| < 25 Poglavlje | Sadržaj | 27. Poglavlje > |
Deguk Nam (Daegeuk Nam)
Očekivanje
da će Bog nagraditi one koji čine dobro na Zemlji postoji u skoro svim kulturama
i svim narodima ljudskog roda. Biblija objavljuje vrlo jasno učenje o tom
pitanju. Nastaće nova Zemlja, nova i po vremenu i po obliku, različita od
sadašnje. Na novoj Zemlji biće osnovano novo i večno carstvo kojim će vladati
Car nad carevima. Podanici toga carstva biće oni koji su spaseni od greha uz
pomoć Božjeg plana spasenja.
Osnivanje
toga carstva će predstavljati ostvarenje večnog zaveta između Boga i ljudskih
bića. Ovo večno carstvo je stvarno mesto; ono je nagrada i konačni dom
otkupljenih. To je i konačni cilj evanđelja i istorije spasenja. U njemu će se
ispuniti božanska obećanja svetu i svrha Hristovog dolaska na ovaj
svet.
A. Boravište
otkupljenih u Starom zavetu
4. Carstvo onih koji
služe Bogu
B. Boravištre
otkupljenih u Novom zavetu
III. Značenje
doktrine o carstvu
A. Ispunjenje Božje
namere prilikom stvaranja
B. Ostvarenje Božjeg
zaveta i obećanja
C. Ostvarenje
Hristove poruke i službe
D. Duhovni uticaj na
hrišćanski život
A. Nebesko boravište
– stvarno mesto
F. Više obrazovanje u
budućem životu
G. Skladan društveni
život i beskrajno umnožavanje znanja
L. Srećna,
sjedinjena porodica
N. Božji grad za one
koji drže zapovesti
Reč "nebo"
u prevodima Biblije obično je prevod jevrejske reči "šamayim" i grčke reči
"ouranos". Obe reči znače: "ono što je visoko" ili "ono što je
iznad".
Sama reč
"nebo" u Bibliji se upotrebljava da označi jedno od tri važna područja: (1)
atmosfersko nebo koje je neposredno iznad nas; (2) astronomsko ili zvezdano nebo
i (3) Božje boravište. Atmosfersko nebo je prostor koji neposredno okružuje Zemlju,
tehnički poznato kao troposfera, prostor u kojemu se kreću ptice (1. Mojsijeva
1,20; Jeremija 4,25). To je i područje kiše i snega (1. Mojsijeva 7,11; 5.
Mojsijeva 11,11; Isaija 55,10), oblaka i vetra (Psalam 78,26; 147,8).
Astronomsko ili zvezdano nebo predstavlja prostor kojim orbitiraju Sunce, Mesec
i zvezde (1. Mojsijeva 1,14.16.17; 22,17; Isaija 13,10; Matej
24,29).
Prilikom
posvećenja Hrama, Solomun se molio Bogu: "Gospode Bože Izrailjev! Nema Boga
takvoga kakav si ti gore na nebu ili dole na zemlji... ali, hoće li Bog doista
stanovati na zemlji? Eto, nebo i nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti, a
kamo li ovaj dom što ga sazidah!" (1. Carevima 8,23-27; 2. Dnevnika 2,6; 6,18).
Ipak, Biblija jasno i ponovljeno tvrdi da Bog stanuje na nebesima. On gleda dole
iz svog svetog stana, sa Neba, i blagosilja svoj narod (5. Mojsijeva 26,15;
Psalam 53,2; Isaija 63,15). Kada se Njegova deca mole okrenuta Hramu, On ih čuje
na Nebu, i oprašta im (1. Carevima 8,30.39.43.49). U vreme Jezekije "ustaše
sveštenici i Leviti i blagosloviše narod, i uslišen bi glas njihov, i molitva
njihova dođe u stan svetinje Gospodnje, na nebo." (2. Dnevnika 30,27) Psalmista
kaže: "Gospod je u svetom dvoru svome, presto je Gospodnji na nebesima." (Psalam
11,4), "Gospod na nebesima postavi presto svoj, i carstvo njegovo svime vlada."
