| < 20 Poglavlje | Sadržaj | 22. Poglavlje > |
Uvod
Svaki koji
ozbiljno pristupa Bibliji mora se potruditi da shvati i njen apokaliptički
element. Taj element je značajan i po svojoj veličini i po svojoj ulozi. Dve
biblijske knjige skoro potpuno su apokaliptičke po svojoj prirodi – Danilo u
Starom i Otkrivenje u Novom zavetu. Osim ove dve knjige, nekoliko delova drugih
knjiga i u Starom i u Novom zavetu sadrže snažne apokaliptičke elemente.
Apokaliptičke elemente nalazimo u proročkim spisima Staroga zaveta, a u Novom se
pripisuju samom Isusu Hristu i Njegovim apostolima.
U toku
celog dvadesetog stoleća apokaliptika je budila priličan interes među teolozima
i navodila ih na istraživanje. Pokušaji da se pozabave nekim biblijskim
elementom često su navoditi proučavaoce Biblije na opširna istraživanja; trudili
su se da shvate biblijsku apokaliptiku pokušavajući da nađu njene korene u
vanbiblijskim izvorima. I tako su se istraživanja započeta na području biblijske
apokaliptike obično pretvarala i istraživanje same apokaliptike – apokaliptike
kao literarnog smera.
Uprkos
značajnim naporima mnogih teologa, nikakva jasna saglasnost o značenju i
tumačenju apokaliptike nije postignuta. Čak i sama definicija apokaliptike nije
globalno prihvaćena.
Ova
rasprava je napisana na temelju uverenja da je proučavanje biblijske
apokaliptike i neophodno i moguće – neophodno zbog važnosti apokaliptičkog
elementa u samoj Bibliji, a moguće ukoliko se pretpostavke tumačenja podlože
pažljivom preispitivanju, a biblijski tekst bude stavljen u samo središte
interesovanja. Prema tome, iako je rasprava pisana sa punom svešću o postojanju
teološkog napora da se apokaliptika shvati kao književni pravac, ona se
usredsređuje na biblijski tekst umesto na takozvane vanbiblijske izvore
apokaliptike.
I.Definicija
i karakteristike biblijske apokaliptike
1.
Literatura koja se bavi otkrivenjima
2. Okolnostima i način
otkrivenja
4.
Vremena krize ili nacionalne tragedije
C. Odnos prema
klasičnom proročanstvu
D.
Apokaliptično u biblijskom modelu
II.Tumačenje
biblijskih apokaliptičkih spisa
B.
Apokaliptička i neapokaliptička proročanstva
1.
Neapokaliptička proročanstva
2.
Proročanstva u Danilu i Otkrivenju
III.Teološko
značenje biblijske apokaliptike
A. Božanski nadzor nad
istorijom
B. Posledice u
svakodnevnom životu
A. Razdoblje prve
hrišćanske Crkve
3.
Sedamnaesto i osamnaesto stoleće
1.
Oživljavanje interesa za proučavanje proročanstava
2.
Istorijsko-kritičko izučavanje apokaliptike
3. Savremeni pristup
biblijskoj apokaliptici
E.
Tumačenje adventista sedmoga dana
A. Poziv na
proučavanje Danila i Otkrivenja
B. Tumačenje
biblijske apokaliptike
D. Božanski nadzor nad
istorijom
Pojam
"apokaliptički" dolazi od grške reči apokalypsis, koja znači "otkrivenje" ili
"objavljenje". Iako se sama reč apokaliptički pojavljuje kao pridev, u savremeno
doba ona dobija i ulogu imenice i odnosi se na literaturu koja se bavi
otkrivenjem. Imenice izvedene iz pojma apokalypsis su apokalipsa (otkrivenje
samo po sebi), apokalipticizam (proučavanje takvih otkrivenja) i apokalipticista
(videlac otkrivenja).
Prva
potvrđena upotreba pojma apokalypsis nalazi se u Otkrivenju 1,1: "Otkrivenje
(apokalypsis) Isusa Hrista, koje dade njemu Bog da pokaže slugama svojim što će
skoro biti, i pokaza, poslavši po anđelu svojemu sluzi svojemu Jovanu." Ovde se
pojam pojavljuje kao naziv posebne vrste kompozicije; upravo zato se poslednja
knjiga Biblije često naziva i Apokalipsa.
I drugi
biblijski spisi liče na Otkrivenje, i po načinu iznošenja i po poruci. Posebno,
starozavetna Knjiga proroka Danila pokazuje izrazite sličnosti s otkrivenjem
koje je bilo dato Jovanu: zajednički simbolizam, zajednička vremenska razdoblja,
i zajednička usmerenost na događaje poslednjih dana. Na temelju toga Danilo i
Otkrivenje predstavljaju literarne blizance koji pozivaju istraživače da ih
zajedno proučavaju.
Iako
Danilo i Otrkrivenje predstavljaju najjasnije profilisane biblijske
apokaliptičke knjige, apokaliptički tekstovi se pojavljuju i na nekoliko drugih
mesta kao delovi biblijskih knjiga. Tako u Starom zavetu Isaija 24-27, Jezekilj
38, 39, Joilo 2,3, i Zaharija 9-14. sadržajem podsećaju na Danila i Otkrivenje,
a to je slučaj i s Matejem 24, Markom 13, Lukom 17. i 21; 1. Solunjanima 4 i 2.
Solunjanima 1. i 2. u Novom zavetu.
Pod
biblijskom apokaliptikom podrazumevamo, dakle, knjige Danila i Otkrivenja i
delove drugih biblijskih knjiga. Svi ti materijali pokazuju iste karakteristike
i podsećaju jedni na druge, odvajajući se time od drugih literarnih dela u
Bibliji. Ova rasprava se u načelu bavi tim tekstovima, posebno Danilom i
Otkrivenjem – njihovim karakteristikama, tumačenjem i teološkim
značenjem.
Da bi se
shvatilo značenje ove definicije, mora se uzeti u obzir da postoje dva shvatanja
apokaliptičkoga. Jedno gleda apokaliptičko kao literarni smer, a drugo,
kao pogled
na svet.
Iako pojam
apokalipsa dolazi iz Biblije, već u staro doba, ali i u savremenoj nauci
upotrebljavao se kao oznaka drugih literarnih dela koja podsećaju na Jovanovo
Otkrivenje. Posebno posle 1832. godine (Vidi IV.D.2!) nekanonski spisi
jevrejskog i hrišćanskog porekla bili su udruživani s biblijskim apokaliptičkim
spisima i tako je oblikovan korpus dela za koja se verovalo da se manje ili više
razlikuje od svih drugih literarnih oblika i kojemu je jednostavno davano ime
apokaliptička literatura.
Ovaj
događaj je imao izvanredne posledice: umesto da biblijska apokaliptika oblikuje
definiciju apokaliptike, jedan širi literarni oblik je sada upotrebljen da se
oblikuje pristup biblijskoj apokaliptici. Na primer, nekoliko vanbiblijskih
apokalipsi su očigledno pseudonimne – ne zna im se pravi pisac – i, uzimajući tu
činjenicu kao povod, mnogi teolozi danas
sumnjaju i u autorstvo Danila i Otkrivenja. I tako, u Vebsterovom New
World Dictionary nalazimo ovo prvenstveno značenje pojma apokalipsa: "Bilo koji
od različitih jevrejskih ili
hrišćanskih pseudonimnih spisa (oko 200 B.C. – oko 300 A.D), koji uz pomoć
simbola opisuju konačno uništenje zla i pobedu dobra".
Iako je
fokus ove rasprave biblijska apokaliptika, moramo uzeti u obzir postojanje šireg
korpusa literature pod nazivom "apokaliptička" (iako se teolozi trude da odrede
njegove granice i da ga svrstaju pod zajedničku definiciju). Međutim, mi
verujemo da biblijski materijal zauzima poseban i izdvojen položaj. Samo on je
našao mesto u svetom kanonu, samo je on prihvaćen kao nadahnut i ravan ostalim
biblijskim knjigama.
Druga
omiljena upotreba pojma apokaliptički predstavlja i izraz određenog pogleda na
svet. I pojam apokalipsa i izvedenica apokaliptički se upotrebljavaju kao
metafora za savremeno stanje ljudskog društva, koje život proglašava bojnim
poljem. Iscrpljena planeta, izmučena sukobima neprijateljskih sila, opustošena
ratovima i ratnim pretnjama, odbacila je idealizam idealističkih filozofa i
liberalnih teologa osamnaestog i devetnaestog stoleća da bi u svojoj vlastitoj
agoniji otkrila sliku sukobljenih sila opisanih u biblijskoj literaturi. Ovaj
trend je potvrđen poplavom članaka, knjiga i filmova koji opisuju naše haotično
i uspaničeno vreme koje srlja prema kosmičkom holokaustu.
Ova
najnovija upotreba apokaliptičke terminologije ne sme dobiti prevagu u našem
razumevanju biblijskog materijala. Biblijska apokaliptika nam se mora otkrivati
pod svojim vlastitim uslovima.
Samo
poslednja knjiga Biblije nosi naslov Otkrivenje; ipak Danilo i drugi delovi
Biblije koje smo već ranije naveli imaju značajnih i prepoznatljivih sličnosti
sa Otkrivenjem.
1.
Literatura koja se bavi otkrivenjima
Prvo i
najvažnije, biblijska apokaliptika je literatura koja se bavi otkrivenjima. Ona
razotkriva ono što je bilo sakriveno od ljudskog pogleda i saznanja. Zavesa koja
za sada skriva nebeski svet i buduće stvarnosti od našetg pogleda povučena je
ustranu da bismo dobili priliku da vidimo božanski svet i njegovo učestvovanje u poslovima naše
planete.
2. Okolnosti i način
otkrivenja
Literarni
oblici Danila i Otkrivenja, iako složeni, otkrivaju okolnosti u kojima su te
knjige nastale. Prema tome, narativni okvir Knjige proroka Danila (apokaliptički deo je ograničen
na drugo poglavlje i na deo od 7-12. poglavlja) sastoji se od izveštaja o Danilu
i o njegova tri prijatelja, njihovom zarobljavanju, životu u izgnanstvu i odnosu
prema stranim vladarima (Danilo 1; 3-6). Ti izveštaji nas obaveštavaju kada su
se dogodili različiti zapisani događaji ili kada je Danilo dobio svoja
viđenja (Danilo 1,1; 2,1; 5,30;
7,1; 8,1; 9,1; 10,1). U njima nalazimo i podatke o prorokovom raspoloženju
(Danilo 7,1.15.16.19.28, 8,1,2.15-18. 27; 12,5-13).
Slično
tome, okvir knjige Otkrivenja, najvećim delom u obliku okružnice (Otkrivenje 2;
3; 22,7.16-19), obaveštava čitaoca da je Jovan kao izgnanik boravio na Patmosu u
vreme kada mu je Otkrivenje bilo dato (Otkrivenje 1,9.10).
Apokaliptički
delovi Isaije, Jezekilja, Joila i Zaharije pojavljuju se usred proročkih
tekstova tih knjiga. Jezekilj započinje svoju apokalipsu rečima: "Dođe mi reč
Gospodnja!" (Jezekilj 38,1) Apokalipsa Isusa Hrista bila je otkrivena na
Maslinskoj gori kratko vreme pre Pashe (Matej 24,1-3), dok se Pavlova nalazi
usred jedne njegove Poslanice (2. Solunjanima 1,1).
Način
otkrivenja je prikazan terminologijom viđenja i snova u Danilu i Otkrivenju
(Danilo 2,19; 7,1.2; 8,1.2; 10,5.7.8; Otkrivenje 6,1-12; 8,2; 10; 12,1-15,7).
Neka viđenja su nadopunjena govornim prilozima (Danilo 8,23-25; Otkrivenje
12,10; 14,13; 16,1; 22,8). Međutim, na drugim mestima apokaliptičke poruke
dolaze u obliku razgovora ((Isus), pisma (Pavle), ili proročkih izreka (Isaija,
Jezekilj, Joilo, Zaharija).
Iako
sadržaj biblijske apokaliptike može izgledati tajanstven, nema ničega
tajanstvenoga u načinu na koji su poruke objavljene ljudima. Biblijska
apokaliptika nije tajna literatura nastala u vremenu ili mestu koje je nama
nepoznato. Sam Hristos objavljuje apokaliptičnu poruku i u Evanđeljima i u
Otkrivenju.
Iako je
konačni izvor otkrivenja sam Bog, nebeska bića mogu da budu posrednici koji
prenose poruku (Danilo 7,16; 8,15; 9,22; Otkrivenje 1,1; 7,13-17; 17; 19,9.10;
21,9-22,12.16).
Nebeska
bića imaju istaknutu ulogu u Danilu i Otkrivenju. U Danilu, Gavrilo i Mihajlo ne
samo da prenose nebeske poruke, već se bore sa zlim natprirodnim silama koje
zastupaju interese Persije i Grčke (Danilo 10,13-21). Mihajlo se pojavljuje pri
kraju vremena da odbrani Božji narod (Danilo 12,1). Nebeski vesnik štiti Danila
u lavovskoj jami, a i sam Navuhodonosor priznaje da je anđeo izbavio Danilove
drugove od smrti u užarenoj peći (Danilo 6,22; 3,28). U Otkrivenju anđeli
prenose poruke, stoje na četiri ugla Zemlje, okružuju Božji presto, trube u
trube, izlivaju čašu Božjega gneva i pomažu Jovanu (Otkrivenje 5,2; 7,1; 8,2;
10,1; 12,7-10; 14,6-10).
4. Vremena krize ili
nacionalne tragedije
Ovakva
pozadina savršeno odgovara i Danilu i Otkrivenju. Danilo je primao poruke dok se
nalazio u izgnanstvu. Jerusalim i njegov Hram ležali su u razvalinama, a veliki
deo judejskog naroda bio je odveden u Vavilon. Jovan je takođe nalazio u
izgnanstvu. Očajanje, kriza i progonstvo predstavljaju kulise obe knjige. Svrha
poruka upućenih piscima obe knjige u takvim okolnostima bila je da ih uveri da
nasuprot prilikama u kojima se narod nalazi Bog i dalje upravlja istorijom. Božanska
namera će na kraju ipak biti ostvarena, Božji narod će biti odbranjen, a Božje
carstvo uspostavljeno. Iako su bili izloženi patnjama božanska poruka im je
donela utehu i nadu.
Slično
tome, i Jezekilj je pisao u izgnanstvu, a i Joilova apokaliptika je nastala u
katakstrofalnim uslovima (Joilo 1). Sa druge strane, Zaharije je pisao posle
povratka Judejaca iz izgnanstva. Nije sasvim jasno da li su krize doprinele
nastanku tekstova u Mateju 24/ Marku 13/ Luki 21 ili u Pavlovim spisima. Izgleda
da su Isusove reči bile izrečene posle slučajnih primedaba učenika (Matej 24), a
Pavlove zbog pogrešnih ideja koje su kružile među vernicima (2. Solunjanima
2,1.2).
Prema
tome, ne možemo tvrditi da biblijska apokaliptika uvek nastaje u kriznim
vremenima ili u vreme neke nacionalne tragedije, iako se to može kazati za
apokaliptiku Danila i Otkrivenja.
Biblijska
apokaliptika je obeležena izrazitim suprotnostima. Pisci ističu nezaobilaznu
razliku između dobra i zla, sadašnjosti i budućnosti, onoga što je iznad nas i
onoga što je ispod nas.
Danilo
naglašava oštru razliku između sadašnjih prolaznih carstava ovoga sveta i
budućeg večnog Božjeg carstva (Danilo 2,21.44; 4,3.34.35; 6,26; 7,14.27). On
opisuje suprotnost između sile Maloga roga i Bića sličnog Sinu čovečjem, dakle,
između progonitelja i progonjenoga (Danilo 7). Jovan pravi razliku između Božjeg
pečata i žiga Zveri, između Zmije varalice i vernih svedoka, čiste Žene i
napirlitane Bludnice, nebeskih vojski i sila zla, Jerusalima i Vavilona
(Otkrivenje 7,2; 9,11-19; 12,1; 13,16; 17,1; 18; 21,2).
Nigde u
Bibliji Nebo i Zemlja nisu u tako uskoj vezi kao u Otkrivenju. Ovaj odnos između
područja iznad i područja
ispod klasificiran je kao
vertikalni kontinuitet. Međutim, Danilo slika i nebesku pozadinu kada opisuje
aktivnosti koje se odbijaju na Zemlji. Prorok posmatra događaje koji se
odigravaju na Nebu istovremeno sa događajima koji se zbivaju na Zemlji (Danilo
7,8-14). Veliki sukob između anđeoskih bića nalazi svoju paralelu u sukobima
dole na Zemlji (Danilo 10,12-20). Značenju Hristovog krsta data je kosmička
perspektiva u Otkrivenju 12, prikazujući njegovu važnost i za prošlost i za
budućnost, ali i za područja iznad i ispod.
Apokaliptički
spisi su puni slikovitih prikaza. I stvarno, simboli u apokaliptičkim
kompozicijama često su produbljeni i složeni po svojoj prirodi. Kada prorok vidi
samo običnu zver, apokaliptički autor će videti zver sa deset rogova i sedam
glava, koja likom podseća na leoparda, ima medveđe šape i njušku lava
(Otkrivenje 13,1.2).
