). Kod Rafidima Amaličani
su napali Izrailjce (2. Mojsijeva 17,8-13) s leđa (5. Mojsijeva 25,17.18). Posebna
napomena naglašava da se Amaličani nisu bojali Boga (5. Mojsijeva 25,18). Iako
su preko svog pretka Isava morali saznati o pravome Bogu, iako su čuli šta je
taj Bog učinio u Egiptu, iako su videli kako se Njegova snaga pokazala prilikom Izlaska, izabrali su prkos.
Odvratna izdaja Amaličana napunila je čašu njihovog bezakonja, i božanski
kazneni sudovi su izrečeni nad njima: "Sasvim ću istrebiti spomen Amalikov ispod
neba!" (2. Mojsijeva 17,14) Bog se
poslužio Izrailjcima da savlada Amaličane koji su napadali (2. Mojsijeva
17,6-16). Ljubav, ništa manje od pravednosti je zahtevala da Amaličani iskuse
Božje kaznene sudove.
Kada je
Izrailj stigao do teritorija Siona, vladara Hešbona, zatražio je na pređe preko
njegove zemlje, nudeći da plati hranu i vodu koju će potrošiti (5. Mojsijeva
2,27-29). Sion je odbio, jer je njegovo srce otvrdnulo, a njegov duh postao
uporan (5. Mojsijeva 2,30). To
nagoveštava da je i Sion imao priliku da upozna i prihvati puteve pravoga Boga,
ali da je kao i Faraon otvrdnuo svoje srce i ustao svojim duhom na Gospoda.
Njegova čaša bezakonja prepunila se ovim delom prkosa. Gospod ga je osudio
svojom silom (5. Mojsijeva 2,32-36). Bio je to i kazneni i osvetnički sud.
Kasnije je bio pobeđen i Og, vladar Bašana (5. Mojsijeva 3,1-11). "Tako uzesmo
onda zemlju iz ruku dvojice careva
Amorejskih, koja je s ovu stranu Jordana, od potoka Arnona do gore Ermona." (5.
Mojsijeva 3,8)
Pad
Jerihona, prastarog i čuvenog grada, dogodio se čudesnim delovanjem samoga
Gospoda. Grad je bio dobro utvrđen, ali je sam Bog oborio njegove zidine (Isus
Navin 6,1-24). Izveštaj o borbi za Jerihon pokazuje da je Bog bio vođa. Kao
sudija, On je izvršio svoj sud uz pomoć prirodnih ljudskih oruđa. Ovaj izveštaj
je karakterističan za sve osvajačke ratove opisane u Starom zavetu. Gospod je
vodio Izrailjce u svim njihovim osvajačkim ratovima. Kada bi Izrailjci uzeli
vodstvo u svoje ruke, žalosno su propadali, kao što pokazuje i zapis o
zauzimanju Gaja (Isus Navin 7,1-5). Bog je izabrao i pozvao Izrailja da mu
posluži kao oruđe kažnjavanja, i to je dovelo do potpunog preokreta u njihovim
ratovima i u političkim snagama u Izrailju. Da, bila je to Božja namera da preko
njihove teokratske države On pokaže svoju snagu i svoje vodstvo. Izrailj nije
smeo da deluje na svoju ruku. Na nesreću, Izrailjci se nisu dugo držali Božjih
planova.
Bog je
onaj koji sudi narodima. Ovaj koncept stavlja osvajačke ratove u posebnu
kategoriju. Ljudska oruđa se mogu upotrebiti po Božjem naređenju. Služeći se
Izrailjem Bog nam je pružio pouku o strašnim posledicama greha, idolopoklonstva
i buntovništva. Izrailj je shvatio šta se događa onima koji idu putevima
neznabožačkih naroda.
Bog se
služi i svojim oruđima u prirodi, kao što su gradno kamenje (Isus Navin 10,11),
stršljenovi (Isus Navin 24,12), epidemije (2. Mojsijeva 32,35) ili glad
(Jeremija 11,22). U Nojeve dane, sud je došao preko vode (1. Mojsijeva 6-8),
prilikom uništenja Sodoma i Gomora Bog se poslužio "sumporom i ognjem" (1.
Mojsijeva 19,24). Božja metoda izvršavanja suda mogla je biti direktna upotreba
natprirodnih sredstava (2. Mojsijeva 33,2): "I poslaću pred tobom anđela!", ili
direktna upotreba prirodnih sredstava (voda, vatra, glad, kuga, epidemija, grad,
srtšljenovi) ili indirektna upotreba istih sredstava, preko ljudskih oruđa
(Izrailj, kasnije Asirija i Vavilon).
Uništenje
Hananićana, kako je opisano u Starom zavetu, trebalo je da bude izvršenje
izričite božanske naredbe: "Potri ih, ne hvataj s njima vere, niti se smiluj na
njih!" (5. Mojsijeva 7,2)
Neki
smatraju da je uništenje nekadašnjih Hananićana u neskladu s duhom božanske
ljubavi i milosti poznatom iz Biblije. Mi smo, međutim, već ustanovili da je
uništenje Hananićana predstavljalo deo šireg konteksta, da se dogodilo zbog
njihovog bezakonja, njihovih nemoralnih običaja, njihovog odbijanja da se obrate
Bogu u toku vremena milosti koje im je bilo dodeljeno, i njihovog buntovnog
prkosa s kojim su dočekali Izrailjce. Bilo je očigledno da 400 godina vremena
milosti nije ni najmanje uticalo na njihovo ponašanje. I oni sami i njihovi
potomci posle njih, ostali su buntovni i razvratni, kao što hananićanska
religija i kultni običaji jasno svedoče.
Biblijska
slika otkriva da su ti ljudi imali mnoštvo prilika da upoznaju pravoga Boga.
Avram je živeo među njima skoro stotinu godina; Isak, njegov sin, celi svoj
život, 180 godina. Edomljani su imali Isava kao svoga pretka; ipak se nisu
obratili pravome Bogu. Oni su bili prvi koji su se okrenuli protiv Izrailjaca,
gnevno ustajući i protiv Boga i protiv potreba naroda koji je putovao.
Hananićani su bili svedoci svega što je Bog učinio u Egiptu i kako se čudesno
starao o onima koji su pošli za Njime. Hananićani su istrajali u svom
buntovništvu i strašnom idolopoklonstvu, napadali su i zlostavljali Božji narod.
I božanska pravda i Njegova ljubav zahtevali su da im bude suđeno i da osete
posledice svojih dela, onako kako ih Bog bude usmerio i
odredio.
2. Božanski sud i
Njegova blagodat prema narodima
Proročke
knjige Starog zaveta sadrže mnoga proročanstva o Božjim sudovima nad narodima.
Prvi veliki deo tih proročanstava se nalazi u početnom delu Knjige proroka Amosa
(Amos 1,3-2,16). Reć je o Sircima (Amos 1,3-5), Filistejcima (Amos 1,6-8),
Tircima (Amos 1,9.10), Edomcima (Amos 1,11.12), Amoncima (Amos 1,13-15),
Moavcima (Amos 2,1-3), ali i o Judi (Amos 2,4.5) i Izrailju (Amos
2,6-16).
Svako od
tih proročanstava započinje uvodnom frazom: "Tako reče Gospod!" – otkrivajući na
taj način da sudovi zaista dolaze od Gospoda. U svakom od tih proročanstava prvo
lice jednine za Gospoda je upotrebljeno u frazi: "Za tri prestupa... i za
četvrti, ja neću povući svoje sudove!" Time se potvrđuje da je Gospod aktivno
uključen u kaznene sudove za učinjene prestupe kojima je prepunjena čaša
bezakonja svakog naroda. Bog smatra da je svaki narod odgovoran za ono što je
učinio.
Kazneni
sudovi nisu utemeljeni na nekom automatskom ili mehaničkom odnosu između dela i
posledice u kojemu bi Bog ostao neaktivan, a posledica automatski sledila
učinjeno delo. Gospod je stalno iznova opisan kao Biće koje je aktivno uključeno
u proces suđenja u toku istorije. Postoji božansko moralno merilo po kojemu
narodi treba da se upravljaju.
I drugi
manji proroci sadrže proročanstva protiv naroda. Ona su prisutna u Joilu (Joilo
3,9-17), Sofoniji (Sofonija 2,4-15), Avdiji (Avdija 1-6), i Zahariji (Zaharija
9,1-6). Cela Knjiga proroka Jone
govori o sudu i milosti prema Asircima i prema samome
Joni.
Knjiga
proroka Isaije sadrži niz proročanstava o sudu: protiv Vavilona (Isaija
13,1-22), Asirije (Isaija 14,24-27), Filisteja (Isaija 14,29-32), Moavaca
(Isaija 15,1- 16,14), Sirije (Isaija 17,1-14), Etiopije (Isaija 18,1-7), Egipta
(Isaija 19,1-17; 20,3-6), Edoma i Arabije (Isaija 21,11-17), i Tira (Isaija
23,1-18). Tekstovi u Jeremiji 46-51 i Jezekilju 25-32 sadrže dalja proročanstva
protiv naroda. Ova proročanstva o sudu nad narodima pokazuju da je Gospod zaista
sudija svim narodima i da je Njegovo područje sudijske aktivnosti isto tako
sveobuhvatno kao i gresi i krivica naroda (Jeremija
51,2-23.25.26).
Izraz "dan
Gospodnji" se upotrebljava za dan suda protiv stranih
naroda
(Isaija
13,9; Jerenija 46,10), ali i protiv Izrailja (Amos
5,18-20).
I Knjiga
proroka Danila govori o suđenju narodima pre poslednjeg suda. Iako je osnovna
tematika knjige apokaliptička eshatologija, postoji jasna istorijska veza od
vremena Vavilonskog carstva ((Danilo 2,28), preko istorijskog perioda
Medo-Persije (Danilo 8,20), Grčke (Danilo 8,21) i Rima sa Malim rogom, sve do
vremena posletka (Danilo 8,17.19; 11,40; 12,1). Svakoj od četiri imperije se
sudi i svaka doživljava kraj (Danilo 7,11-12). Bog ne samo da ima predznanje o
istorijskom redosledu naroda, da otkriva unapred njihov dolazak, aktivnost i
pad, već je aktivno uključen i u oblikovanje istorije. On "smeće careve i
postavlja careve" (Danilo 2,21). On je veliki sudija narodima i istoriji ovoga
sveta.
3. Božanski sud i
blagodat prema starom Izrailju
Izrailj je
utemeljen kao narod božanskom intervencijom u istoriji. Na brdu Sinaju Bog je
milostivo sklopio zavet sa naraštajem u pustinji (2. Mojsijeva 19-24). Naraštaj
Izlaska je stekao iskustvo otkupljenja, spasenja, i oslobođenja iz duhovnog i
telesnog ropstva (2. Mojsijeva 1-18). Sinajskim zavetom je uspostavljen
sadržajan odnos sa Bogom (2. Mojsijeva 19,1-6).
Bog je u
svoj zavet sa Izrailjem ugradio svoj sveopšti moralni zakon kao sredstvo da žive
uspešnim načinom života. Trebalo je da njime bude regulisan njihov odnos ljubavi
prema Bogu (prve četiri zapovesti) i njihov odnos prema bližnjima (preostalih
šest zapovesti Dekaloga). Na taj način Dekalog im je stavio na raspolaganje
sveopšte norme koje će vladati odnosom čoveka i Boga i čoveka i
čoveka.
Ceremonijalni
zakon dat Izrailjcima trebalo je da onima koji su pali u greh omogući da dobiju
oproštenje greha, da greh koji su učinili dobije pomirenje zastupničkom žrtvom
za greh, i da grešnik u potpunoj meri obnovi svoj zavetni odnos sa svetim Bogom.
Trebalo je da se putem ceremonijalnog zakona zbrinjavaju gresi Izrailja sve dok
jedina istinska žrtva budućeg Mesije ne obavi svoju ulogu. Zakoni o ishrani (3. Mojsijeva 11,2-23. 41-45; 5.
Mojsijeva 14,3-21) potiču iz vremena davno pre nastanka Izrailja (1. Mojsijeva
9,2-4) i nastavljaju da obavljaju svoju ulogu i posle izrailjskih vremena (Dela
15; Hasel 1991; vidi Svetilište I.B.C!).
Svi ovi
zakoni – različiti po poreklu, svrsi i ulozi – predstavljali su temelj Božjeg
plana sa starim Izrailjem. "U Izrailju su tada svi zakoni ukazivali na Boga kao Gospoda i Sudiju. Odatle i
jedinstvenost starozavetnog odnosa prema
Bogu. Teološka upotreba pravnih izraza moguća je jedino onda kada vera u
bogove prirode bude zamenjena verom u Boga kao ličnost, Boga koji je uspostavio
istorijski odnos s narodom koji mu služi." (TDNT 3,925) Zavetni odnos, u koji su
uključeni univerzalni i vremenski ograničeni zakoni, predstavlja temelj i razlog
za Boga da sudi Izrailju kada on prekrši svoj zavet s
Bogom.
Sud nad
Izrailjem je povezan sa zavetnim blagoslovima i prokletstvima. Na kraju dugog
nabrajanja zavetnih zakona, pravila
i uredaba (5. Mojsijeva 5-26), pojavljuju se i zavetni blagoslovi i
zavetna prokletstva (5. Mojsijeva 27; 28). U 5. Mojsijevoj 30. poglavlje Mojsije preporučuje Izrailju da izabere
"život i dobro" (5. Mojsijeva
30,15) i "blagoslov" umesto "zla" i "smrti" (5. Mojsijeva 30,15) i "prokletstva"
(5. Mojsijeva 30,19), ostajući veran Bogu zaveta. I 3. Mojsijeva upoređuje
zavetne blagoslove (3. Mojsijeva
26,3-13) i prokletstva (3. Mojsijeva 26,14-39). Istorija Izrailja predstavlja
ispunjenje zavetnih blagoslova i prokletstava.
Tragično
je što je Izrailj stalno iznova ustajao protiv svog milostivog zavetnog Boga i
Njegovih zakona. Da bi ponovo vratio Izrailja u pravi zavetni odnos, Bog je slao
svoje proroke s pozivima na pokajanje i opomenama o strašnim posledicama
njihovih dela. Gospod je mnogo puta podizao protiv Izrailja "zavetnu parnicu"
(jevrejski "rib", Osija 4,1-3; Mihej 6,1-8).
Gospodnja
"zavetna parnica" protiv Izrailja
detaljno je predstavljena u Miheju 6,1-8. Prvo dolazi poziv Izrailju da
sluša (Mihej 6,1), jer Gospod ima zavetnu parnicu (rib) sa svojim narodom (Mihej
6,2). On iznosi svoj slučaj pred planinama, bregovima i temeljima Zemlje (Mihej
6,1.2). Postavlja optuženima svoja pitanja i traži da se brane (Mihej 6,3). Objavljuje kakvu je negu ukazivao
Izrailju i objašnjava zašto mu upućuje svije zahteve (Mihej 6,4.5). Izrailj
odgovara pitajući kakva vrsta žrtve bi bila dovoljna da se ukloni otuđenje od
Gospoda (Mihej 6,6.7). Odgovor glasi da to ne može biti neka prazna životinjska
žrtva, već život vere i pokornosti
Bogu: "Pokazao ti je o čoveče šta je dobro i šta Gospod ište od tebe, osim da
činiš što je pravo (mišpat)i da ljubiš milost (hesed) i da hodiš smerno s Bogom
svojim?" (Mihej 6,8) Izrailj treba da živi u skladu s blagoslovenim zavetnim
obavezama, njegovim normama i zakonima. Odgovor zaista poziva na žrtvu, ali
spoljašnje životinjske žrtve imaju vrednost jedino ako je prvo prinesena
unutrašnja žrtva samoga sebe, pokazana istinskim obraćenjem
Bogu.
Izraz "dan
Gospodnji" pojavljuje se prvo u Amosu 5,18-20. Ova fraza pojavljuje se 16 puta u
šest raznih proročkih knjiga. Ali, ako uzmemo u obzir i slične fraze: "Gospod
ima dan", "dan gneva Gospodnjega", ""dan onaj", "dan" i "dan kada će" nalazimo
preko dve stotine takvih tekstova, prvenstveno u proročkim knjigama Staroga
zaveta. Ima dovoljno dokaza u Starom zavetu da izraz "dan Gospodnji" često
izražava misao o danu suda protiv Božjeg naroda Izrailja.
Omiljeno shvtanje mnogih Izrailjaca u
Amosovo doba bilo je da će "dan Gospodnji" biti dan odbrane Izrailja, jer će
Gospod doći da odbrani svoj narod kada ga ugroze neprijatelji. Međutim, Amos
objavljuje: "Teško onima koji žele dan Gospodnji! Šta će vam dan Gospodnji? Tada
je mrak, a ne videlo. Kao da bi ko bežao od lava pa bi ga sreo medved; ili, kao
da bi ko došao u kuću i naslonio se rukom na zid pa bi ga zmija ujela. Nije li
dan Gospodnji mrak, a ne videlo? i tama, bez svetlosti?" (Amos 3,18-20) Ova
suprotnost onome što se obično verovalo bila je sračunata da trgne Izrailja iz
lažne sigurnosti i da ga navede da ozbiljno razmisli o svojoj izrazitoj
buntovnosti. Cilj joj je bio da objavi šta će ih snaći i da ih tako vrati
Gospodu pre nego što bude suviše kasno. Ukoliko ostanu uporni u svojoj
pokvarenosti, Bog će suditi svome narodu i izvršiti zasluženu kaznu zato što je
narod prekršio svoj zavet s Njime.
Svrha
Božjeg suda je bila da suoči Izrailja sa stvarnošću njihovog puta u smrt, puta
koji su sami izabrali kada su odbacili Božji dragoceni zavet. Ako budu nastavili
da idu tim svojim putem, moraju znati
da će to značiti odvajanje od života i Boga koji im je dao život, da će
to značiti da su krenuli putem koji vodi u propast i u smrt, u smrt koju će im
zadati njihov vlastiti Bog. Osim toga, trebalo je da kazna pročisti Izrailja, i
da ga milostivo vrati Bogu. Bog se služi sudom kao što se livac služi ognjem da
ukloni svaku nečistoću i svaku stranu primesu (Isaija 1,22-25). Sud će doneti
pravednu i pravilno odmerenu kaznu za sva njihova zla dela. Njihovi gresi,
prestupi i svako zlo zahtevaju odmazdu, zlo mora da bude
osuđeno.
Izrailj je
nastavio da ide putem pobune i doživeo je da oseti sud. Plemena Severnog
carstva, posle mnogih opomena i poziva da se vrate Bogu, konačno su bila
odvedena u asirsko ropstvo 722. godine pre Hrista. Južno Judino carstvo došlo je
do svog neizbežnog i tragičnog kraja 586. godine pre Hrista, i ono pošto je
narod odbacio mnoštvo glasova proročkih opomena i saveta.
Danilova
poznata molitva (Danilo 9,4-19) govori o Bogu koji drži "zavet i milost onima
koji ga ljube i drže zapovesti njegove" (Danilo 9,4), i o izdaji koju je Izrailj
učinio protiv Boga (Danilo 4,7). Danilo priznaje da narod nije slušao poruke
"sluga tvojih proroka" (Danilo 9,10). Danilo govori i o kletvama zaveta koje su
"napisane u zakonu Mojsijevu" i koje su se "izlile na nas" (Danilo 9,11), on se
poziva na Božju "veliku milost" (Danilo 9,18), priznaje sve grehe i traži
oproštenje (Danilo 9,9.19). Bog je svoju veliku milost i blagodat i svoje
saučešće prema svome narodu pokazao time što je dozvolio da se narod vrati u
svoju zemlju i da ponovo podigne Hram i grad Jerusalim (Jezdra 1,2-4; 6,6-12;
7,11-26; Nemija 1,2). Razdoblje od "sedamdeset sedmica"" ili 490 godina (III.B.1.a.) posebnog vremena milosti
bilo je dodeljeno Izrailju. Na kraju toga vremena Mesija će umreti i ukinuti
"žrtvu i prinos" (Danilo 9,24-27). U svim tim iskustvima pokazalo se da je Bog
gospodar istorije. On je upravljao svojim narodom kada god je narod želeo da ga
služa. Na svoj posebni tajanstveni način, On ima konačnu reč u svim zbivanjima
na svetu. Današnje popularno verovanje da je Bog sentimentalni i milosrdni
starac koji okreće glavu od zla i voli ljude bez obzira šta čine nikako se ne
slaže sa slikom koju o Bogu pruža Biblija.