(Psalam 103,19). Isus stalno govori o "Ocu koji je na nebesima" (Matej 5,16.45;
Marko 11,25). Svi ovi tekstovi svedoče da je "Nebo" božansko boravište, stan
Boga živoga, koje apostol Pavle opisuje kao "treće nebo" ili "raj" (2.
Korinćanima 12,2.3).
Reč
""Nebo" ne označava samo mesto na kojemu Bog boravi, to nije samo mesto na
kojemu se nalazi Njegov presto, već je Nebo Njegov stvarni presto (Isaija 66,1),
ono je simbol Njegovog autoriteta. U tom smislu se reč Nebo upotrebljava i kao
simbolička oznaka za Boga. Posebno
se u judaizmu posle vavilonskog ropstva ovaj pojam upotrebljavao kao
opisni naziv umesto božanskog imena "YHVH" ili kao sinonim za Boga, odražavajući
tako jevrejsko ustručavanje da izgovore božansko ime. U Novom zavetu se ova
pojava zapaža u izvesnoj meri. U priči o izgubljenom sinu, pokajnik kaže svome
ocu: "Sagreših Nebu!" (Luka 15,18.21), ustvari, sagreših Bogu! I Isus se
poslužio rečju Nebo kao sinonimom za Boga kada je rekao: "I koji se kune nebom,
kune se prestolom Božjim, i onim koji sedi na njemu!" (Matej 23,22) Ovde je sam
Bog predstavljen svojim mestom boravka.
U
savremenom jeziku pojam "Nebo" se upotrebljava na isti način kao i u Bibliji.
Osim toga, naravno, "Nebo" se često shvata i kao mesto na kojemu će otkupljeni
primiti svoju nagradu posle vaskrsenja. Iako ova upotreba pojma "Nebo" kao
boravišta otkupljenih nije biblijska, zamisao o stvarnom mestu na kojemu će
otkupljeni živeti zajedno s Bogom – često se to mesto naziva "nova Zemlja" -
zaista je biblijskog porekla i o njoj ćemo govoriti u sledećem delu ove
rasprave.
Stari i
Novi zavet često govore o nagradi pravednika. Tako Pavle piše Rimljanima da će
Bog dati večni život "onima, dakle, koji su trpljenjem dela dobroga tražili
slavu i čast i neraspadljivost, život večni." (Rimljanima 2,7) Međutim, pre nego
što počnemo istraživati šta Biblija govori o ovoj temi, treba da razmotrimo
vreme koje će otkupljeni provesti na ovom slavnom mestu.
Biblija
jasno kaže da u smrti ljudska bića spavaju snom bez svesti (Vidi Smrt I. C. 4!).
To stanje će potrajati sve do vaskrsenja (Vidi Vaskrsenje I. A!). Mrtvi ne
postoje sve dok ih trube vasksenja ne vrate u život. Prema tome, nagrada svima,
i pravednima i nepravednima, biće data tek prilikom vaskrsenja, prvoga ili
drugoga (Vidi Drugi dolazak I.G.2; Milenijum I.C.I.3!). Zamisao da mrtvi primaju
nagradu neposredno posle smrti protivi se biblijskom učenju o nagradi
pravednika, koju će primiti prilikom Hristovog drugog
dolaska.
Prema
Bibliji, otkupljeni će milenijum provesti na Nebu (Vidi Milenijum I.C.2!). Posle
toga, oni će se, zajedno sa nebeskim Gradom, vratiti na Zemlju, na kojoj će
živeti večno. Ta obnovljena Zemlja je tema preostalog dela ovog
poglavlja.