Složeni,
živopisni i opširni slikoviti prikazi utkani su u tapiseriju poruke i kod Danila
i kod Jovana u Otkrivenju. Vidimo krilate lavove i leoparde; Mali rog s očima i
ustima; Biće slično sinu čovečjemu s kosom belom kao vuna, očima koje se žare
kao vatra, nogama koje su slične bronzi usijanoj u peći, glasom koji odjekuje
kao huka vodopada, vidimo skakavce slične konjima s ljudskim licem, dugom
ženskom kosom i zubima kao u lava
(Danilo 7,4.6; Otkrivenje 1,12-16; 9,7-9).
U
biblijskoj apokaliptici inače, osim u Danilu i Otkrivenju, ne nalazimo ni traga
tako teškom simbolizmu. Međutim, jezik je živahan, srećemo se sa grafički
oslikanim jezičkim figurama i snažnim kontrastima.
Biblijska
apokaliptika prikazuje Božje dalekosežne planove koji se ostvaruju u toku
istorije. Proročanstva o podizanju i padanju careva i carstava naglašavaju da
Bog upravlja istorijom. U Danilu, na primer, Bog je predodredio zbivanja u
Navuhodonosorovom Vavilonu da bi se omogućilo uzdizanje Medo-Persije i Grčke
(Danilo 2,38; 8,20.21). Pojavljivaće se i druge moćne državne tvorevine sve dok
konačno nerazorivo i pobedonosno Božje carstvo ne zameni sve ljudske autoritete
(Danilo 2,44; 7,18.27). Na sličan način i Otkrivenje 12-14 opisuje niz događaja
koji vode čitaoca od sukoba na Nebu do Isusove smrti na krstu, kroz "vreme,
vremena i pola vremena" do žetve zemaljske prilikom drugog Hristovog
dolaska.
Zora novog
doba biće najavljena fizičkim, političkim i moralnim jadima. Blizinu posletka će
obeležiti besprimerno vreme nevolja, zemljotresa, ratova i krvoprolića (Danilo
12,1). Kosmičke smetnje će se pojaviti na Suncu, Mesecu i zvezdama (Marko
13,24.25; Otkrivenje 6,12.13). Najavljujući kraj sadašnjeg vremena, nebo će se
saviti kao knjiga, a planine i ostrva će nestati sa svoga mesta (Otkrivenje
6,14).
Danilo je
uveren da "će se izvršiti što je određeno" (Danilo 11,36). "Sedamdeset je
sedmica određeno" Danilovom narodu i Jerusalimu (Danilo 9,24). Viđenja u Danilu
i Otkrivenju otkrivaju da će se zaista ostvariti sve što je Bog odlučio. U
snovima i viđenjima nisu navedeni nikakvi uslovi pod kojima bi ljudi mogli da
promene smer događaja koji je Bog odredio. Budućnost svemira je odlučena i ništa
što bi slušaoci ili čitaoci biblijske apokaliptike mogli učiniti neće promeniti
ovaj plan.
Danilo
proriče sud koji će prethoditi eshatonu. Kraj će doći usred nezamislivog vremena
nevolje od kojega će biti izbavljeni svaki "koji se nađe zapisan u knjizi".
Prorok je dobio uveravanja da će mnogi od onih koji spavaju u prahu zemaljskome
ustati "i razumni će se sjati kao svetlost nebeska i koji mnoge dovedoše pravdi
kao zvezde vazda i doveka" (Danilo 12,1-3; 7,9-14).
Eshatološki
scenario u Otkrivenju sadrži kosmiške smetnje i eshatološka pomeranja
(Otkrivenje 6,12.13.16); Hristos u ulozi nebeskog ratnika kreće u bitku protiv
Zveri, Lažnog proroka, careva zemaljskih i njihovih armija (Otkrivenje
19,11-21), Sotona zarobljen na hiljadu godina i posle toga oslobođen vodi svoje
čete protiv okola svetih (Otkrivenje 20), uništenje đavola, smrti i groba;
vaskrsenje pravednih i njihova vladavina sa Hristom, konačni sud (Otkrivenje
20), stvaranje novog neba i nove zemlje, utemeljenje Svetog grada (Otkrivenje
21;22).
U ostalim
biblijskim apokaliptičkim spisima ne nalazimo takvo obilje pojedinosti s kakvim
se srećemo u Danilu i Otkrivenju. To svakako ne iznenađuje, jer ti spisi i nisu
tako opširni. Međutim, u njima, kao i u Danilu i Otkrivenju, zapažamo obuzetost
krajem ljudske istorije, kada će Bog učiniti kraj sadašnjem svetu i uvesti svoju
vladavinu.
Biblijska
apokaliptika se mora posmatrati kao deo biblijskog proročanstva. Apokaliptički
delovi Isaije, Jezekilja, Joila i Zaharije, koje smo identifikovali, nalaze se
usred drugih proročkih tekstova. Knjiga proroka Danila je od početka bila
svrstavana među proročke knjige jevrejskog kanona (Hasel in Holbrook
1986,2:150), a Isus njenog pisca naziva "prorok Danilo" (Matej 24,15). I sama
poslednja knjiga Biblije, ona koja je dovela do pojavljivanja pojma
"apokalipsa", nazvana je "knjiga proroštva ovoga" (Otkrivenje
22,19).
Izuzimajući Knjigu
proroka Danila, literarna dela koja se kreću od Knjige proroka Isaije do Knjige
proroka Malahije obično se svrstavaju među klasična proročka dela. Ona su
nastala kao rezultat rada posebnog niza jevrejskih ličnosti –
proroka.
Prorok –
"nabi" – bio je Gospodnji glasnik. Njega ili nju Bog je podigao, izabrao i
osposobio da objave "reč Gospodnju" Božjem narodu, a ponekad i drugim narodima.
Prorok je govorio u Božje ime, smelo je objavljivao, ponekad i uz životnu
opasnost, poruke koje mu je Bog poverio. "Reč Gospodnja", koja je objavljivala
božansku volju, odnosila se na široku lepezu tematskih područja. Mnoga
proročanstva bavila su se onim što se trenutno i na mestu događalo, osuđujući
grehe kao što su pijanstvo, idolopoklonstvo, prihvatanje nezanožačkih običaja
okolnih naroda, tlačenje siromašnih, nepravda, podmićivanje, nemoral, duhovna
otupelost, pozivajući pojedince ili celi narod na pokajanje. Takve poruke
su izricale, a nisu proricale i od
njih se sastoji veliki deo klasičnih proročanstava.
Međutim,
druga proročanstva su unapred objavljivala budućnost, bila su to predskazivanja
u pravom smislu. Ona su najavljivala podizanje i padanje careva i sveštenika,
ili izlivanje Gospodnjih sudova na gradove ili narode. Ponekad su objavljivala i
Gospodnje kazne drugim narodima i gradovima izvan Izrailja. Vreme predviđeno u
proročanstvu moglo je da bude kratko (40 dana, Jona 3,4), brojčano određeno (40
godina, Jezekilj 4,6) ili neodređeno, ostavljeno da se ispuni u dalekoj
budućnosti.
Pojam,
veoma značajan u ovoj vrsti proročanstava, je "dan Gospodnji". Njime se
najavljivalo Gospodnje pohođenje i izlivanje Njegovog gneva na grad, na Njegov
narod, na strani narod ili na celu Zemlju (Isaija 2,12; 13,6; Jezekilj 30,3;
Amos 5,18; Sofonija 1,14).
Nisu sva
proročanstva najavljivala kazne i uništenja. Jevrejski proroci nisu
predskazivali samo razorenje Jerusalima i odvođenje naroda u izgnanstvo, već i
kasnije vraćanje iz ropstva, obnovljenje zemlje, ali i Gospodnje kažnjavanje
neprijatelja Njegovog naroda.
Novi zavet
ne sadrži tekstove koji bi se mogli uporediti s klasičnim proroštvom. Međutim,
Isus iz Nazareta je objavljivao, učio, i živeo onako kao što su to proroci
činili. Mnogi ljudi Njegovog vremena smatrali su ga prorokom, čak i nekim od
starih proroka koji je vaskrsnuo. Isus bi se s pravom mogao smatrati ispunjenjem
i vrhuncem starozavetnog proroštva. Među Njegovim porukama mogu se naći i
predskazanja. U novozavetnoj Crkvi, proroštvo se nastavilo kao dar Svetoga Duha
(1. Korinćanima 12,10; Efescima 4,11), međutim, pošto je Crkva, a ne narod bila
primalac božanskih poruka, uloga proroka se morala promeniti (Vidi Darovi
IV.A-C; VIII. A.B!).
Biblijske
apokaliptičke spise moramo staviti u ovaj prilično široki okvir biblijskog
proroštva. Biblijska apokaliptika se ubraja među biblijska proročanstva koja
objavljuju bubućnost, ona ne sačinjavaju ukupni zbir toga materijala, već
predstavljaju njegov važan i izrazit deo.
Kao što je
već ranije naglašeno, posebne karakteristike biblijske apokaliptike delimično
prelaze okvire klasičnog proroštva, ali, ukupno uzevši, one sačinjavaju profil
koji opravdava posebnu klasifikaciju. Kada čitamo Danila i Otkrivenje, smesta
vidimo da smo se suočili s drugačijim materijalom, i po obliku i po sadržaju.
Isto se to događa kada čitamo Isaiju 24, Jezekilja 38, Joila 2, Zahariju 9,
Mateja 24, ili 2. Solunjanima 2! Nismo se sreli s nekim novim piscem, već s
potpuno drugačijim načinom komuniciranja. Promena bi se mogla grubo uporediti s
promenom koju bi čitalac doživeo kada bi u istoj knjizi pisac prešao s proze na
poeziju, ili čak s reči na slike.
Međutim,
istovremeno se ne može povući neka oštra i čvrsta linija razdvajanja između
klasičnog proroštva i biblijske apokaliptike. Zapažaju se povezanosti na
različitim nivoima. Na primer, snovi i viđenja, koji su tako karakteristični za
Danila i Otkrivenje, pojavljuju se
u izvesnoj meri i u klasičnom proroštvu: Amos govori o simboličkim viđenjima
(Amos 7,7-9; 8,1-3). Jezekilj, Danilov savremenik, dobija pratnju u obliku
natprirodnog bića (Jezekilj 40,3). U Zahariji 4 pojavljuje se anđeo, razgovara s
prorokom i daje mu tumačenje viđenja.
Međutim,
nije toliko značajno da li se neka karalkteristika apokaliptike može sresti i u
klasičnom proroštvu, već o preovladavanju tih karakteristika u biblijskoj
apokaliptici. I zaista, pored svih karakteristika koje se preklapaju, mi ipak
shvatamo da postoji svarna razlika
između klasičnog i apokaliptičkog proroštva, bar što se tiče elementa
predskazanja.
Proročanstva
sadrže predskazanja koja su prvenstveno lokalne prirode i odnose se na tadašnje
vreme. U nekim slučajevima, značenje tih proročanstava se proširuje i ona
dobijaju prošireno značenje koje ih povezuje s krajem vremena. Apokaliptička
proročanstva, sa svoje strane, imaju trajnu perspektivu koja se razvija u toku
vremena i obuhvata celu istoriju.
Druga
fundamentalna razlika se krije u karakteru njihovih predskazanja.
Neapokaliptička predskazanja kao da učekuju budućnost koja će se razviti na
temelju sadašnjosti, dok biblijska apokalptika najvećim delom proriče budućnost
koja će prodreti u sadašnjost.
I način na
koji uslovljenost utiče na klasična i apokaliptička predskazanja se razlikuje
(Vidi II.B!)
Međutim, kada biblijsku apokaliptiku
proučavamo posebno, stičemo potpuno drugačiji utisak. Mi vidimo kako se
apokaliptičko pojavljuje u okviru biblijskog proroštva u vreme pre vavilonskog
ropstva. U toku ropstva razvitak apokaliptičkog ide dalje, jer Danilo veliki deo
materijala svoje knjige objavljuje u tom obliku. I konačno, u Novom zavetu jedna
cela knjiga, poslednja knjiga u biblijskom kanonu – sasvim u slkladu s
apokaliptičkim pristupom usmerena prema poslednjem vremenu – pisana je kao
apokalipsa.
Biblijska
apokaliptika pokazuje neke posebne karakteristike koje zahtevaju da se prilikom
njenog tumačenja primenjuju posebna pravila. Međutim, biblijska apokaliptika je
istovremeno i deo bogate proročke literature koja se bavi predskazanjima, pa ta
činjenica zahteva da se odgovori na pitanje kako se apokaliptička odnose prema
neapokaliptičkim proročanstvima. Mi ćemo svoju raspravu ograničiti na pravila
tumačenja Danila i Otkrivenja, dva osnovna biblijska dela apokaliptičke prirode
(Vidi: Tumačenje III. E. 3!)
Način na
koji tumač prilazi elementu predskazanja u Bibliji postaje ključno hermeneutičko
pitanje.
Biblijski
pisci hrabro tvrde da Gospod poznaje budućnost. Zaista, Njegova sposobnost da
proriče buduće događaje odvaja ga od svih drugih navodnih božanstava. "Iznesite
parbu svoju, veli Gospod, pokažite razloge svoje, veli car Jakovljev. Neka dođu
i neka nam objave šta će biti, objavite nam šta je prvo bilo, da promislimo i
poznamo šta će biti iza toga, ili, kažite nam šta će biti unapredak! Kažite šta
će biti posle, i poznaćemo da ste bogovi!" (Isaija 41,21-23; vidi i 41,26; 43,9; 44,7; 45,21; 48,14) U Novom
zavetu Isus izriče proročanstva kao i drugi proroci, dok Otkrivenje tvrdi da
može da pokaže "šta će skoro biti" (Otkirvenje 1,1) i "i šta će biti potom"
(Otkrivenje 1,19).
Pretpostavka od
koje, dakle, polazi tumačenje biblijske apokaliptike je da Bog poznaje budućnost i da ju je
prikazao u svojoj Reči. Sva proročanstva u Bibliji – uključujuči i biblijsku
apokaliptiku – moraju se ozbiljno shvatiti kao slika budućnosti koju je Bog po
svojoj volji otkrio čovečanstvu.
Prema
tome, predskazanja navedena u biblijskoj apokaliptici nisu, kao što neki teolozi
tvrde, istorijski izveštaji zaodenuti u ruho proročanstva (vaticinia ex eventu –
proročanstva posle zbivanja). Danilo, na primer, ne mora da se premešta u drugo
stoleće pre Hrista pod pretpostavkom da opisuje istorijske događaje iz vremena vladavine Antioha IV
Epifana (Danilo 11,31). Knjiga proroka Danila, naime, sadrži niz
proročanstava koja se protežu ne
samo od Danilovih dana do vremena Antioha IV Epifana, već i do vrhunca istorije,
do poslednjeg dana (Vidi: tumačenje IV. F. 3!).
Isus
Hristos je tako razumeo Danila. Govoreći o Danilu, rekao je: "Kada, dakle,
ugledate mrzost opustošenja o kojoj govori prorok Danilo, gde stoji na mestu
svetome (koji čita da razume), tada koji budu u Judeji, neka beže u gore!"
(Matej 24,15.16; Danilo 8,9-14; 9,27; 11,31). Očigledno je Isus smatrao da je u
Njegovo vreme ispunjenje tog proročanstva stvar budućnosti – On je verovao u
verodostojnost biblijskih proročanstava. I mi treba da pristupamo biblijskoj
apokaliptici polazeći od iste pretpostavke!
Neki
istraživači Biblije smatraju da su sva biblijska proročanstva, i klasična i
apokaliptička, uslovljena. Oni smatraju apokaliptička proročanstva izražavanjem
Božje volje za budućnost. Bog zavisi od oruđa, kao što je bio izrailjski narod,
da bi ispunio svoje planove. Ukoliko Izrailj izneveri, proročanstvo se neće
ispuniti. Prema ovom mišljenju, proročanstva iz Knjige proroka Danila se nisu
ispunila zbog neposlušnosti Izrailja kao naroda i njegovog otpada od
vere.
Suprotno
tome, drugi istraživači Biblije tvrde da su apokaliptička proročanstva u Bibliji
izraz Božjeg poznavanja budućnosti, Njegovog predznanja. Pošto Bog nepogrešivo
poznaje budućnost, ta proročanstva su apsolutno izvesna – nisu uslovljena
određenim ljudskim ponašanjem.
Ovo
pitanje od sudbonosne važnosti za tumačenja proročanstava može se rešiti jedino
pažljivim proučavanjem različitih tipova biblijskih proročanstava
koja se
bave budućnošću.
1. Neapokaliptička
proročanstva
Mogu se
navesti najmanje četiri grupe proročanstava u neapokaliptičkoj biblijskoj
literaturi.
a. Proročanstva o Izrailju koja proizlaze
iz zavetnog konteksta.
Verovatno najveći
deo proročanstava u neapokaliptičkoj literaturi spada u ovu grupu. Proroci iz
osmog i sedmog stoleća pre Hrista ukoravaju Izrailj zbog njegovih greha,
pozivaju ga da se vrati Gospodu, upozoravaju na opasnost koja mu preti zbog
izneveravanja zaveta sa Bogom.
