| < 24 Poglavlje | Sadržaj | 26. Poglavlje > |
Erik Klod Vebster (Eric Claude Webster)
U v
o
d
Samo u
Otkrivenju 20. Biblija spominje period od hiljadu godina, koji se obično naziva
milenijum. Međutim, pošto prihvatamo Otkrivenje kao nadahnutu kanonsku knjigu,
zamisao o milenijumu ipak moramo ugraditi u opštu biblijsku eshatološku sliku.
Činjenica da su neki rani crkveni oci o milenijumu zastupali mišljenja koja su
kasnije dovela do ekstremnih pogleda na ovaj problem, mnogi su bili skloni da
ovo pitanje potpuno zanemare. U stvari, mnogi su čak potpuno odbacivali da
prihvate milenijum.
Kao što je
opisan u Otkrivenju 20,1-14. milenijum je razdoblje od hiljadu godina omeđeno sa
dva vaskrsenja: prvim, vaskrsenjem pravednika prilikom drugog Hristovog dolaska
i drugim, vaskrsenjem bezakonika na kraju tog perioda. Sotona je vezan na
početku milenijuma – nestaje njegove mogućnosti da vara ljude. Svi pravednici,
živi i vaskrsli, dobili su besmrtnost i odvedeni su na Nebo da tamo žive i
vladaju sa Hristom u toku milenijuma. Bezakonici su uništeni sjajem Hristovog
drugog dolaska, što čini da Zemlja ostane bez ljudskih stanovnika. U tom stanju,
ona se pretvara u "bezdan", u kojemu Sotona i njegovi demoni bivaju zatočeni
hiljadu godina.
Na Nebu
pravednici vladaju sa Hristom i učestvuju u savetodavnoj fazi suda nad
bezakonicima. Posle završetka ovog dela Hristos i spaseni se vraćaju na Zemlju
praćeni Novim Jerusalimom. Posle spuštanja grada i Hrista na Zemlju dolazi do
vaskrsenja bezakonika i Sotona dobija novu priliku da postane aktivan. Sada on
obavlja svoje poslednje delo prevare, nagovarajući bezakonike da napadnu Novi
Jerusalim.
U tom
vremenu odigrava se i konačni sud nad zlima i svi koji su odbacli Božju milost i
Božju blagodat suočavaju se sa svojim sudijom. Međutim, sada nema advokata da
zatraži milost i konačna kazna stiče sve krivce. Oganj koji uništava Sotonu i
njegove sledbenike uništava i sve posledice i tragove greha. Iz praha i pepela
ovog suda pojavljuje se Božji novostvoreni svet, večni dom Božjeg
naroda.
B. Pozadina teksta u
Otkrivenju 20.
1. Događaji u
početku milenijuma
3. Događaji na kraju
milenijuma
II. Teološko
značenje milenijuma
A.
Očigledan primer koji otkriva prirodu greha
1.
Mileniarizam ili milenijalizam
1. Koreni u jevrejskoj
apokaliptici
4. Joakim od Flore i
Reformacija
5. Nastajanje
postmilenijalizma
6. Ponovna pojava
amilenijalizma
7. Probuđenje
premilenijalizma
Rezultati
egzegeze Otkrivenja zavise od primenjenih opštih hermeneutičkih načela. Prema
tome, razlika između premilenijalizma i amilenijalizma je najvećim delom pitanje
tumačenja.
Istaknuto
i važno hermeneutičko načelo tumačenja Biblije je načelo hristocentričnosti. Ono
ističe Hrista kao ključ za razumevanje proročkih spisa Starog i Novog zaveta.
Ovo načelo je i sigurnosna kočnica protiv prekomerne doslovnosti, od koje pate
dispenzacionalistički premilenijalisti. Ova doslovnost je navela
dispenzacionaliste da traže doslovno ispunjenje svih starozavetnih proročanstava
i da razviju različite dispenzacije
koje dostižu vrhunac u dispenzaciji carstva u toku
milenijuma.
Sledeće
važno hermeneutičko načelo je jedinstvo Božjeg plana spasenja u Starom i Novom
zavetu, u vremenu Izrailja i u vremenu Crkve. I ovo načelo se razlikuje od
dispenzacionalističkog tumačenja, koje vidi dva razdvojena plana u istoriji
spasenja. Nasuprot dispenzacionalizmu, hristocentrični plan spasenja od
stvaranja do drugog dolaska ipak bi trebalo prihvatiti kao osnovno biblijsko
gledište. Potvrda ovog shvatanja je i osnovno jedinstvo Božjeg zaveta s ljudima
u toku stoleća.
Dodatno
važno hermeneutičko načelo glasi da je Biblija sama sebi tumač, da ona sama sebe
objašnjava. Ovo načelo često navodi na simboličko i duhovno tumačenje
starozaventih proročanstava. Tamo gde bi doslovno tumačenje zahtevalo da će ta
proročanstva ispune u budućnosti na doslovnom Izrailju i na Bliskom Istoku,
duhovni ključ kaže da se odnose na istinski Božji narod koji dolazi iz svih
naroda. Ovo načelo prihvataju mnogi protestantski komentatori od još vremena
Reformacije.
B. Pozadina teksta u
Otkrivenju 20.
Pojam
milenijum je izveden iz dve latinske reči: "mille", što znači hiljada, i
"annus", što znači godina, prema tome ukupno znači "hiljadu godina". Koncept
proizlazi iz Otkrivenja 20, u kojemu se fraza "hiljadu godina" pojavljuje 6 puta
(Otkrivenje 20,2.3.4.5.6.7). Jedino je ovde, uzimajući u obzir celu Bibliju,
doktrina o milenijumu izričito formulisana.
Kontekst
dvadesetog poglavlja u okviru opšte teme Otkrivenja treba definisati u samom
početku. Taj zadatak je veoma otežan činjenicom da Otkrivenje ne sledi neku
jasno određenu progresivnu vremensku šemu. Kao alternativa, nudi se sistem
rekapitulacije događaja, ponavljanje istih zbivanja na različite načine. Bar
(Barr) je definisao "sistem rekapitulacije" kao teoriju koja tvrdi "da se ista
poruka nekoliko puta ponavlja u
Otkrivenju, tako da kasniji ciklusi podvostručavaju značenje pretzhodnih" (43).
Ova misao o "progresivnom paralelizmu" ili "rekapitulaciji" veoma dobro se
uklapa u tekst proročanstava Danila
i Otkrivenja, ali se mesto teksta u Otkrivenju 20. u ovoj šemi tek mora
ustanoviti.
Knjiga
Otkrivenja ima hijastičku (simetričnu) strukturu, karakterističnu po obrnutom
paralelizmu. U toj šemi su prolog (Otkrivenje 1,1-10) i epilog (Otkrivenje
22,6-21) duplikati, kopije, prepisi – slike u ogledalu. I ostalih osam
međuvremenih viđenja je spojeno u parove, po hijastičkom ili simetričnom ili
obrnutom redosledu. Prva polovina (Otkrivenje 1-14) se bavi istorijskom erom,
dok se druga odnosi na eshatološku-sudsku eru, posle isteka vremena milosti za
grešnike. Sekcija 7 (Otkrivenje 19,1-21- 21,4) objavljuje Božje sudijsko finale, sa
drugim dolaskom, sa milenijumom i suđenjem s velikog belog prestola. Ova tri
dela se ne smeju odvajati. Prema tome, period od hiljadu godina ne može da se
ostvari pre Hristovog drugog dolaska.
Tekst u
Otkrivenju 16,13. objavljuje da će se trijumvirat aždahe, zveri i lažnog proroka
usprotiviti Bogu u završnim danima, neposredno pre parousije. Dve od ovih sila,
zver i lažni prorok, spomenute su i u Otkrivenju 19,20 – prilikom Hristovog
drugog dolaska. Otkrivenje 20 opisuje sudbinu treće sile, aždahe, i zato se,
logički gledano, zbiva u isto vreme. Tekst u Otkrivenju 20. zaokružava tekst u
Otkrivenju 19,11-21. opisujući Hristovo sukobljavanje sa ove tri sile. Prema
tome, tekst u Otkrivenju 20. bi trebalo uklopiti u hronološki redosled
Otkrivenja 19,11-21!
1. Događaji u početku
milenijuma
Događaji u
početku milenijuma u stvari prate drugi Hristov dolazak, kada bezakonici bivaju
uništeni sjajem Njegovog dolaska, a pravednici dobijaju svoju nebesku nagradu
(Vidi Drugi dolazak I.E.G!). Tri ova događaja su posebno opisani u Otkrivenju
20. i zaslužuju da se ponovo razmotre.
a. Prvo vaskrsenje. Vaskrsenje u Otkrivenju 20. se mora
shvatiti kao doslovno vaskrsenje pravednika u vezi s drugim Hristovim dolaskom.
To je događaj o kojemu Pavle piše u 1. Solunjanima 4,16-18. Pavle potvrđuje da
će mrtvi u Hristu vaskrsnuti; u taj broj su uključeni svi Hristovi sledbenici od
stvaranja sveta, od početka istorije ove planete. Jovan ih u Otkrivenju opisuje
kao "blažene i svete" zato što su verovali u Hrista i sada učestvuju u Njegovoj
nebeskoj vladavini i više nikada neće osetiti smrt. Druga smrt nema više vlasti
nad njima (Otkrivenje 20,6; vidi Vaskrsenje I.A; Smrt
I.F.5!).
Ovaj tekst
opisuje "prvo vaskrsenje" i drugo, u kojemu će ustati "ostali mrtvaci" posle
hiljadu godina. Sličan opis imamo i u Jovanu 5,29. gde se opisuju dva
vaskrsenja, "vaskrsenje života" i "vaskrsenje suda". Očigledno, "prvo
vaskrsenje" je "vaskrsenje života".
b. Vezivanje Sotone. Simboličkim
jezikom Otkrivenje 20,1-3. opisuje vezivanje Sotone. Četiri imena dobija to
biće: Aždaha, Stara zmija, Đavo i Sotona. Van svake sumnje, radi se o jednom te
istom biću koje je spomenuto u Otkrivenju 12,7-9. pod istim imenima, veliki
protivnik Božjeg naroda svih vremena.
Pošto su
Sotona i njegovi demoni duhovna bića (kao što Pavle naglašava u Efescima
6,11.12), onda i "lanac" i "ključ"
treba shvatiti duhovno. Njima su simbolički predstavljene okolnosti kojima je
onemogućena njegova delatnost u početku milenijuma, kojima mu je onemogućeno da
i dalje vara narode.
Različiti
novozavetni tekstovi ukazuju da su progresivna ograničenja bila stavljena na put
Sotoninoj delatnosti. Isus je spomenuo vezivanje jakoga (Matej 12,29). On je
"video Sotonu kako pada s neba kao munja" (Luka 10,18). Pre svog razapinjanja je
izjavio: "Sada je sud ovome svetu; sada će biti isteran knez ovoga sveta
napolje." (Jovan 12,31) Zajedno s tekstom u Otkrivenju 12,7-12. ovaj tekst
ukazuje da je "izbacivanje" Sotone progresivno delo, koje se odbija u etapama i
dostiže svoj vrhunac prilikom Hristovog drugog dolaska konačnim i potpunim
vezivanjem Sotone. Pošto će biti "bačen" i "zatvoren"" i tamnica "zapečaćena nad
njime" Sotona će morati da ostane na ovoj haotičnoj i pustoj Zemlji sve do kraja
hiljadu godina. "I kada se svrši hiljada godina pustiće se Sotona iz tamnice
svoje." (Otkrivenje 20,3.7) – pre svog konačnog uništenja.