Dosledno
svedočenje Biblije govori o tome da božanski Sudija ljude, ali i Sotonu i
njegove anđele, smatra odgovornima za sve što su učinili. Ovaj deo našeg
istraživanja se odnosi na najvažnije tekstove koji govore o Božjoj ili Hristovoj
sudijskoj ulozi.
Avram
postavlja pitanje: "Eda li sudija (šopet) cele zemlje neće suditi pravo
(mišpat)?" (1. Mojsijeva 18,25) Ova
zvučna potvrda da je Bog "sudija cele zemlje" povezana je sa nepokolebljivom
sigurnošću da će On suditi "pravo".
Božansko
samootkrivanje Mojsiju potvrdilo je da je Gospod Bog "milostiv, žalostiv, spor
na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta
bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grehe otačke na
sinovima i na unucima do trećega i do četvrtoga kolena" (2. Mojsijeva 34,6.7). U
ovom svom samootkrivanju Bog povezuje blagodat i sud, ljubav i kaznu. On takođe
potvrđuje da je milostivi i žalostivi Bog
pravedni sudija koji krivca ne ostavlja bez kazne. Ove božanske reči
ponavljaju se u celom Svetom pismu (4. Mojsijeva 14,18; 5. Mojsijeva 5,10;
Psalam 86,15; Joilo 2,13; Jona 4,2; Naum 1,3).
Druga
zapovest objavljuje da će Bog pohoditi "grehe otačke na sinovima do trećega i do
četvrtoga kolena onih koji mrze na mene" (2. Mojsijeva 20,5). Bog je sudija, ali
sudi s ljubavlju i saučešćem, i jedino će oni "koji mrze na mene" (Psalam 69,4),
koji odbijaju da žive u skladu s Njegovom voljom, iskusiti strogost toga
božanskog suda.
Psalmisti
imaju mnogo da kažu o božanskoj sudijskoj ulozi. "Ali Gospod uvek živi; spremio
je za sud presto svoj. On će suditi vasionome svetu po pravdi, sudiće narodima
pravo." (Psalam 9,7.8) On sudi zemlji "pravo" (mišpat) i "po pravdi" (sedeq),
zato što je "pravedni sudija" (Psalam 7,1); temelj Njegovog prestola je "blagost
i pravda" (Psalam 89,14; 97,2). U stvari, "i nebesa oglasiše pravdu njegovu, jer
je taj sudija Bog." (Psalam 50,6) Gospod "ide da sudi zemlji. Sudiće vasioni po
pravdi, i narodima po istini svojoj" (Psalam 96,13). Psalmista se moli: "Ustani,
Bože, sudi zemlji! Jer su tvoji po nasledstvu svi narodi!" (Psalam
82,8)
Prorok
Isaija izjavljuje: ""Jer je Gospod naš sudija, Gospod je koji nam postavlja
zakone, Gospod je car naš, on će nas spasti." (Isaija 33,22) Redosled
Sudija-Zakonodavac- Car- Spasitelj zadivljuje svojoj sveobuhvatnošću i svojom
dostojanstvenom sažetošću.
Nebeski
Sudija može da vidi ono što ljudi ne mogu, jer On gleda u srce. Bog razume sve
pobude ljudskih dela. On ima sposobnost da vidi i razume sve aspekte svih dokaza
na unutrašnjem ljudskom nivou, na svim društvenim dimenzijama, perspektivama i
pobudama, nasleđenim sklonostima koje su deo čovečanstva. Psalmista potvrđuje:
"Jer on zna tajne u srcu!" (Psalam 44,21) Gospod je rekao Samuilu: "Jer ne gledam na što čovek gleda; čovek
gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce!" (1. Samuilova 16,7) Bog brani
one koji su potlačeni i progonjeni, brani sirote i udovice (Psalam 10,18;
35,24). David, pošto je poštedeo život caru Saulu, kaže svom vladaru: "Gospod
neka sudi između mene i tebe, i neka me osveti od tebe, ali ruka se moja neće
podignuti na te!" (1. Samuilova 24,13) Zatim je dodao: "Gospod neka bude sudija,
i neka rasudi između mene i tebe, on neka vidi i raspravi moju parnicu, i izbavi
me iz ruke tvoje!" (1. Samuilova 24,16)
Mesijanska
"Klica pravedna" (Jeremija 23,5) biće prozvana "Gospod...pravda naša!" (Jeremija
23,6) Mesija donosi spasenje i
pravdu svome narodu. I spasenje i
sud su utemeljeni na Njegovog pravednosti. Božanska pravednost je kao "silan
potok" (Amos 5,24).
Božanska
pravda je još jedan bitan aspekt Božje prirode koji se pokazuje na Njegovom
sudu. Jevrejski pojam mišpat u Psalmu 89,14. i 97,2. treba shvatiti kao
pravednost koja se izražava božanskim suđenjem. Ovde pojam ""pravda" ima
pozitivan prizvuk. Božanski sud nad
nevinima će pokazati da su pravedni i da su zato odbranjeni. Verni čekaju da im
Bog izrekne svoju pravdu i raduju joj se (Psalam 48,11; 97,8). Pravedni željno
čekaju božanske sudove i pravdu (Isaija 26,8) na konačnom
sudu.
Novi zavet
nastavlja da razmatra temu o božanskoj sudijskoj ulozi koja je već bila
otkrivena u Starom zavetu. Bog je "sudija svima" (Jevrejima 12,23). Apostol
Pavle govori o "pravednom suđenju" (Rimljanima 2,5), koje će se održati na dan
gneva (Rimljanima 2,3) i potvrđuje da će Bog suditi celom svetu (Rimljanima
3,6).
Kao što je
već rečeno, Bog Otac je sud predao svome Sinu. "Jer otac ne sudi nikome, nego
sav sud dade sinu." (Jovan 5,22) Sam Isus Hristos je
izjavio:
"I dade mu
vlast da i sud čini, jer je sin čovečji!" (Jovan 5,27) Petar i Pavle govore to
isto. Petar tvrdi da je Isus Hristos "narečeni od Boga sudija živima i mrtvima"
(Dela 10,42). Pavle potvrđuje da je Bog "postavio dan u koji će suditi vasionome
svetu po pravdi preko čoveka koga odredi i dade svima veru vaskrsnuvši ga iz
mrtvih" (Dela 17,31). Pavle dalje kaže da Bog, iako je Sudija "sudi tajne
ljudske po evanđelju mojemu preko Isusa Hrista" (Rimljanima 2,16). Pošto Otac
sudi preko svoga Sina, "pravedni sud Boga" (Rimljanima 2,5) i "sud Hristov"" (2.
Korinćanima 5,10) su jednaki jedan drugome.
U nekih 20
tekstova u Starome zavetu sud proizlazi iz Svetilišta/Hrama, ili na Nebu ili na
Zemlji. Više od dve trećine tih tekstova govore o suđenju dvema kategorijama
onih koji tvrde da pripadaju Božjem narodu, o suđenju vernima i nevernima, dok
se ostali tekstovi bave suđenjem narodima (Shea 1992, 1-29). U svim tim
tekstovima Bog ili Hristos sude iz Svetilišta/Hrama.
Misao o
suđenju po delima prožima učenja Staroga zaveta, a preuzimaju je i sam Isus
(Matej 7,17.18; 25,31-46; Jovan 15.1-11) i Pavle (Rimljanima 2,13; 1.
Korinćanima 3,8.13-15) Isti refren se ponavlja i u Otkrivenju (Otkrivenje 20,12;
22,12).
Vernikov
život vere proizvodi plodove vere putem "dela vere i truda ljubavi" (1.
Solunjanima 1,3). "Delo vere" opravdanih vernika je plod opravdanja i
predstavlja rod života kojega Sveti Duh usmerava prema posvećenju. Ljudska dela
ni na koji način ne doprinose spasenju vernika. Ljudska dela su plod spasenja,
ali ne i sredstvo da se stekne spasenje.
Neki ljudi
su zapazili da postoji prividna suprotnost između izjave da se opravdanje stiče
verom nezavisno od dela i isto tako jasne izjave da se božansko suđenje obavlja
po delima. Neki tekstovi, ako se čitaju sami izvan svog prirodnog konteksta,
mogu za izazovu zabunu. Tekst u 3. Mojsijevoj 18,5. kaže: "Držite uredbe moje i
zakone moje, ko ih vrši živ će biti kroz njih. Ja sam Gospod." Srž toga teksta
se ponavlja i u Luki 10,27.28; Rimljanima 10,5; i Galatima
3,12.
Kontekst
teksta u 3. Mojsijevoj pokazuje da je ta izjava bila učinjena u širem okviru
sklapanja božanskog zaveta sa starim Izrailjem. Izrailj je prihvatio život koji
mu je Bog ponudio izbavljajući ga iz egipatskog ropstva i obećao da će živeti u
okviru zavetnih normi koje je Bog objavio. Nema nikakvog nagoveštaja da će
Izrailj ikada biti spasen na temelju svojih dela. Ukoliko Izrailj bude ostao u
okvirima zaveta i njegovih milostivih odredbi, njegova dela će pokazati da živi
na temelju svoga odnosa vere sa Bogom. Silom osposobljenja, dobijenom od Boga,
biće mu omogućeno da čini što je pravo, tako da će moći da ostane
živ.
Nema
nikakvog nagoveštaja u 3. Mojsijevoj 18,5. da se spasenje može zaraditi.
Spasenje je već pripadalo Izrailju; Bog im je sada jedino pokazao kako mogu da
ostanu u stanju spasenja. Spasenje koje im je bilo osigurano, i dalje će im
pripadati ukoliko svojim dobrim delima pokažu da to stanje spasenja nije
neprekidno prekidano delima buntovništva. Oni su mogli da žive po blagodati u
okviru neprestanog božanskog osposobljavanja.
Od
Izrailja se očekivalo da drži Božji zakon kao odgovor svoje ljubavi na milostivo
izbavljenje koje im je Bog osigurao (3. Mojsijeva 18,30; 19,3.4.10.25.31; 23,22;
24,22; 25,17; 26,1). Za otkupljeni Izrailj zakon je bio način života, ali ne i
sredstvo da se zadobije život i otkupljenje. Zakon se morao držati, ali ne zato
da bi se stekao život ovde i sada ili večni život u budućnosti. Trebalo je da
spaseni grešnici drže zakon kao način svog života.
Osim toga,
pogodbeni način u 3. Mojsijevoj 18,5. pokazuje da se radi u uslovljenosti. Uslov
nije bio stavljen da bi se držanjem zakona uspostavio život ovde i sada ili
kasnije u večnosti, već se uslov odnosio na uživanje potpunih zavetnih
blagoslova novog života, posle oslobođenja iz egipatskog ropstva. Svrha nije
bila da se uspostavi novi život u Bogu, već da započeti život vere može da se i
dalje nastavi i uživa u potpunoj meri stalnim dobijanjem nove božanske blagodati
(5. Mojsijeva 5,33). Držanje zakona bilo je uslov stalnog priticanja zavetnih
blagoslova. Ako bi vernik skrenuo s puta poslušnosti i počeo živeti buntovno,
Gospod mu više ne bi osiguravao pune blagoslove zaveta.
Kontekst
3. Mojsijeve 18,5. otkriva da su se ta uputstva odnosila na život posvećenih, a
ne na proces posvećenja ili
sticanja spasenja. Izrailjac koji je ostajao u zavetu morao je da se drži daleko
od svih odvratnih i idolopokloničkih običaja svojih paganskih suseda (3.
Mojsijeva 18,3.30). Ova uputstva nisu govorila o spasenju delima, već o spasenju
koje deluje, o spasenju koje se pokazuje delima u skladu sa voljom svetoga Boga
koji je Izrailj učinio svetim narodom odvojivši ga od sveta. Ona su se odnosila
na posvećeni život i na način kojim se on odvija.
Konačno,
bolji prevod fraze u 3. Mojsijevoj 18,5. glasi: "Ko ih vrši živeće kroz njih!"
(Bakotić) U Rimljanima 10,5. i u Galatima 3,12. upotrebljen je grčki
predlog
"en" koji
se obično prevodi kao "po njima",
izražavajući tako instrumentalno značenje predloga "en" u smislu "uz njihovu
pomoć". Međutim, izgleda bolje ako se grčki predlog ovde prevede u lokativnom
smislu. U tom slučaju mogao bi se prevesti kao "u njihovoj sferi". Ukoliko je
lokativni smisao upotrebljen u ovom slučaju, držanje zakona nije sredstvo
spasenja nego kontekst, horizont i sfera spasenja u kojoj život vernika treba da
se odvija. Sve u svemu, pretpostavljena suprotnost između opravdanja verom i
suđenja po delima u stvari ne postoji. "A sada, oprostivši se od greha i
postavši sluge Božje, imate plod svoj na posvećenje, a kraj ( telos) život
večni." (Rimljanima 6,22) Smer kretanja je od opravdanja blagodaću uz pomoć vere
prilikom obraćenja, prema životu vere koji se živi u sferi, horizontu i
kontekstu posvećenja u smislu poslušnosti uz pomoć "vere koja kroz ljubav radi",
kretanja koje se završava konačnim rezultatom (grčki telos) "večnoga života"
koji će se iskusiti u potpunosti prilikom Hristovog drugog dolaska. Ovaj
redosled iskustva proizlazi od prošlosti (opravdanje blagodaću uz pomoć vere)
preko sadašnjosti (posvećenje verom koje se iskazuje dobrim delima) do vrhunca u
budućnosti (potpuni većni život;
vidi Spasenje III.B!).
Neki ljudi
su tvrdili da se Bog ne bavi retributivnim, kaznenim suđenjem. Ovo mišljenje je
utemeljeno na shvatanju Boga koje odražava samo jedan deo biblijske slike, a
ostale njene delove smatra zastarelima ili primitivnima ili proglašava da oni
pripadaju nekom drugom vremenu ili kulturi koja nema veze s našom. Oni tvrde da
sud i kazna nisu određeni božanski normama ili zakonima. Umesto toga, "na delu
je koncept delovanja sa ugrađenim posledicama" (Koch 68). Prema njima, sud i
kazna proizlaze prirodnim putem iz samog greha ili zločina. Po tom shvatanju,
kazna je prirodnim putem, a ne božanskim delovanjem, izazvana posledica zla. Sud
i kazna su automatske ili "ugrađene posledice nekog dela" (Isto 82). One nisu
rezultat božanske reakcije na kršenje prethodno ustanovljenih normi ili zakona.
U tom smislu, sudbina se stvara delovanjem ljudskog oruđa bez ikakvog bažanskog
učestvovanja, bilo neposrednog bilo posrednog.
Biblija ističe stalno iznova da je greh
prekršaj božanskih normi i zakona. Božansko suđenje grehu i grešnicima nije
nezavisno od tih zakona. Postoji, prema tome, božanska retribucija ili odmazda,
i to nije prirodna kazna, sudbina koju određuje samo područje čovekovog
ponašanja. Mi smo već zapazili da su božanska kazna i božanski sud primereni
grehu ili zlu koje je učinjeno. Kazna je posledica božanskog suda koji je
odmeren prema veličini učinjenog zla.
Odmazda je
odgovarajuća i pravedna plata ili kazna izrečena pojedincu, zajednici, društvu,
narodu i konačno celom svetu. Božanska odmazda je primerena, odgovarajuća
plata za učinjena dela. Božanska
odmazda je božanska nagrada ili kazna primerena učinjenom dobrom ili zlom delu.
To je dosledan naglasak koji se zapaža u svim tekstovima o božanskom sudu od 1.
Mojsijeve do Otkrivenja.
Bog nije
odbacio čovečanstvo niti ga je prepustio samome sebi, kao što tvrdi deizam sa
svojom slikom Boga koji više ne učestvuje u procesu istorije. Teologija odsutnog
Boga (Deus absconditus) nije
sadržana u Bibliji. Sam Bog je bio uključen, aktivno i neposredno, u slanje
Potopa (1. Mojsijeva 6-9) i u
razorenje gradova u ravnici (1. Mojsijeva 19,24.25). Ljudska oruđa ne mogu da
manipulišu prirodom da bi izazvala svoju konačnu propast. Sam Bog se pojavljuje
na pozornici istorije, ponekad čak i menja prirodne zakone da bi izvršio
zasluženu kaznu. U isto vreme, On je aktivan u donošenju spasenja onima koji
odluče da mu ostanu verni. Ostatak vere mnogo puta će sticati iskustvo spasenja
od sigurne smrti zahvaljujući odlučnim spasonosnim Božjim intervencijama (Hasel
1980a). Konačni verni ostatak će videti Hrista kako dolazi na oblacima neba i On
će ih zajedni s onima koji su vaskrsli u prvom vaskrsenju uzeti da budu s Njime
zauvek.
Dosledna
biblijska slika suda u toku ljudske istorije suprotna je nonretributivnoj
teologiji koja tvrdi da je Bog jednostavno odbacio ljudska bića, povukavši se
potpuno iz svIh zbivanja među ljudima, dozvoljavajući im da sami izazovu svoju
potpunu propast. Ona se protivi i mišljenju da će automatska sudbina,
prouzrokovana ljudskim delima, sama doneti kaznu nezavisno od svakog konačnog
božanskog učestvovanja. Ova dosledna biblijska slika ima čvrstu podršku
biblijskih dokaza koji se odnose na poslednji sud i koje ćemo razmatrati u
sledećem delu naše rasprave.
Božanski
sud na kraju istorije predstavlja vrhunski aspekt ukupne teme o sudu u Bibliji.
Prethodna rasprava već nas je upoznala s ponavljanim Božjim sudovima. Tema o
božanskom sudu u Bibliji zahteva da posebnu pažnju posvetimo sudu na kraju
istorije, koji će se, kao što smo već videli, produžiti i posle isteka istorije.
Ovaj deo našeg istraživanja predstavlja, iz biblijske perspektive, ono što se u
hrišćanskoj teologiji naziva "poslednji sud" ili "konačni sud". Biblija
objavljuje tri osnovne faze konačnog suda i svaka od njih zahteva našu izuzetnu
pažnju. Proučavanje najvažnijih biblijskih tekstova koji govore o konačnom sudu,
iznesenih na pregledan i sažet način, biće naš prvi zadatak. Zatim ćemo pažnju
posvetiti onim tekstovima koji se bave pojedinostima sve tri faze konačnog
suda.
1. Sveopšti poslednji
sud u spisima starozavetnih proroka
Prorok
Joilo govori o "danu Gospodnjem" (Jolilo 1,15) u koji će Bog "suditi svim
narodima unaokolo" (Joilo 3,12) u "dolini sudskoj" (Joilo 3,14). U to vreme
Božji narod nema čega da se plaši, jer je "Gospod njegovo utočište" (Joilo
3,16).
U Knjizi
proroka Isaije nalaze se najvažniji tekstovi koji se bave sveopštim poslednjih
sudom. Isaija 2,6-22. veličanstvenim rečima opisuje prelaz od suda nad Izrailjem
(Isaija 2,6-11) na sveopšti sud "svim oholima i ponositima, i svima koji se
podižu, te će biti poniženi" (Isaija 2,12; 2,17). Taj sud će se odigrati "na dan
obračuna" (Isaija 2,12. Šarić) Prelaz sa lokalnog suđenja Izrailju na sveopšti sud otkriva da su Božji
sudovi u toku ljudske istorije znaci koji najavljuju sveopšti sud na kraju
ljudske istorije. Ovaj sveopšti sud obuhvata zemljotres (Isaija 5,25), ali i
pokušaj ljudi da se sakriju u "raselinama kamenim i pećinama kamenim" (Isaija
2,21; Otkrivenje 6,15.16).