Prvo
poglavlje Knjige proroka Isaije predstavlja klasičan primer ovakvih
proročanstava. Izrailj je optužen pred Bogom, koji poziva i Nebo i Zemlju kao
svedoke (Isaija 1,2). Gospod se tuži da je Njegov narod kriv zbog teške
ograničenosti. Iako se nežno starao o tom narodu, Izrailjci nisu pokazali ni
elementarnu zahvalnost, čak ni toliku koliku bi vo ili magarac pokazali prema
svom gospodaru (Isaija 1,2.3). Njihov neuspeh da žive u okvirima zavetnih
obaveza pokazali su svojim neetičkim običajima (Isaija
1,4.15.17.21-23)
i
formalističkim obavljanjem verskih obreda (Isaija 1,11-14). Zbog greha Izrailja
zemlja je bila izložena pustošenju (Isaija 1,5-9), jer je na taj način Gospod
kaznio sveopšti otpad. Ipak, nije potpuno odbacio Izrailj. Ostavio je sebi
ostatak (Isaija 1,9). Sada poziva Izrailjce da se vrate zavetu: "Tada dođite,
veli Gospod, pa ćemo se suditi!" (Isaija 1,18) Pošto je Gospod Bog veran svom
zavetu, pošto ostaje veran iako je narod neveran, pošto Njegova dobrota (hesed) i Njegova milost
predstavljaju samu srž zaveta, ima nade za Izrailj – postoji mogućnost
oproštenja i obnovljenja (Isaija 1,25-27).
Istorija
Izrailja, zapisana u Starom zavetu, kao da se ciklično ponavlja. Blagostanje,
otpad, opadanje, pokajanje, obnovljenje – to su ciklusi koji se ponavljaju u
Sudijama, u Carevima i Dnevnicima. Kao da se sve upravlja prema načelu: "Ako
hoćete slušati, dobra zemaljska ješćete. Ako li nećete, nego budete nepokorni,
mač će vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoše." (Isaija
1,19.20)
Istorija
Izrailja sa svim svojim usponima i padovima pokazuje istinitost teksta u 5.
Mojsijevoj 28. Te reči opisuju dva puta koja se otvaraju pred mladom nacijom.
Ukoliko narod odluči da "dobro uzasluša glas Gospoda Boga svojega, držeći i
tvoreći sve zapovesti njegove" biće bogato blagosloven – materijalno, nacionalno
i duhovno (5. Mojsijeva 28,1-14). Ukoliko, međutim, narod bude neveran zavetnim
obavezama, strašne kazne će zadesiti Izrailj sve dok ne postane podsmeh i priča
među svim okolnim narodima (5. Mojsijeva 28,15-68).
Nekoliko
puta prorok se obraća grešnom narodu, govoreći mu o budućim blagoslovima i
kletvama. Da li se ove reči mogu proglasiti proročanstvom koje najavljuje
budućnost?
Elemenat
uslovljenosti se ovde jasno vidi: od ponašanja naroda zavisi ishod! Da te reči
predstavljaju proročanstvo – u smislu da se radi o Gospodnjoj poruci – takođe je
jasno. Proroci su svesni da prenose Gospodnju poruku. Međutim, ne možemo ove
poruke proglašavati predskazanjima u smislu da otkrivaju budućnost koja bi inače
ostala nepoznata. Umesto toga, radi se samo o posledicama kršenja ili poštovanja
zaveta, o nečemu što je isto toliko čvrsto kao i sam
Gospod.
Elemenat
predskazanja ovde nije nimalo snažniji o onoga u novozavetnom paralelnom
tetkstu: "Koji njega veruje, ne sudi mu se, a koji ne veruje, već je osuđen, jer
ne verova u ime jedinorodnoga Sina Božjega." (Jovan 3,18) Mi se ovde srećemo s
izvesnostima, sa stvarnim Božjim planom za čovečanstvo. Taj plan je Bog zamislio
i o njemu se ne može pregovarati.
Proročanstva u
ovoj prvoj grupi su zavetna obećanja ili pretnje umesto da budu "uslovljena"
proročanstva. Ova primedba se odnosi i na odredbe zaveta s Avramom. Kao i
obećanja u 5. Mojsijevoj 28, one pretpostavljaju da će odgovor naroda biti
pozitivan (1. Mojsijeva 12,1-3; 13,14-18; 15; 17; 18,17-19; 21,1-13;
22,1-18).
b. Kratkoročna proročanstva. Mnoga kratkoročna
starozavetna proročanstva ne mogu se ubrojati među blagoslove i kazne zavetnog
odnosa. Ona obuhvataju i okolne narode, a u nekim slučajevima i
pojedince.
Iako je
Gospod sklopio zavet s jednim narodom – Izrailjem – ipak ostaje Gospod celoga
sveta. On nije osudio pokvarenost u svom posebnom narodu, da bi joj progledao
kroz prste u okolnim narodima. Prema tome, i okolnim narodima će biti suđeno
(Isaija 13; Jeremija 46-51; Jezekilj 25-32; Amos 1;2).
Međutim,
proročanstva koja se odnose na okolne narode nisu tako jasno izrečena niti se
mogu tako jasno protumačiti kao obećanja i kazne Izrailju. Postoji izvesna doza
napetosti između uslovljenosti proročanstva i božanske
suverenosti.
U nekim
slučajevima božanska obećanja ili božanski sudovi neposredno zavise od ljudskih
odluka.
"Kada bih
rekao za narod i za carstvo da ga istrebim i razorim i zatrem, ako se obrati
narod od zla, za koje bih rekao, i meni će biti žao zla koje mišljah da mu
učinim. A kada bih rekao za narod i za carstvo da ga nazidam i nasadim, ako
učini što je zlo preda mnom ne slušajući glasa mojega, i meni će biti žao dobra
koje rekoh da mu učinim." (Jeremija 18,7-10)
Izostavljanje
uslova ne znači uvek da uspovljenost ne postoji. Ukoliko se proročanstvo vezuje
uz zavet, ukoliko se odnosi na blagoslove ili kletve povezane sa čovekovim
odgovorom, onda je to proročanstvo uslovljeno, čak i kada to nije jasno
naglašeno (Jeremija 31,35-37).
Jona
predstavlja najočigledniji primer uslovljenosti. Promena u ljudima dovela je do
promene u božanskom planu (Jona 3,9.10). Završna rečenica u knjizi opisuje Božji
karakter, pravednost i milost svih Njegovih postupaka: "A meni da ne bude žao
Ninive, velikoga grada, u kojemu ima više od sto i dvadeset tisuća ljudi koji
još ne znaju što je desno, a što je levo, i mnogo stoke?" (Jona
4,11)
Gospod ne
uništava iz inata, povodeći se za svojim hirovima. Iako izrailjski susedi nisu
obuhvaćeni zavetom, Gospod cele Zemlje će postupati pravedno prema njima. Možemo
biti sigurni da narod koji propada u krajnjoj liniji propada zbog svoje teške
pokvarenosti. Treba da zapazimo da je Jonino proročanstvo protiv Ninive samo
jedno u nizu proročanstava koje je Gospod preko svojih proroka uputio protiv
toga grada. Prorok Naum najavljuje tačne podatke o konačnom kraju Ninive (Naum
1,1; Sofonija 2,13-15).
Proročanstvo o
Ninivi nije tipično za proročanstva o narodima. Od Isaije do Malahije nema
drugog primera da je prorok bio poslan da lično izgovori reči kletve. Kako su
narodi čuli za božanske pretnje (možda ponekad preko poslanika: Isaija 21;
Jeremija 27) i da li su uopšte i čuli za njih, nije nam otkriveno. Ova strašna
proročanstva se svrstavaju u okvire božanske izvesnosti; Gospod je odredio da se
kazna ne može odlagati.
Razmotrimo
dva izrazita primera takvih Izaijinih proročanstava o narodima. U desetom
poglavlju dramatski se naglašava: "Teško Asiru, šibi gneva mojega, ako i jeste
palica u ruci njegovoj moja jarost!" (Isaija 10,5) Ovde se Asirija pojavljuje
kao božansko oruđe za kažnjavanje Izrailja. Ali, bezbožna Asirija će i sama doći
kraju pošto se ostvari božanska namera ((Isaija 10,12-19). Sa ovim proročanstvom
napuštamo područje uslovljenosti i prelazimo na područje božanske
suverenosti.
Drugi
primer je proročanstvo o Kiru (Isaija 44,28; 45,1-6). Ovde je jedan neznabožaćki
vladar pozvan po imenu (Isaija 45,1-6), mnogo pre svoga rođenja, da vrati
Izrailjce iz vavilonskog ropstva i da tako ostvari Gospodnji plan. Ni ovo nije
uslovljeno proročanstvo; ono se može objasniti jedino božanskim predznanjem i
Njegovom suverenošću.
U Novom
zavetu nema mnogo kratkoročnih proročanstava, ali se neka ipak mogu naći. Prorok
Agav predskazuje glad (Dela 11,28), Pavlovi prijatelji, nadahnuti Svetom Duhom,
govore o okovima koji ga očekuju u Jerusalimu (Dela 20,23; 21,10.11).
Najznačajnije kratkoročno proročanstvo odnosi se ipak na razorenje Jerusalima i
Hrama (Matej 24; Marko 13; Luka 21). Uslovljenost se nigde ne spominje ni u
jednome od njih. Kod Pavla, jedina uslovljenost bi bila njegova odluka da ide
ili da ne ide u Jerusalim. Nigde nema nagoveštaja da bi predskazano razorenje
Jerusalima moglo da bude uslovljeno nečim. Jedino se postavlja pitanje: "Kada bi
to moglo biti?" (Matej 24,3).
Prema
tome, očigledno je da u slučaju kada tumačimo kratkoročna proročanstva nevezana
uz zavetne blagoslove ili prokletstva , ona mogu da budu i ne moraju da budu
uslovljena ljudskim odgovorom. Božanska suverenost i ljudske odluke se prepliću
i međusobno su zavisne.
c. Dugoročna proročanstva. Ponekad se
suočavamo i s dugoročnim proročanstvima – onima koja se protežu sve do kraja
vremena. Izraz "dan Gospodnji" je karakterističan za takva proročanstva. Taj
pojam označava božanski sud nad narodom ili gradom; to je dan obračuna kada se
pravedna kazna više ne može odlagati. Iako se izraz "dan Gospodnji" obično
odnosi na kaznu koja preti Izrailju, on postepeno dobija i šire značenje. U
nekim proročanstvima njime se najavljuje kraj svega, jer kažnjavanje Izrailja
dobija kosmičke razmere (Joilo 1,15; 2,1; 3,14; Isaija 2,2.12; 34,8; Amos
5,18-20; Jezekilj 7,19; Sofonija 1,7.14.18; 2,2; 2. Petrova
3,7-12).
Na temelju
ovih činjenica proizlazi da neka proročanstva mogu dobiti dvostruki fokus. Dok
nas njihov prvobitni kontekst upućuje na Izrailj kao narod kojemu su upućene
poruke, ona se drugostepeno mogu primeniti i na okolnosti koje će vladati pri
kraju istorije ljudskog roda kada će se sudovi nad Izrailjem proširiti i dobiti
sveopšte razmere.
Novi zavet
sadrži mnoga naizgled dugoročna proročanstva. Teško je odrediti koliko je dug
period koji su imali pred očima novozavetni pisci, pošto je Novi zavet prožet
tako snažnom svešću o neposrednosti i blizini kraja (Matej 24,34; Rimljanima
13,11.12; 1. Solunjanima 4,15; Jevrejima 10,37; Otkrivenje 1,3; 22,20). Pitanja
koja se postavljaju u vezi sa ovom novozavetnom svešću o neposrednoj blizini
kraja navela su mnoge hrišćane svih ubeđenja na duge rasprave (Vidi: Drugi
dolazak II. D!).
Ostavljajući za
sada po strani tekst u Marku 13 (Matej 24; Luka 21) i u Otkrivenju, jasno možemo
videti da Novi zavet predskazuje razvoje događaja koji će uticati i na Crkvu. Na
primer, "čovek bezakonja" će se pojaviti pre drugog Hristovog dolaska (2.
Solunjanima 2,3); doći će do otpada od prave nauke (Dela 20,29.30); do "teških
vremena" (2. Timotiju 3,1-9); progonstva će se pojačati (1. Petrova 4,12).
Najvažniji događaj, događaj nad događajima, biće povratak Isusa Hrista na
oblacima (Dela 1,9-11; Jovan 14,1-3; 1. Solunjanima 4,14-18). Taj događaj
prožima celi Novi zavet, a ne samo njegove apokaliptičke delove, nadahnjujući
njegove poruke nadom i očekivanjem.
U svim tim
dugoročnim proročanstvima nigde se ne pojavljuje načelo uslovljenosti. Ona
odzvanjaju sigurnošću u božansko predznanje, pa su zato predstavljena kao
neizbežna. Iako niko osim Oca ne zna tačan datum Dolaska, sam događaj je tačno
utvrđen, potpuno siguran.
d. Proročanstva o prvom dolasku Isusa
Hrista. Pavle je napisao
Galatima: "A kada se navrši vreme posla Bog Sina svojega jedinorodnoga, koji je
rođen od žene i pokoren zakonu." (GalatimA 4,4). Prema tome, utelovljenje, prvi dolazak
Isusa Hrista, nije bilo slučajno. Umesto toga, ono se dogodilo onako kako je
odredila božanska mudrost. Iako su iskreni Božji sledbenici stolećima očekivali
dolazak Mesije, Bog je imao svoj raspored vremena; kada se vreme navršilo, Isus
je došao. Crkveni istoričari često su skretali pažnju hrišćana na način na koji
je "svet" bio pripremljen za Isusovo rođenje, ali u pozadini svega toga mi treba
da prepoznamo božansko ostvarivanje plana spasenja.
Dolazak
Mesije, Avramovog potomka u kojemu će se blagosloviti svi narodi na Zemlji (1.
Mojsijeva 12,3), svakako da predstavlja ostvarenje zavetnih obećanja datih
Izrailju. Međutim, taj dolazak daleko nadmašuje sam zavet, jer je Mesija došao
svim narodima, a ne samo Izrailju. I upravo premašivanje okvira zaveta ukida i
uslovljenost zavetnih obećanja o blagoslovima i kaznama. Da li je dolazak Mesije
bio odložen samo zato što Izrailj nije pripremio svet za Njegov dolazak? Nema u
Pismu nikakvog nagoveštaja da je bilo tako! Svakako da su pripreme, koje su
Izrailjci obavili, bile slabašne, ali je Mesija ipak došao. Morao je da dođe!
Kada se navršilo vreme, Bog ga je poslao na svet.
Izgleda
potpuno nemoguće da se načelo
uslovljenosti proročanstava primeni i na proročanstva o Mesiji. Da će se On
pojaviti kao pripadnik Judinog plemena (1. Mojsijeva 49,10), da će se roditi u
Vitlejemu (Mihej 5,2), da će biti Spasitelj, da će preuzeti na sebe naše grehe
(Isaija 53) – to je bilo utvrđeno
od početka i mi ne možemo govoriti o nekakvoj uslovljenosti tih
proročanstava. Nekoliko puta Matej navodi starozavetna proročanstva, dodajući
formulu: "A ovo je sve bilo da se
izvrši što je Gospod kazao preko proroka." (Matej 1,22; 2,15.17.23; 4,14; 8,17).
Čak je i Njegovo ime bilo najavljeno Mariji pre Njegovog rođenja (Matej 1,21) –
svakako kao deo božanskog mikrokosma predodređenosti Mesijinog prvog dolaska.
Osim određenih proročanstava koja bi se mogla nazvati mesijanskima, i celi Stari
zavet je prožet očekivanjima Njegovog dolaska. Delo očekivanja koje napreduje,
koje sužava fokus svoga interesovanja usredsređujući se na događaje Njegovog
stvarnog prvog dolaska, to je proces koji se opisuje i slavi u Novom zavetu. (U
nekim starozavetnim proročanstvima o Mesiji kao da se stapaju dva dolaska
Mesije, prvi i drugi dolazak se slave kao jedan veličanstveni, dugo čekani
događaj – Isaija 11,1-9.).
e. Zaključak. Klasifikacija
neapokaliptičkih delova biblijskog proroštva otkriva složenost činjenica.
Uslovljenost se pojavljuje kao važno načelo klasičnih proročanstava. To se odnosi na
veliki deo Starog zaveta u kojemu se u stvari ponavljaju obećanja i pretnje
zaveta; to se odnosi i na delove proročanstava o narodima koji okružuju Izrailj.
Međutim, nisu sva neapokaliptička proročanstva uslovljena; među kratkoročnim i
dugoročnim predskazanjima nalazimo i proročanstva kod kojih dolazi do izražaja
sigurnost ispunjenja bez obzira na ljudsko ponašanje i ljudski
odgovor.
2. Predskazanja u
Danilu i Otkrivenju
Da bismo
istražili biblijsku apokaliptiku moramo se naći na jednom potpuno drugačijem
području. Iako se apokaliptika pojavljuje u Izrailju i u Maloj Aziji, ona
premašuje granice Izrailja i Male Azije. Bilo da upućuje božansku poruku narodu
u izgnanstvu (Danilo) ili crkvama koje prolaze kroz teška progonstva
(Otkrivenje), ona premašuje neposredni okvir u kojemu je nastala. Apokaliptika
ima kosmičku širinu, ona preleće kontinuum svetske istorije da bi se
usredsredila na vreme posletka.
a. Danilo. Između
proročanstava u Knjizi proroka Danila, 2. 7. 8. i 12. poglavlje i onih koje
nalazimo u knjigama Isaije, Jeremije i Jezekilja zapaža je velika razlika. U
Danilu, Izrailj nije u prvom planu, kao ni elemenat pretnje. Na njihovo mesto
dolazi panorama zbivanja, kavalkada carstava koja se proteže sve do eshatona, do
Hristovog dolaska. Mi postajemo svedoci zbivanja na svetskoj pozornici; božansko
predznanje razotkriva nam tokove budućnosti.