Sotona će
biti bačen u "bezdan" ili u ambis. Grčka reč "abyssos" pojavljuje se i u drugim
novozavetnim tekstovima kao mesto nečistih duhova (Luka 8,31), ili boravište
mrtvih (Rimljanima 10,7); u jevrejskoj literaturi između dva zaveta upotrebljava
se da označi mesto kazne (1. Enohova 10,4-6; Jubileji 5,6-10). U Otkrivenju
11,7. i 17,8. "abyssos" je mesto odakle izlazi zver. Ovde je upotrebljena ista
reč kao i u Septuaginti u 1. Mojsijevoj
1,2. kojom je opisano haotično stanje Zemlje pre stvaranja, kada je "tama
bila nad bezdanom". Zemlja se, dakle, posle drugog Hristovog dolaska i početka
milenijuma vratila u staro haotično stanje.
c. Zemlja opustošena. Grčenja u prirodi
prate uništenje bezakonika prilikom drugog Hristovog dolaska i vraćaju Zemlju u
stanje haosa. Kada anđeo izlije čašu sedmog zla, "biše sevanja munja i gromovi i
glasovi, i bi veliko tresenje zemlje, kakvo nikada ne bi otkako su ljudi na
zemlji" (Otkrivenje 16,18) i "sva ostrva pobegoše i gore se ne nađoše" ((Otkrivenje
16,20). Isaijina apokalipsa opisuje slično stanje: "Sva će se zemlja razbiti,
sva će se zemlja raspasti, sva će se zemlja uskolebati. Sva će se zemlja
ljuljati kao pijan čovek i premestiće se kao koliba." (Isaija 24,19.20) Ostali aspekti ovog proročanstva slični
su onima u Otkrivenju: "I u to će vreme pohoditi Gospod na visini vojsku visoku
i na zemlji sve careve zemaljske. I skupiće se kao što se skupljaju sužnji u
jamu, i biće zatvoreni u tamnicu, i posle mnogo vremena biće pohođeni." (Isaija
24,21.22; Otkrivenje 19,19-21) Svet će postati "bezdan" ili ambis u koji će
Sotona zajedno sa svojim demonima biti bačen. Sotona se neće moći baviti
nikakvim stvaralačkim ili organizatorskim delatnostima na Zemlji; ona će ostati
u haotičnom stanju u toku celog milenijuma.
U isto
vreme, Zemlja će biti nenastanjena. Isus je potvrdio da će oni koji se nisu
spremili za Njegov drugi dolazak biti uništeni "u onaj dan kada će se javiti sin
čovečji", isto onako kao što se to dogodilo u vreme Noja i Lota (Luka 17,26-30).
I Pavle je potvrdio da će bezakonici biti uništeni sjajem parousije (2.
Solunjanima 1,7.8). Dok će zli biti uništeni, pravedni će biti uzeti sa Zemlje.
Pavle je potpuno jasno rekao da će prilikom drugog dolaska "mrtvi u Hristu"
"vaskrsnuti najpre"; i da će onda živi pravednici biti zajedno s njima uzeti na
oblake u susret Gospodu na nebo (1. Solunjanima 4,16.17). Tako će se ispuniti
Isusovo obećanje: "Mnogi su stanovi u kući oca mojega. A da nije tako, kazao bih
vam. Idem da vam pripravim mesto, i kada otidem i pripravim vam mesto opet ću
doći i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja!" ((Jovan 14,2.3) Ni
pravednici ni nepravednici neće ostati na ovoj Zemlji da bi pružili priliku
Sotoni da ih kuša.
Dok tekst
u Otkrivenju 20,1-3. opisuje šta će se događati u početku milenijuma, Otkrivenje
20,4-6. govori o tome šta će se zbivati u toku tih hiljadu godina. U četvrtom
stihu Jovan opisuje prizor suda i kako spaseni caruju sa Hristom u toku hiljadu
godina. Prema tome, dobro bi bilo da bacimo pogled na mesto ovog suda i na sam
sud!!
a. Mesto suda. Prizor se zbiva na
Nebu. U Otkrivenju 20,4-6. uopšte se ne spominje Zemlja. U knjizi
Otkrivenja reč "presto" pojavljuje
se 47 puta. U svim slučajevima, osim u tri, presto se nalazi na Nebu (Otkrivenje
2,13; 13,2; 16,10). I ovaj tekst, na isti način, govori o Nebu. Umesto da
Hristos sa svojim svetima caruje na Zemlji, Otkrivenje kaže da On sa svima
svetima caruje na Nebu!
Pitanje
gde će pravednici provesti milenijum može se postaviti i na drugim mestima u
Otkrivenju. Iako se ti tekstovi ne odnose neposredno na milenijum, pokazuju gde
će se sveti nalaziti posle drugog Hristovog dolaska. U prvoj polovini sedmog
poglavlja Otkrivenja, sveti se zapečaćuju; u drugoj polovini, nalaze se pred
Božjim prestolom i služe Bogu dan i noć u Njegovom Hramu (Otkrivenje 7,15). Tu
se sam Bog stara o njima, teši ih, tako da više ne moraju da trpe odricanja ni
progonstva kao u vreme kada su boravili na Zemlji (Otkrivenje 7,16.17). Isti
Božji presto – sa živim stvorenjima, starešinama i staklenim morem – pojavljuje
se i u Otkrivenju 4,1-6. Nema nikakve sumnje da se taj prizor odigrava na Nebu.
Prema tekstu u Otkrivenju 21,22. na novoj Zemlji neće biti Hrama; pa je, prema
tome, mesto Božjeg prestola u Otkrivenju 4. i 7. na Nebu.
Otkrivenje
14,1-5. smešta 144 hiljade na brdo Sion, zajedno sa Jagnjetom. Kao pojedinci,
otkupljeni ""sa Zemlje" oni pevaju novu pesmu (Otkrivenje 14,3) pred prestolom,
pred živim stvorenjima i pred starešinama. To su oni isti pravednici koji su
bili zapečaćeni u Otkrivenju 7, oni isti koji su pobedili zver iz Otkrivenja 13.
i 14. Pošto se ono što posle toga sledi u Otkrivenju 14,6-13. događa pre nego
što Sin čovečji sedne na beli oblak, moglo bi se pomisliti da se događaj zbiva
na Zemlji. "Gora Sion" se u Otkrivenju pojavljuje jedino ovde i mogla bi se
smatrati paralelom sa gradom u Jevrejima 12,22: "Nego pristupiste k sionskoj
gori, i ka gradu Boga živoga, Jeruslimu nebeskome, i mnogim hiljadama anđela."
Prizor u ovim stihovima je
posledica, prikazana pre događaja koji su doveli do nje. Zemaljski grad
Jerusalim ne igra nikakvu značajnu ulogu u Otkrivenju. Svakako da je grad bio razoren pre
pisanja Otkrivenja. Osim toga, Jovan čuje njihovu pesmu, kao "glas voda mnogih"
i to sa Neba (Otkrivenje 14,2). Sion o kojemu Otkrivenje govori u 14. poglavlju
mora, prema tome, da bude nebeski Sion.
U
Otkrivenju 15,2-4. pobedonosni sveti stoje na staklenom moru s harfama u rukama
i pevaju pesmu Mojsija i Jagnjeta. Vrata nebeskog Hrama se otvaraju (Otkrivenje
15,5-7) pokazujući da se prizor događa na Nebu.
Odnos
između tekstova u Otkrivenju 4, Otkrivenju 7,9-17; 14,1-5. i Otkrivenju 15,2-5.
ukazuje da se svi odnose na istu okolinu. Opisuju se otkupljeni kako stoje pred
Božjim prestolom na Nebu. Svaki od tih tekstova doprinosi ukupnoj slici.
Otkrivenje 4. naglašava presto i ono što ga okružuje. Otkrivenje 14. opisuje
radost otkupljenih, onih koji su bez mane ili mrštine, koji sviraju u harfe i
pevaju novu pesmu. U Otkrivenju 15. saznajemo reči te nove pesme.
Ista scena
se vidi i u Otkrivenju 20,4. Oni koji su pobedili, oni koji se nisu poklonili
zveri niti su primili njen žig, sada su sa Hristom na Nebu. Tu zajedno s Njime
caruju i učestvuju u suđenju.
b. Osoba koja sudi. Prema tekstu u
Otkrivenju 20,4. sud je poveren onima koji sede na prestolima, onima koji su
bili "isečeni za svedočanstvo Isusovo i za Reč Božju", koji su vaskrsnuli da
vladaju "s Hristom hiljadu godina". Odmah nam je pokazano da su to oni koji su
imali deo u "prvom vaskrsenju" i kojima je izrečen blagoslov. Tri puta se
naglašava da je prvo vaskrsenje preduslov da žive i vladaju sa Hristom.
Fraza
"duše isečenih za svedočanstvo Isusovo" zaslužuje posebnu pažnju. Reč "psyche" –
"duša", ima široku lepezu značenja. Sva ona se svrstavaju u četiri osnovne
kategorije: (1) to su živi organizmi, (2) to su osobe ili ličnosti, (3) to je
fizički život ljudskog bića, (4) to je unutrašnji život čoveka. Sama reč se
dosledno upotrebljava kao sinonim jevrejske reči "nefeš", koja ima sličnu lepezu
značenja. Ova reč se u Bibliji nikada ne upotrebljava kao oznaka bestelesne
duše. Pojam "psyche" pojavljuje se u Novom zavetu 103 puta. U engleskom prevodu
KJV je 58 puta prevedena rečju "duša", rečju "život" 40 puta, i rečju "um" tri
puta. Drugi engleski prevodi reč duša upotrebljavaju još ređe (RVS 40 puta, NEB
samo 19 puta). Noviji prevodi se služe ličnim zamenicama ili rečju "život"
umesto reči "duša" ( Vidi Čovek I.E, Smrt I.A.4!).
Ukoliko se
"psyche" u Otkrivenju 20,4. uzme u značenju "život" ili "lićnost", tada je Jovan
na Nebu video ljude koji su bili
mrtvi i učestvovali u prvom vaskrsenju prilikom drugog Hristovog dolaska i koji
su sada živi i caruju sa Hristom hiljadu godina. To su potpune ličnosti, a ne
neke bestelesne duše, to su potpuni ljudi koji uživaju blagodati života posle
vaskrsenja.
Iako
engleski RSV prevod tekst u Otkrivenju 20,4. prevodi tako da naizgled
nadoveštava da svi oni koji žive i caruju sa Hristom pripadaju klasi mučenika
koji su vaskrsnuli u prvom vaskrsenju, grčki original kao da govori o dve grupe.
Druga grupa je sačinjena od onih koji se nisu poklonili zveri i njenoj ikoni i
nisu "primili žig na čelima svojima i na ruci svojoj".
c. Sud. Pažljivo
ispitivanje koncepta suda otkriva široki spektar događaja koji podpadaju pod taj
naziv. Najmanje šest sudova pokrivaju razdoblje od utelovljenja do završetka
istorije ove Zemlje. Prvo se govori o sudu Hristovog života i smrti (Jovan
12,31.32). Drugi aspekt suda je svačija odluka za Hrista ili protiv Njega (Jovan
3,14-18). Treća faza suda je nebeski preadventni istražni sud, opisan u Danilu
7,9-13. Četvrta vrsta suda se događa prilikom Hristovog drugog dolaska, kada će
bezakonici biti uništeni sjajem Njegovog dolaska. Peti aspekt suda je opisan u Otkrivenju 20,4. dok je
šesti ili završni sud onaj koji se obavlja sa velikog belog prestola posle
isteka milenijuma (Otkrivenje 20,11-14). (Tri osnovne faze konačnog suda vidi
Sud III.B!).