"Dan
Gospodnji" u Isaiji 13,6.9. opisan je globalnim potezima. Taj dan suda će doći
kao "pustoš od Svemogućega" (Isaija 13,6), "s gnevom i jarošću" (Isaija 13,9).
Reč "Vavilon" u prvom stihu može da se uzme kao simbol svih sila zla, kao što je
to čest slučaj u Bibliji, jer će Gospod "pohoditi vasiljenu za zloću" (Isaija
13,11). Gospod će uništiti "svu zemlju" (Isaija 13,5). Kao rezultat, Zemlja će
biti pusta, a grešnici uništeni (Isaija 13,9). U dan toga suda Bog će "zatresti
nebo i zemlja će se pokrenuti sa svoga mesta" (Isaija
13,13).
Isaija
24-27, takozvana "Isaijina apokalipsa", opisuje apokaliptički poslednji sud, sud
poslednjeg vremena. Taj božanski sud obuhvata sve što je stvoreno (Isaija 24,1).
"Sasvim će se isprazniti zemlja, i sasvim će se opleniti. Jer Gospod reče ovu
reč." (Isaija 23,3) Zagađenje Zemlje je bilo izazvano prestupima "zakona",
kršenjem "uredbi" i odbacivanjem "zaveta večnoga" (Isaija
24,5).
Ali, u tim
poglavljima ima i nade. Ostatak će biti sačuvan. On će biti sačinjen od onih
koji čeznu za imenom Gospodnjim (Isaija 26,8) i koji priznaju Njegovo sveto ime
(Isaija 26,13). Ostatak će imati "tvrdi grad" (Isaija 26,1), svakako Božji grad,
a to je koncept koji se može smatrati sveobuhvatnim. Svi verni su građani toga
grada. Novi zavet govori o takvom gradu
kao o "nebeskom Jerusalimu" (Jevrejima 12,22; 11,16) i o vernima koji su
zapisani u njemu (Jevrejima 12,23).
"Isaijina
apokalipsa" sadrži prvu najavu vaskrsenja iz mrtvih u apokaliptičkoj literaturi
(Hasel 1980b, 267-276): "Oživeće mrtvi tvoji, i moje će mrtvo telo ustati.
Probudite se i pevajte koji stanujete u prahu!" (Isaija 26,19) Glagoli
"oživeti", "ustati" i "probuditi se" predstavljaju samo tehničke termine za
vaskrsenje. "Koji stanujete u prahu" (Jov 7,21; 20,11; 21,26), to su mrtvi koji
počivaju u svojim grobovima. "Isaijina apokalipsa" ne samo da objavljuje kazneni
sud nad zlima, već doživljava svoj vrhunac u telesnom vasksenju
pravednih.
Vaskrsenje
se pojavljuje u još izrazitijem obliku u Danilu 12,1-3. I ovde je povezano sa
sveopštim sudom. Oni koji su se pokajali i koji pripadaju Bogu vaskrsnuće tom
prilikom (Danilo 12,2; Vidi Hasel 1980b,276-281!).
2. Sveopšti poslednji
sud po učenju Isusa Hrista
Teolozi
obično smatraju da se Isusova najava: "Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam
se suditi!" (Matej 7,2) odnosi na konačni sud.
Parabola o
mreži (Matej 13,47-50) opisuje konačni sud. Uhvaćene su svakovrsne ribe; "dobre"
su zadržane, a "loše" odbačene (Matej 13,48). "Tako će biti i na posletku veka,
izići će anđeli i odlučiće zle od pravednih. I baciće ih u peć ognjenu, onde će
biti plač i škrgut zuba" (Matej 13,49.50).
Druga
parabola o sudu je ona o pšenici i kukolju (Matej 13,24-30.37-43). Ta parabola
doživljava vrnunac u slici o žetvi: "Ostavite neka rastu oboje zajedno do žetve;
i u vreme žetve reći ću žeteocima: saberite najpre kukolj, i svežite ga u
snoplje da ga sažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju." (Matej 13,30)
Nekoliko
opaski bi se moglo dati o parabolama o mreži i pšenici i kukolju. Prvo, vernici
se pozivaju na strpljenje. I dobre i loše rube su zajedno uhvaćene; pšenica i
kukolj rastu zajedno. Ljudska bića nisu osposobljena da uspešno obave posao
razdvajanja (Matej 13,29). To delo je dodeljeno anđelima. To nije zadatak
ljudi.
Drugo, Bog
određuje vreme razdvajanja. Biće to vreme kraja sveta (Matej 13,39.40). To vreme
još nije došlo; prema tome, pokajanje je još moguće (Luka
13,6-9).
Treće, ove
parabole govore u opštim crtama o poslednjem sudu. Kukolj i loše ribe anđeli
prikupljaju za konačno i trajno uništenje (Matej 13,41.42.50). Pravedni,
međutim, "zasjaće kao sunce u carstvu oca svojega" (Matej
13,43).
Parabola o
svadbenom ruhu (Matej 22,1-14) govori o caru koji pregleda "i dobre i zle" goste
koji su pozvani na svadbu. Pregled pre same svadbene gozbe kao da dodiruje
istražnu stranu konačnog suda. U toku pregleda car baca gosta koji je nedolično
odeven u "tamu najkrajnju" gde će
biti "plač i škrgut zuba" (Matej 22,13). Ovde istraga i osuda prethode kasnijem
izvršenju kazne.
Parabola o
deset devojaka (Matej 25,1-13) nagoveštava odlaganje dolaska Isusa Hrista (Matej
25,5), iako naglašava sigurnost Njegovog povratka (Matej 25,6). Ona otkriva da svi koji se
izdaju za Hristove sledbenike nisu spremni za odlaganje Njegovog dolaska. Ženik
je morao da kaže nerazumnim devojkama:"Zaista, zaista vam kažem, ne poznajem
vas!" (Matej 25,12) Ova osuda otkriva na nisu Hristovi sledbenici svi koji
govore da idu za Njime.
Parabola o
ovcama i jarcima (Matej 25,31-46) ima svoje značajno mesto u kontekstu Mateja
24,25, poslednjeg vremena i Hristovog dolaska. Ona
započinje dolaskom Sina čovečjeg u slavi (Matej 25,31). Svi narodi će se okupiti
i tada će se odvojiti ovce od jaraca (Matej 25,32). Ovce su "pravednici" (Matej
25,33.37), a jarci su nepravednici (Matej 25,33.41-45). Vladar će suditi
pripadnicima naroda deleći ih na temelju njihovog postupanja prema "ovoj mojoj
braći" (Matej 25,40), odnosno, prema Njegovim sledbenicima. Oni koji ne podupiru
Hristovu braću i sestre biće određeni za "oganj večni pripremljen đavolu i
anđelima njegovim" (Matej 25,41). Taj oganj služi kao "kazna večna". Međutim,
pravednici će dobiti "život večni" (Matej 25,46).
Ova
parabora opisuje drugi Hristov dolazak i posle toga sud narodima preko Sina
čovečjega, koji sedi na svom slavnom prestolu (Matej 25,31.32), i završava se
izvršnom fazom suda, kada će bezakonici otići "u kaznu večnu" (Matej
25,46).
U Jovanu
12,47.48. Isus izjavljuje : "I ko čuje moje reči i ne veruje, ja mu neću suditi
("krino" – osuditi), jer ja ne dođoh da sudim ("krino" – osudim) svetu, nego da
spasem svet. Koji se odreče mene i ne prima reči mojih, ima sebi sudiju
("krinonta"), reč koju ja govorih, ona će mu suditi ("krinei"- osudiće ga) u
poslednji dan." "Poslednji dan" to
je dan eshatološkog suda. Odluka koja će se doneti u taj dan zavisiće od odluke
koju je narod za života doneo za Hrista ili protiv Njega.
Isus
Hristos je govorio da postoji "vaskrsenje života" i "vaskrsenje suda (krisis)"
(Jovan 5,29). On je u stvari objašnjavao ono što je zapisano u knjigama proroka
Isaije i Danila. Bezakonici će ustati u toku "vaskrsenja suda", oni će iskusiti
osudu (krisis). Ostali će ustati u toku prvog vaskrsenja, "vaskrsenja života".
Vernik, koji nastava u Hristu (Jovan 6,39.40), nema potrebe da se plaši budućeg
suda, jer će na njemu biti odbranjen.
"Dan suda"
("krisis") je dan kada će ljudi morati da daju obračun za svaku nesmotrenu reč.
"A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju reku ljudi dati odgovor u dan
strašnoga suda, jer ćeš se svojim rečima opravdati i svojim ćeš se rečima
osuditi." (Matej 12,36.37) Jovan svesrdno naglašava "da imamo slobodu na dan
sudni (krisis)" (1. Jovanova 4,17). Dan suda je dan osude za bezakonike, ali je
to za pravednike dan opravdanja zaslugom Isusa Hrista, njihovog Gospoda i
Spasitelja.
3.
Sveopšti poslednji sud po učenju
apostola
Petar
potvrđuje da je Isus Hristos "narečeni od Boga sudija živima i mrtvima" (Dela
10,42). Neznabošci treba da budu spremni da daju ""odgovor onome koji je gotov
da sudi živima i mrtvima" (1. Petrova 4,5).
U 2.
Petrovoj 3,9-13. nalazimo povezani opis "dana Gospodnjega" (2. Petrova 3,10) i
"dana Božjega" (2. Petrova 3,12), kada će se nebesa rastopiti i zemlja sa svim
svojim delima izgoreti. Konačno, obećanje o "novom nebu i novoj zemlji gde
pravda živi" (2. Petrova 3,13), postaje stvarnost. Ovaj tekst pokazuje da će
"dan Gospodnji" doći neočekivano, "kao lupež noću" (2. Petrova 3,10), na kraju
sveta, kada će "nebesa s hukom proći i stihije se od vatre raspasti, a zemlja i
dela na njoj izgoreti" (2. Petrova 3,10).
Pavle
govori da će se vernici "javiti na sudu (bema) Hristovu" (2. Korinćanima 5,10).
Već ranije smo spomenuli mnoge Pavlove izjave o sudu (Rimljanima 2,16; 1.
Korinćanima 3,13; Galatima 6,7.8; 2. Solunjanima 1,9).
4. Sveopšti poslednji
sud pri kraju sveta
Sveopšti
poslednji sud se nije održao kada je Hristos umro na krstu. Sam Isus je naglasio
da će se taj sud održati "na posletku ovoga veka" (Matej
13,40.49).
U svom
poznatom govoru na Marsovom brežuljku (Dela 17,22-32) Pavle je tvrdio da je Bog postavio "dan u koji će suditi
vasionome svetu po pravdi preko čoveka kojega odredi i dade svima veru
vaskrsnuvši ga iz mrtvih" (Dela 17,31). Pavle jasno veruje u budući eshatološki
sud, sud koji nije započeo u trenutku kada je greh ušao u ovaj
svet.
U svojoj
odbrani pred Feliksom, Pavle govori o "sudu koji će biti (krima)" (Dela 24,25).
Naglasak je stavljen na činjenicu da se ljudi moraju suočiti s Božjim budućim
sudom, na kojemu će se proglasiti presude utemeljene na etičkim odlukama
donesenima za vreme ovog života.
U 2.
Petrovoj 3,9-13. sud jhe stavljen u budućnost, kada će svet biti potpuno
uništen. U to vreme, pokazaće se "dan Gospodnji".
Pavle isto
tako dokazuje da "dan Gospodnji" još nije došao (2. Solunjanima 2,1-12), jer
prvo "čovek bezakonja" treba da se pojavi (2. Solunjanima 2,3). "Bezakonik,
kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojih i iskoreniti svetlošću dolaska
svojega." (2. Solunjanima 2,8) Pre toga dana svakovrsni zavodnički uticaji će se
širiti "po činjenju Sotoninu sa svakom silom i znacima i lažnim čudesima" (2.
Solunjanima 2,9).
B. Detaljan opis
sveopšteg poslednjeg suda
Ovaj deo
našeg istraživanja se usredsređuje na one delove Svetog pisma koji daju detaljan
opis tri uzastopne faze poslednjeg suda i njihovu povezanost sa širim sadržajem
Biblije. Prva faza je preadventni istražni sud; druga je povratak Isusa Hrista
na oblacima i o njoj bi se moglo govoriti kao o posleadventnom milenijumskom
sudu; poslednja faza je postmilenijumski izvršni sud. Svakoj od ovih faza sveopšteg poslednjeg suda mi ćemo sada
posvetiti svoju pažnju.
Sama reč
"preadventni" koja predstavlja oznaku ove faze suda otkriva nešto o vremenu
suda. On se održava pre prugog dolaska našeg Gospoda Isusa Hrista. Da budemo
precizniji, on se odnosi na poslednji period istorije koji nosi naziv "vreme
kraja". Reč "istražni" određuje prirodu ovog suda. Istražni sud predstavlja
božansko istraživanje izveštaja u prisutnosti celoga Neba i nebeskih bića
(Danilo 7,9.10). Na taj način, opravdano je i namerno nazivanje ove faze suđenja
"preadventni istražni sud".
a. Vreme preadventne istražne faze
suda. Vreme ove prve faze sveopšteg poslednjeg
suda može se ustanoviti na temelju izričitih izjava u Knjizi proroka Danila i
Otkrivenja, kao i po njenom odnosu prema Danu pomirenja i njegovoj tipologiji konačnog suda
(Vidi Svetilište I.C.3.b; III. C!).
(1) Vreme prema navodima Otkrivenja. U Otkrivenju
nebeski vesnik najavljuje da je došao "čas suda njegova" (Otkrivenje 14,7). Taj
"čas suda njegova" stavljen je u apokaliptičko vreme kraja. U toku
apokaliptičkog redosleda ukratko ponovljenih događaja zapisanom u Otkrivenju,
pojavljuju se trojica anđela (Otkrivenje 14,6-12). Prvi anđeo leti posred neba
noseći "večno evanđelje" koje
objavljuje celom svetu i porukom: "Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe
čas suda njegova!" (Otkrivenje 14,7) Razlog ove konačne poruke "večnog
evanđelja" upućene celom čovečanstvu objavljen je uzročnom rečenicom: "Jer
(hoti) dođe čas suda njegova!"
Ovde se
radi o vremenu pre drugog Hristovog dolaska, kao što tekst u Otkrivenju 14,14.
jasno potvrđuje. "Čas suda njegova" odnosi se na završno razdoblje pre dolaska
Isusa Hrista u slavi i veličanstvu. "Čas" nije jedan trenutak ili doslovni sat.
"Čas suda njegova" prethodi "vremenu da se žanje" (Otkrivenje 14,15). "Vreme da
se žanje" (Otkrivenje 14,15) je vreme kada se unosi žetva prilikom drugog
Hristovog dolaska. Ali, pre nego što se žetva unese, mora da dođe "čas suda
njegova", vreme kada će se doneti odluke ko će da bude prikupljen u vreme
predstojeće žetve, "vremena da se žanje". Pre nego što se žetva prikupi, treba
da se održi suđenje na kojemu će se odlučiti ko će od onih koji se nazivaju Božjom decom biti požnjeven i odnesen u
večno Božje carstvo.
Suđenje
(krisis) u ovo vreme kraja je božansko suđenje na kojemu je sudija Bog Otac. On
treba da presudi između onih koji su ostali verni i onih koji su otpali od vere.
Pošto ovo suđenje prethodi žetvi prilikom drugog Hristovog dolaska, radi se o
preadventnom istražnom sudu, koji treba da bude istražni po svojoj prirodi da bi
ispunio svoju svrhu.
Sud, čije
vreme je došlo prema tekstu u
Otkrivenju 14,7. ne može se locirati ni u vreme Hristovog dolaska niti u vreme
milenijuma. Ne može se locirati ni u vreme Hristove smrti na krstu, a niti u
vreme stvaranja, kada su Adam i Eva prvi put pali u greh. Tekst u Otkrivenju ne
podržava nijednu od tih pretpostavki. Dolazak vremena suda je deo dolaska
vremena kraja, vremena pre kraja sveta dok čovečanstvo još ima priliku da
prihvati "večno evanđelje" (Vidi Ostatak/tri anđela V.B!)
(2) Vreme prema Danilu. Danilo 7-9. takođe
objavljuje vreme preadventnog istražnog suda. Danilo 7 pruža sveobuhvatno
viđenje toka ljudske istorije, predstavljeno sa četiri zveri koje dolaze jedna
za drugom i izlaze iz mora čovečanstva, simbolizirajući četiri svetske imperije.
Poslednja zver ima deset rogova; poslednji, "mali rog", pojavluje se posle prvih
deset (Danilo 7,3-8). Ovaj opis događaja na Zemlji praćen je poetskim govorom
koji nas vodi u nebeska prostranstva i objašnjava nebeski prizor suda (Danilo
7,9.10.13.14.21.22). Prizor se završava pojavom večnog carstva (Danilo
7,27).
Ovo
sveobuhvatno viđenje u Danilu 7. opisuje tok istorije od Vavlonske imperije
(lav, Danilo 7,4), preko imperije Medo-Persije (medved, Danilo 7,5), Grčke (ris,
Danilo 7,6) i Rima (strašna zver, Danilo 7,7), zatim preko perioda "malog roga" (Danilo 7,8) sve do kraja
sveta (Danilo 7,11.27), kada će se Božje carstvo dati Božjim sledbenicima koje
Danilo naziva "svecima Boga višnjega" (Danilo 7,18.27).
Posle rata
koji je "mali rog" vodio protiv svetaca Višnjega (Danilo 7,8.21), započinje
nebesko suđenje (Danilo 7,9.10.22). Starac seda na svoj presto (Danilo 7,9),
okružen nepbrojenim mnoštvom nebeskih bića i "knjige se otvoriše" (Danilo
7,10).
Vreme
suđenja je izričito objavljeno uz mnogo pojedinosti u Danilu 7,21.22: "Gledah, i
taj rog vojevaše sa svecima i nadvlađivaše ih dokle dođe Starac i dade se sud
svecima Višnjega i prispe vreme da sveci preuzmu carstvo."
Ovaj tekst
sadrži vremensku progresiju sa tri hronološki uzastopna događaja,
razdvojena
sa dva izričita vremenska markera. Prvi od njih je reč "dokle" (aramejski "ad"),
koji spada u vremenske predloge. Drugi je izraz "prispe vreme". Ova dva
vremenska markera dele tri faze aktivnosti na koje ukazuje tekst u Danilo
7,21.22. To su: (a) Faza 1 je rat malog roga protiv svetaca Višnjega, (b) faza
2. je odvojena od faze 1. rečju "dokle", ukazujući na početak novog stanja, koje
je i vremenski odvojeno od prethodnog; faza 2. je nebeski sud kojim upravlja
Starac u korist svetaca Višnjega; (c) faza 3. je odvojena od prethodne faze
božanskog suda i nastupa posle nje, kao što pokazuje premenski predlog "kada
prispe vreme". Posle božanskog suđenja koje vodi Starac, "prispe vreme da sveci
preuzmu carstvo" (Danilo 7,22).
Ova tri
hronološka uzastopna zbivanja, sa svojim posebnim vremenskim markerima, pokazuju
da božanski nebeski sud kojim upravlja Starac zaseda posle rata malog roga
protiv svetaca Višnjega i pre nego što sveci Najvišega prime večno carstvo. Ova
tri izričita vremenski uzastopna događaja pokazuju da božanski nebeski sud pod
vodstvom Starca zaseda pre nego što sveci Višnjega prime carstvo. Ovaj redosled
pokazuje da sud dolazi posle rata malog roga protiv svetaca Višnjega i pre
Hristovog drugog dolaska (/Shea 1992,135-143).
Ako bude
moguće odrediti vreme rata malog roga protiv svetaca, onda bismo dobili još
jasniji indikator vremena početka suda. Rat malog roga protiv svetaca Višnjega
je ograničen na određeno vremensko razdoblje, o kojemu Danilo govori: "I daće mu
se u ruke za vreme, vremena i pola vremena." (Danilo 7,25) Ova tri i po
simbolička vremenska razdoblja
(aramejski "iddan") treba da budu prenesena u doslovno, istorijsko vreme.