Gospod
"menja vremena i čase", uklanja careve i postavlja careve; "otkriva što je
duboko i sakriveno" (Danilo 2,20-22). On razjašnjava tajne, objavljuje šta će
biti (Danilo 2,28.29). On "radi šta hoće s vojskom nebeskom i sa stanovnicima
zemaljskim i nema nikoga da bi mu ruku ustavio" ili osujetio Njegove planove
(Danilo 4,35). On "vlada carstvom ljudskim i koga hoće postavlja nad njime"
(Danilo 5,21).
Ove misli
imaju kao potku božansku suverenost i Njegovo predznanje. Izlažući istoriju
viđenu ljudskim očima, iako je predstavlja vrhuncima i padovima u krilu Božjeg
naroda, Danilo naglašava da se sve što se događa zbiva prema odredbama Gospoda
Boga koji upravlja istorijom. I ovde bismouzalud tražili elemente
uslovljenosti.
Danilo nas
polako upoznaje i s proročkim vremenskim razdobljima. To su dugački vremenski
periodi. Da bismo ostali u okvirima panoramskog pregleda istorije čiji su oni
deo, ne mogu ni biti kraći. Slušamo o 1260 dana vladavine bezbožne sile Malog
roga (Danilo 7,25) i o 2300 večeri i jutara da se Svetilište oporavi od zlih
dela Maloga roga (Danilo 8,14). Uzimajući u ozbir pozadinu, ova proročanstva o
vremenskim razdobljima svakako da ne možemo uzeti
doslovno.
Pošto su
naša izučavanja klasičnog proroštva pokazala važnost pronalaženja njihove
zavetne pozadine, na tu činjenicu treba da obratimo pažnju i u Knjizi proroka
Danila. Zavetna misao pojavljuje se u stvari u dva niza proročanstava – u 9. i u
11. poglavlju. Ali ta pojava ne ukazuje da je uslovljenost na bilo koji način
skrivena pozadina Knjige proroka Danila.
Potrebno
je, prvo, da načinimo jasnu razliku između Danilovih vlastitih nadanja i shvatanja i budućnosti koju Gospod,
kao Gospodar istorije, razotkriva Danilu. Danilo, iako istaknuta ličnost javnog
života, u stvari je zarobljenik – zajedno sa svojim narodom. Jerusalim je u
razvalinama; Svetilište opustošeno. Na temelju tih činjenica Danilo se moli Bogu
da vrati njegov narod, da obnovi njegov grad i Svetilište (Danilo 9,1-19).
Njegova molitva je utemeljena na zavetu: opustošenje je došlo kao ispunjenje
pretnji "napisanih u zakonu Mopjsijevu (Danilo 9,13); ali taj isti zakon daje i
nadu u Gospodnju milost.
Međutim,
otkrivenja data Danilu daleko premašuju istoriju Izrailja. I zaista, Danilo nije
u stanju da razume viđenje u 8. poglavlju, viđenje koje se bavi Svetilištem
(Danilo 9,27). Na isti način, i odgovor na njegovu molitvu je daleko
sveobuhvatniji od obnovljenja grada i Hrama, on se proteže sve do Mesije (Danilo
9,24-27).
Izrailj i
zavet se spominju u proročanstvu u 11. poglavlju (Danilo 11,22.28.30-35). Možda
je značajno da, kao i u tekstu u Danilu 9,24-27, apokaliptička priroda
jedanaestog poglavlja daleko manje dolazi do izražaja nego što je to slučaj s 2.
i 7. i 8. poglavljem. Čak i kada bismo jedanaesto poglavlje uključili u
apokaliptičke tekstove, dve činjenice moramo uzeti u obzir: u njemu se sudbina
Izrailja tretira kao relativno manje važna tema – osnovna pažnja je posvećena
sukobu između "cara sa severa" i "cara sa juga", bez ikakvog nagoveštaja
uslovljenosti. Stvarno, sama priroda proročanstva, sa svojim zalaženjem u
pojedinosti i trajanjem u toku mnogih naraštaja, snažno govori protiv
uslovljenosti kao faktora koji bi se morao uzeti u obzir prilikom
tumačenja.
b. Otkrivenje. Knjiga Otkrivenja
je slična Knjizi proroka Danila. Jovanu je bilo rečeno da zapiše ""šta je video,
i šta je i šta će biti potom" (Otkrivenje 1,19). On vidi borbe Božjeg naroda i
prizor poslednjeg suda (Otkrivenje 20); vidi narod ostatka na kraju vremena, narod koji je ostao
veran i odan Bogu – "koji drži zapovesti Božje i veru Isusovu" (Otkrivenje
14,12). U trenucima kada celokupni poredak u svetu prestane da postoji prilikom
poslednjeg napora sila zla da postignu pobedu i božanskog izvršenja kazne nad
njima, Božji narod će biti siguran u Njemu. I posle sveukupnog haosa, posle
noćne more koja je prethodila drugom Hristovom dolasku, konačno se pojavljuje
"novo Nebo i nova Zemlja gde pravda živi".
I tako se
završava velika borba između dobra i zla, milenijumski sukob između Hrista i
Sotone. Njegov kraj je isto tako siguran kao i Božja vladavina nad vremenom i
prostorom (Vidi Velika borba, I-V!).
c. Zaključak. Možemo slobodno
zaključiti da, osim u tekstovima u kojima je zavet sa Izrailjem osnovna
preokupacija, apokaliptička predskazanja u Danilu i Otkrivenju nisu uslovljena.
Božanska suverenost i Njegovo predznanje u njima dolaze do punog
izražaja.
Prema
svedočenju same Knjige proroka Danila proročke poruke u njoj bile su zapisane za
vreme vavilonskog robovanja. Konačna tačka njenih proročkih predviđanja je
uspostavljanje Božjeg carstva. Opšte je prihvaćena činjenica da Knjiga
Otkrivenja potiče s kraja prvog stoleća posle Hrista. Krajnji domet ove
novozavetne apokalipse je drugi
Hristov dolazak, zatim milenijum i uspostavljanje novog neba i nove Zemlje.
Ove dve
apokalipse, starozavetna i novozavetna, vrlo su usko povezane. Jovan je izabrao
nekoliko Danilovih tema i razmatrao ih u svom hrišćanskom kontekstu, upoređujući
Danila 3 sa Otkrivenjem 13, Danila 7,13.14. sa Otkrivenjem 4 i 5 i 13,1.2,
opisujući paralelno veliki deo istorije koju i Danilo obrađuje. Obe knjige se
završavaju ostvarenjem Gospodnje namere, iako Jovan proširuje Danilov opis
eshatona, Hristovog drugog dolaska.
Suprotno
lokalnim i onovremenim porukama drugih proročkih pisaca, viđenja Danila i Jovana
nude opis istorije koja ima svemirske domete. Prema tome, tumačenja
apokaliptičkih viđenja moraju poštovati kosmičku dimenziju ovih predskazanja,
koja kao početnu tačku imaju autorovo vreme i vode čitaoca sve do kraja vremena.
Nema uskog usredsređivanja na godine judejskih nevolja za vreme Antioha IV
Epifana, a ni Jovanov fokus nije samo mučeništvo hrišćanske Crkve u vreme
rimskih imperatora prvog stoleća posle Hrista. Međutim, nijedna od ovih knjiga
ne posvećuje isključivu pažnju ni vremenu posletka.
Načini
tumačenja koji ispunjenje ovih poglavlja stavljaju isključivo u prošlost
(istorijsko-kritička perspektiva) ili potpuno ili bar pretežno u budućnost
(futuristički pristup), ili pak, koji misle da njihovo ispunjenje neće doneti ništa
više od večnog sukoba između sila dobra i sila zla (idealistički pristup) ili
predstavljanja hrišćanske ere (amilenijalizam), ne shvataju pravu nameru i svrhu
ovih spisa.
Istorijski
kontinuitet u apokaliptičkim viđenjima nagovešten je vremenskim indikatorima kao
što su numerički pridevi ili reči "potom", "sledeći" i "drugi". Danilo kaže
Navuhodonosoru: "A nakon tebe nastaće drugo carstvo, manje od tvojega, a potom
treće carstvo...a četvrto će carstvo biti." (Danilo 2,39.40) Opisujući san u sedmom poglavlju, prorok
vidi prvu zver sličnu lavu, a "potom, gle, druga zver, beše kao medved" (Danilo
2,4.5). "Potom" Danilo vidi zver sličnu risu ili leopardu i odmah zatim "četvrtu
zver" (Danilo 7,6.7; Danilo 8,17.19.23.26; 9,24-27; 11,2.6.35.40;
12,1.4).
Razvojni
redosled se zapaža u sukobu koji je opisan u Otkrivenju 12-14. U dvanaestom
poglavlju žena je trudna; porađa se, dete je ugrabljeno, žena beži u pustinju,
nalazi utočište u pustinji u toku 1260 dana, aždaha kreće u rat protiv Ostatka
njenog potomstva.
U 13.
poglavlju pratimo paradu monstruma – aždaha, zver iz mora, zver sa kopna –
poslednje dve za svoje postojanje zahvaljuju aždahi. Aždaha, pošto nije uspela
da uništi sveto Dete, progoni "seme Ženino" (Otkrivenje 12,13.17). Pokušavajući
da ostvari svoju nameru, ona daje "silu svoju, presto svoj i oblast veliku"
zveri iz mora (Otkrivenje 13,2). Zver iz mora dobija smrtonosni udarac, ali
uspeva da se izleči (Otkrivenje 13,3). Prevlast zveri iz mora traje "četrdeset i
dva meseca" (Otkrivenje 13,5).
Četrnaesto
poglavlje bi se moglo proglasiti za paralelu trinaestog poglavlja. Ovde trojica
anđela (Otkrivenje 14,6-12) objavljuju proglas koji kao pozadinu ima prevaru zveri sa
kopna. Njihovo delovanje se utapa u drugi Hristov dolazak (Otkrivenje
14,14).
I tako nas
upravo oblik viđenja nagoni da shvatimo da je ovde reč o nekoj vrsti
istoricističkog ispunjenja (istoricizam – gledište da je smer zbivanja u
istoriji podložen nepromenljivim zakonima; da se zbivanja ciklično ponavljaju –
prim. prev.). Tekst u Otkrivenju 12-14 bavi se razdobljem između prvog i drugog
Hristovog dolaska.
Numerički
pridevi ponavljaju se kod pečata i truba. Otkrivenje 17,10. tumači sedam glava
zveri kao "sedam careva. Pet je njih palo, i jedan jeste, a drugi još nije
došao, a kada dođe zamalo će ostati".
Nasuprot
ostalim načinima tumačenja, istoricizam – iako ponekad podriven svakojakim,
senzacionalističkim, spekulativnim, kontradiktornim pristupima – ipak se
pokazuje kao najverodostojniji hermeneutički pristup biblijskoj apokaliptici.
Vremenske oznake usmeravaju čitaoca kao smerokazi na putovanju koje započinje u
vremenu samog čitaoca i završava se u Božjem večnom carstvu. Staza kojom nas
istoricizam vodi ne gubi se posle
nekoliko kratkih koraka (kao što bi htela da nagovesti istorijsko-kritička
metoda tumačenja), niti se pojavljuje ni iz čega (kao što bi futuristi hteli).
Umesto toga, ona se pruža neprekinutom linijom, ponekad pomalo krivudajući,
naizgled se čak i povlačeći, ali nas uvek sigurno vodi prema
eshatonu.
Simbolička
viđenja sadrže vremenske elemente koji su izraženi figurativnim jezikom. Prema
tekstu u Danilu 7,25. Mali rog će tlačiti svece Najvišega "vreme, dva vremena i pola vremena". Po
razgovoru dvojice anđela u sledećem poglavlju saznajemo da će Svetilište biti
obnovljeno posle "dve hiljade i tri stotine večeri i jutara" (Danilo
8,14).
Jovan piše
da će žena koja je rodila muško dete pobeći u pustinju i da će se onde hraniti
"hiljadu i dve stotine i šezdeset dana" (Otkrivenje 12,6). Kasnije, u istom
poglavlju, ponovo se govori o ženi koja zaštićena ostaje u pustinji "vreme,
vremena i pola vremena" (Otkrivenje 12,14). U sledećem poglavlju, zver koja
svoju vlast dobija od aždahe vlada "četrdeset i dva meseca" (Otkrivenje
13,5).
Pošto se
nekoliko tih vremenskih oznaka pojavljuje u istom kontekstu, naime, prilikom
opisivanja tlačenja Božjeg naroda, izgleda očigledno da se fraze "vreme, vremena
i pola vremena", "hiljadu i dve stotine i šezdeset dana" i "četrdeset i dva
meseca" odnose na isto vremensko razdoblje. I Danilo i Jovan govore o istom
vremenskom intervalu. Šta onda znače ovi simbolički vremenski
elementi?
Važno je
da od samog početka shvatimo da se ove vremenske oznake pojavljuju u simboličkom
kontekstu. Hermeneutička doslednost, dakle, zahteva da se vremenski elementi
tretiraju na isti način kao i ostali simbolički prikazi. Anđeoski tumač je
objasnio Danilu da ovan sa dva roga simbolički predstavlja careve Medije i
Persije (Danilo 8,20). Jarac
označava grčkog cara ili carstvo (Danilo 8,21). U simbolizmu dvanaestog
poglavlja Otkrivenja velika aždaha označava Sotonu, a žena Božji
narod.
Sigurno je
da su ovi prikazi simboličke prirode. Zver, žena i vremenske oznake ne smeju se
shvatiti doslovno. Prema tome, bilo bi razumno pretpostaviti da ako zveri koje
žive samo kratko vreme mogu simbolički predstavljati državne tvorevine koje
traju dugo vremena, da onda i
vremenski elementi povezani s tim simboličkim stvorenjima moraju označavati duge
vremenske intervale.
Tekst u
Danilu 9 pruža ključ koji nam otkriva prirodu i značenje ovih izraza. Viđenje u
Danilu 9,24-27. započinje vremenskim razdobljem koje se doslovno prevodi kao "sedamdeset sedmica". Tih
"sedamdeset sedmica" započinju izdavanjem dekreta da se obnovi i ponovo izgradi
Jerusalim i traju sve do dolaska Pomazanika, do Njegove smrti i razorenja grada
i Svetilišta.
I
istorijsko-kritički i konzervativni teolozi veruju da razdoblje od "sedamdeset
sedmica" treba da se shvati u obliku godina da bi se dobilo dovoljno vremena za
ispunjenje raziličitih pojedinosti navedenih u tekstu u Danilu 9,24-27. Da bi se
dogodili svi događaji navedeni u tom tekstu svakako da je potrebno mnogo više od
jedne godine, četiri meseca i deset dana kada bismo "sedamdeset sedmica shvatili
kao dane – kao 490 dana. Upravo iz tog razloga komentatori uglavnom, ali i neki
prevodi Biblije, dodaju reč "godina" posle "sedamdeser sedmica" i dobijaju
"sedamdeset puta sedam godina".
Ovakvo
tumačenje "sedamdeset sedmica" ima i podršku šireg konteksta. Iz teksta u Danilu
9,2. dvadeset i četvrti stih preuzima koncept od "sedamdeset godina" koje će
prema proroku Jeremiji Juda provesti u vavilonskom ropstvu (Jeremija 25,11.12;
29,10). U stvari, Danilo kaže da će vreme dodeljeno događajima opisanima u
Danilu 9,24-27. biti sedam puta sedamdeset godina o kojima govori prorok
Jeremija. Pozivanje na "sedamdeset godina" u Danilu 9,2. upućuje da reč
"sedamdeset" u 24. stihu treba da bude shvaćena kao sedamdeset
godina.
Uzimajući
u obzir međusobnu povezanost vremenskih podataka u viđenjima i paralelnu prirodu
viđenja, bilo bi razumno pretpostaviti, zajedno sa istoricističkim tumačima
prošlosti da u apokaliptičkim poglavljima Danila i Otkrivenja simbolički dan
predstavlja jednu kalendarsku godinu.
Vilijam H.
Šea pažljivo je ispitivao načelo dan za godinu. On je uspeo da pronađe 23 biblijska razloga
koji podržavaju primenu ovog načela na apokaliptička poglavlja Danila i
Otkrivenja. On je takođe ustanovio da je načelo dan za godinu bilo poznato
jevrejskim tumačima u toku drugog stoleća pre Hrista i da su ga oni primenjivali
od drugog stoleća pre Hrista pa sve do postkumranskog razdoblja (Shea 56-92; za
dodatne podatke o Danilova tri velika vremenska razdoblja vidi Sud III. B. 1. a
– 2!).
Dugoročna
proročanstva Danila i Otkrivenja puna su simbola koji, iako ponekad zbunjuju,
nisu nerazumljivi. Tumačenja, zapisana u samoj Bibliji, niti naglašavaju niti
pokušavaju da objasne svaku pojedinost, već samo tumače osnovnu poruku viđenja.