U ovoj
raspravi mi smo posebno zainteresovani za onu fazu konačnog suda koja se događa
na Nebu u toku milenijuma. Sudbina svih ljudi je konačno bila zapečaćena
prilikom Hristovog drugog dolaska. Mrtvi u Hristu su se vratili u život u prvom
vaskrsenju (Otkrivenje 20,5.6); oni su zajedno sa živim pravednima bili "uzeti
na oblake" i žive i vladaju sa
Gospodom (1. Solunjanima 4,16.17; Otkrivenje 20,4). Oni koji "ne slušaju
evanđelja Gospoda našega Isusa Hrista" bili su uništeni (2. Solunjanima 1,7.8;
Luka 17,26-30). Kakva je, onda, svrha ovog suda, ako su pravedne nagrade već
bile podeljene prilikom drugog Hristovog dolaska?
Sud koji
je predan svetima u Otkrivenju 20,4. odgovara sudu koji je Pavle najavio u 1.
Korinćanima 6,2.3: "Ne znate li da će sveti suditi svetu? Kada ćete, dakle, vi
suditi svetu niste li vredni suditi manjim stvarima? Ne znate li da ćemo
anđelima suditi, a kamoli stvarima ovoga sveta?" U toku milenijuma sveti će
učestvovati u savetodavnom suđenju na kojemu će se razmatrati slučajevi
izgubljenih sa ove Zemlje i slučajevi palih anđela. Ovo suđenje je očigledno
neophodno zbog kosmičke prirode problema greha. Tok grešne pobune bio je predmet
brige i interesa stanovnika drugih svetova (Jov 1; 2; Efescima 3,10). Celo
međurazdoblje greha mora se razmotriti na takav način da i srca i um stanovnika
celog Božjeg svemira budu zadovoljni i postupkom i zaključkom, posebno u odnosu
na Božji karakter. Posebno je važno za otkupljene stanovnike Zemlje da razumeju
Božje postupanje prema onima koji su pozivali stenje i kamenje da padnu na njih
i da ih sakriju od "lica Onoga koji sedi na prestolu" (Otkrivenje 6,16). Oni
moraju biti potpuno osvedočeni da je Bog savršeno pravedno postupao prema
izgubljenima.
d. Stanje na Zemlji. Dok na Nebu
izbavljeni vladaju i sude zajedno sa Hristom, Zemlja je pusta i prazna.
Bezakonici su mrtvi; a Sotona je vezan za Zemlju (Vidi I.C.1.b.c!). Pošto nema
nikoga da zavodi i kuša, Sotona je bespomoćan i besposlen. I njegovi demoni se
nalaze u buntovnom raspoloženju dok sede i razmišljaju na opustošenoj i goloj
Zemlji.
Zemlja se
nalazi u istom stanju haosa u kojemu se nalazila u početku. Veliki zemljotres
(Otkrivenje 16,18-20) je razorio sve gradove. Ispunjavaju se reči proroka
Isaije: "Sva će se zemlja razbiti, sva će se zemlja raspasti, sva će se zemlja
uskolebati. Sva će se zemlja ljuljati kao pijan čovek, i premestiće se kao
koliba, jer će joj otežati bezakonje njeno, te će pasti i neće više ustati." U
to vreme, Bog će kazniti "vojsku visoku" i careve zemaljske, koji su okupljeni
kao "sužnji u jami" i biće "zatvoreni u tamnicu" (Isaija
24,19-22).
3. Događaji na kraju
milenijuma
Događaji
koji će se zbivati na kraju milenijuma opisani su u Otkrivenju 20,5.7-10. i
Otkrivenju 21. Teško se mogu navoditi hronološkim redosledom, jer se u oba
poglavlja, i 20. i 21. ponovo opisuju već opisani
događaji.
a. Sveti grad se spušta na Zemlju. Da bi moglo da
dođe do vaskrsenja, mora da bude prisutan Životodavac. I zato se može
pretpostaviti da je prvi događaj posle isteka milenijuma Hristov povratak na ovu
Zemlju. Pošto će se On pojaviti zajedno sa svetima u Svetom gradu, može se sa
sigurnošću zaključiti da će i oni zajedno s Njime doći s Neba (Otkrivenje 21,2).
U tom trenutku, "Gospod će biti car nad svom zemljom" (Zaharija 14,9; Otkrivenje
21,2.3).
b. Drugo vaskrsenje. Tekst u Otkrivenju
20,5. potvrđuje da "ostali mrtvaci ne oživeše dok se ne navrši hiljada godina".
Bezakonici se, dakle, vraćaju u život; to je vaskrsenje suda (Jovan 5,29). To je
ono isto vaskrsenje koje je opisano i u Otkrivenju 20,13. Ovo vaskrsenje pruža
Sotoni novu priliku da vara i zavodi (Otkrivenje 20,8).
c. Sotona se oslobađa iz tamnice. Prilikom drugog
vaskrsenja, "pustiće se Sotona iz tamnice svoje" (Otkrivenje 20,7) "na malo
vremena" (Otkrivenje 20,3). Bog svakako da nije skinuo neke stvarne lance ili
otvorio stvarna tamnička vrata; umesto toga, vaskrsenje bezakonika omogućilo je
Sotoni da stekne podanike s kojima može da radi.
I dalje
veliki varalica, Sotona ponovo kreće da radi ono što najbolje zna. On počinje
"da vara narode po sva četiri kraja zemlje" (Otkrivenje 20,8). Globalno područje
ove prevare treba da bude zapaženo. Gog i Magog su simboli sveopšte pobune
protiv Boga na Nebu (Jezekilj 38,2). Broj obuhvaćenih bezakonika iz svih vremena
upoređen je sa peskom na obali mora (Otkrivenje 20,8). Sotona sada oduševljava
pokvarene narode sveta da osvoje Božji Grad, koji se spustio sa Neba (Otkrivenje
21,2). Grad nosi ime "oko svetih i grad ljubazni" (Otkrivenje 20,9). Čete
bezakonika kreću prema Gradu i opkoljavaju ga (Otkrivenje 20,9). Činjenica da su
i dalje neprijateljski raspoloženi prema Bogu ukazuje koliko je bila pravedna
božanska odluka da im uskrati nagradu svetih.
d. Sud sa velikog belog prestola. Tekst u Otkrivenju
20,11.12. opisuje sliku velikog konačnog sudskog zasedanja. Hristos je sudija;
pred Njime bezakonici drhte i priroda se grči. Otkrivenje zapaža: "I videh
mrtvace, male i velike, gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše, i druga se
knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci, kao što je napisano
u knjigama, po delima svojima." (Otkrivenje 20,12) Oni koji su ustali iz mrtvih
sada bivaju osuđeni po svojim delima, koja su zapisana u "knjigama". Opis ističe
knjigu života, u kojoj su zapisana imena otkupljenih, i koja se spominje i u
Otkrivenju 3,5; 13,8; 17,8; 20,15. Na ovom sudu se ne spominje blagodat, ne
govori se o advokatu. Oni koji su propustili da Hrista proglase svojim
zastupnikom suočavaju se sa strašnom stvarnošću suđenja po delima, suđenja koje
ne mogu da izbegnu.
e. Uništenje bezakonika. Posle konačnog
suđenja pred velikim belim prestolom na kraju milenijuma, bezakonici bivaju
uništeni. To uništenje je opisano u Otkrivenju 20,9: "I siđe oganj od Boga s
neba i pojede ih!" Ista misao se ponavlja u 14. i 15. stihu: "I smrt i pakao
bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo
je druga smrt. I ko se ne nađe zapisan u knjizi života, bačen bi u jezero
ognjeno." U celoj knjizi Otkrivenja
druga smrt se opisuje kao strašni i neizbežni kraj zlih (Otkrivenje 2,11; 20,6;
21,8).
U
Otkrivenju 20,14. druga smrt je izjednačena sa "jezerom ognjenim". U Otkrivenju
19,20. i 20,10, jezero gori ognjem i sumporom. Prema vesti trećeg anđela, oni
koji prime žig zveri biće "mučeni ognjem i sumporom pred anđelima svetima i pred
jagnjetom" (Otkrivenje 14,10).
U svojim
pričama i propovedima Isus je opisivao oganj Gospodnjeg suda. U Mateju 13,40-42.
možemo čitati: "Kao što se, dakle, kukolj sabira, i ognjem sažiže, tako će biti
na posletku ovoga veka. Poslaće sin čovečji anđele svoje i sabraće iz carstva
njegova sve sablazni i koji čine bezakonje i baciće ih u peć ognjenu; onde će
biti plač i škrgut zuba." U propovedi o konačnom sudu, Isus potvrđuje da će oni
koji nisu činili dela milosti "otići u muku večnu, a pravednici u život večni"
(Matej 25,46). Matej 3,12. govori o "ognju večnom".
U
dvadesetom poglavlju Otkrivenja kao da se pojavljuje neko neslaganje. Po devetom
stihu bezakonici su "pojedeni" (grčki, "katesthio" – pojesti), što
ukazuje na potpuno uništenje; dok su po 14. i 15. stihu bačeni u jezero ognjeno,
koje je na drugim mestima opisano kao "večno" ili "neugasivo", što bi ukazivalo
na večne muke (Otkrivenje 14,11). I Hristova izjava u Mateju 10,28. o paklu koji
uništava i telo i dušu ukazuje na potpuno uništenje. Pošto ljudska bića nisu
besmrtna, poslednji oganj ih proždire (Vidi Čovek II.C.2.3; Smrt I.G.1; Sud
II.E!).
Prema
tekstu u Otkrivenju 20,10. Sotona će biti bačen u jezero ognjeno, zajedno sa
zverju i lažnim prorokom. Ovaj tekst ponavlja misao iz Otkrivenja 19,20. gde se
kaže da zver i lažni prorok "živi biše bačeni oboje u jezero ognjeno, koje gori
sumporom". Ovo dvoje, simboli antihrišćanskih sila u vreme posletka, biće na taj
način uništeni. Zajedno s njima biće uništen i Sotona, koji ih je naveo da
progone pripadnike Božjeg naroda. Osim toga, smrt i hades, mesto mrtvih, posebno
su spomenuti (Otkrivenje 20,14) kao protivnici bačeni u ognjeno jezero da budu
zauvek uklonjeni.
To je
konačno uništenje, rporečeno več u Starom ztavetu. Prorok Malahija kaže: "Jer,
gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji
ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviri niu korena ni grane."
(Malahija 4,1) I ovde je naglasak na potpunom uništenju. Korena – Sotone – i
grana – njegovih sledbenika - više
neće biti.
Za mnoge
je pitanje trajanja ovih kazni vrlo problematično. Grčka fraza koja je prevedena
kao "u vek veka" u Otkrivenju 14,11. glasi u originalu "eis aionas aionon".