Ista aramejska reč se pojavljuje u Danilu 4,16.23.25. 32. u vezi sa "sedam
vremena" Navuhodonosorove duševne bolesti. Reč "vreme" u Danilu 4 odnosi se na
godine u doslovnom, istorijskom vremenu u toku Navuhodonosorovog životnog veka.
Septuaginta reč "vreme" u Danilu 4. stvarno prevodi kao "godine" Ovaj ugrađeni
ključ za značenje pojma "vreme" u tekstu o tri i po godine u Danilu 7,25. je
ključne prirode. Simbolički pojam "vreme" označava doslovni pojam
"godine".
Svaka od
tih godina se sastoji od 360 dana, kao što pokazuju paralelni tekstovi u
Otkrivenju 12. i 13. Paralelno proročanstvo u Otkrivenju 12,14. služi se istim
izrazom: "vreme, vremena i pola vremena". O istom razdoblju se malo ranije
govori kao o "hiljadu i dve stotine i šezdeset dana" (Otkrivenje 12,6). Još
ranije 1260 dana se izjednačuju sa 42 meseca ((Otkrivenje 11,2), ukazujući da
proročka godina ima samo 360 dana. Prema tome, tri i po vremena su isto što i 42
meseca ili 1260 proročkih "dana". Na temelju načela dan za godinu, koje je
opisano u Jezekilju 4,6. i 4. Mojsijevoj 14,34. simbolički dan u proročanstvu
zamenjuje jednu stvarnu godinu u istorijskom vremenu. To znači da 1260
simboličkih dana u apokaliptičkom proročanstvu označavaju 1260 godina doslovnog,
istorijskog vremena ( Vidi Apokalipsa II.D!).
Hiljadu
dvesto i šezdeset godina iz Danila 7,25. započinju 538. godine posle Hrista kada
su Ostrogoti odustali od opsade Rima i kada je sila malog roga, rimski biskup,
koji se tako oslobodio vlasti arijevaca, bila u stanju da nametne svoj
autoritet, pozivajući se na dekret rimskog imperatora Justinijana iz godine 533.
Razdoblje papinske prevlasti je tako započelo, što je dovelo kasnije do surovih
progonstava, obuhvatajući, naravno, i svetu Inkviziciju s njenim surovim mučenjima zatvorenika
(Maxwell 121-129). Tačno 1260 godina posle toga, 1798. godine, ovo dugačko
proročko razdoblje se završilo dramatičnim odvođenjem pape Pija VI u
zarobljeništvo, kada je francuski general L.A. Bertje stavio papu pod vlast
vojnog zapovedništva u Francuskoj. Hvatanje i progonstvo pape drastično je
smanjilo silu Rimske Crkve u to
vreme. Bez daljeg ulaženja u pojedinosti proročkog ispunjenja narečenih
događaja, mi možemo zaključiti da božanski nebeski sud pod upravom Starca zaseda
posle 1798. godine, posle završetka rata malog roga protiv svetaca Višnjega
(Danilo 7,21) i pre nego što sveci Višnjega preuzmu carstvo (Danilo 7,22) prilikom drugog Hristovog dolaska. Kada se simboličko proročko vreme od tri
i po vremena pretvori u stvarne istorijske godine na temelju biblijskih pravila
(Vidi Shea 1992, 67-104), dobijamo vremenski ključ za određivanje vremena
božanskog suda. To čini da se božanski sud, pod upravom Boga, odnosno Starca, u
nebeski prostorima, odigrava u vremenu kraja pre nego što sveci preuzmu večno
carstvo. U skladu sa ovim dokazom, nebeski preadventno istražno suđenje svetima
događa se između 1798. godine i Hristovog drugog dolaska. Ono je, dakle,
smešteno u vreme kraja.
Danilo 8.
i 9. s još većom preciznošću i širinom objašnjavaju viđenje u Danilu 7. Ova
poglavlja sadrže dve proročke vremenske tablice, razdoblje od 2300 dana i
noći i razdoblje od sedamdeset
sedmica. Ova razdoblja su vrlo značajna za određivanje početka vremena prve faze
poslednjeg suda, preadventnog istražnog suda.
Proročka
celina koju sačinjavaju 8. i 9. poglavlje Knjige proroka Danila govori i o
čišćenju Svetilišta (Danilo 8,14), o aktivnosti koja tipološki odgovara
godišnjem Danu očišćenja u ritualu zemaljskog Svetilišta. U osmom poglavlju se
govori o nebeskom Svetilištu, a čišćenje se obavlja u "vreme kraja" (Danilo
8,17.19), posle isteka proročkog lanca od 2300 dana i noći. Osim toga, Danilo 8
pokazuje da su 2300 dana i noći ustvari 2300 godina, koje započinju u vreme
Medo-Persije i završavaju se u "vreme kraja". Tekst u Danilu 9,24-27. pokazuje i
tačan datum početka lanca u vreme Medo-Persije.
Tekst u
Danilu 8 otkriva tok istorijskih događaja i daje početak i kraj perioda od 2300
dana i noći. Ovde, dakle, imamo treći proročki niz dotgađaja, pokazan u viđenju,
u Knjizi proroka Danila, koji proširuje i dopunjuje viđenja iz drugog i sedmog
poglavlja iste Knjige. Redosled obuhvata ovna (Danilo 8,3.4), jarca sa četiri
roga (Danilo 8,5-8), i konačno "mali rog" (Danilo 8,9-12), koji se uzdiže do
samog prestola nebeskog Kneza, Zapovednika nebeskih četa (Danilo 8,11), oduzima
mu svagdašnju žrtvu (Danilo 8,11) i
obara sveti stan Njegov (Danilo 8,11). Sve to predstavlja pozadinu na kojoj se
vodi razgovor nebeskih bića (Danilo 8,13.14).
Pitanje
koje postavlja jedan od nebeskih vesnika ima vremensko značenje. "Dokle će
trajati ta utvara (jevrejski hazon)?" Pitanje "dokle" ukazuje unapred na kraj
tog vremenskog perioda, na njegov istek. Iako se interesuje za kraj vremenskog
razdoblja, nebesko biće ustvari želi da sazna da li to vremensko razdoblje
obuhvata celokupni istorijski period viđenja od samog njegovog početka ili
započinje nešto kasnije u toku tog istorijskog perioda. Šta je tačno uključeno u
vremenski period koji se završava posle 2300 dana i noći? Ako, dakle, možemo
odrediti kada se taj vremenski period završava, onda možemo odrediti i kada
započinje i koliko se od tog trenutka prostire u
budućnost.
Odgovori
na ta pitanja zahtevaju da se istraži pitanje postavljeno u Danilu 8,13: "Dokle
će trajati ta utvara (hazon)?" Sama
reč "utvara" ili "viđenje" ima posebnu važnost u traženju odgovora na ovo
pitanje; ta reč se prvi put pojavljuje u Danilu 8,1.2. Prema tome, reć se odnosi na celokupno
"viđenje" od razdoblja ovna na dalje. Reč "viđenje" ponovo se pojavljuje u
Danilu 8,13. gde se postavlja pitanje njenog isteka. To pokazuje da "viđenje"
obuhvata vremenska razdoblja ovna, jarca i malog roga, pa sve do "vremena kraja"
(Danilo 8,17.19). Prema tome, pitanje bi trebalo da glasi: "Dokle će trajati
viđenje koje je započelo u razdoblju ovna (Medo-Persija), koje se proteže kroz
razdoblje jarca (Grčka), razdoblje četiri roga (diadochoi), daleko u razdoblje
malog roga (paganski i hrišćanski Rim), uključujući i događaje opisane u
poslednjem delu 13. stiha, koji se odnose na kasniji deo razdoblja malog roga?"
Ukratko, pitanje obuhvata "viđenje" od razdoblja Medo-Persije do vremena
kraja.
Vremenski
okvir obuhvaćen ovim pitanjem je od izuzetne važnosti za značenje samog pitanja.
Anđeoski odgovor glasi: "Do dve tisuće i tri stotine dana i noći (doslovno:
večeri i jutara), onda će se svetinja očistiti." Ovaj odgovor sadrži jasno
određen vremenski period od 2300 večeri i jutara koji mora da istekne pre nego
što se Svetilište bude očistilo. Čišćenje "Svetilišta" će započeti kada 2300
večeri i jutara dođu svome kraju.
Pitanje
postavljeno u 13. stihu glasi: "Dokle će trajati ta utvara?" "Viđenje" (hazon)
započinje u razdoblju ovna, u razdoblju "careva Midskih i Persijskih" (Danilo
8,20). Prema tome, treba da započne posle kraja Vavilona 539. godine pre
Hrista.
Viđenje
obuhvata i razdoblje jarca s njegovim prvim velikim rogom i četiri kasnija roga
(Danilo 8,5-8). Prema tome, ono pokriva i istorijski period Grčkog carstva i
"prvog cara" i "četiri carstva koja će nastati iz toga naroda" (Danilo 8,21.22).
Ovaj istorijski period Grčkog carstva pokriva vreme od 331. godine pre Hrista,
pa sve do 168. godine pre Hrista. Istorijsko razdoblje obuhvaćeno viđenjem
pokriva i vreme malog roga, koje započinje 168. godine pre Hrista, proteže se
kroz razdoblje paganskog Rima (završava se 476. godine posle Hrista, kada je
Odoakar sa svojim varvarskim germanskim plaćenicima srušio poslednjeg imperatora
Zapadnog Rimskog carstva Romulusa Augustulusa, zalazi u razdoblje papinskog Rima
i traje sve do vremena kraja (Danilo 8,17.19).
Jedno
anđeosko biće je postavilo pitanje "dokle", a drugo se postaralo za odgovor.
Odgovor je jasan i nedvosmislen: "Jer je ova utvara (hazon) za (doseže do)
poslednje vreme!" (Danilo 8,17) "Vreme posletka" ili "vreme kraja" je vreme pre
nego što će ovaj svet doživeti svoj potpuni kraj prilikom eshatona (Pfandl 316).
To znači da simbolička vremena – "večeri i jutra" – ne mogu da znače ništa drugo
nego godine istorijskog vremena. Prema tome, Danilo 8 nas kontekstualno i
interno informiše da veče-jutro, ili jedan dan proročkog vremena, znači jednu
godinu istorijskog vremena. Ovo poglavlje sadrži svoju unutrašnju jednačinu dan
za godinu; ono naglašava načelo dan za godinu, poznato i uz Danila 7. i 9;
Otkrivenja 11-13; Jezekilja 4,6. i 4. Mojsijeve 14,34.
Određivanje tačne
godine početka 2300 dana i noći dozvoljava nam da istorijski utvrdimo godinu
završetka ovog proročkog vremenskog razdoblja u okviru vremena kraja. Upravo ta
ista godina će tada biti i godina
početka čišćenja nebeskog Svetilišta.
Veza
između Danila 8. i 9. ima izuzetnu važnost u traženju odgovora na ova pitanja.
Ova poglavlja predstavljaju jednu veliku proročku celinu.
Najvažnije
veze koje bi trebalo razmotriti:
a. Zajednička terminologija. Glagolski oblici jevrejskog korena
"bin" – "razumeti" upotrebljeni su u Danilu 8,15-17.23.27. i ponovo u Danilu
9,2.22.23. na ključnim mestima koja se odnose na tumačenje viđenja (Danilo 8,17;
9,23). Razumevanje nije potpuno sve dok svi elementi, uključujući i vremenski,
nisu shvaćeni. Viđenje u Danilu 8. nije shvaćeno sve dok se nije pojavilo
pobliže objašnjenje u Danilu 9,24-27.
b. Kultna
perspektiva. Tekst u Danilu 8,13.14. naglašava
kultna pitanja (prestup, svetilište, čišćenje) kao i tekstovi u Danilu 8,11. i
12. (svetilište, prestup, istina).
Tekst u Danilu 9,24-27. ima izrazitu kultnu perspektivu, kao što je
"prestup", "pomiriti", "pomazati", ukidanje "žrtava i prinosa". Svako od ovih
poglavlja zavisi jedno od drugoga iz kultne perspektive i nadopunjuje jedno
drugo. c. Isti
anđeo-tumač. U Danilu 8,16. Gavrilo se prvi put
pojavljuje u Knjizi. On je poslat da protumači viđenje (Danilo 17.19). Ponovo se
pojavljuje u Danilu 9,21-23. da
dovrši tumačenje onoga što je ostalo neobjašnjeno u Danilu 8,26.27. Danilo ovako
opisuje svoj položaj: "Gavrilo, kojega videh pre u utvari, dolete brzo...i reče:
razumij utvaru (jevrejski mareh)!" (Danilo 9,21-23) Ovo povezuje objašnjenje sa
mareh aspektom viđenja koji je ostao neprotumačen u Danilu 8,26.27.
d. Otkrivenje koje se čuje. Danilo 8,13.14.
predstavlja čujni deo viđenja (Danilo 8,2-8) sa vremenskom odrednicom. Danilo
9,24-27. predstavlja drugo čujno otkrivenje u kojemu vremenska odrednica ima
istaknutu ulogu. Gavrilo obaveštava Danila da je došao k njemu da mu protumači
viđenje (mareh tekst, stih 23), u stvari, elemenat neobjašnjene vremenske
odrednice iz Danila 8. Anđeo tumač to čini na taj način što daje vremensku
odrednicu koja je "odrezana" od vremenskog razdoblja u Danilu 8. e. Pojmovna
veza. Veliki vrhunac delovanja
Mesije je pomazanje Svetilišta
(Danilo 9,24. jevrejski qodeš qodašim). To se događa u početku nebeske službe
Isusa Hrista, pošto je On bio "odsečen", drugim rečima, pošto je umro na
Golgoti. Veliki vrhunac viđenja u
Danilu 8. je čišćenje Svetilišta u
vreme kraja, posle isteka 2300 večeri i jutara (Danilo 8,14). Čujno otkrivenje u
Danilu 8,13.14. ukazuje na kraj dugog razdoblja 2300 večeri i jutara, i na delo
očišćenja koje treba da započne u vreme kraja (Danilo 8,17.19). Čujno otkrivenje
u Danilu 9,24-27. pruža početnu tačku za delo u Svetilištu i njegovo pomazanje
(Danilo 9,24). Prema tome, početak (pomazanje Svetilišta) i kraj (čišćenje Svetilišta) pripadaju
velikim završnim događajima nebeskog kulta. Svaki njegov aspekt je proročki
nagovešten i događa se tačno prema prorečenom vremenskom rasporedu. Ove osnovne
povezanosti spajaju tekstove u Danilu 8. i 9. u jedno jedino jedinstveno viđenje
(Danilo 8,1-12) sa čujnim delom (Danilo 8,13.14) i tumačenjem (Danilo 8,15-26;
9,24-27) s posebnim osvrtom na vremenski elemenat.
Danilo
9,24-27. otkriva da će vremenski period milosti za Izrailj potrajati "sedamdeset
sedmica" ili 490 godina. Ovo proročanstvo o sedamdeset sedmica sadrži
neprekinutu, doslednu, trodelnu hronologiju utemeljenu na rasporedu "sedmica",
podeljenih u "sedam sedmica"ili 49 godina, "šezdeset i dve sedmice" ili 434
godine i "jednu sedmicu" ili sedam
godina (Hasel 1993, 118).
U sredini
poslednje sedmice Mesija će
"ukinuti žrtvu i prinos" (Danilo 9,27), jer će biti "odsečen" (Danilo 9,26),
odnosno ubijen nasilnom smrću. Mesijina žrtva će ukinuti životinjske žrtve
prinošene u jerusalimskom Hramu; i na taj način će starozavetni ceremonijalni
zakon naći svoje ispunjenje. Ovu mesijansku žrtvu prineo je Isus Hristos 31.
godine naše ere, tačno prema narečenom proročkom vremenskom rasporedu. Posle
svog vaskrsenja i uznesenja, Isus je "pomazao svetoga nad svetima" (Danilo
9,24), to jest, nebesko Svetilište. Time je obeležen početak Njegove nebeske
službe, Njegova svakodnevna služba.
Danilo
9,24. kaže da su "sedamdeset sedmica određene (odsečene) tvome narodu (Izrailju)
i tvome gradu svetome (Jerusalimu)" (Owusu-Antwi 121-123). Pošto se nijedan
drugi vremenski period ne spominje u Danilu 8. i 9. ovde može da se radi jedino
o 2300 večeri i jutara ili godina od kojega je "odsečen" vremenski period od "sedamdeset sedmica" ili 490 godina.
Oba vremenska perioda u Danilu 8. i 9, 2300 večeri i jutara ili godina i
"sedamdeset sedmica" započinju u istom razdoblju Medo-Persije, što znači da su
490 godina odsečene od početka 2300 večeri i jutara.
Ako se
može odrediti tačna godina početka 490 godina, onda se lako može odrediti i
tačna godina početka 2300 godina. Danilo 9,25. jasno kaže da 490 godina
započinje "otkad izide reč da se Jerusalim opet sazida". Proročanstvo o
obnovljenju i ponovnom zidanju Jerusalima odnosi se na dva različita, ali
povezana aspekta, naime, na obnavljanje religijsko-političke autonomije i
samouprave i na fizičko ponovno zidanje Jerusalima (Owusu-Antwi 378-382). Dekret
o kojemu govori tekst u Danilu 9,25. mora da sadrži oba ova
aspekta.
Dekret
cara Kira, kojim je naređeno ponovno zidanje Hrama (Jezdra 1,2-4), ne odnosi se
na ovo pitanje. Isto to se može kazati i o dekretu Darija I (Danilo 6,1-12),
koji predstavlja samo osnaženje prethodnog Kirovog dekreta. Oba ova dekreta se
odnose na ponovno zidanje Hrama, ali ne ispunjavaju uslove navedene u Danilu
9,25.
Sledeći
veliki dekret, poznat iz Biblije, izdat je sedme godine vladanja Artakserksa I i
zapisan je u Jezdri 7,12-26. Ovaj dekret
se može smatrati ispunjenjem proročanstva u Danilu 9,25. zato što govori
i o ponovnom zidanju i obnavljanju Jerusalima. Careva zapovest je obnovila
religijsko- političku autonomiju i samoupravu Jerusalima, jer je car dozvolio
prinošenje žrtava i obavezao se da će plaćati njihovo prinošenje (Jezdra 7,17),
osim toga dao je pravo gradskim vlastima da postavljaju upravitelje i sudije
koji će suditi po "zakonima Boga vašega" (Jezdra 7,25). Dekret je čak garantovao
punu samoupravu u propisivanju kazni, uključujući i zatvor, konfiskaciju dobara,
progonstvo i smrt (Jezdra 7,26). Ova odredba se odnosila i na Jevreje i na
nejevreje "s onu stranu reke"
(Jezdra 7,25). Dekret cara Artakserksa I, objavljen sedme godine njegove
vladavine, takođe dolazi u obzir, zato što ispunjava aspekt "izgradnje" Jerusalima, odnosno
fizičku obnovu judejskog glavnog grada (Vidi Jezdra
4,7.11-16).
Dekret
koji je izdao Artakserks I je jedini koji zadovoljava oba uslova iz Danila 9,25.
obnavljanje i ponovno zidanje Jerusalima. Na temelju klasičnih istorijskih
izvora, egipatskih astronomskih izvora, vavilonskih astronomskih izvora,
egipto-jevrejskih istorijskih izvora, vavilonskih istorijskih izvora, mi sada
znamo da je dekret bio objavljen 457. godine pre Hrista (Shea 1991, 121-126).
Prema tome, godina 457. pre Hrista je godina početka razdoblja od 490 godina iz
Danila 9 i istovremeno početak 2300 godina iz Danila 8, razdoblja od kojega je
odsečeno 490 godina.
Na temelju
teksta u Danilu 9,24.25. gde stoji da sedamdeset sedmica ili 490 godina počinju
457. godine pre Hrista i da su "odsečene" od 2300 godina, možemo zaključiti da i
2300 godina počinju 457. godine pre Hrista. Ovo razdoblje se završava u "vreme kraja", 1844. godine posle
Hrista. Prema tome, izraz "večeri i jutara", koji u jevrejskom tekstu nema
množine i između kojih nema veznika, predstavlja godine u istorijskom smislu.