Tako, na primer, lik u obliku čoveka u Danilu 2 predstavlja redosled carstava i
vladara i Danilo ne pokušava da razjasni značenje broja prstiju na stopalima
lika ili njihov stvarni identitet.
Slično
tome, ni Jovan ne posvećuje mnogo pažnje svim pojedinostima simboličkih prikaza
kojima se služi. Simbolička vrednost tih pojedinosti je iskorišćena, ali nije i
potpuno razjašnjena. Bilo bi smelo, verovatno neproduktivno - možda čak i kontraproduktivno – kada
bi savremeni komentatori zastupali značenja koja nam nisu bila otkrivena. U
stvari, nastrana tumačenja su često izazivala – ponekad i opravdano – oštre
kritike komentatora koji odbacuju istoricistički pristup.
Tumačenja
apokaliptičkih simbola treba tražiti prvenstveno treba u samoj Bibliji. Ponekad
se tumačenje daje u samom tekstu, kao što je Danilu objašnjeno značenje ovna i
jarca koje je video u viđenju (Danilo 8,3-5. 20.21), ili kao što je Jovan saznao
da su "vode" na kojima sedi velika bludnica u stvari "ljudi i narodi i plemena i
jezici" (Otkrivenje 17,1). Osim takvih posebnih objašnjenja, apokaliptika se
vrlo snažno napaja na vrelu biblijske simbolike, pa se i tu mogu tražiti
tumačenja njenih prikaza. Na primer, Otkrivenje ponavlja simboliku Danila; ali
preuzima i simbole i aluzije klasičnog proroštva. Istorijska pozadina Danila i
Otkrivenja može da priromogne u tumačenju apokaliptičkih simbola; međutim, kao
što smo već naglasili, njihovo
značenje treba tražiti prvenstveno u Bibliji.
I Danilo i
Jovan ponavljaju i upoređuju svoja viđenja. Istovremeno, viđenja ne samo da
ponavljaju tematiku, već je i proširuju. Tako Danilo 7 prelazi granice koje je
sebi postavilo viđenje u drugom poglavlju i dodaje pojedinosti nepoznate
prethodnom viđenju. Slilčno tome, struktupa Otkrivenja nagoveštava da su
sekvence, kao što su sedam pečata i sedam truba, paralelne i da vode čitaoca od
apostolskih vremena pa sve do drugog Hristovog dolaska. Ova rekapitulativna
priroda različitih sekvenci ometa razvojno i kontinuirano čitanje poglavlja, pa
bi se nekome moglo pogrešno učiniti da događaji u Danilu 8 hronološki slede
događaje iz Danila 7 ili da sedam truba u Otkrivenju predstavljaju nastavak
sedam pečata.
Povremeno
viđenja se ponavljaju ili kao da prethode sama sebi (Otkrivenje 14,1-5; 20,9).
Pisac i ne pokušava da pruži sveobuhvatan izveštaj u kojemu bi opisao svaku
pojedinost zbivanja u istoriji. Umesto toga, on bira događaje koji najbolje
služe njegovoj svrsi. Međutim, nijedan od ovih običaja, karakterističnih i za
druge biblijske pisce, ne opovrgava pravilan istorijski proces niti redosled
istorijskih zbivanja.
Biblijska
apokaliptika otkriva svemir u kojemu su Nebo i Zemlja u uskoj međusobnoj vezi.
Kosmos je prožet svešću o Bogu. Ljudski rod nije ostao u neznanju o postojanju
natprirodnoga, jer Vladar svemira komunicira s nama. Pošto je Bog Biće koje
razgovara s ljudima, Njegove poruke imaju natprirodni autoritet. Prema tome,
apokalipsa ne samo da otkriva božanski nadzor nad istorijom, već ukazuje i na
Njegov uticaj na naš svakodnevni život ovde i u večnosti.
Ova
božanska otkrivenja uklanjaju zavesu koja ograničava naš pogled na stvarnost.
Ona razotkrivaju nebeski svet koji se stalno ukršta sa svetom ljudi. Otkrivenja
prikazuju sliku Boga, čije postojanje i vlast traju od večnosti, čija je moć
neograničena, čija je blagodat neuporediva, i čije su namere usmerene na najveće
dobro čovečanstva. Pošto On od početka zna kraj, možemo imati poverenja u Njega
i za sadašnjost i za budućnost. Bog apokalipse nije neki udaljeni, nepredvidivi
gospodar poštovanja vredne prošlosti ili daleke budućnosti; umesto toga, On je
Gospodar sadašnje istorije. Vernici mogu biti potpuno spokojni, jer Bog vlada životom u
sadašnjosti.
Biblijska
apokaliptika prikazuje svet nebeskih bića. Anđeli se šalju sa zadatkom da
unaprede ispunjavanje božanskih planova, da poučavaju i da zaštite ljude.
Međutim, demoni su odlučni da osujete božanske namere.
Biblijska
apokaliptika potvrđuje da Bog usmerava događaje. Metodičan redosled
pojavljivanja i nestajanja ljudskih državnih tvorevina nagoveštava da se radi,
na kraju krajeva, o upravljanom svemiru. Apokaliptička istorija nije ograničena
geografski, nacionalno ili rasno, jer Gospodnje namere obuhvataju ukupnost
ljudske istorije, odnose se i na gornji i na donji svet.
Biblijska
apokaliptika prati nizanje svete istorije koja se posebno usredsređuje na
poslednje dane. Ona pokazuje da je smer u kojemu se kreće ovaj svet unapred
određen i upravo zato pod božanskom upravom. Božja ruka je u svemu, i ništa ne
može osujetiti ostvarenje Njegove konačne volje.
Istorija
je izmerena i zato čitaoci i slušaoci Apokalipse mogu da odrede mesto svoga
naraštaja u matici vremena. Pošto samo još malo događaja treba da se zbude,
savremeni čitalac mora doći do zaključka da nam je preostalo jedva nešto
vremena. U tom smislu biblijska apokaliptika predstavlja put koji iz prošlosti
vodi prema eshatonu i kojim odani vernici putuju prema Božjem carstvu. Oni su
sigurni da će ih put odvesti pravo prema odredištu, jer se upravljaju prema
putnim oznakama kraj kojih upravo prolaze.
Biblijska
apokaliptika svemu što se zbiva daje smisao koji prekoračuje granice bola i
agonije ovoga sveta. Iako se senke sukoba i progonstva vremenom produbljuju,
apokalipsa relativizuje silu paganske vlasti. Uprkos svemu što ih okružuje,
putnici nisu prepušteni ćudima svojih drugova niti slepim silama slučajnosti.
Nada stupa na mesto očajanja i teskobe, i božanska namera mira i radosti konačno
pobeđuje. Sigurnost da Bog upravlja istorijom unapred osuđuje sile zla. Iako
zlokobna isparenja greha naizgled ispunjavaju celi prostor, ona će konačno biti
nemilosrdno uklonjena.
Biblijska
apokaliptika prihvata legitimnost ljudskih vlasti. Carevi i carstva dolaze i
odlaze, slave se i zaboravljaju njihove pretnje i njihove pobede. Sve te ljudske
tvorevine pojavljuju se i nestaju u
vreme koje im je unapred određeno i na kraju će svoje mesto morati da prepuste
Božjem carstvu. Bog upravlja i sudi delatnostima ljudi. Umesto da odbacuje
ljudske snage, apokalipsa ih podvrgava Božjem proviđenju. Zanimljivo je da
apokalipsa ističe da vernost Bogu nije u suprotnosti sa služenjem caru. I
zaista, samo odanost božanskom Gospodaru može poslužiti kao temelj uspeha u
služenju ljudskim gospodarima.
Biblijska
apokaliptika objavljuje da čovečanstvo živi u predvorju suda. Niko ne može
izbeći trenutak kada će lično biti pozvan na odgovornost. Kada se Isus bude
vratio, doneće sa sobom i pravednu platu "svakome po delima njegovim"
(Otkrivenje 22,12). Iako pojedinci ne mogu da promene smer istorije koji je Bog
odredio, oni već sada mogu da odluče da postanu podanici Njegovog carstva i da u
budućnosti pobede zajedno s Njegovim carstvom. Sud već sada razjašnjava moralne
vrednosti, a na kraju će razotkriti ljudske odluke i odrediti ljudske
sudbine.
Biblijska
apokalptika potvrđuje Isusovo proročanstvo da ni vrata pakla neće pobediti
Njegovu Crkvu. Jovan u Otkrivenju objavljuje da je u Hristovoj smrti Bog već
postigao pobedu (Otkrivenje 12,10.11). Sada Božji narod očekuje vidljivo
pojavljivanje Cara nad carevima i svoje konačno opravdanje i
izbavljenje.
Iako samo
Bog zna dan i čas Hristovog dolaska, znaci vremena najavljuju njegovu blizinu.
Suočeni s nevoljama poslednjeg vremena, bićemo uskoro izloženi i poslednjoj
probi svoje odanosti Bogu. Međutim, odazivajući se pozivu Gospodnje blagodati,
Božji narod će ostati veran i odan Hristu do dubine svoga srca. Oslanjajući se
na apokaliptička obećanja, preporuke i utehe, biće siguran da će se Bog umešati
u tokove ljudske istorije i da će se svet uskoro zauvek promeniti. Pripadnici
Božjeg naroda nemaju vere u sadašnjost niti se nadaju da će ona bilo kome
osigurati bolju budućnost.
Božja
konačna pobeda započinje Hristovim drugim dolaskom, vaskrsenjem mrtvih koji su
zaspali u Hristu i preobraženjem živih pravednika. Milenijum će neoborivo
dokazati prave pobude Hristovih neprijatelja i završiće se uklanjanjem svakog
zla. Apokaliptička viđenja se završavaju stvaranjem novog neba i nove Zemlje u
kojoj će Božji narod zauvek živeti u Božjoj prisutnosti (Otkirvenje
21,1-4).
B. Posledice u
svakodnevnom životu
Iako
biblijska apokaliptika uzdiže naš pogled prema Bogu i nebeskim prostorima u
kojima anđeli proslavljaju svoga Stvoritelja, ona menja naš život ovde na
Zemlji. Iako nas prenosi u vreme kraja svih stvari, utiče na način našeg života
i rada ovde i sada.
Biblijska
apokaliptika nije literatura o odvajanju od sveta. Ona ne odriče postojanje
sveta; umesto toga, pokazuje kako Hristovi sledbenici treba da žive u
svetu.
Knjiga
proroka Danila predstavlja izrazit primer ove istine. Polovina knjige je
apokaliptička do srži: uzdizanje i padanje naroda, patnje svetih, vladavina zlih
sila, okrutnost, prevara, i na kraju božanska intervencija kojom brani svoj
narod i svoju vladavinu obarajući sile zla i donoseći večnu pravednost. Druga
polovina objavljuje priču o samom Danilu – o njegovim iskušenjima, službi na
carevom dvoru, njegovoj mudrosti i savetima koje je davao. Poruka glasi:
apokaliptičko ide ruku pod ruku sa službom Bogu i
čovečanstvu.
Iako
Danilo najjasnije prikazuje međusobni uticaj apokaliptičkoga na život ovde i
sada i obrnuto, i ostali biblijski apokaliptički spisi čine to isto. Tekst u
Isaiji 24-27 nalazi se usred niza proročanstava protiv naroda koji okružuju
Izrailj. Apokaliptičko služi kao međuigra, iako prelazi nacionalne granice da bi
opisalo opustošenje cele Zemlje. Međutim, ono je ipak duboko ukorenjeno u
praktična pitanja kojima se bavi cela knjiga. I apokaliptički deo Knjige proroka
Jezekilja je povezan sa obnovljenjem Izrailja: kada Gospod bude uništio njegove
neprijatelje, "poznaće dom Izrailjev da sam ja Gospod Bog njihov, od onoga dana
i posle" (Jezekilj 39,22)). U
drugom i trećem poglavlju Knjige proroka Joila nalazimo proročanstvo o
nevoljama koje ugrožavaju svakodnevni život, zajedno sa pozivom na pokajanje
koji prorok upućuje narodu ((Joilo 2,12-17). Tekst u Zahariji 9-14 pojavljuje se
kao vest nade Judejcima koji se posle povratka iz ropstva bore protiv
neprijatelja i obeshrabrenja dok se trude da ponovo izgrade Hram i obnove
društvene strukture.
U Novom
zavetu, tekstovi u Mateju 24, Marku 13 i Luki 21 usko su povezani sa
svakodnevnim životom. U Mateju Isus neposredno posle apokaliptičkog proročanstva
o kraju sveta daje savete svojim sledbenicima kako da žive dok čekaju Njegov
dolazak (Matej 25). Ne treba da se izdvajaju od sveta, umesto toga treba da budu
vredni, da koriste svaku priliku da unaprede svoje sposobnosti, da nesebičnim
delima dobročinstva i saučešća prikažu Hristovu blagodat. I Pavlovoj apokalipsi
(2. Solunjanima 2) prethode praktični saveti, a nastavljaju se i posle nje.
Konačno, Otkrivenje je napisano u obliku pisma i sadrži posebne, praktične
savete stvarnim crkvama u Maloj Aziji.
Iako bi se
moglo kazati da biblijski apokaliptički spisi pripadaju jednom drugom svetu,
njihovi saveti su ipak potpuno ovozemaljski. Oni hrabre, ulivaju sigurnost i
opominju Božji narod dok živi na ovoj Zemlji i dok se bavi svojim svakodnevnim
poslovima. Iako izgleda da se pripadnici Božjeg naroda na mnogim područjima
ponašanja ne razlikuju od ostalih ljudi, ali ipak nije tako, jer su samo oni
duboko uvereni da Bog upravlja tokovima istorije i njihovog života.
Prostor
nam dozvoljava samo letimičan i selektivan pregled. U toku cele hrišćanske ere
biblijska apokaliptika je služila kao nepresušivi izvor nadahnuća širokom krugu
vernika. Razdoblja živahnog interesovanja za proučavanje biblijske apokaliptike
obuhvataju vreme prve hrišćanske Crkve, kasni Srednji vek, vreme Reformacije,
devetnaesto stoleće i savremeno doba, počevši od 1960 tih godina.
U toku
prvih stoleća hrišćanstva trajan uticaj biblijske apokaliptike nalazimo u delima
Papija (oko 60-oko 130), Justina Mučenika (oko 100-oko 165), Irineja (oko
115-oko 202), Tertulijana (oko 160-oko 225), Ipolita (oko 170-oko 236), Komoda
(treče stoleće), Viktorina (394), Metodija (313) i Laktancija (oko 250- oko
325).
Hilijazam
ili milenarijanizam, iako sa različitim tumačenjima, imao je istaknutu ulogu u
eshatološkoj koncepciji postapostolske Crkve. Papije je govorio da će u toku
milenijuma, posle vaskrsenja iz mrtvih, Hristos sa svojim svetima vladati na
Zemlji. Justin Mučenik je zauzimao slično premilenijalno gledište i govorio da
će vrhunac proroštva biti doslovni i vidljivi drugi dolazak Isusa Hrista, kada
će se zbiti i vaskrsenje. Posle toga će slediti hiljadu godina iz Otkrivenja 20
i suđenje celom čovečanstvu.
Irinej se
pozivao na biblijska proročanstva da bi dokazao verodostojnost hrišćanstva. On
je verovao da su zbivanja nagoveštena u Danilu 2. i 8. međusobno usko povezana.
Po njegovom gledištu Rimska imperija je predstavljala četvrto carstvo, koje će
se raspasti na deset delova kao što je prorečeno simbolom deset rogova u Danilu
7. i u Otkrivenju 17. On je tvrdio da je Antihrist Mali rog iz Danila, da je
istovremeno i Pavlov "čovek
bezakonja" i prva zver iz
Otkrivenja 13.
U toku
drugog stoleća hrišćanstva među hrišćanima su postala popularna propagandna
dela, slična istorijskim apokalipsama. Poznata pod imenom Sibilina proročanstva,
ova dela sastavljena od konglomerata spisa, napisanih tako da imitiraju paganske
sibile (izreke starih proroka iz raznih delova sveta, posebno iz stare Grčke i
starog Rima). I Jevreji i hrišćani su pisali takva dela i trudili se da
imitiraju neznabožačke sibile, da bi neznabošcima mogli naturiti te svoje
neznabožačko-jevrejsko-hrišćanske spise kao sredstvo za propagiranje vere,
posebno svojih eshatoloških nadanja.
Najvažnija
sličnost između ovih spisa i apokaliptičke literature leži u tome što su i oni
delili istoriju na generacije i imenovali carstva koja će nasleđivati jedno
drugo. Posle toga bi dolazilo uništenje Zemlje, vaskrsenje, sud, i blaženo
stanje na novoj Zemlji. Sibilina proročanstva su čitana stolećima sve do
Srednjeg veka i imala su snažan uticaj na milenarijansku
misao.
Tertulijan
je komentarisao i Danila i Otkrivenje. On je verovao da je Rimska imperija
odložila pojavu Antihrista kojega je prorekao Pavle (Rim je "onaj koji sada
zadržava" iz 2. Solunjanima 2,6.7). Početkom trećeg stoleća Tertulijan je
prihvatio montanizam, pokret karakterističan po hilijastičkim verovanjima i
krajnostima koje su diskreditovale milenijalno tumačenje.