"Aion" – "vek" odnosi se na trajni vremenski period, koji može da bude kratak,
dugačak ili beskrajan. Njegovo značenje se delimično izvodi na temelju imenice
uz koju je prislonjen, pa tako pridev "aionios" znači da nešto traje onoliko
koliko iimenica koju opisuje. Prema tome, Sotonina večna kazna mora da bude
ograničena na Sotoninu ograničenu trajnost. On je stvoreno biće, i nema urođene,
prirodne besmrtnosti. Posledice njegovog kažnjavaja biće konačne i večne. Jezero
ognjeno u koje će Sotona, zver, lažni prorok, zajedno sa smrću i hadesom, biti
bačeni, na kraju će ispuniti svoj zadatak. Ono donosi drugu smrt svima i onda se
gasi. Iz pepela ovog uništenja Bog će stvoriti novu Zemlju u kojoj će vladati
samo pravednost (2. Petrova 3,13).
Da
sumiramo ono što Biblija kaže! Drugi Hristov dolazak je vrhunac, a ne tek uvod u
nezabeleženi period evangelizacije na Zemlji. Milenijum je stvaran period
vremena od hiljadu godina posle drugog Hristovog dolaska kada će Sotona biti
vezan, dok ce pravednici vladati sa Hristom. U toku toga vremena Sotona će biti
ograničen na ovu opustošenu planetu, dok će pravedni vladati na Nebu zajedno sa
Hristom. Iz ovog opšteg zaključka mogu se izvući i neke teološke pouke.
A.
Očigledan primer koji otkriva prirodu
greha
Gola
stvarnost opustošene Zemlje posle drugog Hristovog dolaska i događaja koji će ga
pratiti biće u oštroj suprotnosti sa slavom vladavine svetih sa Hristom u novom
Jarusalimu na Nebu. Kao što je već rečeno, Zemlja se vratila u prvobitno stanje
haosa pre stvaranja, kada je svet bio "bez obličja i pust" (1. Mojsijeva 1,2).
Sotona i njegove kohorte su ograničeni na ovu opustošenu planetu bez živih
stvorenja koja bi mogli da kušaju i zavode.
U toku
milenijuma stanovnici svemira imaće vremena da razmisle o posledicama primene
Sotoninih pravila ponašanja. Tragične posledice greha biće neizbrisivo urezane u
misli svih živih stvorenja. Neće biti nikakve želje da se greh ponovo
pojavi.
U skladu sa tekstom u Otkrivenju 20,4.
sveti će učestvovati u sudskom procesu u toku milenijuma. Ovo suđenje će značiti
mnogo više od jednostavnog prihvatanja Hristovog suda; sveti će imati priliku da
donesu svoje vlastite nezavisne sudske presude o događajima na Zemlji, i onda će
ustanoviti da se one u svemu slažu s božanskim presudama koje su već
donesene.
U toku ovog međuperioda, pre nego što
grešnici budu konačno uništeni i pre nego što bude stvorena nova Zemlja, svi
stanovnici svemira – otkupljeni, anđeli, i oni koji žive na bezgrešnim svetovima
– imaće priliku da ocene Božje postupke prema pripadnicima ljudskog roda. Biće
im data svaka mogućnost da razjasne svaku preostalu sumnju o Božjem karakteru.
Njegovo postupanje sa svakim grešnikom, sa Sotonom i njegovim demonima, biće
kristalno jasno i doći će do sveopšte saglasnosti da je Božji karakter
besprekoran i utemeljen na ljubavi.
Sveti će biti svesrdno uključeni u ovo
suđenje koje obavljaju zajedno sa Hristom. Pošto se spaseni već nalaze na Nebu,
ovaj sud ima podatke o večnoj sudbini izgubljenih. Tako će spaseni imati priliku
da zaokruže svoje razumevanje o svemu što je povezano s njihovim prijateljima,
rođacima i poznanicima. U toku svoje sudijske aktivnosti moći će da sagledaju
tragediju greha s božanske tačke gledišta. Biće pružena puna mogućnost da se
razjasni, razume, potvrdi i prihvati sudbina svakog
čoveka.
Milenijum je upoređen s promenom straže.
Stari poremećeni poredak, koji je tako dugo vladao na Zemlji, konačno je
zamenjen novim. Milenijum predstavlja razdoblje između ove dve ere. On će
poslužiti kao božanska orijentacija između tragedije greha i trijumfa novog
sveta. "Promena straže" pružiće dovoljno vremena svetima, stanovnicima svemira i
anđelima da prilagode svoj sistem razmišljanja i da se od sveta koji je bio
orijentisan prema grehu okrenu prema svemiru u kojemu više ne postoje njegove
rušilačke posledice. Isto onako kao što je Bog u svojoj mudrosti video da treba
da postoji vreme između prvog i drugog Hristovog dolaska, tako je On zaključio
da mora postojati i vreme između
Hristovog drugog dolaska i konačnog obnovljenja ovog
sveta.
Kao deo svrhe milenijuma, to razdoblje na
Nebu može da posluži kao idealno vreme, neophodno Božjem narodu, koji potiče iz
raznih vekova i različitih kultura da se međusobno upozna.
To ujedno znači da kultura i
individualnost neće biti izbrisani posle vaskrsenja. I dalje će postojati
razlike među pojedincima, i mi ćemo biti u stanju da prepoznamo te razlike. Iako
će vaskrsenje doneti spasenima slavna duhovna tela (1. Korinćanima 15,44), ona
će biti stvarna i biće
"jednaka telu slave Njegove"
(Filibljanima 3,21). U toku milenijuma otkupljeni će imati priliku da se
upoznaju jedni s drugima i sa nebeskim bićima (Vidi Čovek III.
A-C!).
Pre nego što budemo izneli gledišta koja
su u toku istorije hrišćani imali o milenijumu, trebalo bi da definišemo
terminologiju. Onda će naš pregled dalje teći hronološkim redom (Vidi
apokaliptika IV.C.2; D.3!)
1. Milenijarizam i
milenijalizam
Iako su oba termina, i milenijarizam i
milenijalizam, kao i njihove izvedenice, utemeljena na reči milenijum (latinskog
porekla) i tehnički bi trebalo da se odnose na verovanje u milenijum, pojam
milenijarizam se često upotrebljava u različitom i mnogo širem smislu.
Milenijarizam može da ukazuje na očekivanje drugog Hristovog dolaska i na kraj
svega. Posebno, on se upotrebljava u vezi sa različitim naglascima koje su pojmu
kraja sveta davali hrišćani u Evropi u Srednjem veku. Hilijazam, pojam koji
potiče iz grčkog jezika, često se upotrebljava u tom istom, širem
smislu.
Amilenijalizam može da ima dva oblika.
Jedan smatra buduću milenijalnu vladavinu nepotrebnim dodatkom eshatologiji,
besmislenim interimom između slavnog drugog dolaska i završnog suđenja. Drugi
stavlja milenijum između Hristove smrti i Njegovog drugog dolaska; u toku tog
vremena Sotona je vezan u smislu da ne može da spreči propovedanje evanđelja
svim narodima. U velikoj meri, amilenijalisti smatraju da Otkrivenje 20 opisuje
razotkrivanje stvarnosti spasenja u Hristu
kao pozadine na kojoj se odvija stvarnost patnji i mučeništva na ovoj
Zemlji.
U osnovi, ovaj naziv se odnosi na
verovanje u Hristov drugi dolazak pre milenijuma. Ipak, postoje najmanje dve
različite vrste premilenijalista.
a.
Dispenzacionalistički premilenijalizam. Za dispenzacionaliste, osnovni cilj
istorije je Hristova hiljadugodišnja vladavina na Zemlji. Da bi se to moglo
dogoditi, neizbežno je da se doslovno ispune starozavetna proročanstva o
Izrailju kao narodu. Posle Hristovog drugog dolaska, po ovom učenju, milenijum
će biti razdoblje evangelizacije i probe, dok će Hristos lično vladati na
Zemlji.
b.
Biblijski premilenijalizam.
Ovo ime se odnosi
na premilenijaliste koji veruju da će milenijum biti razdoblje posle Hristovog
drugog dolaska. Međutim, milenijalno carstvo će se uspostaviti na Nebu, dok će
na Zemlji vladati haos i pustoš. Vidi sekciju 1. ovog
članka!
Postmilenijalizam tvrdi da ima pozitivno
gledište o pobedi Hristovog evanđelja na Zemlji. Zastupnici ovog smera očekuju
da evanđelje ide napred sa velikom silom i da pobedi sile zla pre drugog
Hristovog dolaska. U toku milenijuma, sila evanđelja će biti vidljiva i uticaj
hrišćanstva će prožimati narode i društva. Ovo milenijalno carstvo će biti
uspostavljeno na ovoj Zemlji kao ubedljivi dokaz sile i pobede Isusa Hrista. Čim
se ovaj dokaz bude pružio, Hristos će se pojaviti da osnuje svoje večno carstvo.
1. Koreni milenijuma u jevrejskoj
apokaliptici
Misli se da je milenijum iz Otkrivenja 20
izražen simbolizmom koji je pozajmljen iz jevrejske apokaliptike. Iako nema
jasnog spomena milenijuma u jevrejskoj apokaliptici, seme jevrejskih
očekivanja se krije u pozadini
kasnijih hrišćanskih shvatanja.
Tajne Enohove, knjiga poznata i kao
Slovenski Enoh ili Drugi Enoh (kraj prvog stoleća posle Hrista), tvrdi da jedan
dan u istoriji stvaranja iznosi hiljadu godina svetske istorije (2. Enohova
32,2; 33,1.2). Ovo delo je tako "postavilo temelj za spekulacije o svetskoj
sedmici – o šest hiljada godina rada i muke od stvaranja do suda, i o jednoj
hiljadi godina odmora i blagoslova pre nego što se otvore vrata večnosti." (PFOF
1,196) Iako ovo shvatanje nije zastupljeno u Otkrivenju 20. ono je bilo
široko prihvaćeno među hrišćanima
svih vekova.
Četvrti Jezdra, delo nastalo krajem prvog
i početkom drugog stoleća posle Hrista, govori o četiri stotine godina
mesijanske vladavine, posle koje će Mesija umreti a Zemljom zavladati tišina u
trajanju od sedam dana pre vaskrsenja i konačnog suda (4 Jezdra 7,28-32). Iako
je prvobitno nastala među Jevrejima, knjigu su vrlo brzo preuzeli hrišćani.
Iako su neki hrišćanski pisci jasno
shvatili biblijsku poruku Otkrivenja 20, većina je imala teškoća s njome.
Pregled dela crkvenih otaca pokazuje deo nesuglasica među
njima.
U Poslanici Varnavinoj (oko 100. posle
Hrista) spominje se mišljenje da će istorija, kao što je svet bio stvoren za
šest dana, takođe biti završena za šest hiljada godina i da sedmi dan odmora
posle stvaranja predstavlja drugi Hristov dolazak i uništenje zlih ( 15. stih). Ovu
teoriju ponavljaju kasniji pisci , među kojima su Ipolit (oko 236. posle
Hrista), koji je otišao tako daleko da je prorekao i dan kraja sveta (Komentar
Danila 2,4-7) i Jeronim (342-420. posle Hrista, Pismo 140
Kiprijanu).
Papije, hrišćanski pisac iz prve polovine
drugog stoleća, čija su nam dela sačuvana samo u delovima, predstavlja jednog od
najranijih svedoka milenijarizma. Izgleda da je on shvatio milenijum kao
zemaljski i doslovan. Crkveni istoričar Jevsevije (260-339. posle Hrista) govori
o njegovim "čudnim učenjima" o hiljadugodišnjici kada će, posle vaskrsenja,
Hristos uspostaviti svoje materijalno carstvo na Zemlji (Crkvena istorija
3,39.11.12).