Dve hiljade i tri stotine večeri i jutara su 2300 stvarnih kalendarskih godina.
To razdoblje započinje 457. godine pre Hrista i završava se 1844. godine posle
Hrista. Prema tome, godina 1844. je godina kada je započelo čišćenje nebeskog
Svetilišta.
Danilo 7
pokazuje da je božanski nebeski sud morao započeti posle 1798. godine posle
Hrista i da se mora završiti kada
sveci Višnjega, verni Božji sledbenici, budu primili večno Božje carstvo
prilikom Hristovog drugog dolaska. Drugim rečima, nebeska sudska rasprava se
održava u toku vremena kraja, kao što Danilo 7 jasno pokazuje. Danilo 8. i 9.
pokazuju tačan datum početka ovog suda, o kojemu se govori kao o obnavljanju,
čišćenju nebeskog Svetilišta (Danilo 8,14). Godine 1844. posle Hrista počeo je,
dakle, nebeski preadventni istražni sud. To je zaista u toku vremena kraja
(Danilo 8,17.19), i slaže se sa izrazom "čas suda njegova" iz Otkrivenja
14,7.
(3) Vremenska odrednica u tipologiji službi
u zemaljskom Svetilištu. Osim dokaza iz
apokaliptičke literature, koja pokazuje da je preadventni istražni sud započeo
1844. godine, u "vreme kraja",
služba u nekadašnjem izrailjskom Svetilištu pruža dodatne tipološke dokaze za
vremensko određivanje prve faze poslednjeg suda.
Aktivnost
u zemaljskom Svetilištu bila je podeljena na svakodnevne i godišnje službe. Ove
poslednje su dolazila na kraju ritualne godine, na Dan pomirenja (3. Mojsijeva
16; 23,26-32; 4. Mojsijeva 29,7-11; Vidi Hasel 1981!). Jevrejsko ime za Dan
pomirenja je Jom kipur, prevođen i kao Dan čišćenja, čime se upućuje na
očišćenje i i pranje od greha (3. Mojsijeva 16,19.30) koje se obavljalo na taj
poslednji dan ritualnog godišnjeg ciklusa. To tipološki odgovara čišćenju nebeskog Svetilišta o kojemu
govori Danilo 8,14. Veza između Danila 8,14. i 3. Mojsijeve 16 sastoji se od te
konceptualne povezanosti ali i iz upotrebe pojma "svetilište (jevrejski qodeš)
koji se dosledno upotrebljava za "Svetilište i za aktivnosti u toku Dana
pomirenja u 3. Mojsijevoj 16.
U skladu
sa antitipskom ulogom Isusa Hrista kao nebeskog Sveštenika (Jevrejima 6,20;
7,3.15-17) i sa pomazanjem nebeskog Svetilišta (Danilo 9,24), naš Gospod je
započeo svoju svakodnevnu službu posredovanja i zauzimanja (Rimljanima 8,24; 1. Timotiju 2,5;
Jevrejima 7,25). On svim vernicima omogućuje pristup Bogu (Rimljanima 5,2; Efescima 2,18) svojom
boljom službom (Jevrejima 8,6), utemeljenom na "boljem zavetu" (Jevrejima 7,22),
otvarajući "novi i živi put" (Jevrejima 10,20), kojim se možemo "približiti
prestolu blagodati" (Jevrejima 4,16). Hristova krv prolivena na Golgoti u pravo
vreme po Božjem vremenskom rasporedu (Danilo 9,26.27) osigurava nam ulazak u Svetilište (Jevrejima 10,19) gde ćemo
naći oproštenje svih priznatih greha (1. Jovanova 2,1.2) koji će biti preneseni
na nebesko Svetilište.
Služba
koju je Hristos započeo posle svog svečanog uvođenja u službu nebeskog
Prvosveštenika tipološki odgovara svakodnevnoj službi zemaljskih sveštenika u
toku kultne godine, pre nego što se obavi završna aktivnost u toku Dana
pomirenja. Hristos ispunjava tipološki i službu Prvosveštenika na Dan pomirenja,
dana suda i čišćenja Svetilišta.
Dan
pomirenja bio je i dan suda (3. Mojsijeva 23,29). Preovladavao je aspekt odbrane
vernih i odanih Izrailjaca koji su iskoristili sve pogodnosti koje im je Bog dao
da bi obnovili svoj zavet s Bogom svakodnevnim službama u toku ritualne godine.
Trebalo je da Izrailjci verom koriste
odgovarajuće zameničke žrtve koje se prinose u toku svakodnevne službe, u
toku prve faze ritualne godine, i da se tako osposobe da opstanu u Božjoj
prisutnosti na Dan pomirenja. Za njih je Dan pomirenja bio dan suda na kojemu će
biti odbranjeni i oslobođeni svake krivice. Oni su sledili odredbe Božjeg plana
spasenja i sada su bili u stanju da zaslugom Božje blagodati žanju i njegove
blagoslove.
Drugi
aspekt Dana pomirenja ili Dana suda bila je odmazda ili kazna. Neverni Izrailjci
koji se nisu ponizili na taj posebni dan (3. Mojsijeva 23,29) trebalo je da budu
"istrebljeni iz naroda svojega". Izraz u originalu "odsečeni" je tehnički pojam
za gubitak života Božjom neposrednom intervencijom ili smrtnom kaznom. Prema
tome, Dan pomirenja bi svim Izrailjcima donosio ili odbranu i život ili osudu i
smrt, zavisno od njihove spremnosti da ostanu verni Bogu ili da ostanu u stanju
pobune i otpada. Samo Izrailjci su dolazili na ovaj sud. Neizrailjci nisu imali
dela u iskustvima Dana pomirenja.
Vremensko
smeštanje velikog ritualnog dana na kraj ritualne godine analogno je vremenskom
smeštanju nebeskog antitipskog dana pomirenja u vreme kraja. Prema tome,
preadventni sud antitipski odgovara Danu pomirenja u ritualu zemaljskog
Svetilišta (Vidi: Svetilište II.III!).
Ove
osnovne činjenice koje nalazimo u Bibliji omogućuju proučavaocima Biblije da
steknu jasno i određeno mišljenje o vremenu održavanja nebeskog preadventnog
istražnog suda, prve faze sveopšteg poslednjeg suda. On je započeo 1844. godine
i završiće se pre drugog dolaska Isusa Hrista, kada će doći kraju i vreme
milosti dodeljeno ovom svetu.
b. Sudija na preadventnom istražnom sudu.
U toku prve faze
poslednjeg suda Bog Otac će obavljati ulogu sudije. Tekst u Danilu 7,9.
božanskog sudiju naziva "Starcem" (Danilo 7,13.22), što je jedinstven slučaj u
celom Starom zavetu. Taj naziv pokazuje da je Bog veličanstven, dostojan
obožavanja i poštovanja, da je mudar. Po njemu se Bog Otac razlikuje od "Sina
čovečjeg" koji dolazi "Starcu" na "oblacima nebeskim" (Danilo 7,13).
Slika koji
daje Otkrivenje ponovo je u skladu sa slikom suda u Danilu 7. U Otkrivenju 14,7.
čitamo da je "došao čas suda njegova". To je sud kojim predsedava Onaj koji je
spomenut u prethodnom pozivu: "Bojte se Boga!" Bog Otac je Sudija na
preadventnom istražnom sudu.
Hristos
još ne sudi u to vreme. Ali, Isus Hristos, vaskrsli Spasitelj, prisustvuje tom
suđenju (Danilo 7,13.14), preuzimajući ulogu branioca onih čija imena se
pojavljuju na sudu. On sam prima carstvo iz ruke svoga Oca (Danilo 7,14) i
kasnije ga predaje svetima (Danilo 7,18).
Činjenica
da je Bog Otac Sudija izgleda da pokazuje da je On životno zainteresovan za
dobro onih koji izlaze pred Njega na sud i koji mogu da budu ili odbranjeni ili
osuđeni, zavisno od svojih dela i svoga života (Vidi: II.
D!)
Otac je
ovde prikazan kao Biće koje ima aktivnu ulogu u planu spasenja. Evanđelje po
Jovanu potvrđuje da "je Bog tako ljubio svet da je i Sina svojega jedinorodnoga
dao da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni" (Jovan 3,16).
Sledeći stihovi (Jovan 3,17-21) otkrivaju kontekst suda i mogućnost osude i
kazne. Bog Otac je poslao Isusa na svet da navede ljude na odluku za Hrista ili
protiv Njega. Svi koji poveruju u Sina imaće život večni. Na sudu kojim
predsedava Otac pojaviće se slučajevi svih onih koji su bili dirnuti Očevim
naporom da donese spasenje čovečanstvu.
c. Oni koji će se pojaviti na preadventnom
istražnom sudu. Da bi se odredilo ko će se pojaviti na
preadventnom istražnom sudu bitna je tipologija Dana pomirenja. U to vreme
jedino su Izrailjci izlazili pred sud, što ukazuje da će se jedino oni koji sebe
smatraju pripadnicima Božjeg naroda pojaviti pred ovim
sudom.
Apostol
Petar potvrđuje da sud mora da počne "od kuće Božje, ako li se najpre od vas
počne, kakav će biti posledak onima što se protive Božjemu evanđelju?" (1.
Petrova 4,17) "Oni koji se protive Božjemu evanđelju" svakako da su oni koji su
nekada, bar jednom u životu, imali priliku da prihvate Božji poziv milosti.
Knjige
proroka Danila i Otkrivenja su izričite po ovom pitanju. Mislilo se da bi "mali
rog" iz Danila 8. koji je obeščastio Svetilište, svakako morao da se pojavi na
ovom sudu, koji simbolički predstavlja čišćenje Svetilišta. Međutim, pažljivo
ispitivanje kultnog rečnika u Danilu 8,9-14. pokazuje da čišćenje, odbrana i
obnavljanje Svetilišta (Danilo
8,14) ne dolaze kao odgovor na aktivnosti "malog roga". On napada "kneza nad
vojskama", ali ne obeščašćuje Svetilište (Rodrigez 529). Prema tome, proizlazi
da Danilo 8 ne tvrdi da "mali rog" treba da bude uključen u aktivnosti čišćenja
Svetilišta.
Prvi
prizor suda u viđenju u Danilu 7 završava se rečenisom: "I sud sede i knjige se
otvoriše!" (Danilo 7,10) Reč "sud" (din) ukazuje da će biti održano suđenje
izvesnim osobama, ali tekst ne otkriva kome. Međutim, on iznosi neke dokaze koji
zaslužuju da budu razmotreni.
Kada se
spominju knjige na Nebu obično se misli na knjige koje se bave ljudskim bićima.
Prema tome, ljudska bića će se pojaviti na sudu. To je ujedno i drugi razlog da
se prihvati da su "sveci Višnjega" pobožna ljudska bića, a ne anđeli (Hasel
1975, 190-192). Ove knjige se očigledno ne otvaraju zbog Boga, koji je
sveznajuć. Ove knjige, koje se pretražuju, treba da nam pruže uvid u pitanja
povezana sa onima koji se pojavljuju na sudu.
Danilo
12,1. daje osnovne informacije o sadržaju knjiga. Na kraju "vremena nevolje"
"svaki čije se ime nađe zapisano u knjizi" biće spasen. Jasno je, prema tome, da
knjiga ili knjige sadrže imena onih koji pripadaju Božjem
narodu.
I drugi
starozavetni tekstovi govore o nebeskim zapisima u obliku knjige. Kada se
Izrailj pobunio na Sinaju i kada je
Bog objavio svoju nameru da ga uništi, Mojsije se obraća Bogu s molbom da
poštedi svoj narod: "Ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje koju si napisao!"
(2. Mojsijeva 32,32) Gospod odgovara Mojsiju rečima: "Ko mi je zgrešio, onoga ću
izbrisati iz knjige svoje!" (2. Mojsijeva 32,33) Ovo prvo starozavetno
spominjanje nebeskih knjiga otkriva da one sadrže imena onih koji tvrde da
pripadaju Božjem narodu. Ista slika se pojavljuje i u drugim starozavetnim
tekstovima koji govore o knjizi koju Bog ima na Nebu (Psalam 69,28; Malahija
3,16). Prema tome, dolazimo do sledećeg opravdanog zaključka: "Svako pominjanje
Božje nebeske knjige u Starom zavetu povezano je na ovaj ili na onaj način sa
Božjim narodom umesto sa Njegovim neprijateljima." (Shea 1992,
148)
Ukratko
rečeno, dokazi iz Knjige proroka Danila i drugih mesta ukazuju jednoglasno da će
se oni koji sebe smatraju pripadnicima Božjeg naroda, dakle, i pravi i lažni
vernici, pojaviti na sudu u ovoj prvoj fazi, u fazi preadventnog istražnog
suda.
Ključnu
ulogu u potvrđivanju ovog zaključka ima tekst u Danilu 7,22: !"Dokle dođe starac i dade se sud
svecima Višnjega." Drugi prevodi su mnogo jasniji: "Dok ne dođe Pradavni, koji
dosudi pravdu svecima Svevišnjega!" (Sović) "Donese presudu u korist svetaca
Višnjega" (NKJV, NASB) Ti noviji prevodi prenose u savremeni jezik pravo
značenje aramejskog predloga "l", dok stariji prevodi, među njima i Luter,
pogrešno kažu: "Sud svecima Višnjega". Danilo 7,22. izričito govori da se slučaj
"svetaca Višnjega", pripadnika Božjeg naroda, razmatra kada se otvaraju knjige
na zasedanju nebeskog suda.
"Sveci
Višnjega" su bili izloženi surovom napadu "malog roga", koji ih je progonio
mnogo godina i pobio neke od njih (Danilo 7,21.25). Bog preuzima njihov slučaj
na zasedanju preadventnog suda. On otvara svoje knjige na vidiku svih nebeskih
bića, i počinje preispitivanje zabeleženih dela i vere svetih. Ovaj istražni sud
će na temelju otvorenih knjiga opravdati i odbraniti Božje prave sledbenike pred
okupljenim predstavnicima svemira i proglasiti da su spremni da prime večno
carstvo iz ruke Sina čovečjeg (Danilo 7,18). Mirijade nebeskih bića koje
prisustvuju ovoj prvoj fazi nebeskog suda (Danilo 7,10), moraju da saznaju koji
od onih koji su se ikada izdavali za Hristove sledbenike zaista zaslužuju da
naslede Božje večno carstvo i da žive u njemu. Svi koji ostanu u veri sve do
kraja biće odbranjeni na istražnom sudu. Njihovi gresi biće izbrisani, jer se
Isus postarao za njih.
Imena
takozvanih Hristovih sledbenika koji nisu ostali Njemu verni i odani biće
izbrisana iz nebeskih izveštaja (2. Mojsijeva 32,32.33). Preadventni istražni
sud ih neće opravdati ni odbraniti. Njihova dela i nedostatak vere svedočiće
protiv njih, a njihova imena biće izbrisana iz knjige
života.
Na ovom
preadventnom istražnom sudu Bog iznosi slučajeve pripadnika svoga naroda pred
nebeski sudski skup. To je sud koji će odbraniti verne pripadnike Njegovog
naroda; on je sazvan u korist "svetaca Višnjega" (Danilo 7,22). Pradavni ili
Starac koji im sudi nije njihov neprijatelj. On je pravedni Sudija, koji sudi u
njihovu korist, jer je preko svoga Sina učinio sve što je bilo neophodno da
njihovi gresi budu oprošteni i da oni naslede večno
carstvo.
Međutim,
ovaj preadventni istražni sud ima i svoju neugodnu stranu. Moguće je da osoba ,
koja je nekada bila pravi sledbenik Isusa Hrista, ponovo odluči da će ići svojim
putem. Oni koji istraju u grehu dođživeće da se njihova imena izbrišu iz knjige
života (2. Mojsijeva 32,33). Iako ova strana suda svakako postoji, brisanje
nije predominantni zadatak
preadventnog istražnog suda.
Predominantni
zadatak preadventnog istražnog suda je donošenje presude u korist svetaca
Višnjega (Danilo 7,22). Bog je na strani svoga naroda. U "vreme nevolje" sam
Mihailo će ustati da se bori za svoj narod i da ga izbavi (Danilo 12,1). Svi
verni koji su pomrli pre Njegovog dolaska na oblacima ustaće tada iz svojih
grobova na "večni život" (Danilo 7,2). Bog je Sudija i Spasitelj. Hristova smrt
na krstu čini ga pobedonosnim Izbaviteljem i sposobnim Pomoćnikom svih onih koji
se verom oslone na Njega i čekaju Njegov dolazak.
d. Mesto preadventnog istražnog suda. Danilo 7 prikazuje
kosmičku dimenziju ovog suda sa međuigrom između prizora na Nebu i na Zemlji, i
to u posebnom literarnom obliku, navodeći naizmenično prizore s Neba i sa
Zemlje: Zemlja (Danilo 7,2-8), Nebo (Danilo 7,9.10), Zemlja (Danilo 7,11.12),
Nebo (Danilo 7,13.14). Ovaj oblik je posebno naglašen naizmeničnom upotrebom
proze (Zemlja) i poezije (Nebo). Poetski delovi prenose čitaoca na zasedanje
nebeskog skupa. To se posebno ističe i naglašavanjem "prestola" (Danilo 7,9). U
celoj Bibliji presto povezan s Božanstvom – ovde Pradavni ili Starac – uvek je
na Nebu. Prema tome, Danilo naglašava da se suđenje održava na
Nebu.
Danilo 8.
daje nove pojedinosti. I u ovom poglavlju imamo međuigru nebeskih i zemaljskih
dimenzija. Viđenje se seli sa čisto zemaljskih prizora, sa dve životinje koje
simbolički predstavljaju zemaljske sile (Danilo 8,3-8) prema "malom rogu", koji
se isprva širi horizontalno (Danilo 8,9, možda i 10), a onda vertikalno (možda
Danilo 8,10, svakako 8,11. 12) da bi se uzdigao do područja "Kneza nad vojskama"
i Njegovog nebeskog Svetilišta (Danilo 8,11). Čujni deo viđenja (Danilo 8,13.14)
prenosi čitaoca pravo u nebesko područje, s nebeskim bićima koja međusobno
razgovaraju. "Vrhunac viđenja je njeno usredsređivanje na sukob između Kneza nad
vojskama i malog roga oko nebeskog Svetilišta i njegovih službi." (Shea 1986,
513).
U okviru
ovog konteksta Svetilište iz Danila 8,11.14. jedino može da bude nebesko
Svetilište, kao što i vremenski redosled zbivanja u poglavljima nagoveštava.
Čišćenje nebeskog Svetilišta (Danilo 8,14) obuhvata i Božje sudijsko delovanje,
sa sudnicom u samom nebeskom Svetilištu. I ponovo Danilo 8. dodaje nove
pojedinosti Danilu 7.
Stvarnost
nebeskog Svetilišta je tako dobro poznata na temelju starozavetnih i
novozavetnih tekstova da je neophodna samo kratka izjava, zato što neki tumači
smatraju da nebesko Svetilište ne postoji. Vertikalna nebesko-zemaljska
dimenzija Svetilišta je opisana u 2. Mojsijevoj 25,8.9. kada je "slika"
((jevrejski tabnit) bila pokazana Mojsiju na Gori. Naziv za ono što je Mojsiju u
Starom zavetu bilo pokazano na gori Sinaju, u Novom zavetu glasi "prilika"
(grčki typos, Dela 7,44; Jevrejima 8,5). Zemaljsko Svetilište bilo je samo
"kopija i senka" nebeske stvarnosti
(Davidson 367.368). U tom smislu, zemaljsko Svetilište je samo kopija
nebeskog originala.