Ipolit je
napisao najraniji potpuni hrišćanski komentar Knjige proroka Danila koji je
sačuvan do naših dana. Prema Jeronimu i drugim izvorima, Ipolit je napisao i
raspravu o Otkrivenju. On je proročanstva smatrao svetim kalendarom budućnosti.
Za njega je četvrto carstvo iz Danila 2 i 7. Rimska imperija. U skladu s
proročanstvom očekivao je raspadanje Rimske imperije u deset delova. Antihrist
će se pojaviti u okviru tih deset carstava i njegova vladavina će biti ukinuta
drugim Hristovim dolaskom, koji je on proglasio vrhuncem i ciljem proročanstava.
Ipolit je identifikovao završne događaje iz Danila i Otkrivenja i primenio ih na
drugi Hristov dolazak.
Izgleda da
je Ipolit bio prvi koji je razvio zamisao da šezdeset i devet sedmica iz Danila
9,24-27. traju do prvog Hristovog dolaska, dok sedamdeseta sedmica iz istog
proročanstva najavljuje drugi Hristov dolazak. Ima nagoveštaja da je Ipolit
podlegao iskušenju da postavi datum drugog Hristovog
dolaska.
U svom
tumačenju dvanaestog poglavlja Otkrivenja Ipolit je simbol žene primenio na
Crkvu, a simbol njenog muškog deteta na Hrista. On je četvrto carstvo iz Danila
7 izjednačio sa prvom zveri iz
Otkrivenja 13, dok je drugu zver proglasio simbolom Antihristovog
carstva.
Teološki
gledano latinski pesnik Komod je bio hilijast. I on je pisao o Antihristu.
Viktorin, koji je umro kao mučenik za vreme imperatora Dioklecijana, napisao je
najstariji sačuvani komentar Otkrivenja. Jeronim ga svrstava među milenijariste.
Viktorin je postavio pravilo da se Otkrivenje ne može čitati kao kontinuirani,
progresivni niz proročanstava, već kao delo čiji se delovi ponavljaju i opisuju
već opisane događaje.
Metodije,
iako pod uticajem Origenovih alegoričkih tumačenja Biblije, istupio je protiv
Origena u korist vaskrsenja i identifikovao ženu i muško dete iz Otkrivenja 12
kao Crkvu i kao svete. Laktancije, učitelj sina cara Konstantina, bio je vatreni
i ponekad nastrani hilijast koji se služio Sibilinim
proročanstvima.
Iako je
Jeronim (oko 340-420) bio militantni antimilenijalista i govorio da je
Otkrivenje knjiga misterija, napisao je značajan komentar Knjige proroka Danila.
U tom delu je pokušao da odbaci kritike neoplatonskog filozofa Porfirija iz
trećeg stoleća. Jeronim je Rimsku imperiju smatrao četvrtim carstvom iz Danila 2
i 7 i tvrdio da Hristos predstavlja kamen koji je smrvio lik iz Danila 2. Po
ovom gledištu drugi Hristov dolazak će se dogoditi posle pojave Antihrista, koji
je identičan sa Danilovim Malim rogom.
Sa
nekoliko strana počelo je potkopavanje pretežno prihvaćenog načina tumačenja
proročanstva u prvoj Crkvi i nastojanje da se uvedu novi smerovi u tumačenje
apokalipse. Jedan od njih je bio spiritualizovanje i alegorizovanje Biblije,
koji je zastupao Origen (185-254). Naglašavajući da će se Božje carstvo pokazati
u duši vernika umesto u stvarnom svetu, on je skrenuo pažnju sa istorijskog na
duhovni aspekt. Kao rezultat, Origen je potkopao verovanje prve Crkve u
dolktrinu o ličnom dolasku Isusa Hrista, o vaskrsenju i o doslovnom
milenijumu.
Drugi
faktor koji je doprineo promeni u tumačenju biblijske apokaliptike bilo je
obraćenje imperatora Konstantina (337). Sve do Konstantina, hrišćani su gajili
negativno mišljenje o Rimskoj imperiji, ali je pod njime hrišćanstvo postalo
najvažnija religija u carstvu. Uvođenjem ove nove politike tolerancije i
imperijalne naklonosti i hrišćanstvo je počelo razvijati novu "imperijalnu
teologiju".
Međutim,
najznačajnija uloga u napuštanju proročkog i istorijskog pristupa prve Crkve
mora se pripisati Avgustinu (354-430). Avgustin i kasnija srdnjovekovna egzegeza
sledili su hermeneutička načela Tikonija (400). Prema kasnijim srenjovekovnim
autorima, Tikonije je pisao o Otkrivenju, napisao je u stvari komentar
Otkrivenja u kojemu je na ispunjenje proročanstava te knjige gledao kao na
subjektivni duhovni razvitak umesto da ih smatra istorijskim događajima.
Tikonije
je, na primer, tvrdio da je prvo vaskrsenje, spomenuto u Otkrivenju 20,6. u vezi
s milenijumom, duhovne prirode (vaskrsenje duše koja se budi posle smrti u
grehu), dok je drugo vaskrsenje opšte vaskrsenje svih. Po tom gledištu,
milenijum nije hiljadugodišnja vladavina pravednih na Zemlji posle vaskrsenja
već hrišćanska era koja počinje prvim Hristovim dolaskom. Prema Tikoniju, knjiga
Otkrivenja ne govori toliko o stvarnim budućim istorijskim događajima koliko o
diuhovnoj borbi između dijaboličkih sila i Božjeg carstva.
Ovaj
mistični, duhovni i neistorijski pristup Otkrivenju našao je svoj odraz i
doživeo svoj razvitak u Avgustinovim alegorijskim tumačenjima. Za episkopa iz
Hipoa milenijum je samo zaokruženi broj kojim je određen neodređeni vremenski
interval koji se proteže između
vremena Hristove službe na Zemlji i kraja sveta. Avgustin se posebno oborio na
ekstremna i telesna očekivanja milenarijanaca, koja je nekada i sam
delio.
Za
Avgustina prvo vaskrsenje je duhovno i alegorično i događa se kada duša koja je
mrtva u svojim prestupima ustaje da živi pravednim životom. Drugo vaskrsenje je
vaskrsenje tela prilikom kraja sveta. Između ta dva događaja nebesko carstvo je
identično sa Crkvom na Zemlji. Crkva je Hristovo carstvo i vlada u sadašnjosti zajedno sa svojim
Gospodom. Oni koji sede na sudijskim prestolima u Otkrivenju 20,4. su prelati
Crkve.
Dok su
mnogi komentatori prvu zver iz Otkrivenja 13 videli u Rimskoj imperiji, Avgustin
je nalazu u pokvarenom svetu. Na taj način Avgustin je sprečio svaki pokušaj da
se u kanonskim apokaliptičkim spisima pronađu bilo kakvi podaci o savremenim
istorijskim događajima.
Iako je
Avgustin zadržao verovanje u drugi Hristov dolazak, njegov sistem je nadu u
drugi dolazak odgurnuo u daleku budućnost i tako potkopao očekivanje da će se
ona ostvariti u bliskoj budućnosti. Avgustin je vrlo snažno uticao na život
Crkve i na sistem tumačenja proročanstava. Njegova revolucionarna filozofija o
milenijumu kao vladavini Crkve u sadašnjosti imala je dubok uticaj na način
mišljenja u kasnijoj istoriji Crkve. U stvari, Avgustinovo alegorijsko i
diuhovno tumačenje biblijske apokalipse postalo je doktrina službene Crkve u
toku celog Srednjeg veka.
Sve dok je
Avgustinovo simboličko gledište preovladavalo u toku sledećih hiljadu godina,
proročka i premilenijalna tumačenja koja su obeležavala razdoblje prve Crkve
ostajala su uspavana i samo su neke hilijastičke grupe s vremena na vreme
podsećale na njih.
U
dvanaestom stoleću Joakim od Flore (1135-1202) postao je jedan od najznačajnijih
apokaliptičkih autora Srednjeg veka. Istoričari nagoveštavaju da je Joakim
zajedno sa svojim sledbenicima otvorio novo poglavlje u istoriji apokaliptičke
tradicije.
Joakim,
opat iz Flore, slobodno se služio alegorizmima i njegova egzegeza je bila iznenađujuće
domišljata i originalna. Služeći se Trojstvom kao modelom, podelio je istoriju u
tri velike ere koje se slivaju jedna u drugu. Era Boga Oca, najvećim delom
identična s vremenom Starog zaveta, bila je razdoblje u toku kojega su ljudi
živeli po telu. Era pod upravom Boga Sina predstavljala je razdoblje kada se
telesno i duhovno međusobno prožimalo. Karakteristično po crkvenoj hijerarhiji,
ovo drugo razdoblje je obuhvatalo period od 42 generacije, svaka prosečno po 30
godina, i započelo je osnivanjem hrišćanstva. Joakim je očekivao da je uskoro
započeti era Boga Svetoga Duha, možda čak i u njegovo vreme. Poslednje razdoblje
će predstavljati novo doba u kojemu će vodeću ulogu imati novi monaški red. Biće
to novo društvo bez prelata i klerika.
Joakim je
komentarisao i Danila i Otkrivenje, nudeći neka maštovita tumačenja. Napadao je
hilijastičku misao o zemaljskom
carstvu koje će trajati hiljadu godina i proglasio je milenijum iz Otkrivenja 20
razdobljem Svetoga Duha.
Opat je
izgleda bio prvi hrišćanin koji je razdoblje od 1260 dana iz Otkrivenja 12
tumačio kao 1260 godina, iako su skoro tri stoleća pre njega jevrejski
komentatori već govorili da se 1260 dana iz Danila 12 moraju smatrati godinama.
Upoređujući tekstove Starog i Novog zaveta, Joakim je pronašao događaje u
prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koji su jasno bili otkriveni u Bibliji.
U toku
narednih stoleća Joakimove ideje su zaokupljale maštu pojedinaca i grupa, od
kojih su neke na temelju njegovih ideja došle do revolucionarnih zaključaka (na
primer, duhovni franjevci).
Posle
Joakima zanimanje za biblijsku apokaliptiku pojavilo se po celoj Evropi, ali je
posebno znažno bilo u Britaniji (Džon Viklif, 1320-1384; i njegov prijatelj Džon
Parvi, 1353-1428) i u Češkoj (Jan Milič, umro 1374; njegov učenik Jan Matias iz
Janova, umro 1394, i kasnije Jan Hus, 1372-1415).
Naglasak
koji je Reformacija stavila na Bibliju bio je praćen oživljavanjem zanimanja
prema tumačenju apokaliptike. Među publikacijama nastalima u šesnaestom stoleću
bila je i veliko mnoštvo polemičnih spisa pisanih otvorenim i za naše uši često
surovim i nepristojnim jezikom. Mnogi od tih traktata i komentara bili su
ilustrovani karikaturama i satiričnim dodacima. Politička i društvena
razočaranja prodrla su i u nepostojanu versku atmosferu i izazvala provale nasilja koje je
izmicalo kontroli verskih reformatora. Smer kojim bi protestantizam krenuo na
jegnom geografskom području često se veoma razlikovao od smera u
drugom.
Iako su
Avgustinovi pogledi nastavljali – u izmenjenom obliku – da utiču na tumačenja
pojedinih pisaca (na primer, Žana Kalvina), istorijsko tumačenje i doslovni
pristup biblijskoj apokaliptici postali su dominantni u toku Reformacije.
Primena vremenskih proročanstava iz Danila 2 i 7 na četiri carstva Vavilona,
Medo-Persije, Grčke i Rima, i na kasnije raspadanje Rimske imperije, snažno je
podržalo staro gledište o istorijskom ispunjenju proročanstava. Slično tome,
primena načela da jedan proročki dan u apokaliptičkim proročanstvima označava
jednu kalendarsku godinu bila je vrlo proširena u to vreme, posebno kada se
radilo o 1260 proročkih dana, tri i po proročka vremena i 42 proročka meseca.
Mnogi su prihvatali ideju da su proročanstva Danila i Otkrivenja u stvari
panorama hrišćanske ere.
Iako im
tumačenja nisu bila uniformna, među reformatorima je postojala široka saglasnost
da se ustanova papinstva proglasi ispunjenjem proročanstva o Antihristu, dok su
neki mislli da se ipak radi o Turcima, a treći se nisu mogli odlučiti između ove
dve mogućnosti. Antihrist je izjednačavan i s Malim rogom iz Danila, "gnusobom
pustošnom" iz Mateja 24, Pavlovim "čovekom greha", zveri, Vavilonom i velikom
bludnicom iz Otkrivenja. Ovo izjednačavanje papinstva sa Antihristom najvećim
delom je doprinelo velikom napuštanju redova Rimske Crkve u to
doba.
Iako su
Martin Luter i Ulrih Cvingli potcenjivali Otkrivenje, a Žan Kalvin bio
nesiguran u identitet mnogih
apokaliptičkih simbola, nijedan od njih nije oklevao da identifikuje papinstvo
ili Turke kao otpali nasilnički sistem o kojemu govore
Danilo i
Otkrivenje.
Verovalo
se da je kraj sveta sve bliži. Iako su reformatori kao Luter i Cvingli bili vrlo
sumnjičavi prema milenijalnim spekulacijama, nekoliko nasilnih ispada, kao što
je bio onaj među radikalnim reformatorima u Minsteru i među pripadnicima Pete
monarhije u toku puritanskog ustanka, nisu se mogli
sprečiti.
U toku
druge polovine šesnaestog i prve polovine sedamnaestog stoleća, pojavila su se
katolička suprotna tumačenja biblijske apokaliptike kao pokušaj da se pobiju
protestantska gledišta. Tri učena jezuita predvodila su katolički napad na
istorijski pristup apokaliptičkim proročanstvima, sa knjigom Otkrivenja kao
glavnom metom.
Prvo
alternativno tumačenje napisao je Francisko Ribera (1537-1591). Ribera je
nekoliko prvih poglavlja Otkrivenja povezao sa Rimom u vreme apostola Jovana, a
ostala poglavlja sa budućom troipogodišnjom vladavinom nevernog Antihrista pri
kraju hrišćanske ere. Kasniji komentatori naglašavaju da je Ribera bio osnivač
savremenog futurističkog sistema tumačenja proročanstava, koji su posle njega
razvili pisci kao što su bili Semjuel R. Maitlend (1792-1866) i Džon N. Darbi
(1800-1882).
Robert
Belarmin (1542-1621), briljantni teolog i kontroverzijalista, nastavio je
Riberino delo, posebno napadajući načelo dan za godinu. Naročito se trudio da
iskoristi razlike u tumačenjima između različitih protestantskih pisaca.
Sledeći
izazov protestantima uputio je Luis de Alkazar (1554-1613). Alkazar je smatrao
da knjiga Otkrivenja opisuje pobedonosni rat Crkve prvih stoleća hrišćanske ere
protiv Jevreja i Rimskog neznaboštva. Pošto je Alkazarov sistem celu knjigu
Otkrivenja stavio u prošlost, njegov sistem tumačenja je nazvan
preterizmom.
Iako je
Alkazar verovatno prvi primenio preteristički pristup na celu knjigu Otkrivenja,
protivnik hrišćanstva iz trećeg stoleća, Porfirije, već je preteristički pristup
primenio na Knjigu proroka Danila, ograničavajući je na razdoblje Antioha IV
Epifana. U izvesnom smislu, upravo zato su Porfirije i Alkazar postali
prethodnici sadašnjeg oblika istorijsko-kritičke interpretacije, koja ograničava
značenje i važnost biblijske apokaliptike na prošlost.
Tumačenja
Ribere i Alkazara pokušala su da obore protestantsko gledište da se proročanstvo
o Antihristu odnosi na papinstvo. Prvi je prebacio Antihrista u daleku
budućnost, a drugi u zaboravljenu prošlost. Iako su se ova dva tumačenja
međusobno isključivala, ona su ipak skretala pažnju sa istorijskog razdoblja
papinske dominacije.
3. Sedamnaesto i
osamnaesto stoleće
Uprkos tim
alternativnim tumačenjima katoličkih komentatora istorijska primena
apokaliptičkih proročanstava nastavljala se i u sedamnestom i osamnaestom
stoleću, kada se pojavilo na stotine komentara u Britaniji, Evropi, i u Novom
svetu. Istaknuti komentatori toga vremena bili su Džosef Mid (1586-1638), Ajzak
Njutn (1642-1727) i Johan A. Bengel
(1687-1752). Iako su se razlikovali po pojedinostima, jasnoći stanovšta i
razumevanju pojedinih tekstova, ovi komentatori su nastavili da ispunjenje
proročanstava biblijske apokaliptike traže na području istorije.
Hilijastička
gledišta toga vremena osporila je nova milenijalna teorija koju je formulisao
Daniel Vitbi (1638-1726). Vitbi je duhovni milenijum, obeležen sveopštom pobedom
evanđelja i obraćenjem svih naroda proglasio ispunjenjem proročanstva o
hiljadugodišnjem carstvu u Otkrivenju 20 i stavio ga u vreme pre Hristovog
drugog dolaska.
Vitbi je
predviđao društvo u kojemu će judeo-hrišćanski sistem vrednosti imati
predominantan uticaj. Verovao je da će taj milenijum biti "zlatno doba" rajske
pravednosti i mira, i da će se u to vreme, pre Hristovog drugog dolaska, svi
narodi obratiti u hrišćanstvo. Na nesreću, takvo odlaganje drugog Hristovog
dolaska u daleku budućnost posle milenijuma razvodnjavalo je svest o skorom
dolasku našeg Gospoda i uljuljkivalo ljude u lažnu
sigurnost.