Justin Mučenik (oko 165. posle Hrista)
čvrsto je verovao u Hristov drugi dolazak i u doslovno vaskrsenje. Posle tog
vaskrsenja nastaće "hiljadu godina u Jerusalimu, koji će tada biti izgrađen,
proširen i ukrašen" (Dialogue With Tripho, 80). On citira Isaiju 65,17-25. i
smatra da se taj tekst odnosi na "hiljadu godina". Konačno, Justin se posebno
osvrće na Jovanovo proročanstvo da će sveti "boraviti hiljadu godina u
Jerusalimu" posle čega će doći do "vaskrsenja suda" (Isto,
81).
Irinej (oko 130-oko 200. posle Hrista) je
stao na stranu premilenijalista, naglašavajući doslovno vaskrsenje prilikom
drugog Hristovog dolaska. Posle toga će nastati "vremena carstva" kojima ne
određuje trajanje. Zatim će se održati sud sa "velikog belog prestola" (Against
Heresies 5,35,2). Povodeći se za Irinejem, Metodije Olimpijski smatra da će
posle vaskrsenja pravednici "proslaviti sa Hristom hiljadu godina odmora". Posle
tih hijadu godina, oni će se baviti "većim i boljim stvarima" (Banquet of the
Ten Virgins 9.5).
Heterodoksni
(jeretički) pisac Cerinthus (drugo stoleće nove ere) spominje se u Jevsevijevim
delima kao autor koji uči da će posle vaskrsenja biti uspostavljeno Božje
carstvo na Zemlji i da će svako telo ponovo služiti strastima i uživanjima.
Razdoblje od hiljadu godina biće provedeno u gozbama i nemoralu. U isto vreme,
biće prinošene životinjske žrtve (Crkvena istorija
3.28.2-5).
Tertulijan
((oko 160- oko 230. posle Hrista) je predstavljao veliku silu u prilog
hrišćanstvu u Kartagini. On je čvrsto verovao da će se vaskrsenje dogoditi
prilikom drugog Hristovog dolaska pri kraju sveta (On the Resurrection of the
Fresh 22). Tvrdio je osim toga da će hiljadu godina posle drugog dolaska sveti
provesti na ovoj Zemlji i nastanjivati "grad Jerusalim koji će Bog sagraditi".
Posle tog razdoblja odmaranja, sveti će se preobraziti u "trenuću oka" i biti
premešteni u nebesko carstvo (Against Marcion, 2,25).
Laktancije, koji
je svoje spise napisao radi verskog usavršavanja sina imperatora Konstantina,
stavlja milenijum posle uništenja bezakonika i vaskrsenja svetih. U toku
milenijuma sveti će predstavljati "beskrajnoi mnoštvo", "predsedavati nad živima
kao sudije" i "pokoriti ostale narode kao svoje roblje". Njegov opis mira u toku
tog razdoblja kao da povezuje biblijske ideje sa citatima iz Sibilinih
proročanstava i latinske poezije (Divine Institutes 24).
Kao što se
može videti, biblijska doktrina o milenijumu vrlo brzo je bila izopačena. To je
celu doktrinu iznelo na loš glas. Jeronim je ovako izrazio svoje ogorčenje nad
tom činjenicom: "Sveti nikada neće imati neko zemaljsko carstvo, već nebesko.
Neka zato prestane ta priča o hiljadu godina!" (Commentary on Daniel
7,17).
Dok je
prva Crkva predstavljala progonjenu manjinu, nada u milenijum je donosila utehu
i olakšanje. Ali, kada je Crkva postala priznata, dominantna, i snažna, bilo je
mnogo lakše gledati na sadašnje vreme kao na vreme Božjih posebnih blagoslova i
širenja evanđelja. Time je bio pripremljen put za Avgustinovo analitičko
tumačenje uloge Crkve i njegovom delu Božji grad (413. posle
Hrista).
U svom
tumačenju Otkrivenja, Avgustin se čvrsto oslanjao na "Sedam pravila" i na
pretpostavke Tikonija, donatiste iz četvrtog stoleća. Držeći se pravila koja je
sam postavio, Tikonije je prvo vaskrsenje proglasio duhovnim (događa se prilikom
obraćenja) a drugo stvarnim (prilikom drugog Hristovog dolaska). Milenijum je
postao hijadugodišnje carevanje svetih na Zemlji, koje je već počelo prilikom
prvog Hristovog dolaska. Osim toga, Tikonije je skratio hiljadu godina na 350
(tri i po vremena) i govorio da je Crkva Novi Jerusalim iz Otkrivenja
20.
Povodeći
se za Tikonijem, Avgustin je govorio da se milenijum proteže od prvog do drugog
Hristovog dolaska. Otkako je Sotona bio zbačen na Zemlju (Otkrivenje 12), "Božje
carstvo" se kreće prema pobedi u sadašnjem vremenu. Prvo vaskrsenje opisano u
Otkrivenju 20,6. za njega je duhovno vaskrsenje duše prilikom obraćenja umesto
stvarno vaskrsenje tela prilikom drugog Hristovog dolaska. Milenijum iz
Otkrivenja 20. događa se na Zemlji. Sotona je vezan time što ne može da prevari
Crkvu. Avgustin priznaje da je verovao u milenijum posle drugog Hristovog
dolaska, ali da je kasnije promenio mišljenje, delimično i zbog ekstremnih
pogleda predstavnika tog tumačenja, koji su tvrdili da će "oni koji će tada ustati uživati u
ugodnostima neumerenih telesnih gozbi, na kojima će se služiti tolike količine
mesa i pića da će biti povređena ne samo osećanja umerenih, već premašena i mera
verovatnoga. Takvim tvrđenjima mogu da veruju samo telesni ljudi." (Božji grad,
20.7)
Avgustinovo
mišljenje da hrišćanska era predstavlja milenijum bilo je vladajuće,
opšteprihvaćeno gledište u toku Srednjeg veka. Ono se zadržalo u teološkim
okvirima protestantskih reformatora kao njegov sastavni deo i poslužilo kao
temelj mnogim savremenijim biblijskim tumačenjima.
4. Joakim od Flore i
Reformacija
Kao
preteča protestantske Reformacije Joakim od Flore (1130-1202) je oživeo interes
prema tumačenjima proročanstava. Njegovo "Tumačenje Apokalipse" je posebno
zanimljivo kada se radi o milenijumu. U njemu Joakim napada opšteprihvaćeno
avgustinsko filozofsko gledište, koje Crkvu proglašava dominantnom, a zanimanje
za istorijske stvarnosti beznačajnim. On je prebacio naglasak na Božje
otkrivenje u istoriji.
Joakim
tvrdi da Otkrivenje 20 opisuje sedmo razdoblje sveta ili treće razdoblje Duha.
Ovaj period traje od pobede nad Antihristom i može da bude vrlo kratak. Joakim
se nije potpuno udaljio od Avgustinovog shvatanja, jer ni on ne izjednačava
milenijum sa hiljadom istorijskih godina. On ostavlja mesta za međuperiod između
pada Antihrista i konačnog carstva, ali ne prihvata hiliastičku mosao o budućem
carstvu od hiljadu godina. U toku tog međuperioda Sotona će biti konačno vezan.
"Sveti Duh je već delimično vezao đavola, i On će ga još potpunije vezati toga
dana... sve dok se ne bude navršilo vreme koje je simbolički predstavljeno kao
hiljada godina, od vremena Gospodnjeg vaskrsenja do vremena Sotoninog
odvezivanja." (Exposition on the Apocalypse, fol. 211 v.)
Iako se
još drži avgustinskog tipa gledišta o milenijumu, Joakim govori o budućem
vezivanju Sotone i pokreće snage koje će uputiti izazov tradicionalnom gledištu.
Joakim je tako "napisao" prolog razvoju istorijskog pogleda na ispunjenje
proročanstava koji će svoj vrhunac dostići u vreme protestantske Reformacije. Na
taj način on je unapred slikovito predstavio novi interes prema
premilenijalizmu.
Ostali,
čak i rimokatolici, odbacuju Avgustinovo mišljenje o milenijumu. Krajem
šesnaestog stoleća, Francisko Ribera (Francisco Ribera), španski jezuitski
teolog, stavlja milenijum u vreme između vezivanja Sotone prilikom Hristove
smrti i dolaska Antihrista. Međutim, on odbacuje Avgustinovu misao o vladavini
Crkve na Zemlji, smatrajući umesto toga da u toku tog razdoblja sveti vladaju na
Nebu. Osim toga, hiljadu godina se po njemu mogu shvatiti "elastično,
simbolički" ili bar "neodređeno" (PFOF 2,492).
Sa
izuzetkom Hajnriha Bulingera (Heinrich Bullinger) koji je bio premilenijalist,
većina protestantskih teologa šesnaestog stoleća smatra – zajedno sa Avgustinom
– da je milenijum započeo Hristovom smrću i vezivanjem Sotone. Tek u
sedamnaestom stoleću protestanti su počeli da smeštaju milenijum u budućnost.
Tako je Jozef Mede (Joseph Mede, 1586-1638) u svom delu Ključ Otkrivenja napisao
da će milenijum početi suđenjem Antihristu – za njega je to Rimokatolička Crkva
– i da će trajati hiljadu godina. Novi Jerusalim će biti na ovoj Zemlji sve do
sveopšteg vaskrsenja i suđenja
bezakonicima. Džon Kotn (John Cotton), puritanac iz Nove Engleske (1584-1652)
kaže da će milenijum započeti posle uništenja Antihrista i Rima, a ne sa
Konstantinom ili Teodosijem. U isto vreme, Kotn smatra da će prvo vaskrsenje
biti duhovne prirode. Kasnije je nekoliko engleskih i nemačkih teologa
naglašavalo budući karakter milenijuma. Ipak su neki prihvatali i pogrešna
mišljenja, kao, na primer, Johan Bengel (Johann Bengel, 1687-1752), koji je
zastupao ideju o dva milenijuma: o prvom na Zemlji kada će Sotona biti vezan, i
drugom na Nebu, kada će pravednici vladati.
Daniel
Vitbi (Daniel Whitby, 1638-1726) bio je rođen u Engleskoj i obrazovan na Triniti
koledžu u Oksfordu. Postao je rektor crkve Svetog Edmunda u Salisberiju i vrlo
plodan pisac. U svom dvotomnom delu "Paraphrase and Commentary on the New
Testament", Vitbi objavljuje svoje poglede na milenijum iz Otkrivenja
20.
Vitbi
duhovno tumači prvo vaskrsenje povodeći se u tome za Avgustinom, ali ga ipak
stavlja u budućnost. "Prvo vaskrsenje" će prema njemu biti veliko izlivanje
Svetoga Duha, nacionalno organizovanje Jevreja, svrgavanje pape i Turaka. Ti
događaji će obeležiti početak milenijuma, kada će se evanđelje propovedati sa
ubedljivom snagom. Uz pomoć Svetoga Duha, Crkva, sastavljena od obraćenih
Jevreja i neznabožaca, krenuće da propoveda celome svetu i doneće veliku
svetlost svim narodima. U toku tog vremena, Sotona će biti vezan i pobede
evanđelja će potvrditi verodostojnost Hristovog obećanja da će biti sa svojim
sledbenicima sve do kraja sveta. Hristov drugi dolazak će se dogoditi jedino na
kraju ovog slavnog zemaljskog milenijuma. Posle ovog zlatnog doba, doći će kraj
i Hristos će se vratiti da sudi svima i da podigne mrtve.