Mnogobrojni
tekstovi u Psalmima (11,4; 18,6.7; 29,9;; 68,35.36; 96,6; 150,1) i u proročkim
knjigama Starom zaveta govore o Božjem nebeskom Svetilištu (Isaija 6,1; Jona
2,7.8; Mihej 1,2; Avakum 2,20). Franc Delič je pravilno rekao: "Na beskrajnoj
udaljenosti iznad Zemlje.... nalazi se hekal qodeš (sveti Hram)... I ovaj Hram,
ova palata na Nebu, to je mesto na kojemu se donose konačne odluke o svim
zemaljskim pitanjima. Avakum 2,20; Mihej 1,2. Jer Njegov presto na Nebu je i
nadzemaljska sudijska stolica." (Delitzsch 1,189)
Stvarnost
nebeskog Svetilišta je sa istim žarom potvrđena i u Novom zavetu. Poslanica
Jevrejima potvrđuje njen centralni deo (Jevrejima 8,1-1o,25) u kojemu Isus
obavlja prvosvešteničku službu, kao "sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju
načini Gospod, a ne čovek" (Jevrejima 8,2). "Skinija" (grčki hagia) o kojoj je
ovde reč je nebesko Svetilište. Apostol ga naziva "istinita skinija" (šator).
Grčki izraz za ""istinita" je "alethinos", stvaran, za razliku od prividnog.
Isti izraz se upotrebljava kada se govori o stvarnom postojanju Boga (Jovan
17,3). Nebesko Svetilište je isto toliko stvarno koliko je i sam Bog
stvaran.
U
Jevrejima 9,1-5. "zemaljsko Svetilište" se sastoji od spoljnog šatora, prvog
odeljenja zemaljskog Svetilišta, koje se obično naziva "svetinja" i drugog
šatora, koji se naziva "svetinja nad svetinjama" ili "najsvetije mesto". Sa početkom u osmom stihu, Svetilište je
dovedeno u vezu sa nebeskim stvarnostima u okviru novog zaveta. Prvi ili
spoljašnji šator u Jevrejima 9,8. (protos – u smislu pređašnji) odnosi se na
celokupno zemaljsko Svetilište. "Svetilište" na Nebu ne može da ima nikakvu
ulogu sve dok "prvi" ili "pređašnji" šator, bolje rečeno, zemaljsko Svetilište,
obavlja svoju službu za vernike. "Prvi šator je postao stari, zemaljski šator u
svojoj potpunosti, uključujući i svetinju i svetinju nad svetinjama, a drugi
šator 'bolja i savršenija skinija' iz jedanaestog stiha, postaje nebesko
Svetilište." (Cody 147.148; 7BC 450) Postoji, dakle, nebesko Svetilište sa dva
odeljenja ili područja, neizmerno slavnije od zemaljskog
Svetilišta.
Naglasak
teksta u Jevrejima 9,23.24. podupire ovu sliku. Tekst glasi: "Tako je trebalo da
se obličja nebeskih ovima čiste, a sama nebeska boljim žrtvama od ovih, jer
Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju koja je prilika prave, nego u samo nebo,
da se pokaže sada pred licem Božjim za nas." "Sama nebeska", to je nebesko
Svetilište, u koje je Hristos ušao da obavi svoju prvosvešteničku službu u
korist ljudskog roda.
Isus
Hristos je veliki Prvosveštenik koji obavlja posebnu službu u nebeskom
Svetilištu. Posle svog uznesenja, započeo je prvu fazu svoje službe u nebeskom
Svetilištu, svoju "svakidašnju" službu, u prvom odeljenju, prvom području
dvodelnog nebeskog Svetilišta; godine 1844. započeo je drugu fazu svoje službe,
"godišnju" ili službu na antitipski dan pomirenja u drugom odeljenju ili drugom području
nebeskog Svetilišta.
Knjiga
Otkrivenja pravi jasnu razliku između samog Neba kao takvoga i Svetilišta/Hrama
na Nebu, kao što se može videti u Otkrivenju 11,19: "I otvori se crkva Božja na
nebu, i pokaza se ćivot zaveta njegova u crkvi njegovoj." Grčki original kaže:
"Božji Hram, onaj koji je na Nebu, otvori se." Prema tome, na Nebu zaista
postoji Hram ili Svetilište. Anđeli koji su izašli iz Hrama to potvrđuju
(Otkrivenje 14,15.17; 16,17). Isti naglasak se zapaža i u Otkrivenju 15,5: "I
posle ovoga videh i gle, otvori se crkva skinije svedočanstva na nebu." U ovom
dvodelnom nebeskom Svetilištu ili Hramu održava se božanski sud i odatle se
proglašavaju božanske odluke (Otkrivenje 7,15; 16,17). Nebesko Svetilište je
božanski komandni centar svemira, jer se tu nalazi Božji
presto.
Na temelju
ovih dokaza Starog i Novog zaveta može se zaključiti da se preadventni istražni
sud održava u svetinji nad svetinjama nebeskog Svetilišta. Prva faza konačnog
suda se odvija kao analogija aktivnosti u toku zemaljskog Dana pomirenja. Kao
što je stari zavet imao svoje zemaljsko Svetilište sa njegovim svakidašnjim i
godišnjim službama, tako i novi i bolji zavet ima svoje nebesko Svetilište u
kojemu Hristos kao nebeski Prvosveštenik obavlja svakidašnju službu, a od 1844.
godine i novu, konačnu službu u prisutnosti Oca, koji sudi svima koji su se u
toku svih vekova izdavali za Njegove verne sledbenike. Hristova služba je služba
posredovanja u prisutnosti Pradavnoga ili Starca za one koji su ga prihvatili
kao svoga Gospoda i Spasitelja. I Otac i Sin učestvuju u procesu spasonosnog
suda, i svaki od njih ima svoju posebnu ulogu u spasenju vernih pripadnika
ljudskog roda (Vidi: Svetilište III.B."!).
e. Svrha preadventnog istražnog suda. Zadatak
preadventnog suda je da istraži i
oceni slučajeve svih onih koji su sebe smatrali vernicima. Jedna od njegovih
uloga je da ustanovi koji od onih koji se izdaju za Hristove sledbenike ima
pravo da nasledi Božje večno carstvo.
Istraživači
Biblije su shvatili da mora postojati nešto što bi se moglo nazvati "sudom pre
suda" (Duesterwald 177), dakle, da mora postojati preadventni sud. Vaskrsenje i
uznesenje svetih su posledica suđenja koje se moralo održati pre suđenja
narodima nevernog čovečanstva. "Pošto Pavle piše da će 'sveti suditi svetu' (1.
Korinćanima 6,2; Matej 19,28) mora se doneti zaključak da suđenje zajednici
svetih i suđenje 'svetu' ne mogu predstavljati jednu te istu sudsku aktivnost.
Isto onako kao što vaskrsenje onih koji pripadaju Hristu prethodi opštem
vaskrsenju (bezakonika) mrtvih, tako i suđenje svetima vremenski prethodi
suđenju 'narodima'." (Lamparter 161)
Drugi
važan zadatak preadventnog istražnog suda je odbrana svetih. Mi smo već zapazili
da Danilo 7 izveštava da su "sveci
Najvišega" izloženi napadima "malog
roga", u stvari, predstavnika sotonskih sila koje vojuju protiv Božjeg naroda
(Danilo 7,21.25). Sveci Najvišega su lažno optuženi, progonjeni, pogrešno
ocenjeni. Bog za vreme preadventnog istražnog suda otvara sve nebeske zapise
tako da svi nebeski stanovnici mogu da ih pregledaju. Bog će priteći u pomoć one
koji su zlostavljani i progonjeni na temelju lažnih optužbi. On će ih opravdati
pred svim stanovnicima svemira, okupljenima na velikom kosmičkom sudskom
ročištu.
Treći
važan zadatak preadventnog istražnog suda je odbacivanje optužbi podignutih
protiv Božjeg karaktera. Bog je bio pogrešno predstavljen kao samovoljno,
osvetoljubivo i kritički raspoloženo biće, kao udaljen i ravnodušan prema
ljudima. Opisivan je kao biće koje ne zaboravlja nijedno zlo i ima zle namere.
Raspirivane su sumnje u Njegov karakter i u Njegovo Biće. Preadventni istražni
sud treba da pokaže pravu sliku Boga Oca. On priskače u pomoć svojoj deci; On
preuzima njihov slučaj u prisutnosti svih nebeskih bića, koja mogu da vide da je
pravedost i pravičnost ugrađena u
same temelje njegovog suda, Njegovog prestola (Psalam 89,14; 97,2). I sam Bog će
biti oslobođen svih optužbi na preadventnom istražnom sudu.
Četvrto
važno delo koje treba da se obavi na preadventnom istražnom sudu odnosi se na
čišćenje Svetilišta (Danilo 8,14; Jevrejima 9,23). "Samo nebesko" (Jevrejima
9,23), nebesko Svetilište (Johnsson 94-98), treba da se očisti od nagomilanih
greha svetaca svih vremena. Zemaljsko Svetilište se čistilo (3. Mojsijeva
16,19.30; jevrejski "taher") na Dan pomirenja. Ova misao je podvučena pojmom
"pomirenje" (jevrejski "kapar" – pokriti) koji u mnogim kontekstima sadrži
snažnu konotaciju o čišćenju.
U Danilu
8,14. tekst "svetinja će se očistiti" je prevod koji potiče još i prehriščanskih
vremena, kao što pokazuje Septuaginta. Sama reč "očistiti" predstavlja prevod
jevrejske reči "nisdaq", koja ima snažne semantičke konotacije (Andreasen
495.496), uključujući i misao o čišćenju, opravdanju, odbrani i popravljanju
(Hasel 1986 448-458). Antitipski
nebeski dan pomirenja, koji je započeo 1844. godine, morao je da pruži širi
pogled izražen pojmom "nisdaq". Tekst u Danilu 8,14. jezički povezuje taj stih
sa Danom pomirenja, što posebno dolazi do izražaja pojavljivanjem pojma
"svetilište" u celom tekstu šesnaestog poglavlja 3. knjige Mojsijeve. Ukratko, reči koje se
upotrebljavaju za opis čišćenja
nebeskog Svetilišta asociraju na Dan pomirenja, koji je dan čišćenja, pranja i
suda. I nebeska aktivnost na dan pomirenja obuhvata čišćenje, ispravljanje,
opravdanje i odbranu. Ove aktivnosti se odnose na Svetilište, na narod i na
samoga Boga dok se obavlja završno delo na Nebu. U odnosu na one koji se
smatraju Božjim narodom, ovo delo je sudsko, ali i otkupiteljsko, pokazujući da
će proces pomirenja koji je započeo Hristovom smrću na krstu doći kraju
završavanjem preadventnog istražnog suda u nebeskom Svetilištu. Kada se
preadventni istražni sud bude
završio, zaključiće se i proces pomirenja pod upravom Boga i Hrista.
Čišćenje u
toku zemaljskog Dana pomirenja je značilo brisanje greha. Jevrejski pojam
preveden našom rečju "pomiriti" (kapar) upotrebljava se paralelno s pojmom
"izbrisati" (jevrejski mahah), kao što se vidi u Jeremiji 18,23. i Nemiji 4,5.
Nebesko čišćenje (Jevrejima 9,23.24) označava brisanje greha iz nebeskih
izveštaja. Subjektivno, grešnik dobija oproštenje svojih greha svakodnevnim
pokajanjem i priznanjem greha pošto je spasen u Gospodu; objektivno, zabeleženi
i oprošteni gresi na Nebu se brišu onda kada slučaj onoga koji se smatra
Hristovim sledbenikom bude razmotren na preadventnom istražnom sudu. Svi verni
ostaju spaseni u rukama Isusa
Hrista i u rukama Boga Oca, koji je dao Hrista da bi spasao ljudski rod.
Međutim, vernik i dalje zadržava slobodu izbora; on i dalje zadržava pravo da se
odvoji od Boga, ukoliko to želi.
Ove
osnovne svrhe preadventnog istražnog suda pokazuju ko zadržava konačnu vlast nad
svecima Božjim, svima onima koji su ikada u toku proteklih vremena izrazili
svoju veru u Hrista i ostali do kraja na Božjoj strani; koji zaslužuju da
naslede carstvo koje Hristos donosi sa sobom; Hristos, koji će na sudu stati na
stranu svetih. Božja pravednost i pravičnost zasjaće punim sjajem na tom sudu i
pokazati na jedinstven način pravu svrhu suda. Božanski karakter će se otkriti u
svojoj konačnoj slavi kao nikada pre toga. Sva nebeska bića će shvatiti bolje
nego ikada ranije da je Bog Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima. Svi će
ustanoviti da je On sudija koji sudi pravedno i pošteno, uzimajući u obzir sve
pobude i težnje ljudskog srca. Svi će shvatiti da On razume sve nasleđene
sklonosti i izopačenosti uma, duše i tela. Ništa Njemu ne promiče niti je izvan
Njegovog domašaja dok izriče presudu u korist svojih svetih (Danilo 7,22). On je
dao svoga jedinog Sina u zamenu za izgubljeno čovečanstvo, tako da svi koji se
oslone verom u Gospoda Isusa Hrista
mogu da budu spaseni Njegovim zaslugama, koje će Otac svakom verniku
uračunati u pravednost. Ljubav i pravda srešće se u Bogu na dobro svima koji su
Njegovi.
f. Kratak pregled. Može se
zaključiti, dakle, da je predadventni istražni sud vitalna Božja aktivnost u
nebeskom Svetilištiu, aktivnost koja je započela 1844. godine. To je osnovna
prekretnica u planu spasenja koji upravo treba da se završi. Ta prva faza
konačnog suda donosi odluku o
večnoj sudbini svih onih koji su ikada spadali među Hristove sledbenike. Ona se
usredsređuje na Boga Oca kao na milosrdnog Sudiju, na one koji Njemu pripadaju
preko Isusa Hrista, i na zasluge koje je On postigao njih radi i koje je
pripisao njima.
Objaviti
"čas suda Njegova" znači uputiti poziv svima da ostanu verni Bogu ili da se
vrate Gospodu i da se pripreme za
skori drugi dolazak Isusa Hrista. Sudbina svih onih koji sebe smatraju Hristovim
sledbenicima je na kocki, ali je i sudbina nevernih njime obuhvaćena. Prvi treba
da ostanu verni "večnom evanđelju", a drugi da poslušaju njegovo moćno
objavljivanje. Nalog za propovedanje večnog evanđelja po celom svetu kao poziv
na spasenje i kao svedočanstvo neobraćenima sada se sagledava u novoj svetlosti
kada se poveže s preadventnim istražnim sudom.
I Božji
karakter zablista novom, pozitivnom
svetlošću kada mu se približimo u ovoj fazi suda. On se pokazuje kao pravedan i
pravičan sudija u prisutnosti svih vernih nebeskih bića.
Svim
sledbenicima Boga i Isusa Hrista upućen je izazov da se silom Svetoga Duha drže
svoje biblijske etike. Pošto je suđenje utemeljeno na delima koja su učinjena
verom, naglasak je stavljen na vernost u držanju Božjih deset zapovesti. Pošto
je Bog upravo zauzet prvom fazom konačnog suda, koja je ujedno i druga i konačna
faza Hristove službe u nebeskom Svetilištu, svima vernima je upućen poziv da
žive svetim životom. Kako se kraj ovog sveta približava, božanska oruđa na Nebu
i ljudska oruđa ovde na Zemlji su na delu, svaki na poslu koji mu je dodeljen,
ispunjavajući božanski zadatak, sve do potpunog ispunjenja večnog božanskog
plana spasenja i otkupljenja na slavu i čast Gospodu.
2. Posleadventni
milenijumski sud
Posleadventni
milenijumski sud zaseda u toku milenijuma i to je driuga velika faza sveopšteg,
poslednjeg suda (Otkrivenje 20,4; vidi Milenijum II. C.
2!)
a. Vreme
održavanja posleadventnog milenijumskog suda. Kao što je već
rečeno, sud počinje "od kuće Božje" (1. Petrova 4,17; Jezekilj 9,6). Druga faza
suda prelazi na ostatak čovečanstva, na one koji ne pripadaju "kući Božjoj". Ovo
suđenje se održava u toku milenijuma, posle drugog Hristovog dolaska, pošto On
uzme k sebi one koji mu pripadaju (Jovan 14,1-3).
b. Sudije na posleadventnom milenijumskom
sudu. U milenijumskoj
fazi poslednjeg suda Hristos i Njegovi sveti će obavljati ulogu sudija. To je
deo njihovog "carovanja s Njime" (Otkrivenje 2o,46). "I videh prestole, i seđahu
na njima, i dade im se sud." (Otkrivenje 20,4) "Ne znate li da će sveti suditi
svetu." (1. Korinćanima 6,2)
c. Optuženi na posleadventnom milenijumskom
sudu. Prorok Isaija
izjavljuje da "posle mnogo vremena biće (pali nebeski anđeli i bezakonici sa
Zemlje) pohođeni (kažnjeni)" (Isaija 24,22). Pavle se služi opštim pojmom "svet"
kada govori o onima kojima će biti suđeno na ovom sudu (1. Korinćanima 6,2;
Rimljanima 2,2-26; Juda 14.15).
Isus je
govorio o sudu nad ovcama i jarcima (Matej 25,32). Dok će ovce naslediti carstvo
(Matej 25,34), jarci će primiti platu u skladu sa svojim zlim delima. Dobiće
"muku večnu" (Matej 25,46) u "ognju večnom" (Matej 25,41).
Milenijumski sud
ide i dalje od suđenja ljudskim bićima. On sudi i "anđelima" (Juda 6; 1.
Korinćanima 6,3). To su otpali anđeli koji su bili zbačeni na Zemlju zajedno sa
Sotonom (Otkrivenje 12,9).
Suđenje se
obavlja po "zakonu" (Rimljanima 2,12-16) i po "delima" (Otkrivenje 20,13), jer
je i celo suđenje utemeljeno na onome što je učinjeno (Matej 24,45-51; 25,41-46;
Jovan 5,28.29; Rimljanima 2,1-10;
2. Korinćanima 5,10; Otkrivenje 20,12).
d. Svrha posleadventnog milenijumskog
suda. Svrha ovog suđenja
je da se odredi zaslužena kazna, u skladu sa učinjenim delima. Prema tekstu u
Otkrivenju 20,11-15. slučajevi "mrtvaca, malih i velikih" pojaviće se na sudu.
Njima će biti suđeno "kao što je napisano u knjigama, po delima njihovim"
(Otkrivenje 20,12).
Druga
svrha suda je da se odredi zašto imena izgubljenih nisu "zapisana u životnoj
knjizi Jagnjeta" (Otkrivenje 20,15). U toku preadventnog istražnog suda mirijade
nebeskih bića su proučavale zapise o svetima da bi se uverile zašto "sveci
Najvišega" mogu da naslede večno Božje carstvo. Na isti način, u toku
milenijumskog suđenja, sveti će imati priliku da prouče zapise o izgubljenima,
zapise o njihovim delima, i da vide zašto oni ne mogu da naslede Božje večno
carstvo. I ovde se ponovo pojavljuje ideja o odbrani Božjeg karaktera, jer se
proverava Njegova pravednost i pravičnost. Svi sveti će imati priliku da svaki
za sebe odgovore na pitanje zašto su izgubljeni bili izgubljeni. Otkupljeni na
Nebu će ustanoviti kakve odluke su izgubljeni donosili i zašto su tako uporno
istrajali u življenju daleko od Boga, što im je donelo i fatalne posledice
večnog odvajanja od Njega.
3. Poslemilenijumski
izvršni sud
Poslemilenijumski
izvršni sud je konačna, završna faza sveopšteg poslednjeg suda. On predstavlja
konačnu posledicu greha i odvajanja od Boga. Ovaj sud obuhvata brisanje greha i
grešnika iz svemira, tako da se greh više nikada ne pojavi (Vidi Milenijum I. C.
3!).
a. Vreme održavanja poslemilenijumskog
izvršnog suda. Izvršni
sud se održava pošto istekne hiljadu godina milenijuma (Otkrivenje 20,1-3.5). "A
kada se svrši hiljadu godina, pustiće se Sotona iz tamnice svoje i izići će da
vara narode na sva četiri kraja zemlje." (Otkrivenje 20,7.8) Posle milenijuma će
i "ostali mrtvaci" (Otkrivenje 20,5), koji nisu vaskrsnuli u toku prvog
vaskrsenja svetih kada se Isus pojavio na nebeskim oblacima, vaskrnuti u
"vaskrsenju suda"" (Jovan 5,29), u vaskrsenju "nepravednika" (Dela 24,15), koje
se zove i drugo vaskrsenje.