1. Oživljavanje
interesa za proučavanje proročanstava
Nasilno
iskorenjivanje društvenih i političkih institucija u Evropi za vreme francuske
revolucije dovelo je do neslućenog buđenja interesa za proučavanje biblijske
apokalipse. Nova epoha u proučavanju Danila i Otkrivenja nastala je s obe strane
Atlantika. Komentatori i komentari apokaliptičkih spisa umnožavali su se
neviđenom brzinom.
Neki pisci
su svoje doba počeli da nazivaju vremenom posletka i da govore da su se u tom
razdoblju ispunili događaji prorečeni u biblijskim apokaliptičkim spisima.
Zavladalo je intenzivno očekivanje, posebno među grupama kao što su bili
mileriti, da Isus ponovo dođe i da posle toga započne
milenijum.
Insistiranje na
doslovnom tumačenju Biblije i želja da se potvrde starozavetna proročanstva o
Izrailju navela je neke premilenijaliste na krajnosti u doslovnom primenjivanju
tekstova, i dovela do pojave judaističkog hilijazma. Ova ideja, koja je
postajala sve popularnija što je vreme prolazilo, održala se sve do danas kao
dominantni oblik premilenijalizma i postala poznata pod imenom
dispenzacionalizam.
Kao
suprotnost premilenijalnom tumačenju Pisma, sve do kraja devetnaestog stoleća
postmilenijalisti su nastavljali da šire svoju doktrinu o sveopštem poboljšanju
i obraćenju sveta pre drugog Hristovog dolaska.
Razvijajući se
istovremeno sa ostalim sistemima tumačenja apokaliptike, racionalistički pogled
na proročanstva, koji su isprva zastupali Porfirije i Alkazar,
postao je
poznat nastojanjem Hjua Brojtona (1549-1612), Huga Grociusa (1583-1645), Henrija
Hemonda (1605-1660) i nemačkih racionalista. Ovi poslednji su prognali biblijsku
apokaliptiku u daleku prošlost, lišavajući je njenog predskazateljskog aspekta i
njene kosmičke širine.
Ovaj oblik
preterizma je danas bolje poznat kao istorijsko-kritička škola. Osim nekih
retkih autora koji nastavljaju da apokaliptička proročanstva posmatraju kao
panoramsko predviđanje događaja, istorijsko-kritički pristup je sve do sada
uspevao da sebi osigura najsnažniji uticaj na tumačenje apokaliptičkih
biblijskih spisa. On je vrlo brzo izbrisao razliku između biblijskih i
nebiblijskih apokaliptičkih spisa i počeo da proučava apokaliptičke dokumente
jedino kao istorijske fenomene.
2. Istorijsko-kritičko
izučavanje apokaliptike
Prvi
sveobuhvatni pregled jevrejske i hrišćanske apokaliptike objavio je Fridrih Like
1832. godine. On je svoje delo započeo tumačenjem Otkrivenja da bi onda prešao i na druge
apokaliptičke spise. Značajan je i podnaslov njegovog dela: "Pokušaj
sveobuhvatnog uvoda u Jovanovo Otkrivenje i celokupnu apokaliptičku
literaturu".
Like je
verovao da je jevrejska apokaliptika najbolje predstavljena Knjigom proroka
Danila (iako ju je datirao u drugo stoleće pre Hrista, zajedno sa ostalim
kritičarima svoga vremena), a hrišćanska Otkrivenjem. Ipak, potrudio se da
sačuva jedinstvenu prirodu religije nastale na temelju otkrivenja, time što je
pravio razliku između kanonske i nekanonske apokaliptike. Zaključio je da je
apokaliptika po svojoj suštini proročanska, iako je priznavao da sva
proročanstva u Bibliji nisu apokaliptička. Po njegovom mišljenju, srž
apokaliptičkog proroštva je njegovo sveobuhvatno shvatanje
istorije.
U kratkom
članku, objavljenom 1843. godine, Edvard Rojs je pošao od uverenja da Jovanovo
Otkrivenje treba smatrati delom apokaliptičke literature. Za razliku od Likea,
međutim, Rojs je odbacio razlikovanje između kanonskog Jovanovog Otkrivenja i
drugih apokalipsi, što je od tada postalo prihvaćena norma istorijsko-kritičke
škole. Rojs je odlučio da proučava ta dela sa racionalističkog gledišta,
proučavajući ih onako kako su se pojavljivala u istoriji.
Prvu
monografiju koja se posebno bavila jevrejskom apokaliptikom objavio je Adolf Hilgenfeld 1857.
godine. Hilgenfeld je pokušao da otkrije prirodu apokaliptičkih spisa
proučavajući njihov istorijski razvoj. Pokušao je i da obori Likeovo
razlikovanje između nadahnutih i nenadahnutih spisa i primenjivao je
hegelijanske iskonstruisane umne tvorevine dok je pratio razvoj apokaliptičke
literature.
Osim nekih povremenih znakova
interesovanja za to područje, proučavanje apokaliptike je nazadovalo u toku
skoro celog stoleća posle Hilgenfelda. Istoričari pripisuju tu promenu snažnom
uticaju Juliusa Velhauzena i njegove monumentalne rekonstrukcije izrailjske
religije, objavljene 1878. godine.
Velhauzen
i njegovi učenici su tvrdili da apokaliptičkim delima nedostaje autentični
proročki duh, jer su njihovi autori navodno samo imitatori dela nastalih pre
vavilonskog ropstva i prepisivači dela stranih autora, posebno persijskih. Dok
su prethodni komentatori apokaliptička dela proglašavali karikom koja povezuje
proroštvo i novozavetno hrišćanstvo, Velhauzen tvrdi da su samo klasični proroci
predstavljali duhovne prethodnike Isusa Hrista. Ova ideja je dovela do pojave
teorije o takozvanoj "proročkoj povezanosti". U skladu s time poricana je svaka
veza između proroštva i apokaliptike i apokaliptičkim spisima se nije pridavala
neka značajna vrednost.
Izuzetna
pojava u tom vremenu svakako da je bio britanski teolog Robert H. Čarls.
Početkom dvadesetog stoleća on se oduševljeno prihvatio proučavanja
apokaliptičkih spisa. Iako je bio pod snažnim uticajem Velhauzena, celi svoj
život posvetio je prikupljanju apokaliptičkih i apokrifnih spisa. Pripremao je
kritičke edicije i prevodio ta dela i trudio se da otkrije unutrašnje kvalitete
apokalipticizma. Među njegovim mnogobrojnim publikacijama ističe se njegovo
dvotomno delo "Apokrifi i pseudoepigrafi Starog zaveta", delo koje je 70 godina
služilo teolozima kao dragoceni udžbenik.
Slično
Velhauzenu, i Čarls se držao literarnih i istorijsko-kritičkih merila, koja su
od apokaliptičkih i biblijskih spisa zahtevala jasnoću, doslednost i
aristotelijansku logičnost koja im je bila strana. Očekujući dosledna gledišta i
uniformnost u stilu i sadržaju, Čarls nije mogao da podnese nedoslednost u
izlaganju i ponavljanja svojstvena apokaliptičkim spisima. Njegovo datiranje
apokaliptičkih spisa bilo je pod velikim uticajem njegove evolucionističke
perspektive. Hegelijanski "racionalni duh" jasno se zapaža u njegovim
istorijskim rekonstrukcijama apokaliptike.
Međutim,
za razliku od Velhauzena, Čarls zapaža organsku povezanost između proroštva i
apokaliptike. Na taj način se sukobio sa teorijom o "proročkoj povezanosti" koju
je zastupao Velhauzen i odlučno ustao u odbranu uske povezanosti između
apokaliptike i novozavetnog hrišćanstva.
Kontinuitet između
prororočkih i apokaliptičkih spisa, koji su zastupali Like, Rojs, Hilgenfeld,
Čarls i drugi zapaža se i u spisima Harolda H. Rolija ( Relevantnost
apokaliptičkoga, 1944), Dejvida S. Rasela (Metoda i poruka jevrejske
apokaliptike, 1964), Petera fon der Osten-Sakena (Apokaliptika u svom odnosu
prema proroštvu i mudrosti, 1969), a u najnovije vreme i Pola D. Hansena
(Buđenje apokaliptike, 1975) i Džojsa G. Boldvina (Danilo,
1978).
Na prelazu
između devetnaestog i dvadesetog stoleća novi istorijsko-kritički pristup razvio
je Herman Ginkel (Stvaranje i haos u pradavna vremena i u vreme posletka, 1895).
Ginkel je pokušao da izoluje ono što je smatrao mističnim fragmentima
uklopljenima u apokaliptičko tkivo. Pošto, prema Ginkelu, ovi fragmenti nisu
mogli da budu identifikovani kao istorijski događaji, on se potrudio da otkrije
njihovo značenje u širem kontekstu prastare bliskoistočne
mitologije.
Dok se sam
Ginkel obraćao vavilonskoj mitologiji, noviji istraživači su skloni da se
usredsrede na kananićansku literaturu. Istoričari religije smatraju da je carski
kult u Jerusalimu uneo kananićanske
motive i koncepte u religiju Izrailja i da su se oni ponovo pojavili u
apokaliptičkim spisima.
Metodologiju i
komparativni pristup Ginkela dalje su razvili pisci kao Zigmund Mevinkel (Onaj koji dolazi, 1954), Frank M. Kros
(Kananitski mitovi i jevrejska epika, 1973), i Džon J. Kolins (Apokaliptička
imaginacija, 1984). Umesto da traži istorijsku identifikaciju u apokaliptičkim
spisima, ovaj pristup istražuje pretpostavljene mitološke korene u
apokaliptičkim prikazima i daje im onda simboličko i aluzivno značenje.
Treći smer
u današnjem apokaliptičkom istraživanju je pokušaj da se ta literatura shvati u
kontekstu helenističkih i sinkretističkih spisa istočnjačkih
religija.
Živahno
sadašnje interesovanje za apokaliptiku ima svoj početak u programskom eseju
Ernesta Kezemana iz 1960. godine, u kojemu je on naveo da je "apokaliptika majka
hrišćanske teologije".
Sistematski
teolozi kao Volfgang Panenberg (Otkrivenje kao istorija, 1968) i Jirgen Moltman
(Teologija nade, 1967) takođe su privukli pažnju na važnost apokaliptičke
literature u ranim razvojnim etapama hrišćanske teologije. Ova veza između
apokaliptike i hrišćanstva posebno upada u oči kada se uzme u obzir prethodno
odbijanje teologa da priznaju vezu između apokaliptike i ranog hrišćanstva. Za
sve veći broj savremenih teologa, jevrejska apokaliptika je bitna za razumevanje
ranog hrišćanstva i hrišćanske teologije.
3. Savremeni pristupi
biblijskoj apokaliptici
Pristupi
biblijskoj apokaliptici u toku drugog dela dvadesetog stoleća, iako različiti i
složeni, mogu se svrstati u dve široke kategorije – duhovni i alegorički
pristupi se jedne i literarne i istorijske interpretacije s druge
strane.
Postmilenijalizam
(tvrđenje da će se drugi Hristov dolazak zbiti posle milenijuma), koji potiče iz
pera Danijela Vitbija, dominirao je eshatološkom mišlju konzervativnih
protestantskih teologa u toku velikog dela dvadesetog stoleća. Danas je izgubio
popularnost. Pogoršavanje društvenih okolnosti po celom današnje svetu oduzelo je postmilenijalizmu
njegovu nekadašnju uverljivost. Osim sve veće ugroženosti ljudi u naše doba, i
sama Biblija ustaje protiv postmilenijalističkih postavki, jer suprotno Vitbiju,
Jovan u Otkrivenju jasno i određeno smešta drugi Hristov dolazak pre, a ne posle
milenijuma (Otkrivenje 19,11-20 – 20,10).
a. Duhovni i alegorijski pristupi. Primenjujući
istorijsko-kritičku metodu na biblijsku apokaliptiku mnogi teolozi smatraju
Danila i Otkrivenje, ne kao najavljivače onoga što će se dogoditi, već kao
nagoveštaje nekog unutrašnjeg značenja svemira i ljudskog
postojanja.
Iako ovo
gledište o biblijskoj apokaliptici stiče sve više pristalica, posebno među
teolozima koji korene apokaliptičkih prikaza pronalaze u bliskoistočnoj
mitologiji, ne prihvataju ga svi pripadnici istorijsko-kritičke škole. Sklonost
da se apokaliptički prikazi posmatraju kao ključ za otkrivanje istorijskih
činjenica (iako su te činjenice ograničene na prošlost) zapažala se i danas se
zapaža kod velikog broja istorijsko-kritičkih teologa.
Drugi
oblik alegorijskog ili duhovnog tumačenja biblijske apokaliptike srećemo posebno
u amilenijalističkom shvatanju Otkrivenja 20,1-10. Ne dele svi amilenijalisti
pretpostavke istorijsko-kritičke škole; međutim, oni se ipak slažu da hiljadu
godina iz Otkrivenja 20 treba tumačiti kao simboličko predstavljanje hrišćanske
ere između prvog i drugog dolaska našeg Gospoda. U skladu s time, mi sada živimo
u doba milenijuma, jer je Božje carstvo započelo Hristovim rođenjem i završiće
se Njegovim drugim dolaskom.
Amilenijalizam,
prvi put formulisan u Avgustinovim spisima, nije prihvatljiv, zato što je
hermeneutički nedosledan i zato što odbacuje milenijumsko stanovište Knjige
Otkrivenja. Ovaj pristup nije dosledan ni u primeni hermeneutičkog načela na
tekst u Otkrivenju 20 i na druge delove Biblije.
Literarna
struktura Jovanovog Otkrivenja deli se u dva osnovna dela: prva polovina knjige
se bavi istorijskim redosledom zbivanja od apostolskih dana do Hristovog drugog
dolaska. Drugi deo knjige opisuje eshatološko ispunjenje. Kada bi
amilenijalističko gledište bilo pravilno, milenijum bi morao da bude stavljen u
prvi, a ne u drugi deo knjige. Stavljajući milenijum u drugi ili eshatološki deo
svoje knjige, Jovan je stavio milenijum u budućnost i čvrsto povezao tekst u
Otkirvenju 20,1-10 sa nizom događaja koji sačinjavaju Božju završnu i konačnu
aktivnost.
b. Doslovna tumačenja. Drugi dominantni
savremeni pristup biblijskoj apokaliptici našao je svoj izraz u premilenijalizmu
(mišljenje da će se drugi Hristov dolazak zbiti pre milenijuma iz Otkrivenja
20). Premilenijalno tumačenje ima svoje korene u prvih nekoliko stoleća
hrišćanske Crkve. Pošto je Avgustinov amilenijalizam postao službena doktrina
Crkve početkom Srednjeg veka, premilenijalizam je zapao u zimski san i budio se
povremeno u toku proteklih 20 stoleća, posebno posle opadanja popularnosti
postmilenijalizma početkom dvadesetog stoleća.
Premilenijalizam,
slično istoricističkom tumačenju apokaliptičkih proročanstava, karakterističan
je po širokoj lepezi pogleda, iako se svi premilenijalisti ipak slažu da drugi
Hristov dolazak prethodi milenijumu iz Otkrivenja 20.
Najveći
deo premilenijalista biblijsku apokaliptiku smatra predskazanjima. Ređanje
događaja u Danilu i Otkrivenju vodi prema kraju i oblikuje deo duge, svete
istorije koju je Bog unapred odredio. Ta sveta istorija može postati poznata
onima koji proučavaju knjige Danila i Otkrivenja. Biblijski apokaliptički spisi
se međusobno dopunjuju i njihove poruke se mogu razumeti na temelju načela o
jedinstvu Biblije. Simboli u viđenjima predstavljaju stvarnost, a redosled
događaja odgovara istorijskim zbivanjima.
Istorijski
premilenionalizam je doživeo promenu kada se u devetnaestom stoleću pojavio
dispenzacionalizam, pa je u naše vreme dispenzacionalistički premilenionalizam
brojčano dominantan među premilenionalistima. Edvard Irving, Džon N. Darbi, Luis
S. Čefer i C.I. Skofild (posebno Scofield Reference Bible) zajednički su
doprineli oblikovanju sadašnjeg dispenzacionalizma, koji predstavlja nekoliko
škola, umesto da bude pokret.
Iako je
savremeni dispenzacionalistički premilenionalizam daleko od uniformnosti, mnogi
se i dalje slažu s Darbijem da će se drugi Hristov dolazak dogoditi u dve faze.
Prva predstavlja tajno odvođenje kada će svi hrišćanski sveti biti "uzeti" da
budu s Hristom, a druga se događa sedam godina posle prve kada će se Hristos
vratiti da vlada na Zemlji hiljadu godina.
Darbi je
verovao da će se u toku tih sedam godina ili "vremena koje će doći" ljudi
masovno obraćati, iako je doba evanđelja već završeno, iako je Sveti Duh već
povučen sa Zemlje. U toku milenijuma posle toga obnoviće se jevrejsko
bogosluženje u Hramu u Jerusalimu i starozavetna proročanstva će se konačno
ispuniti. Ovo insistiranje da će se starozavetna proročanstva o carstvu doslovno ispuniti obnavljanjem jevrejske
nacije dovelo je do judaističkog oblika hilijazma (Milenijum III. B.