Postmilenijalizam
je postajao sve popularniji u toku osamnaestog i devetnaestog stoleća. Bilo je
to vrlo optimističko gledište o položaju ljudi i bilo je potpuno prirodno što je
pokušavao da Hristov drugi dolazak odgodi za neki daleku budućnost. Ovaj posebni
oblik milenijalizma u Severnu Ameriku je uveo Džonatan Edvards (Jonathan
Edwards), najistaknutiji teolog Velikog Probuđenja. Njegove poglede je prihvatio
i njegov slavni unuk Timoti Dvajt (Timothy Dwight, 1752-1817), koji je postao
predsednik Jejla (Yale) i poznat kao propovednik, pisac i administrator.
Postmilenijalizam je postao karakteristika intelektualnih hrišćana osamnaestog i
devetnaestog stoleća u Americi i Evropi. Taj pogled je čoveku osiguravao
mogućnost da sarađuje sa Bogom u uspostavljanju milenijuma na Zemlji i zlatnog
doba koje je on donosio.
Ovaj
posebni pogled je i dalje preovladao u Severnoj Americi sredinom devetnaestog
stoleća i suprotstavljao se premilenijalnom gledištu adventista, i to ne samo u
postavljanju datuma drugog Hristovog dolaska, već i u mišljenju da će Hristos
doći iznenada u vreme kada će zlatno doba još predstavljati budućnost Crkve na
Zemlji. Rani adventistički pisac Džeims Vajt (James White) ovako je opisao to
gledište: "Ovo popularno gledište smatra da će se celi svet obratiti i da će svi
ljudi postati sveti. To srećno stanje stvari, kažu oni, potrajaće hiljadu
godina, i Hristos će u toku tog vremena duhovno vladati zajedno sa svojim
narodom."
Postmilenijalizam
se nalazio na vrhuncu dok je adventizam bio u povoju. Jedna uticajna knjiga ,
"Drugi dolazak" (Second Advent) Davida Brauna (David Brown), škotskog
prezbiterijanskog pastora, pojavila se 1846. godine (revidirana 1849). Mnogo
godina ovo delo je bilo priznavano kao standardno delo o postmilenijalnom
gledištu. Drugo značajni delo, koje je zastupalo ovo gledište napisao je Čarls
Hodž (Charles Hodge- 1871), profesor na Prinstonu pod naslovom Sistematska
teologija (Systematic Theology). Među druge uticajne teologe s Prinstona koji su
zastupali ovo gledište spadaju V.G.T. Šed (W.G.T. Shedd), R.L. Dabni (R.L.
Dabney), B.H. Smit (B.H. Smith), A.H. Strong i B.B. Varfild (B.B.
Warfield).
U drugom
delu dvadesetog stoleća polako se topila podrška postmilenijalnom gledištu.
Teške okolosti u toku tog stoleća, sa dva svetska rata, stalnim porastom nasilja
i nehumanog postupanja čoveka prema čoveku pomračili su ovo slavno viđenje
budućnosti. Sukob oko milenijuma danas se pretežno vodi između amilenijalista i
premilenijalista.
6.
Ponovna pojava amilenijalizma
Kao što je
već bilo opisano, Avgustin je prvi sistematizovao amilenijalističku šemu
tumačenja Otkrivenja 20. Njegovi pogledi su bili izuzetno uticajni i "postali su
tradicionalno gledište i katolicizma i protestantizma". U velikoj meri
Avgustinov amilenijalizam i danas preovladava u "konzervativnim reformatorskim i
prezbiterijanskim Crkvama" (LaRondelle, septembar 1982).
Amilenijalizam se
javlja u različitim oblicima. Na primer, nemački teolog iz devetnaestog stoleća
Teodor Klifot ((Theodor Kliefoth) smatra da se milenijum odnosi na neko
međuvreme. Umesto da se usredsređuje na Crkvu na Zemlji između dva Hristova
dolaska, njegov pogled se bavi vladavinom svetih na Nebu pre vaskrsenja. Drugi
primer je pogled teologa H. Bitenharta (H. Bietenhard) o kraju istorije, koji
tvrdi da milenijum treba da bude "poslednji period vladavine Hrista nad ovim
vremenom" i "samo konačna faza i puno otkrivanje mesijanskog carstva". U to
vreme, "Crkva će se pokazati kao milenijalna Crkva i Sotona će biti vezan"
(Berkouwer 299). Neki
amilenijalisti govore da hiljadu
godina iz Otkrivenja 20 odgovaraju sadašnjem vremenu. Drugi ne nalaze da je taj
vremenski period uopšte posebno važan.
7. Oživljavanje
premilenijalizma
Dolaskom
devetnaestog stoleća budi se živi interes prema proučavanju proročanstava, a
svest o skorom dolasku Isusa Hrista počinje se širiti Engleskom i Amerikom.
Mnogi ljudi se priključuju pokretima za proučavanje proročanstava i počinju
objavljivati premilenijalni dolazak Isusa Hrista u skladu s istorijskom metodom
tumačenja proročanstava.
Henri
Dramond je organizovao niz proročkih konferencija u Alberi Parku u vremenu od
1826. do 1830; koje su se održavale u znaku premilenijalnog, istorijskog
tumačenja Otkrivenja. Edvard Irving je svoj uticaj uložio u širenje
premilenijalnog pokreta.
Zahvaljujući
kasnijim biblijskim konferencijama u Pauerkourt Hausu (Powercourt House)
pojavila su se dva nova tumačenja: futurizam i darbiizam. Futurizam je u stvari
bio novo oživljavanje proročkog sistema španskog jezuite Ribere, čije je delo
1590. godine premestilo naglasak sa papinstva kao Antihrista na neku buduću
osobu koja će progoniti Crkvu u toku tri i po doslovne godine. Ovo gledište je
proučavano na proročkim konferencijama po celoj Engleskoj i Americi i ponovo je
vratilo premilenijalizam na vodeće mesto.
Drugo
krilo premilenijalizma pokrenuo je J.N. Darbi (J.N. Darby, 1800-1882), pripadnik
Plimutske Braće. On je postao jedna od vodećih ličnosti na konferencijama u
Pauerkourtu. Plodan pisac, postao je poznat kao moderni osnivač
dispenzacionalizma. Darbi je zastupao mišljenje da će Crkva biti potajno uzeta
na Nebo pre početka velike nevolje, što je postalo karalkteristika ovog sistema.
Šest puta je posećivao Sjedinjene Države između 1859. i 1874. godine i na taj
način je dispenzacionalizam uhvatio korena u tom delu sveta. Proročke i
biblijske konferencije i pokret koji se iz njih razvio bili su posledica tog
interesa i mnogi proučavaoci Biblije su učestvovali na konferencijama kao što su
bile one u Nijagari od 1883. do 1897. godine. Kako je vreme prolazilo, učesnici
su se podelili na one koji prihvataju potajno odvođenje Crkve pre početka velike
nevolje i na one koji veruju da će Crkva morati da prođe kroz taj teški period.
Ova poslednja grupa je kasnije postala poznata kao grupa
post-tribulacionista.
Među
iticajnim sledbenicima Darbijeve pretribulacionističke grupe bio je C.I. Skofild
(C.I. Scofield, 1843- 1921), koji je izdao uticajnu Skofildovu referentnu
Bibliju. On je kasnije imao veliki uticaj na širenje dispenzacionalističkog
učenja. Premilenijalizam je uvek predstavljao vrlo važan aspekt
dispenzacionalizma, a zemaljski milenijum posle Hristovog drugog dolaska uvek je
imao istaknuto mesto u njegovim učenjima. Međutim, među pripadnicima ove škole
ima i razlika u gledištima.
Danas su
premilenijalisti podeljeni u dve osnovne grupe: istorijski premilenijalisti i
dispenzacionalistički premilenijalisti. Obe grupe smeštaju milenijum između dva
stvarna vaskrsenja; obe veruju da će carstvo biti proglašeno posle slavnog
Hristovog drugog dolaska, kratko vreme posle vremena progonstva vernih. Obe vide
milenijalno carstvo na ovoj Zemlji. Međutim, dok istorijski premilenijalisti
smatraju Crkvu pravim Božjim Izrailjem, dispenzacionalistički premilenijalisti
očekuju da će se starozavetna proročanstva o Izrailju ostvariti doslovnim
obnavljanjem jevrejske nacije i njenog Hrama u Jerusalimu.
Adventisti
sedmog dana imaju svoj koren u mileritskom adventnom probuđenju iz 1840-tih
godina. Vilijam Miler je prihvatio premijenijalističko gledište nasuprot
postimilenijalističkom gledištu koje je bilo vrlo popularno u nekim krugovima
toga vremena. Postmilenijalizam je veoma optimističku gledao na svet i očekivao zlatno doba, koje će uskoro
nastati silom evanđelja i to pre Hristovog drugog dolaska. Vilijam Miler se
oštro usprotivio tom gledištu propovedajući skori Hristov drugi dolazak,
određujući čak i mogući datum dolaska – 1843. godinu.
Iako je
Milr bio premilenijalista, nije se slagao sa drugim zastupnicima toga gledišta.
I MIler i literaristi su verovali u drugi Hristov dolazak pre milenijuma i u dva
vaskrsenja odvojena razdobljem od hiljadu godina. Međutim, Miler nije sledio
literariste u njihovom verovanju u jevrejsko ispunjenje starozavetnih
proročanstava u toku milenijuma.
U prvom
izveštaju Generalne konferencije hrišćana koji očekuju Hristov drugi dolazak iz
1841. godine, nalazila se i sledeća izjava:
"Mi se svi
slažemo i čvrsto smo uvereni da je popularna teorija o hiljadi godina ili više
duhovnog i nevidljivog carovanja Isusa Hrista u ovom sadašnjem pokvarenom
svetu... potpuno nebiblijska.
Dalje, mi
se slažemo da će u samom početku milenijuma Gospod doći u slavi svoga Oca i i
svi sveti s Njime i da će grešnici koji su ostali živi i bezbožni biti pobijeni
mačem Gospodnjim ... umesto da svi budu obraćeni i da postanu poslušni
evanđelju." (PFOF
4,563.564)
Posle
velikog razočaranja 1844. godine došlo je do važne promene u adventističkom
tumačenju milenijuma: "Posle raspada mileritskog pokreta 1844. godine, njegov
najvažniji naslednik postali su adventisti sedmog dana, koji su nastavili da
veruju u premilenijalizam, sa jednom novom karakteristikom: milenijalno carstvo
ili vladavina proslavljenih svetih biće na Nebu, a ne na Zemlji.Tek posle
milenijuma će Novi Jerusalim – zajedno sa svetima – sići na Zemlju koja će biti
obnovljena kao njegovo večno boravište." (LaRondelle, septembar
1982).
Džeims
Vajt, jedan od ranih adventističkih vođa bio je povezan sa mileritskim pokretom.
On je 1849. godine objavio svoju knjižicu "Poruka malom stadu" u kojoj se bavi
milenijumom. U knjižici, između ostaloga, navodi i pismo koje je dobio od svoje
žene Elen G. Vajt: "Potpuno se slažem s tobom da će biti dva doslovna
vaskrsenja, razdvojena razdobljem od hiljadu godina. Osim toga, slažem se s
tobom da se... nova Zemlja... neće pojaviti sve dok mrtvi bezakonici ne budu
vaskrsnuli i posle toga uništeni kada istekne hiljadu godina." U dva članka objavljena 1876. godine u časopisu
"Signs of the Times" (Znaci vremena), Vajt odbacuje zemaljski milenijum i učenje o sveopštem obraćenju,
naglašavajući umesto toga biblijsko i doslovno shvatanje milenijuma (ST, 6. i
13. januar 1876 ). U svojoj knjizi
"Biblijski adventizam" (Bible Adventism), koja je izašla nekako u isto vreme,
Vajt jasno ističe da će milenijalno carstvo biti na Nebu: "Besmrtni podanici
carstva će se uzneti sa svojim Gospodom u večni grad i carovati s Njime i suditi
s Njime bezakonicima u toku hiljadu godina. Za to vreme Zemlja će biti pusta."