Novi zavet
opisuje da onih koji su odbacili Hrista ima "kao peska morskoga" (Otkrivenje
20,8) i da kreću u bitku, na čelu sa arhivaralicom, protiv "okola svetih i grada
ljubaznog" (Otkrivenje 20,9). U to vreme, posle isteka hiljadu godina, njihovo
konačno istrebljenje dolazi kao posledica Božjeg izvršnog
suda.
b. Sudije na poslemilenijumskom izvršnom
sudu. U Mateju 25,40.
Isus opisuje sebe kao "Cara" koji će kazati bezakonicima: "Idite od mene
prokleti u oganj večni, pripravljen đavolu i anđelima njegovim!" (Matej 25,41)
Prokleti su "jarci", koji nisu pomagali gladnima, žednima, strancima,
neodevenima, bolesnima i zatvorenima (Matej 25,44).
I Bog Otac
će učestvovati u tom završnom događanju (Isaija 34,8; Malahija 4,1). U celoj
knjizi Otkrivenja On je opisan kao
Sudija koji sedi na prestolu (Otkrivenje 4,2.8.9; 5,1.7.13; 6,16; 7,10.15;
19,4). Prilikom istrebljenja Sotone, začetnika greha, i njegovih sledbenika, i
Otac i Sin će suditi zajednički.
Te ideje
su prisutne u grčkoj filozofiji i polako su se uvukle i u jevrejsku vanbiblijsku
literaturu. Biblijsko "jezero ognjeno" je zapaljena površina ove planete u vreme
održavanja poslednjeg suda. "Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će
ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli
Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane." (Malahija
4,1)
Preko svog
poslednjeg izvršnog suda Bog će konačno iskoreniti zlo i zle. Biblijska slika ne
prikazuje Boga koji se povlači od zlih, koji se zatim sami uništavaju jer su
ostali bez božanske prisutnosti. Oni koji žele da isključe Boga i Hrista iz konačne pobede nad
grehom i njegovim začetnikom odbacuju jasno svedočanstvo Biblije o veoma bitnom
elementu konačne eshatologije.
Posle ovog
konačnog uništenja zla Bog će stvoriti "nova nebesa i novu zemlju gde pravda
živi" (2. Petrova 3,13; Otkrivenje 21,1;; Isaija 65,17). To će postati večno
boravište otkupljenih.
Biblijsko
učenje o sudu ni na koji način ne zauzima neko sporedno mesto u biblijskoj
nauci. Ono je integralni deo ispunjenja plana spasenja i na neodvojiv način
povezano sa otkupljenjem i spasenjem.
Sud je
zalog čovekove slobode, njegovog prava da bira i odlučuje s punim rasponom
posledica. On obuhvata etičku dimenziju ljudske odgovornosti. Sud na neki način
obznanjuje misao da greh ne može da traje beskrajno i da njegovo vreme ističe.
Prema tome, Bog ostaje u vlasti i kada je greh u pitanju. Sud ograničava greh i
njegovo područje delovanja; označava njegov kraj. Bog je odlučujući faktor na
tom području. Njegovi sudovi osiguravaju božansku pravednost i pravičnost.
Njegov sud konačno i u najvećoj meri iskazuje Njegovu ljubav. "U konačnoj
analizi Božji sud treba shvatiti kao izražaj Njegove ljubavi. Jer jedina zaista
radikalna osuda greha proizlazi iz čiste ljubavi." (Aulen 146) Ili, isto to, ali
drukčije formulisano: "Sud štiti ideju o pobedi Boga i svega dobra. Nezamislivo
bi bilo da sadašnji sukob između dobra i zla traje večito. Sud znači da će zlo
biti uništeno autoritativno, odlučno i konačno." (Morris 72) Sud je postao
neophodan zato što postoji greh; on je nastao zbog ljudske pobune, ali ne zato
što bi Bog bio osvetoljubiv po svojoj prirodi. Božja ljubav i Njegova
pravednost, Njegova blagodat i pravičnost, kao da se sreću na božanskom
sudu.
Kao
vernici, mi se s poverenjem možemo suočiti sa svim aspektima suda. Zajedno s
Pavlom možemo da potvrdimo: "Ko će optužiti izabrane Božje? Bog koji pravda? Ko
će osuditi? Hristos Isus, koji umre, pa još i vaskrsnu, koji je s desne strane
Bogu i moli se za nas?" (Rimljanima 8,33.34) Naša sigurnost u spasenje i naša
vera oslanjaju se na Boga koji je istovremeno i naš Spasitelj i naš Bog. Zajedno
sa piscem Poslanice Jevrejima mi kažemo: "Jer Bog nije nepravedan da zaboravi
delo vaše i trud ljubavi koju pokazaste u ime njegovo, posluživši svetima i
služeći." (Jevrejima 6,10) Božanska
pravičnost nam je zaista neophodna i mi možemo računati na nju.
Jovan
govori: "Time se ljubav u nama savršuje da imamo slobodu na dan sudnji!" (1.
Jovanova 4,17) To znači da se uzdamo u ljubav Gospoda našega Isusa Hrista koji
nam oprašta grehe i u pravičnost i pravednost Boga Oca. Verni se spasavaju u
Gospodu, koji im milostivo oprašta grehe (1. Jovanova 1,9) u našem Posredniku
(1. Timotiju 2,5; Jevrejima 9,15; 12,24), koji je preuzeo i naše dugove
(Jevrejima 10,12-14) i uz čije zasluge se možemo s poverenjem suočiti sa sudom.
U našem Gospodu Isusu Hristu možemo "pristupiti slobodno prestolu blagodati"
(Jevrejima 4,16), jer je On naš "zastupnik kod Oca" (1. Jovanova 2,1). Naš odnos
s našim Posrednikom, Braniteljem i Prvosveštenikom uliva nam sigurnost u dan
suda.
Isto
poverenje možemo gajiti i u našeg nebeskog Oca koji je "toliko voleo svet da je
i sina svojega jedinorodnoga dao da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima
večni život" (Jovan 3,16). Bog Otac, "ne za dela pravedna koja mi učinismo, nego
po svojoj milosti spase nas", On nam je dao i Svetoga Duha "kroz Isusa Hrista
Spasitelja našega da se opravdamo
blagodaću njegovom i da budemo naslednici života večnoga po nadi". (Titu
3,5-7)
Posledica
ove sigurnosti u spasenje u Bogu Ocu i Isusu Hristu, Njegovom Sinu, čini da se
"trudimo i staramo" da činimo "dobra dela" (Titu 3,8). Onaj koji ne čini "dobra
dela" za koja je osposobljen silom Isusa Hrista preko Svetoga Duha ostaje "bez
roda" (Titu 3,14). Njegova vera je
prazna, jer se ne pokazuje u životu. Osposobljeni silom Hristovom, Hristovi
sledbenici imaju dela vere koja ih čine plodonosnima. Vernik treba da ima
potpuno poverenje u Boga i potpunu radost sve do dana Hristovog pobedonosnog
povratka na oblacima nebeskim, jer već u ovom životu osećaju najradosnije
jedinstvo s Gospodom. Vrlo skoro će doći vreme da se pojavi naš Spasitelj i tada
će se verni sresti s Njime licem k licu.
U toku
stoleća menjala se i hrišćanska zamisao o Božjem sudu. Ekleziološki, teološki i
sociokulturni faktori su često uticali na oblik učenja čak i mnogo više od
Biblije.
Apostolski
Oci su verovali da će na kraju vremena doći do Božjeg poslednjeg suda. Dosledno
su ponavljali da će Isus Hristos doći da sudi živima i mrtvima (Polikarp,
Solunjanima 2, ANF 1,33). Kliment govori o "sudu koji će doći" (1. Klimentova
27.28, ANF 1,12).
Apologeti
drugog stoleća, kao Justin Mučenik, Aristid, Atenagora, Teofil Antiohijski i
Tatian govore o Hristu kao sudiji o živih i mrtvih. Međutim, neki od njih
smatraju da će se taj sud održati neposredno posle smrti.
Boreći se protiv gnosticizma i
Marcijanske jeresi, Irinej (115-202)
ističe da, prema Bibliji, sud predstavlja neophodni aspekt Hristovog
dolaska (Protiv jeresi 5,27, ANF 1,556). Merilo na Hristovom sudu je držanje
Njegovih zapovesti (Protiv jeresi 1.10.1;3.5.3; 4,37,1. ANF
1,330.480.518).
Ideja o
sudu je ključna tema teologije Tertulijana (160-240, Svedočanstvo duše 2,
Apologija 17.18.45, ANF 3,176,32,50). On ističe da će hrišćani učevstovati na
suđenju zlima, Sotoni i njegovim demonima (O pokajanju 7; Bežanje u vreme
progonstva, 10.2; O odevanju žena, 1.2.4. ANF 3,662.553;
4,15.122).
Origen
(185-254) je sud tumačio na elegorijski način. On je govorio da sveti neposredno
posle smrti odlaze u raj koji je on nazivao "školom duše", dok bezakonici ulaze
u nematerijalni oganj koji se hrani gresima i treba da pročisti grešnike (Protiv
Celza 5,15-17; 6,26, ANF 4,549,550,585) Njegov uticaj je doveo do kasnijih
spiritualnih tumačenja suda (Vasilije Cezarejski 330-379; Grgur Nacijanski
329-390; Grgur Niski 330-395).
Kiprijan
(200-258), episkop iz Kartagine, razvio je misao o sudu kao podsticaju hrišćana
da čine dobro, utičući time snažno na razvoj doktrine o zaslugama u kasnijem
katolicizmu. Pravedni i mučenici odlaze neposredno u Nebo (O smrtnosti 20,26,
ANF 5,474.475), dok grešnici večno gore u paklu (Pisma 30.7; 55.10, ANF
5,311,350).
Latinski
apologeta Laktancije (250-325) tvrdi da će na početku milenijuma pravednici
vaskrsnuti i ući na sud (Božanski instituti, 7.20; 22-24, ANF 7,216-219). Sotona
i njegovi demoni, zajedno s bezakonicima, goreće večno, ali tek posle isteka
milenijuma (Instituti 7,26, ANF 7,220,221)).
Avgustin
iz Hipoa (354-430) potpuno je zaokružio svoje učenje o sudu u svom spisu Božji
grad (knjige 20. i 21, NPNF 1,
2,421-478). Sud se zasniva na Božjoj pravednosti (20,1-3). Sud u Jovanu 5,22-24.
je protumačio kao osudu (20,5). Sotona, njegovi zli anđeli i svi bezakonici će
večno goreti u paklu (21,1-9). Molitve vernih i posredovanje svetaca mogu pomoći
pravednima u mukama u čistilištu (21,27), koje će pročistiti neke od njih
(21,13).
Skolastik
Toma Akvinski (1225-1274) prvi je potpuno razvio shvatanje o dvostrukom sudu.
Prvi ili delimični sud se događa neposredno posle fizičke smrti. Konačni ili
opšti sud dolazi posle opšteg vaskrsenja kada se duše ponovo budu sjedinile sa
svojim telima (Summa Theologiae, 3a, 59,5). Ovo učenje je kasnije podržao papa
Benedikt XII (1285-1342). Izrazita pojava srednjovekovne teologije je Hristos
kao strogi i neumoljivi sudija, kojega se treba plašiti. Pitanje suda je dakle
bilo upotrebljeno kao podsticaj na dobar, moralan život.
Martin
Luter je bio pod dubokim uticajem srednjovekovne slike o Isusu Hristu, koja je
izazivala strah i zabrinutost u njemu (Weimar Ausgabe 38,148,11.12; 40,1; 298.9; 41,197.5.6).
Njemu su govorili da je krst uzeo na sebe jedino prvobitni greh i da se lični
gresi moraju okajati hodočastima i dobrim delima (Isto 47,310.7-17;
47,344.39-42). Luter je promenio ovu sliku o Hristu, predstavljajući ga kao
"Spasitelja, Posrednika, Brata i Prijatelja", Onoga koji nam govori da se ne
uzdamo u svoja pravedna dela, već da se oslonimo na Njega u veri (Isto, 33,85,
7-22). Boga sada predstavlja kao strogog sudiju na konačnom sudu, a Hrista kao
našu jedinu slavu (Isto, 36, 450, 4-6).
Švajcarski
reformator Ulrih Cvingli verovao je u srednjovekovnu doktrinu o dvostrukom sudu.
Konačni sud jednostavno objavljuje odluke o nagradama i kaznama koje treba da
prime ljudi čija su se tela sjedinila sa dušama (Tumačenja i temelji zaključaka,
57).
Žan Kalvin
je razvio najdetaljniju teologiju suda među svim velikim reformatorima. I on je
verovao u srednjovekovnu nauku o dvostrukom sudu. Duše pravednika stiču
neposredno posle smrti inicijalni oblik večnog spasenja, dok duše bezakonika
doživljavaju muke i patnje (Instituti, 3,25.6.9). Konačni sud će odmeriti večno
blaženstvo ili večnu kaznu sjedinjenim telima i dušama (Isto,
3,25.10.12).
Rimokatolička
Crkva je na izazov protestantizma odgovorila deklaracijom Koncila u Tridentu.
Potvrđena su "dobra dela", koja su merodavna i imaju značajnu ulogu na
poslednjem sudu, zajedno sa Hristovim zaslugama.
Slika
doktrine o sudu od protestantske ortodoksije do Doba prosvećenosti je vrlo
različita. U celini, oseća se trend udaljavanja od doslovnog budućeg suda, i to
pod uticajem različitih racionalističkih inovacija kojima se Bog tumači kao
impersonalna stvarnost. Takve promene su zahtevale prilagođavanja i na području
doktrine o sudu.
1. Trendovi u
liberalnoj teologiji
Uklanjanje
transcedentalne dimenzije u modernizmu dovelo je do potiskivanja ideje o
božanskom sudu. Ona se jedva pojavljuje u teološkim sistemima liberalne
teologije (Vidi, na primer, Paul Tilich, Juergen Mo0ltmann, Wolfhart Pannenberg,
Gerhard Ebeling!).
Današnji
liberalni teolozi o kulturnoj revoluciji modernizma koja se manifestuje od
osamnaestog stoleća i kulminira u Francuskoj revoluciji, o kasnijoj
industrijskoj revoluciji i o dva svetska rata, kao i o sadašnjoj ekološkoj krizi
koju su izazvali sami ljudi, govore kao o sudovima koje je samo čovečanstvo
nametnulo sebi (Karl Holl, M. Greschat, Moltmann, Pannenberg). U tom smislu, sud
nije ništa više niti manje nego sadašnje ljudsko iskustvo, određeno imanentnim
silama kulture. Prema tome, u liberalnoj teologiji nema nikakvog razloga za neki
budući božanski sud. Sud se prvenstveno događa ovde i sada kao proizvod samog
čovečanstva. R. Bultmann tumači biblijsku ideju o sudu kao egzistencijalnu
"krizu odlučivanja".
Neki
moderni umovi temu o božanskom sudu proglašavaju primitivnom, mitskom i
zastarelom. Drugi pokušavaju da je kritikuju kao neetičku i zaostalu s tačke
gledišta savremenog univerzalizma. Pokušaćemo da ukratko razmotrimo dva od tih
osnovnih gledišta.
a. Božanska ljubav i božanski sud. Neki moderni
mislioci su pokušali da božansku ljubav stave nasuprot božanskom sudu. Ta
pretpostavljena dihotomija između ljubavi i suda već je bila izražena u delima
hrišćanskog jeretika Marciona u drugom stoleću posle
Hrista.
Savremena
teologija smatra da je Bog prvenstveno Bog koji voli i spasava. Prema tome,
svako eshatološko gledište, gledište koje se odnosi na poslednje vreme i koje
predviđa budući božanski sud, mora da uzme u obzir da su stara shvatanja
neadekvatna. Jedinstveno savremeno naglašavanje Božje sveprisutne ljubavi navodi
zato neke da donesu i nove zaključke koji uključuju i ideju da Bog ljubavi neće hteti da uništi
grešnike. Neki teolozi čak tvrde da Bog ljubavi ne može da uništava, zato što je
ljubav sveobuhvatna i predominantna sila u Njegovoj
prirodi.
U skladu
sa ovim prenaglašavanjem Božje ljubavi, sud se tumači kao božansko povlačenje od
onih koji su se pobunili protiv Njega. Ljudski rod, koji je odbacio Boga,
prepušten je samome sebi da upropasti i konačno uništi samoga sebe. Božje
povlačenje je u stvari sud. Bog ljubavi, kažu ti teolozi, neće osuditi, kazniti
ili uništiti bezakonike. Ovo modernističko teološko gledište vidi, dakle,
suprotnost između Božje ljubavi i Božje pravednosti i pravičnosti, koje bi se
pokazale na božanskom sudu. Ono negira, bar delimično, ozbiljnost božanskog
protivljenja grehu i zlu koje iz njega proističe. Ono odbacuje povezanost između
moralne komponente ljudskog ponašanja i njenih posledica, posledica koje bi
zahtevale božanski sud. Ono negira i potrebu za Hristovom smrću radi grešnika i
umesto grešnika; Hristos na krstu nije platio cenu za ljudske grehe, On je
predstavnik čoveka, ali ne i njegova Zamena. Ovo učenje, dakle, negira da su
grešnici odgovorni pred Bogom za svoja dela i da će se Bog na sudu pozabaviti
posledicama greha. Ova negiranja zadiru u samu srž razumevanja biblijskog
otkrivenja, prirode greha i suda, prirode Hristove smrti na krstu i prirode
biblijske eshatologije.
Božanska
ljubav je proglašena vrhunskim vodećim načelom i najvišom normom, nadmoćnom svim
ostalim kvalitetima u Božjoj prirodi. Ljubav je na taj način pretvorena u neki
sveobuhvatni kišobran koji može da pokrije sve vrste ljudskih dela, bez obzira
na njihovu ružnoću ili uticaj na pojedince ili na društvo. Ovakvo gledište o
božanskoj ljubavi potpuno je odvaja od njenog biblijskog konteksta. Ljubav
postaje neko apstraktno načelo, oblikovano po i zavisno od filozofskih gledišta
savremene misli. Drugim rečima, ljubav je definisana kao "kanon u kanonu", kao
neka superiorna norma na temelju koje se svi ostali delovi Biblije proglašavaju
zastarelima, primitivnima, inferiornima, ili se, opet, tumače tako da govore
nešto što se uklapa u modernistički način mišljenja. Konačni rezultat te
procedure je slika božanske ljubavi koja Boga čini vrlo udaljenim Bićem, i skoro
da nema nikakve veze sa punim biblijskim otkrivenjem.
U Bibliji,
božanska ljubav, božanska pravda, božanska pravičnost, božanski sud i božanska
odmazda stoje u dinamičnom međusobnom odnosu i ne ukidaju niti potiskuju jedna
drugu. Biblija pokazuje da je mnogo bogatija i mnogo dublja od modernističkih
gledišta koja ograničavaju Boga i Njegovu aktivnost u razrešenju velikog sukoba
između Hrista i Sotone.
Puno
otkrivenje Božje Reči sadrži sve aspekte božanske ljubavi i božanskog suda,
od osude i
kazne bezakonika do odbrane i nagrade pravednika. Bog jeste i ostaje sudija
svih, On sudi čak i našim maglovitim zamislima o Njegovom sudu i o Njegovom
Biću.
b. Univerazalizam i božanski sud. I nekadašnji i
sadašnji mislioci su prihvatali univerzalizam, sveopšte spasenje svih ljudskih
bića. Neki od njih su tvrdili da i sama Biblija naginje spasenju svih ljudskih
bića. Često se pretpostavljalo da je Božja spasavalačka namera mnogo veća od
doslovnih zahteva Njegove pravednosti i pravičnosti koji bi se postavili na
Njegovom sudu. Prema tome, pretpostavljalo se da Bog nije obavezan da isplati
pravednu naknadu onim grešnicima koji ostanu buntovni.