7!)
Adventisti sedmog dana su
premilenijalisti, ali kao i većina premilenijalista ranog devetnaestog stoleća,
nisu dispenzacionalisti. U skladu sa svojim istoricističkim shvatanjem biblijske
apokalipse, adventisti veruju da je istorija prešla najveći deo svoga puta i da
je drugi Hristov dolazak blizu.
Uzevši u obzir da adventisti smatraju da
Biblija govori o kataklizmičkom dolasku našeg Gospoda pre početka milenijuma, jasno je da oni
ne vide nikakvu biblijsku potvrdu za razdvajanje drugog Hristovog dolaska na
"tajno odvođenje" i na "pojavljivanje". Biblijski rečnik upotrebljen za
opisivanje Gospodnjeg drugog dolaska ukazuje da će Hristov povratak biti
nepodeljen, jedinstven, doslovan, čujan i vidljiv događaj (Vidi: Drugi dolazak
I. EE. 1-5!)
Prilikom drugog Hristovog dolaska vernici
će se sresti sa Gospodom u oblacima i pratiti ga do nebeskih stanova koje je
pripremio za njih, dok će nepokajani biti uništeni (Jovan 14,2.3; 1. Solunjanima
4,16.17; Otkrivenje 19,11-21). Prema tome, milenijum započinje sa nenastanjenom
Zemljom. Nemogućnost da nastavi svoje razorno delovanje na nenastanjenoj Zemlji
vezuje Sotonu lancima neaktivnosti
(Otkrivenje 20,1-3.7.8; vidi: Milenijum!)
Pošto je
tekst u Otkrivenju 20 jedini tekst u Bibliji koji izričito opisuje
hiljadugodišnje razdoblje, svaki verodostojni opis milenijuma mora biti
utemeljen na njemu ili biti u skladu s njime. Nema prema tome nikakvog razloga
da mu se pridaju neispunjena starozavetna proročanstva o carstvu, koja su se
prvobitno odnosila na jevrejski narod. Nema nikakvog dokaza ni da će se
obraćenja događati posle Hristovog dolaska, jer će sve sudbine biti već
zapečaćene povratkom našeg Gospoda. Slično tome, ideja da će biti obnovljeni
rituali u Hramu, makar samo u smislu memorijalnih službi i prinošenja žrtava,
postaje neprihvatljiva u svetlosti delotvorne i neponovljive prirode smrti našeg
Spasitelja.
Posle
hiljadugodišnje vladavine Hrista i Njegovih svetih na Nebu, oživeće nepokajani
na Zemlji i Sotona će ponovo dobiti priliku da nastavi svoje delo prevare.
Međutim, održaće se konačni sud, sve zlo će biti uklonjeno i uspostavljeno novo
nebo i nova Zemlja (Otkrivenje 20,7-21,4; Vidi: Sud III. B.3; Milenijum
I.C.3!).
Upravo
zato adventisti sedmog dana prihvataju istorijsko i premilenijalističko
tumačenje biblijskih apokaliptičkih spisa, verujući da ispunjenje tih
proročanstava pokriva celokupnu istoriju neznabožačkih imperija od Danilovih
dana do konačnog uspostavljanja Božjeg carstva. Adventisti ne prihvataju
mišljenje da se celokupna apokaliptička viđenja Danila i Otkrivenja odnose na
prošlost. Oni odbacuju i tendenciju duhovnog tumačenja svojstvenu
postmilenijalistima i amilenijalistima, ali i krajnje doslovno tumačenje teksta
koje je navelo dispenzacionalističke premilenijaliste na judaistički oblik
hilijazma.
Adventisti
smatraju da blizina Hristovog drugog dolaska i prestanak mogućnosti da se
prihvati ponuda spasenja, koja je označena tim događajem, poništava svako
očekivanje nekog "zlatnog doba" ili "vremena koje će doći". Adventističko tumačenje proročanstva
izbegava sve zamke spekulacija i senzacionalizma, tako omiljenih među
premilenijalistima.
Adventisti
čeznu za novim svetom, ali se trude da ozbiljno shvate svoju društvenu, kulturnu
i ekološku odgovornost u sadašnjem svetu. Bilo kako bilo, njihova molitva u sva
vremena ostaje ista: "Amin! Da, dođi, Gospode Isuse!"
Bogata
literarna zaostavština Elen G. Vajt otkriva osobu koja je bila pod snažnim
uticajem biblijske apokaliptike, posebno Danila i Otkrivenja, i koja ih je
visoko cenila. Ona je smatrala da te knjige imaju posebnu važnost i vrednost za
Božji narod poslednjeg vremena i preporučivala je da se pažljivo proučavaju. Kao
komentator, ostala je dosledni zastupnik istoricističkog pristupa, smatrajući da
viđenja Danila i Otkrivenja razotkrivaju redosled događanja niza istorijskih
zbivanja, koji treba da dostignu svoj vrhunac dolaskom Isusa Hrista i
obnovljenjem svega.
Zbog
preopširne upotrebe biblijskih tekstova u njenim spisima, skoro da je nemoguće
odrediti koliko puta se Elen G. Vajt pozivala na biblijsku
apokaliptiku. Ona
nije napisala nijednu knjigu koja bi se posebno bavila Danilom ili Otkrivenjem,
niti eshatologijom kao takvom. Međutim, snažan uticaj koji je biblijska
apokaliptika imala na njeno stvaranje možemo odrediti pomoću dva merila. Prvo,
Comprehensive Index to the Writtings of Ellen G. White navodi biblijske citate u
njenim najvažnijim delima. Svaka stranica ovog indeksa navodi nekoliko stotina
citata, a samo Knjizi proroka Danila Indeks posvećuje dve cele stranice, a
Otkrivenju osam stranica. Drugo, kompilacija spisa Elen G. Vajt koji se odnose
na poslednje vreme objavljena je 1992. godine pod naslovom Događaji poslednjih
dana i ima 330 stranica.
Sledeći
citati su tipični za mnoge koji bi se mogli navesti iz njenih
spisa:
A. Poziv na proučavanje
Danila i Otkrivenja
"Čitajte
Knjigu proroka Danila!" – savetovala je ona.
"Razmišljajte,
tačku po tačku, o istoriji carstava koja su tu predstavljena... Svetlost koju je
Danilo dobio neposredno od Boga bila je data posebno za ove poslednje dane."
(4BC 1166) "Knjiga Otkrivenja objavljuje svetu šta je bilo, šta je sada i šta će
doći; ona je za pouku nama na koje posledak sveta dođe. Tu knjigu treba
proučavati smerno i sa strahopoštovanjem. Imamo prednost da saznamo ono što će
nam poslužiti za pouku." (R&H, 31. avgust 1897)
Propovednicima je
savetovala: "Propovednici treba da iznose sigurnu proročku reč kao temelj vere
adventista sedmog dana. Proročanstva Danila i Otkrivenja treba pažljivo
proučavati i u vezi s njima i reči: 'Gle, Jagnje Božje koje uze na sebe grehe
sveta!' " (GW 148)
Elen G.
Vajt nigde nije upotrebila reč "apokaliptika", niti je pokazala bilo kakav
interes prema spekulacijama istorijsko-kritičke škole u vezi sa odnosom između
biblijske apokaliptike i apokaliptike uopšte. Ona je svoju pažnju usmerila na
Danila i Otkrivenje i u manjoj meri na druga apokaliptička poglavlja kao što je
Matej 24.
Ona je
priznala Danila, jevrejskog zarobljenika odvedenoga u Vavilon kao autora knjige
toga imena (PK 553.554; 7T 161). Zatim, izjavila ju je da Danilo napisao oko pet stotina godina
pre Hrista i tako izričito odbacila drugo stoleće pre Hrista kao vreme nastanka
te knjige (DA 98). Što se tiče Otkrivenja, navela je Jovana omiljenog učenika,
jednoga od dvanaestorice prvobitnih apostola, kao pisca i kazala da je knjigu
napisao u poznim godinama svoga života u toku vladavine imperatora Domicijana,
koji ga je prognao na ostrvo Patmos (AA 568-571).
Elen G.
Vajt je pozivala da se Otkrivenje proučava zajedno s Knjigom proroka Danila .
Godine 1902. je napisala: "Bila je moja ideja da ove dve knjige povežem zajedno,
Danila pa Otkrivenje, kao knjigu koja pruža potpunije videlo na teme kojima se
bavio Danilo. Cilj je bio da se ove dve knjige spoje da bi se tako pokazalo da
se obe bave istim temama." (TM 117)
Njeni
mnogi tekstovi o Danilu i Otkrivenju
pokazuju doslednu istoricističku hermeneutiku, iako se ona sama nikada
nije poslužila tim izrazom. Za nju proročanstva ovih knjiga objavljuju
istorijsku panoramu događaja od vremena Danila i Jovana sve do uspostavljanja
večnog Božjeg carstva. Kao što ništa nije htela da zna o drugom stoleću kao o
vremenu pisanja Knjige proroka Danila, tako nije htela da zna ni za
preterističko tumačenje Otkrivenja. Ona nije bila ni idealista ni futurista; oni
delovi biblijskih apokaliptičkih spisa čije se ispunjenje očekuje tek u
budućnosti za nju predstavljaju samo vrhunac razvojnog puta istorije koju je Bog
najavio preko viđenja i simbola.
Sledeći
tekstovi pokazuju njeno mišljenje o postepenom ispunjavanju proročanstava ove
dve knjige:
"U
Otkrivenju su opisane dubine Božje... Njene istine su namenjene onima koji će
živeti u poslednje dane istorije ove Zemlje, ali i onima koji su živeli u
Jovanovo vreme. Neki prizori opisani u toj knjizi dogodili su se u prošlosti,
neki se sada događaju; neki najavljuju kraj velikog sukoba između sila tame i
Kneza Neba, a neki prikazuju pobede i radost otkupljenih na obnovljenoj Zemlji."
(AA 584)
"Knjiga
Otkrivenja objavljuje svetu šta je bilo, šta je sada i šta će tek doći; ona je
data za pouku nama na koje posledak sveta dođe." (7BC 954)
Iako su
neki na temelju nekih njenih tekstova pokušavali da nađu podršku za dvostruko
ispunjavanje proročanstava, sila dokaza govori protiv takvog gledišta.
Upozoravajući protiv takvog pristupa, ona piše: "Događaji u nizu proročanstava
koja su se ispunila u prošlosti sada se prebacuju u budućnost, i tako se tim
teorijama potkopava vera nekih vernika." (2SM 102) Elen G. Vajt govori o
proročkom lancu koji se proteže kroz istoriju, o Bogu koji otkriva istoriju "od
večnosti u prošlosti do večnosti u budućnosti" (PK 536). Ona kaže: "Proročanstva
objavljuju redosled događaja koji vode sve do početka suda. To se posebno odnosi
na Knjigu proroka Danila." (GC 356)
Umesto da kažemo da je Elen G. Vajt govorila da će se proroštva
ponavljati, mogli bismo zaključiti da će se istorija ponavljati. (Rajs 145-161)
Ne samo da
je svojim spisima Elen G. Vajt pokazivala trajni interes prema biblijskoj
apokaliptici, već je na nekim mestima i sama delovala apokaliptički,
naglašavajući neke indikacije iz Otkrivenja da bi razradila scenario događaja
koji će neposredno prethoditi drugom Hristovom dolasku ili se događati posle
njega. Tako je cela druga polovina njenog značajnog dela Velika borba između
Hrista i Sotone usredsređena na razdoblje od adventnog probuđenja početkom
devetnaestog stoleća preko drugog Hristovog dolaska pa sve do obnovljenja svega. Prvo
poglavlje toga dela (18. poglavlje) bavi se Vilijamom Milerom, koji je, piše
ona, bio pozvan kao Jelisije da "napusti svoj plug i da ljudima otkriva tajne
Božjega carstva" (GC 331). Završna
poglavlja ove knjige bave se događajima koji će se tek dogoditi u budućnosti.
U tom
sveobuhvatnom izlaganju Elen G. Vajt daje jasno tumačenje Malog roga iz Danila
7, aždahe iz Otkrivenja 12, risa iz Otkrivenja 13, i zveri sa dva roga iz
Otkrivenja 13. Ona piše da su 1260 dana proročkog vremena iz Danila i Otkrivenja
istovetni sa tri i po godine i četrdeset i dva meseca, i da su našli svoje
ispunjenje u 1260 godina papinske supremacije (538-1798). Gledajući unapred u
budućnost, ona predviđa konačni sukob oko subote i Božjeg zakona, sukob koji je
simbolički predstavljen nametanjem "žiga zveri" nastojanjem "ikone
zveri".
Za Elen G.
Vajt velika poruka biblijske apokaliptike je božanski nadzor nad istorijom. Bog
Danila i Otkrivenja, Bog cele Biblije, to je Gospod vremena i prostora. On vidi
sve, On zna sve, On upravlja svime. On ne konrtroliše ljudsku volju – slobodna
volja je stvarnost – ali na kraju On tako usmerava događaje da se ispuni Njegova
večna namera. Iako ljudima život može izgledati haotičan i besmislen, Bog
upravlja njime i na kraju će rešiti sve i obnoviti savršeni mir i sklad u
svetu.
Govoreći o
Isusovom prvom dolasku, Elen G. Vajt je napisala: "Nalik zvezdama koje se kreću
određenim putanjama kroz beskrajna prostranstva, Božje namere ne poznaju
žurbu ni zakašnjenje... Isto je
tako na nebeskom Savetu određen i trenutak Hristovog dolaska. Kada je veliki sat
vremena pokazao taj tren, Isus se rodio u Vitlejemu." (DA
32)
Ovim
rečima je izraženo njeno shvatanje smera božanske istorije: Bog će na kraju
zadržati kontrolu. Iako ljudska bića sarađuju i učestvuju u božanskom planu, ona
ga ne mogu osujetiti.
Ona
opisuje smireno, spokojno božansko nadziranje istorije: "U analima ljudske
istorije, jačanje naroda, pojavljivanje i padanje imperija, naizgled zavise od
čovekove volje i veštine; oblikovanje događaja, u velikoj meri izgleda kao
rezultat njegove moći, ambicije ili inata. Međutim, u Božjoj Reči zavesa je
povučena ustranu, tako da u svim igrama i protivigrama ljudskih interesa, sila i
strasti, iznad njih i iza njih, vidimo oruđa Svemilostivoga koja tiho i
strpljivo ostvaruju namere Njegove volje." (PK 499.500)
Ovo je,
naravno, opis istorije koju objavljuje biblijska apokaliptika. U Danilu Gospod
postavlja careve i uklanja careve; u Otkrivenju On straži nad zenicom svoga oka,
nad Crkvom.
I, na
kraju, On stvara novo nebo i novu Zemlju, u kojoj pravda
živi.
"Velika
borba je završena. Greha i grešnika više nema. Ceo svemir je čist. Potpuni sklad
i radost vladaju u celom neizmernom svemiru. Od Onoga koji je sve stvorio teku
život, svetlost i radost kroz sve svetove beskrajnog prostranstva. On najmanjeg
atoma do najvećeg sveta, sve stvari, i živa i neživa priroda, u svojoj
nepomućenoj lepoti i savršenoj radosti govore da je Bog ljubav." (GC
678)
Charlesworth,
James H, ed. The Old Testament Pseudoepigrapha, 2. vols. Garden City, N.Y.
Doubleday, 1983-1985.
Collins,
John J, The Apocalyptic Imagination: An Introduction to the Jewish Matrix of
Christianity, New York: Crossroad, 1984.
Froom,
LeRoy, The Prophetic Faith of Our Fathers, 4. vols. Washington, D.C. R&H,
1946-1954.
Hobrook,
Frank B, ed. The Seventy Weeks, Leviticus and the Nature of Prophecy, Daniel and
Revelation Commitee Series, Vol 3, Washington, D.C. Biblical Research Institute,
1986.
__________
Symposium on Daniel, Daniel and Revelation Commitee Series, vol 2, Washington
D.C, Biblical Research Institute, 1986.
__________
Symposium od Revelation, Book 1. Daniel and Revelation Commitee Series, vol 6.
Silver Spring, Md, Biblical Research Institute, 1992.
__________
Symposium on Revelation, Book 2, Daniel and Revelation Commitee Series, vol 7,
Silver Spring, Md, Biblical Research Institute, 1992.
Koch,
Klaus, The Rediscovery of Apocalyptic, Studies in Biblical Theology, second
series, No 22, London, SCM, 1972.
McGinn,
Bernard, Visions of the End: Apocalyptic Traditions in the Middle Ages, New
York, Columbia University Press, 1979.
Rice,
George E, "Elen G. White's Use of Daniel and revelation, Book 1. Ed. Frank B.
Holbrook, Daniel and Revelation Commitee Series, vol 6, Solver Spring, Md,
Biblical Research Institute, 1992.
"The Role
of Israel in Old Testament Prophecy", IN The SDA Bible Commentary, Washington,
D.C. R&H, 1955, vol 4, pp. 25-38.
Rowland,
Christopher, The Open Heaven: The Study of Apocalyptic in Judaism and Early
Christisnity, New York, Crossroad, 1982.
Shea, William H, Selected Studies on Prophetic Interpretation, Daniel and Revelation Commitee Series, vol 1, Washington, D.C, Biblical Research Institute, 1982.
< 20 Poglavlje
Sadržaj
22. Poglavlje >