(84)
Godine
1881. knjiga Juraje Smita (Uriah Smith) pod naslovom "Danilo i Otkrivenje"
(Daniel and Revelation – koja je bila preštampavana nekoliko puta) predstavila
je milenijum skoro na isti način kao i Elen i Džeims Vajt. Knjiga "Naše vreme u
svetlosti proročanstva" (Our Time in the Light of of Prophecy – 1917) od V.A.
Spajsera (W. A. Spicer) sledi iste misaone tokove. To se odnosi i na kasniju
knjigu "Pitanja doktrine" (Questions of Doctrine – 1957). Godine 1980. Crkva je
prihvatila sledeću izjavu kao osnovno verovanje broj 26:
"Milenijum
je hiljadugodišnje carovanje Hrista sa svojim svetima na Nebu između prvog i
drugog vaskrsenja. U toku ovog vremena sudiće se mrtvim bezakonicima; Zemlja će
biti potpuno opustošena, bez stanovnika, zauzeta od Sotone i njegovih anđela. Na
kraju milenijuma Hristos i Njegovi anđeli i Sveti grad sići će sa Neba na
Zemlju. Mrtvi nepravednici će tada vaskrsnuti i sa Sotonom i njegovim anđelima
opkoliće Grad; ali, oganj od Boga će ih uništiti i očistiti Zemlju. Svemir će
tako zauvek biti oslobođen od greha i grešnika." (SDA Yearbook 1981,
8)
Zanimljivo
je da Elen G. Vajt pravi tananu razliku između reči "milenijum" i izraza
"hiljadu godina". Prvi naziv
upotrebljava kada govori o pogrešnoj, postmilenijalnoj ideji o zemaljskom
milenijumu, a drugi kada opisuje biblijski period od hiljadu godina, sa svetima
na Nebu i Sotonom vezanim na Zemlji.
Pre nego
što je slušala Milera kako propoveda 1840. godine, Elen G. Vajt je govorila da
će doći do zemaljskog milenijuma pre Hristovog dolaska na nebeskim oblacima (LS
21). Kada je čula da će Hristos doći 1843. godine bila je zahvaćena užasom, jer
joj se vreme učinilo suviše kratko da bi se svet mogao obratiti i spasti (LS
20). Pošto je prihvatila Milerova učenja, njeno razumevanje milenijuma je
doprinelo da se odvoji od Metodističke Crkve. Prilikom jednog razrednog
sastanka, Elen je govorila o svojoj radosnoj nadi u drugi Hristov dolazak.
"Kada se
predsedavajući starešina obratio drugima u razredu, izrazio je veliku radost s
kojom očekuje zemaljski milenijum, kada će Zemlja biti puna poznanja Gospodnjega
kao more vode što je puno. Čeznuo je da vidi kako započinje taj slavni period."
Posle sastanka ona i njen brat Robert su postali svesni "da se prema njima
postupa s očiglednom hladnoćom i da to čine upravo oni koji su ranije bili ljubazni i
prijateljski raspoloženi prema njima." (LS 20) Navodimo neke njene komentare o
zemaljskom milenijumu:
"Veliki
deo prorovedanja u sadašnje vreme je takve prirode da uljuljkuje ljude u duhovni
san. Doktrina o milenijumu je ublažavajući napitak namenjen grešnicima koji ne
žele da se odvoje od greha. Sotona je mnogo zadovoljniji podrškom koju mu
pružaju pastiri stada kada istinu za sadašnje vreme mešaju sa zabludom, nego
podrškom koju mu daju i najokoreliji nevernici." (ST, 4. jul
1900)
"Crkve
našeg vremena čeznu za svetovnom veličinom, i isto su tako nespremne da vide
svetlost proročanstva i da prihvate dokaze o njihovom ispunjenju u vidu skorog
Hristovog dolaska, kao što su to bili Jevreji u odnosu na Njegov prvi dolazak.
Oni su očekivali da dočekaju zemaljsku i pobedonosnu vladavinu Mesije u
Jerusalimu. Navodni hrišćani našega vremena očekuju zemaljski prosperitet Crkve
i obraćenje sveta i uživanje u zemaljskom milenijumu." (ST, 11. mart
1900)
"Pre nego
što Zakonodavac bude došao da kazni neposlušne, prestupnici će biti opomenuti da
se pokaju i da se vrate svojoj vernosti; međutim, za većinu ove opomene će biti
uzaludne. Apostol Petar kaže: 'A ovo znajte najpre da će u poslednje vreme doći
rugači, koji će živeti po svojim željama i govoriti: gde je obećanje dolaska
njegova?Jer otkako oci pomreše, sve stoji tako od početka stvorenja!' (2.
Petrova 3,3.4) Zar ne čujemo te iste reči kako se ponavljaju, ne ustima
otvorenih bezbožnika, već mnogih koji izlaze na propovedaonice u našoj zemlji?
Takvi viču: 'Nema razloga za uzbunu! Pre nego što Hristos dođe ceo svet treba da
bude obraćen i pravednost treba da vlada hiljadu godina. Mir! Mir! Sve se
odigrava onako kako se odigravalo od početka. Neka se niko ne uzbuđuje zbog
zastrašujućih poruka tih paničara!' Međutim, ta doktrina o milenijumu nije u
skladu s učenjem Hrista i Njegovih apostola. Isus je postavio značajno pitanje:
'Ali, sin čovečji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji?' (Luka 18,8) I kao što
smo već videli, On sam kaže da će stanje na Zemlji biti slično stanju u vreme
Nojevo. Pavle nam govori da obratimo pažnju na umnožavanje bezakonja u vreme
kada se kraj bude približavao: 'A Duh razgovetno govori da će u poslednja
vremena odstupiti neki od vere, slušajući lažne duhove i nauke đavolske.' (1.
Timotiju 4,1) Apostol kaže: 'Ali ono znaj da će u poslednje dane nastati vremena
teška!' (2. Timotiju 3,1) I onda navodi zastrašujući listu greha koji će se naći
među onima koji imaju obličje pobožnosti." (PP 102.103)
Elen G.
Vajt je ukorila radnike u Božjem delu zbog njihove letargije. Ona piše: "Oni se
kreću tako tromo kao da im je dozvoljen zemaljski milenijum kao vrema da rade za
duše." (2T 335) U jednom članku u časopisu Review and Herald, objavljenom 1885.
godine, ona kaže: "Ovde na ovom svetu mi se moramo osposobiti za one velike
nevolje s kojima ćemo se uskoro sukobiti.
A ipak se neki među nama ponašaju kao da pred sobom imaju celi milenijum
da završe svoje delo. Međutim, tekst kaže: 'Stražite i molite se, jer ne znate
dana ni časa!'" (R&H, 18. avgust 1885) U knjizi Evanđeoski radnici (Gospel
Workers) je napisala: "Mnogi su doživeli neuspeh, veliki neuspeh, iako je
trebalo da postignu uspeh. Oni nisu osetili odgovornost za to delo; uzimali su
stvari tako olako kao imaju celi zemaljski milenijum da rade na spasenju duša."
(GW 279)
Većina
tekstova Elen G. Vajt o hiljadu godina iz Otkrivenja 20 opisuju događaje koji se
zbivaju pre, za vreme i posle milenijuma. Prvi koji ovde navodimo, međutim,
govori o pozitivnim rezultatima prihvatanja biblijske
doktrine.
"Takve
blagoslovene rezultate su osetili oni koji su primili vest o drugom Hristovom
dolasku. Oni su došli iz raznih verskih zajednica, ali su oborili crkvene ograde
koje su ih delile; suprotna verovanja su razbili u atome, odbacili nebiblijsku
nadu u zemaljski milenijum, ispravljili su pogrešna verovanja povezana sa drugim
Hristovim dolaskom, uklonili su ponos i prilagođavanje svetu; popravili zla koja
su učinili, sjedinili su svoja srca vezama
najlepšeg zajedništva, učinili da zavladaju ljubav i radost. Ako je ta
doktrina to učinila za nekoliko vernika koji su je prihvatili, ona bi to učinila
i za sve koji bi je primili." (GC 379.380)
"Pisac
Otkrivenja proriče progonstvo Sotone i stanje haosa i opustošenja u koje će
Zemlja biti vraćena. On izjavljuje da će to stanje potrajati hiljadu godina.
Posle opisivanja prizora Gospodnjeg drugog dolaska i uništenja zlih,
proročanstvo se nastavlja: 'I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ
od bezdana i verige velike u ruci svojoj. I uhvati aždahu, staru zmiju, koja je
đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina. I u bezdan baci je, i zatvori je, i
zapečati nad njom, da više ne prelašćuje naroda dok se ne navrši hiljada godina;
i potom valja da bude odrešena na malo vremena.' (Otkrivenje 20,1-3)" (GC
658)
"Pošto bi
u toku svoje simboličke službe obavio pomirenje za Izrailj, prvosveštenik bi
izlazio i blagosiljao zbor. Tako će se i Hristos, na završetku svoga
posredničkog dela, pojaviti 'bez greha na spasenje" (Jevrejima 9,28) da
blagoslov večnog života podeli onima koji ga čekaju. I kao što je sveštenik,
uklanjajući grehe iz Svetilišta, priznavao grehe nad glavom jarca za Azazela,
tako će i Hristos staviti sve grehe na Sotonu, začetnika i podstrekača na greh.
Jarac za Azazela, noseći grehe Izrailja, bio je odveden u nenastanjenu zemlju
(3. Mojsijeva 16,22), pa će tako i Sotona, noseći krivicu za sve grehe na koje
je naveo Božji narod, biti ograničen na ovu Zemlju u toku hiljadu godina, Zemlju
koja će tada biti pusta i bez stanovnika i onda će konačno pretrpeti punu kaznu
za greh u ognju koji će uništiti sve bezakonike. Tako će se konačnim brisanjem
greha ostvariti veliki plan otkupljenja i izbavljenje svih koji su bili spremni
da odbace zlo." (GC 485.486)
"Pošto su
sveti preobraženi i dobili besmrtnost, pošto su uzeti da budu sa Isusom, pošto
su dobili harfe, haljine i krune i ušli u grad, Isus je zajedno sa njima seo da
sudi. Knjige su se otvorile – knjiga života i knjiga smrti. Knjiga života sadrži
dobra dela svetih; a knjiga smrti zla dela bezakonika. Ove knjige se sada
upoređuju sa knjigom uredaba, Biblijom, i na osnovu toga se sudi ljudima. Sveti,
u saglasnosti sa Isusom, donose svoje odluke o umrlim bezakonicima. Anđeo mi je
rekao: 'Gledaj ih, svete, kako sede u sudu i u saglasnosti sa Isusom presuđuju
zlima u skladu s delima koja su učinili u telu! Ono što će morati da prime
prilikom izvršenja kazne je zapisano pored njihovih imena!' Videla sam da će to
biti posao svetih sa Isusom u toku hiljadu godina koje će provesti u svetom
Gradu pre nego što se on bude spustio na Zemlju." (EW 52.53)
"Čula sam
drugoga anđela kako odgovara... 'Sveti će počivati u svetom Gradu i vladati kao
carevi i sveštenici hiljadu godina; onda će se Isus zajedno sa svetima spustiti
na Maslinsku goru i gora će se raspasti i postati velika ravnica da Božji Raj
počiva na njoj. Ostatak Zemlje neće biti očišćen dok se ne navrši hiljada
godina, kada će umrli bezakonici vaskrsnuti i okupiti se oko Grada. Stope
bezakonika nikada neće obesvetiti obnovljenu Zemlju. Oganj će pasti od Boga s
neba i poješće ih – spaliće im i koren i grane. Sotona je koren, a njegova deca
su grane. Isti oganj koji će pojesti zle, očistiće Zemlju." (EW
51.52)
"U toku
hiljadu godina između prvog i drugog vaskrsenja održavaće se sud nad zlima.