Istorijski,
univerzalizam, učenje da će na kraju sva ljudska bića biti na ovaj ili na onaj
način spasena, poznato je kao apokatastasis, konačno spasenje. Ovu
teoriju su u poslenovozavetno vreme podržavali Grgur Niski i Skotus Erigena; u
vreme radikalne Reformacije Hans Denek; i u modernoj teologiji F. Šlajermaher,
Klarens Skiner, Karl Bart i drugi.
Univerzalizam,
konačno spasenje svih ljudskih bića, utemeljen je na pogrešnoj primeni ili
pogrešnom tumačenju nekoliko biblijskih tekstova (Rimljanima 5,18.19; 1.
Korinćanima 15,22; Efescima 1,9.10). Iz toga proizlazi da univerzalizam odbacuje
i neka biblijska učenja. On odbacuje konačni sud bezakonicima i, naravno,
božansku odmazdu. On odbacuje postojanje večne smrti nepokajanih grešnika. On
odbacuje da će na kraju postojati dve grupe ljudi, spaseni i nespaseni. I
konačno, on odbacuje "drugu smrt".
Univerzalizam
zahteva udaljavanje od istine biblijskog otkrivenja, jer nije u stanju da
obuhvati i prihvati celu Bibliju. Univerzalizam, sa svojim prividno privlačnim
karakteristikama, predstavlja još jedan oblik redukcionizma biblijske istine. On
može da funkcioniše jedino ako se Bibliji nametne nebiblijsko gledište o
progresivnom otkrivenju i ako se oni delovi Biblije koji se ne slažu s modernim
teološkim shvatanjima proglase zastarelim.
Ovi
trendovi u teologiji, nadahnuti duhom modernizma, ne mogu da izdrže susret sa
biblijskim činjenicama. Biblijsko učenje o sudu pokazuje da ono nije ni
kapriciozno ni emotivno, da nije ni primitivno ni mitološko. Sud je
stvarnost biblijske vere i, kao što
smo već videli, nije nikakva sporedna tema u Bibliji. Sud je čvrsto povezan sa
problemom greha i njegovim rešavanjem, sa božanskom pravednošću i pravičnošću,
sa odnosom između ljubavi i osude, s problemom patnji nevinih, s pitanjem
spasenja, i tako dalje. Pitanje suda se ne može potisnuti ustranu kao nešto
marginalno i nevažno, zastarelo ili primitivno, ili šta god bi se još moglo
kazati protiv njega. Sud pripada spasenju kao što je i spasenje prazno bez suda.
Kada se
suočimo s moralnom dekadencijom našeg vremena, biblijska tema o sudu postaje
izrazito relevantna. Hoće li bezakonici ikada dobiti svoju zasluženu platu? Hoće
li se masovne ubice ili današnje serijske ubice ikada suočiti s licem pravde?
Uzimajući u obzir ograničenost ljudske pravde, hoće li ikada doći do potpunog,
pravednog i sveobuhvatnog suđenja na kojemu će doći do izražaja svi aspekti i
sve strane? Mnogi danas postavljaju ova i mnoga druga slična pitanja i dobro je
da ih postavljaju.
Činjenica
je da pitanje teodicije, Božje pravednosti u svetu koji je prožet nepravdom,
predstavlja šamar u lice modernim misliocima i da spada među ključne razloge što
se mnogi ljudi okreću agnosticizmu i ateizmu. Božanski sud je ključni element u
razrešavanju pitanja nepravde u svetu. On ostaje bitni deo "večnog evanđelja"
(Otkrivenje 14,6).
Završni
poziv na obožavanje Stvoritelja sa zapovešću: "Poklonite se onome koji je
stvorio nebo i zemlju, mora i izvore vodene!" (Otkrivenje 14,7) zahteva i
objavljivanje da je došao "čas suda njegova", da je počelo poslednje vreme. Sud
je deo "večnog evanđelja" (Otkrivenje 14,6) i u punom je skladu s porukom o
opravdanju verom, on je uključen u tu poruku, i zato se mora objaviti velikim
glasom svima koji žive na Zemlji, svakom narodu i plemenu, kolenu i jeziku. Bog
je ljubav, ali objavljivanje Božje ljubavi zahteva i objavljivanje božanske
pravednosti na sudu. "Objavljivanje Božje ljubavi uvek pretpostavlja da se svi
ljudi moraju suočiti s Božjim sudom i da su bezuslovno njemu podložni."
(Buechsel 941)
2. Trendovi u
protestantskoj evangelikalnoj
teologiji
Protestantsko
evangelikalno hrišćanstvo nije odbacilo božanski sud. Dispenzacionalisti su
razvili svoje učenje o poslednjem sudu uzduž smernica svoje vlastite
apokaliptičke eshatologije, zajedno s različitim teorijama o potajnom uzimanju
pravednika pre velike nevolje, usred velike nevolje ili posle velike nevolje.
Zavisno od svake od tih teorija Hristov sud, suđenje Izrailju, suđenje narodima,
sudovi nevoljama, sud povezan sa Hristovim drugim dolaskom, sud sa "velikog
belog prestola" i konačno suđenje Sotoni, njegovim anđelima i grešnicima
dobijaju svoje posebno tumačenje (Vidi Pentekost 156-218;
412-426).
Nondispenzacionalistički
evangelikalci uglavnom prihvataju ideju o konačnom sudu koja najvećim delom nije
ujednačena, zavisno od toga da li su amilenijalisti (Koenig 128-137) ili
premilenijalisti (Ladd 87-102; Martin 1977,187-205). Pošto amilenijalisti ne
veruju u doslovni milenijum u budućnosti, svi sudovi se spajaju u jedan koji će
se održati u vreme drugog Hristovog dolaska. Premilenijalisti, sa druge strane,
podržavaju ideju o božanskom sudu koji je povezan sa drugim Hristovim dolaskom i
o sudu sa "velikog belog prestola" na kraju milenijuma, kada će se izreći i
izvršiti presuda o večnom prokletstvu bezakonika.
Učenje
adventista sedmog dana o konačnom sudu je usko povezano s njihovim razumevanjem
Hristove prvosvešteničke službe u nebeskom Svetilištu. Kratak pregled ranog
istorijskog razvoja oba verovanja vidi u Svetilište V.D!!
Elen G.
Vajt je opširno pisala o mnogim temama, uključujući i božanski sud. Govorila je
o različitim aspektima suda, uključujući njegovu blizinu (2T 355), njegovu
izvesnost (R&H 22. novembar 1898), njegov temelj (Božji zakon, COL 314),
dokaze koji će se ispitivati (ljudska dela zapisana u nebeskim knjigama, 4T
481), kao i rezultate suda (večni život za pravedne i večna smrt za nepravedne,
GC 673.674). Ipak, možda je njen najveći doprinos ovoj temi stavljanje božanskog
suda u okvir velikog sukoba između dobra i zla i njegovo usko povezivanje sa
Božjom ljubavlju prema Njegovim stvorenjima (Isto, 541.543.670.671; 4T 165; PK
292). Očigledno, prostor ne dozvoljava da se navede više od nekoliko tekstova i
da se čitalac uputi da sam pročita ostale. Za potrebe ovog članka, citati su
podeljeni na tri faze suda.
Elen G.
Vajt nije uopšte sumnjala u postojanje preadventnog istražnog suda nad onima
koji sebe smatraju Hristovim sledbenicima. Taj sud, prva faza konačnog suda,
započela je 1844. godine, u skladu s proročanstvima Danila i Otkrivenja i
tipologije u 3. Mojsijevoj i u
Poslanici Jevrejima (GC 479-491; PP
357.358).
U nebeskom
Svetilištu i u prisutnosti anđela kao Božjih slugu i svedoka (GC 479), Bog Otac
sudi svom narodu, dok Hristos deluje kao Branitelj, a Sotona kao tužitelj.
Hristos posreduje za verne, prikazuje njihovo "pokajanje i njihovu veru i traži
oproštenje za njih" (isto, 484), nudeći "svoju krv za pokajane vernike" (PP
357).
Ispituju
se slučajevi svih onih koji su nekada prihvatili Hristovu žrtvu i zasluge,
započinjući sa mrtvim pravednicima i nastavljajući sa živima (4T 384; EW 280).
Njihova dobra dela, ali i njihovi gresi – slučajni ili namerni, ispituju se na
temelju nebeskih knjiga i ocenjuju prema merilu Božjeg zakona (LS 241; COL 310;
GC 482). "A onda, zaslugom Hristove
pomiriteljske krvi, gresi svih onih koji su se iskreno pokajali biće izbrisani
iz nebeskih knjiga. Tako će Svetilište biti oslobođeno ili očišćeno, izveštaja o
grehu." (PP 357.358; GC 425). Imena vernih ostaju u knjizi života. Imena onih
koji nikada nisu ni prihvatili Hrista ne dolaze na ovaj sud (GC 480). Sa druge
strane, imena onih koji su nekada prihvatili Hrista, ali su prekinuli svoj odnos
s Njime, biće izbrisana iz knjige života (Isto, 483).
Istovremeno, "dok
istražni sud zaseda na Nebu, dok se gresi pokajanih vernika uklanjaju iz
Svetilišta, na Zemlji, među onima koji pripadaju Božjem narodu, treba da se
obavlja posebno delo čišćenja, uklanjanja greha." (Isto, 425) Na kraju
preadventnog istražnog suda na Nebu "biće odlučena sudbina svih, ili na život
ili na smrt". Božji narod, koji živi na Zemlji, biće spreman da se susretne sa
svojim Gospodom i doći će do drugog Hristovog dolaska (Isto,
490.491).
Pošto
Hristos bude odveo svoje svete na Nebo, zasedaće milenijumski sud. To je suđenje
koje se potpuno razlikuje od preadventnog suđenja (Isto, 479-491). Na ovo
suđenju sudija je Hristos (DA 210). Zajedno sa otkupljenima On će ispitivati
dela bezakonika, uključujući i dela Sotone i njegovih demona (EW 290.291; GC
661). I ponovo, nebeske knjige će pružiti dokaze, posebno "knjiga smrti" koja
"sadrži sva zla dela zlih". Bilbija će poslužiti kao "knjiga uredaba" (EW 52.291).
Osim što
treba da ustanovi da li su bezakonici zaista odbacili Hrista i Njegovo spasenje, ovaj sud određuje
kaznu koju će primiti svaki od njih (Isto, 291; GC 661). Milenijumski sud se
završava kada istekne hiljadu godina, neposredno pre drugog vaskrsenja i
spuštanja Svetog grada (SR 416.417).
Posle
isteka milenijuma dolazi do drugog vaskrsenja, vaskrsenja bezakonika, a Hristos
se vraća na Zemlju zajedno sa otkupljenima. U isto vreme, Sotona priprema snažan
napad protiv svetih i Novog Jerusalima koji se spustio s Neba na Zemlju. U to
vreme, u prisutnosti svih koji su ikada živeli na Zemlji, i otkupljenih i
izgubljenih, kao i Sotone i njegovih demona, Hristos biva krunisan. "I sada,
odeven uzvišenim veličanstvom i silom, Car nad carevima izriče presudu
buntovnicima i izvršava pravdu nad onima koji su prestupali njegov zakon i
tlačili njegov narod." (Velika borba,537)
"Čim se
otvore knjige izveštaja i Isusovo oko pogleda grešnike, oni će biti svesni svih
svojih greha koje su u svom životu učinili." (Isto) "Svi grešnici sveta stoje na sudu Božjem
okrivljeni za najvišu izdaju protiv vladavine Neba. Nemaju nikoga da ih brani;
oni su bez opravdanja, i nad njima se izriče osuda večne smrti." (Velika borba,
539)
Sotonine
mahinacije su razotkrivene (Isto,672). I postalo je potpuno jasno "da plata za
greh nije željena nezavisnost i večni život, nego robovanje, propast i smrt."
(Velika borba, 539) Isto tako potpuno je jasno da nije bilo nikakvog "razloga za
greh" (Isto,503). Nepokajani, svesni tih činjenica, padaju na tle ispunjeni
strahopoštovanjem, čak se i "Sotona klanja i priznaje pravednost svoje osude"
(Isto,670). I konačno, Božja mudrost, njegova pravednost i dobrota sada su
potpuno dokazane (Isto, 670). Zajedno s Božjom vladavinom i zakon je dobio svoje
puno opravdanje (7BC 986; DA 58; PP 338-340).
Tada oganj
"silazi od Boga na Zemlju. Zemlja se otvara. Oružje skriveno u njenoj dubini
izbacuje se napolje. Plamen koji proždire izbija iz svake otvorene provalije.
Same stene se pale." (Velika borba, 542) U toj žestokoj provali ognja bezakonici
nestaju kao slama. Svi su kažnjeni po svojim delima. Pošto su svi gresi
pravednika prebačeni na Sotonu, on mora da pretrpi kaznu ne samo za svoje grehe
već i za sve grehe na koje je naveo pripadnike Božjeg naroda. Njegova kazna će
biti daleko veća od kazne onih koje je prevario... U ognju očišćenja bezakonici
su konačno uništeni, nema im ni korena ni grane... Stigla ih je puna kazna po
zakonu; zadovoljeni su svi zahtevi pravde, pa i Nebo i Zemlja, gledajući šta se
događa, potvrđuju da je pravedan Gospod. Sotonino razorno delo je zauvek
završeno." (Isto, 673)
Andreasen,
Niels-Eric, "Translation of Nisdaq/Katharisthesetai in Daniel 8,14" In Symposium
on Daniel. Ed. Frank B. Holbrook. Washington, D.C. Biblical Research Institute,
1986. Pr 475-496.
Aulen,
Gustaf, Christus Victor, New York, Macmillan, 1969.
Buechsel,
F. "krino ktl" In Theological Dictionary of the New Testament, EEd. G. Kittel,
Grand Rapids, Eerdmans, 1965. Vol. 3, pp. 933-954.
Cody,
Aelred, Heavenly Sanctuary and Liturgy in the Epistle to the Hebrews. The
Achievement od Salvation in the Epistle to the Hebrews: The Achievement of
Salvation in the Epistle's Perspectives. St. Meinrad, Ind. Grail,
1960.
Davidson,
Richard M. Typology in Svripture. A
Study of Hermeneutical Typos Strustures, Amdrews University Seminary Doctoral
Disertation Series. Vol. 2. Berrien Springs, Mich. Andrews University Press,
1981.
Delitzsch,
F. Psalms, 3. vol. Commentaries on
the Old Testament. Grand Rapids, Eerdmans, 1990.
Duesterwald,
Franz, Die Weltreiche und das Gottesreich nach den Weissagungen des Propheten
Daniel. Freiburg: Herder, 1890.
Hasel,
Gerhard F, "The Distinction Between Clean and Uncelan Animals in Leviticus 11:
Still Relevant?" Journal of the Adventist Theological Society 2 (1991)
91-125.
----------- "The Hebrew Masculine Plural for Week's
in the Expression Seventhy Weeks in Daniel 9,24." Andrews University Seminary
Studies 31 (1993) 105-118.
_______ "The Identity of the Saints of the Most
High in Daniel 7" Biblica 56(1975) 173-192)
_______ "The Little Horn, the Heavenly Sanctuary
and the Time of the End: A Study of Daniel 8,9-14." In Symposium on Daniel. Ed.
Frank B. Holbrook. Daniel and Revelation Committee Series, Washington, D.C.
Biblical Research Institute, 1986. Pp 378-461.
_______ "The Remnant. The History and Theology
of the Remnant Idea From Genesis to
Isaijah. Rev. ed. Amdrews University Monographs, Studies in Religion. Voil. 1.
Berrien Springs, Mich. Amdrews University Press, 1980.
_______ "Resurrection in the Theology of Old
Testament Apocalyptic." Zeitchrift fuer die altestestamentliche Wissenshaft 92
(1980) 267-284.
_______ "Studies in Biblical Atonement II: The
Day of Atonement." The Sanctuary and the Atonement: Biblical, Historical, and
Theological Studies. Ed. A.V. Wallenkampf and W. Richard Lesher, Washington D.C,
General Conference of Seventh Day Adventists (1981)
115-133.
Herntrich,
Volkmar, "The OT Term mišpat" Theological Dictionary of the New Testament. Ed.
G. Kittel. Grand Rapids:: Eerdmans, 1965. Vol. 3. pp.
923-933.
Holbrook,
Frank B. ed. Symposium on Daniel: Introductory and Exegetical Studies. Daniel
and Revelation Committee Series, vol. 2. Washington D.C. Biblical Research Institute, 1986.
Johnsson,
William G. "Defilement/Purification and Hebrews 9,23", Issues in the Book of
Hebrews. Ed. Frank B. Holrook. Daniel and Revelation Committee Series. Silver
Springs, Md. Biblical Research Institute. 1989. Pp 79-103.
Koch,
Klaus. "Is There a Doctrine of
Divine Retribution?" Theodicy in the Old Testament. Ed. James Crenshaw.
Philadelphia, Fortress, 1983. Pp. 57-87.
Koenig,
Adrio. The Eclipse of Christ in
Eschatology, Grand Rapids: Eerdmans, 1989.
Ladd,
George Eldon, The Last Things, Grand Rapids, Eerdmans,
1978.
Lamparter,
Helmut, Die Hoffnung der Christen.
Stuttgart, Quell, 1967.
Martin,
J.P. "The Last Judgment" In Dreams,
Visions and Oracles. Ed. Carl E. Amerding and W. Ward Gasque, Grand Rapids,
Baker 1977. Pp 187-205.
_______ The Last Judgment in Protestant
Orthodoxy to Ritschl. Grand Rapids, Eerdmans 1963.
Maxwell,
C. Mervyn, God CCares, Vol 1. Mountain View, Calif. Pacific Press,
1981.
Morris,
Leon, The Biblical Doctrine of Judgment, Grand Rapšids, Eerdmans,
1960.
Owusu-Antwi,
Brempong, An Investigation of the Chronology of Daniel 9,24-27" Ph. D.
dissertation. Andrews University 1993. Now published as The Chronology of Daniel 9.24-27.
Adventist Theological Society Dissertation Series, Vol 2. Berrien Springs, MIch.
Adventist Theological Society Publication, 1995.
Pentecost,
J. Dwight, Things to Come: A Study in Biblical Eschatology, Grand Rapids,
Zondercvan, 1958.
Pfandl,
Gerhard, The Time of the End in the Book of Daniel. Adventist Theological
Society Dissertation Series, Vol. 1. Berrien Springs, Mich. Adventist
Theological Society Publications, 1992.
Rodriguez,
Angel M, "Significance of the
Cultic Language in Daniel 8,9-14." In Sympozium on Daniel. Ed. Frank B.
Holbrook. Washington D.C. Biblical Research Institute, 1986, Pp 527-549.
Schneider,
Johannes, The Letter to the Hebrews, Grand Rapids, Eerdmans,
1957.
Schwarz,
Reinhardt, "Die spaetmittelalterliche Vorstelung vom richtenden Mentalitaet."
Geshichte in Wissenschaft und Unterricht 32, (1981)
526-553)
Shea,
William H, "The Investigative Judgment of Judah, Ezekiel 1-10." The Sanctuary
and the Atonement; Biblical, Historical, and Theological Studies, Ed. A.V.
Wallenkampf and W. Richard Lesher. Washington D.C. General Conference of SDA,
1981. Pp 283-291.
______ Selected Studies on Prophetic
Interpretation, Rev. ed. Daniel and
Revelation Committee Series, Vol. 1. Washington D.C. Biblical Research
Institute, 1992.
______ "Spatial Dimensions in the Vision of
Daniel 8" Symposium on Daniel: In troductory and Exegetical Studies, Ed. Frank.
B. Holbrook. Washington D.C. Biblical Research Institute, 1986. Pp
497-526.
______ "When Did the Seventhy Weeks of Daniel 9,24-27. Begin?" Journal of the Adventist Theological Society 2,No 1 (1991), 115-138.
< 21 Poglavlje | Sadržaj | 23. Poglavlje > |