Apostol Pavle ukazuje na taj sud kao na događaj koji će se odigrati posle drugog Hristovog dolaska.
'Ne sudite ništa pre vremena, dokle Gospod ne dođe, koji će izneti na videlo što
je sakriveno u tami i objaviće savete srdačne.' (1. Korinćanima 4,5) Danilo
objavljuje da će se posle dolaska Starešine dana "dati sud svecima Višnjega'
(Danilo 7,22). U to vreme će pravedni vladati kao carevi i sveštenici Gospodu.
Jovan kaže u Otkrivenju: 'I videh prestole
i seđahu na njima i dade im se sud... i biće sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s njime hiljadu
godina.' (Otkrivenje 20,4.6) Upravo u to vreme, kao što je Pavle prorekao,
'sveti će suditi svetu!' (1. Korinćanima 6,2). U zajedništvu sa Hristom oni će
suditi bezakonicima, upoređivati njihova dela s knjigom uredaba, Biblijom, i
rešavati svaki slučaj u skladu sa delima koja su bila učinjena u telu. Onda će
se kazna koji zli treba da pretrpe odmeriti prema njihovim delima; i zapisati u
knjigu smrti pored njihovog imena." (GC 660.661)
"Zemlja
izgleda kao opustošena divljina. Gradovi i sela, razoreni zemljotresom, leže u
ruševinama. Planine su se pokrenule sa svojih mesta, ostavljajući za sobom
prostrane pećine. Nazupčane stene, izbačene talasima, ili otkinute od same
zemlje, razbacane su po celoj njenoj površini. Veliko drveće je iščupano iz
korena i posuto po tlu. Tu treba da bude dom Sotone i njegovih zlih anđela u
toku hiljadu godina. Ovde će on biti zatočen, osuđen da luta gore-dole po
ispreturanoj površini Zemlje i da gleda posledice svoje pobune protiv Boga i
Njegovog zakona. U toku hiljadu godina moći će da uživa plodove prokletstva koje
je izazvao. Ograničen samo na Zemlju, neće imati prednost da krstari drugim
planetama i da kuša i uznemirava one koji nisu pali u greh. U toku tog vremena,
Sotona će teško patiti. Od vremena njegovog pada, njegove pokvarene osobine su
bile u stalnoj upotrebi. Ali, sada je biti lišen svoje sile, ostavljen da
razmišlja o ulozi koju je igrao od vremena svoga pada, i da gleda unapred sa strahom i drhtanjem na užasnu
budućnost, kada će morati da plati za sva zla koja je učinio, da bude kažnjen za
sve grehe koji su pod njegovim uticajem učinjeni." (EW 290)
"Posle
isteka razdoblja od hiljadu godina Hristos se ponovo vrača na Zemlju. Prati ga
vojska otkupljenih, sledi povorka anđela. I dok se spušta sa zastrašujućom
veličanstvenošću, naređuje mrtvim bezakonicima da ustanu i da prime svoju kaznu.
I oni izlaze, moćna vojska, bezbrojni kao pesak na morskoj obali. Koliko se
razlikuju od onih koji su ustali u prvom vaskrsenju! Pravednici su bili odeveni
u besmrtnu mladost i lepotu. Bezakonici nose tragove bolesti i smrti." (FLB
355)
"Na kraju
razdoblja od hiljadu godina, Isus, car slave, spušta se iz svetog Grada, odeven
sjajem, sličan munji, i silazi na Maslinsku goru – na istu goru sa koje se uzneo
posle svog vaskrsenja. Kada Njegove stope dodirnu goru, ona se razdvaja i
postaje vrlo velika ravnica i tako se priprema da primi sveti Grad u kojemu je
Božji raj, Edemski vrt, koji je bio uzet na Nebo posle čovekovog prestupa. A
sada se spušta zajedno s Gradom, još lepši, još slavnije ukrašen nego onda kada
je bio podignut za Zemlje. Božji grad se spušta i smešta na veliku ravnicu
pripremljenu za njega. Tada Isus napušta Grad okružen vojskom otkupljenih, dok
ga na Njegovom putu prati mnoštvo anđela. Sa zastrašujućom
veličanstvenošću
poziva
mrtve bezakonike da ustanu. Oni se bude iz svoga dugog sna. Ali, kakvog li
strašnog buđenja! Gledaju Božjeg Sina u Njegovom strogom veličanstvu i blistavoj
slavi. Svi oni, čim ga ugledaju, znaju da je to Razapeti koji je umro da ih
spase, da je to Onaj kojega su prezreli i odbacili. Ima ih kao peska na morskoj
obali. Prilikom prvog vaskrsenja svi pravednici su se pojavili u besmrtnom
sjaju, ali prilikom drugog, na svim bezakonicima se vide znaci prokletstva. Svi
izlaze iz grobova onakvi kakvi su ušli u njih. Oni koji su živeli pre Potopa
izlaze kao divovi po rastu, više nego dvostruko viši od ljudi koji sada žive na
Zemlji, i proporcionalno građeni. Naraštaji posle Potopa su niži po rastu. U
toku kasnijih naraštaja dolazilo je do stalnog slabljenja ljudskog organizma i
to je potrajalo sve do poslednjeg čoveka koji je živeo na Zemlji. Razlika između
prvog bezakonika koji je živeo na Zemlji i ljudi poslednje generacije je vrlo
velika. Prvi je bio divovskog rasta i pravilno građen – poslednji se pojavio kao
pognut, patuljast, nejak, izopačen. Moćna armija careva, ratnika, državnika i
plemića pa sve do poslednjeg najslabijeg okupila se na opustošenoj Zemlji. Dok
gledaju Isusa u svoj Njegovoj slavi, obuzima ih strah i zato pokušavaju da se
sakriju od Njegove zastrašujuće prisutnosti. Oni su savladani Njegovom
neodoljivom slavom i primorani da jednoglasno uzviknu: 'Blagosloven koji dolazi
u ime Gospodnje!' " (3SG 83-85)
"Razmisli
o čudesnoj snazi našeg Boga, i prizovi u sećanje Njegovu ljubav prema grešnom
čoveku. On je zaista tako voleo svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao da
nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni. Kako bi čovek, za
kojega je Bog toliko učinio, za kojega je Hristos dao svoj život, mogao i dalje
da živi u svojoj izopačenosti? Možemo li se čuditi što će na kraju hiljade
godina svi koji su odbili da ga prihvate biti uništeni ognjem s neba izvan
Božjeg grada? Bog objavljuje da će tako biti. On kaže: 'Evo, ide dan Gospodnji
ljuti s gnevom i jarošću da obrati
zemlju u pustoš i grešnike da
istrebi iz nje... pohodiću vasiljenu za zloću i bezbožnike za bezakonje; i
ukinuću razmetanje oholih, i ponos silnih oboriću.' (Isaija 13,9-11) " (GCB
1897, 80)
Badina, Joel. "Le Millenium d' Apocalypse 20,4-6:
Etat de la question: proposition d'
interpretation." M.Th. thesis, Faculte Adventiste de Theologie,
1983.
Barr,
David L. "The Apocalypse as a
Symbolic Transformation of the World. Interpretation 38. (Januar 1984)
39-50.
Berkouwer,
G.C. The Return of Christ. Grand Rapids: Eerdmans,
1972.
Boettner,
Loraine. The Millennium. Philadelphia, Presbyterian and Reformed
Pub. Co. 1957.
Caird,
G.B. A Commentary on the Revelation
of Saint John the Divine, Peabody,
Mass. Hendrickson,
1987.
Clouse,
Robert G. ed. The Meaning of the Millennium: Four
Views. Dpwners Grove, Ill. Inter Varsity,
1977.
Danielou,
Jean. The Theology of Jewish
Christianity. Translated and edited
by John a. Baker. A History of the Early Christian Doctrine Before the Council of Nicaea. 1. London:
Barton, Longman and Todd, 1964.
Erickson,
Millard J. Contemporary Options in
Eschatology: A SAtudy of Millennium. Grand Rapids: Baker,
1977.
Feinberg,
Charles L. Millennialism: the Two
Major Views: The Premillennial ans Amillennial Systems of Biblical
Interpretation Analyzed and Compared. 3rd ed. Chicago: Moody,
1980.
Froom,
LeRoy. The Prophetic Faith of Our
Fathers. 4 vols. Washington D.C.
Review and Herald 1950-1954.
Gladson,
Jerry. "The Significance of the
Millennium. Adventist
Review, 16. novembar 1980.
_________ "William Miller and the Triumph of
Premillennialism. Adventist Review,
9. novembar 1989.
Gullon,
David P. "An Investigation of Dispensational
Premillennialism: Analysis and Evaluation of the Eschatology of John F.
Walvoord, Ph.D. dissertation, Andrews University, 1992.
Hoekema,
Anthony A. The Bible and the
Future. Grand Rapids: Eerdmans,
1979.
Ladd,
George Eldon. A Theology of the New
Testament, Rev. ed. Grand Rapids: Eerdman, 1993.
________ The Blessed Hope. Grtand Rapids:
Eerdmans, 1956.
LaRondelle, Hans
K. The Israel of God in
Prophecy. Berrien Springs, Mich.
Andrews University Press, 1983.
_______ The Millennium: Its Old Testament Roots,
Ministry, septembar, 1982.
Mealy, J.
Webb. After the Thousand Years:
Ressurection ang Judgment in Revelation 20. Journal for the Study of the New Testament. Supplement Series 70, Sheffield,
England, JSOT, 1992.
Nichol,
Francis D. The Midnight Cry. Washington D.C. Review and Herald,
1944.
_______ Reasons for Our Faith. Washington D.C. Review and Herald,
1947.
Rice,
Richard. "The Mission of the
Church, Eschatology and the Sabbath." Journal of Adventist Education 51.
(Februar-mart 1989) 17-30.
Ryrie,
Charles C. Dispensationalism Today.
Chicago, Ill. Moody,
1965.
Smith,
Uriah. Daniel and Revelation. Battle Creek, Mich. Review and Herald,
1897. ( Nekoliko puta ponovljeno izdanje do sada!)
Strand,
Kenneth A. Interpreting the Book of
Revelation. Naples, Fla. Ann Arbor, 1979.
________ "What the Millennium Means to Me" Adventist Review, 12. mart,
1987.
Tenney,
Merrill C. Interpreting
Revelation. Grand Rapids, Eerdmans,
1959.
Torrance,
T.F. The Apocalypse Today. Grand Rapids, Eerdmans,
1959.
White, James. Bible Adventism. Battle Creek, Mich. eventh-Day- Adventist Pub. Assn. 1870; reprinted: Nashville: Southern Pub. Assn. 1972.