Među
obećanjima koja su bila data izrailju, nekoliko se intenzivno bave obnovljenom
Zemljom pod vlašću obećanog Mesije. Ta obećanja opisuju zadovoljne stanovnike u
prekrasnoj zemlji, u kojoj je sve spokojno i dobro. Ona opisuju ono što se moglo
ostvariti da je Izrailj ispunio svoje zavetne obaveze (5. Mojsijeva
28,1.2.13.14). U stvarnosti, zbog svoga otpada i buntovničkog držanja u toku
stoleća, držanja koje je svoj vrhunac dostiglo odbacivanjem Isusa kao Mesije,
Izrailj je izgubio pravo na ispunjenje tih uslovljenih proročanstava o sjajnom
blagostanju. Hrišćanska Crkva je sada zauzela mesto Izrailja, kao duhovna
zajednica. Opomene i proročanstva upućeni Izrailju, sada se mogu primeniti na
hrišćansku Crkvu (Vidi Apokaliptičko II.B.1; Ostatak/Tri anđela I; 4BC 25-38). I
zato, iako su se starozavetna proročanstva o obnovljenoj Zemlji
prvobitno
odnosila na obnovljenu zemlju Izrailjevu, sada se, u svetlosti novozavetnih
spisa, moraju primeniti na obnovljenu Zemlju kojoj se nadaju hrišćanski
vernici.
Zbog
uslovljene prirode tih proročanstava, sve pojedinosti u njima ne mogu se
primeniti na obnovljenu Zemlju, opisanu u Otkrivenju 21. i 22; međutim, nema
sumnje da su starozavetna gledišta o "novoj zemlji" vrlo slična gledištima koje
nalazimo u Novom zavetu i da se mogu slobodno primeniti na večni dom
otkupljenih. Zato ćemo razmotriti nekoliko aspekata starozavetnih tekstova o
"novoj zemlji".
Isaija je
objavio božansku odluku: "Jer, gle, ja ću stvoriti nova nebesa i novu zemlju, i
što je pre bilo neće se pominjati niti će na um dolaziti." (Isaija 65,17; 42,9;
43,19; 66,22) Po prvobitnoj nameri, tebalo je da Hanan bude na čudesan način
obnovljen. "Ono što je pre bilo", žalosne uspomene na ropstvo i tlačenje,
trebalo je da bude zaboravljeno. Prema rečima F. Delića (F. Delitzsch): "Gospod
će stvoriti nova nebesa i novu zemlju koja će tako začarati ljude svojom
slavom, tako potpuno zadovoljiti
sve njihove želje, da se niko neće ni sećati onoga što je pre bilo niti će
poželeti da se staro vrati!" (2, 464)
Ne samo da
će nebesa i Zemlja biti obnovljeni; i duh stanovnika obnovljene Zemlje biće nov.
Bog će im dati novo srce i novi duh (Jezekilj 11,19; 18,31; 36,26) umesto
njihovog starog okamenjenog srca. Na tom novom srcu biće napisani zakoni Božjeg
novog zaveta (Jeremija 31,31-34).
Car nove
Zemlje biće Mesija, Davidov potomak (Isaija 11,1; Jeremija 33,17). On će sedeti
na Davidovom prestolu i biti osnažen Gospodnjim Duhom ((Isaija 11,1-3). Njegovo
carstvo, u stvari Njegova vladavina i suđenje, biće obeleženo "pravednošću" i
"vernošću" (Isaija 11,5).
Mesijanski
vladar se potpuno razlikuje od svih zemaljskih i prolaznih careva i upravitelja.
Osnovno značenje pojma "pravednost" (sedeq) može se opisati kao (1) odanost ili
vernost zajednici; (2) pravičnost, primenjivanje onoga što je propisano zakonom,
u ovom slučaju Božjim zakonom. Kada Gospod sudi svetu "po pravdi" ((Psalam9,4.8;
Isaija 11,4.5), On u stvari usmerava i održava svet u skladu s božanskim redom,
koji je moralno na visini i pravedan po svojoj prirodi. Pravednost obuhvata
zavetni odnos, Božje postupanje prema svome narodu, odnos koji je uvek na
njihovo dobro i u skladu s onim što im je obećao. Pravednost i vernost su temeljna načela na kojima će biti
osnovana Božja vladavina na obnovljenoj Zemlji.
Tekst u
Zahariji 12-14. opisuje Mesijino pobedonosno uplitanje u ljudsku istoriju. Dan
Gospodnji, poslednja bitka svih naroda protiv Jerusalima, opisan je u 14,1-8.
dok sledeći stihovi opisuju uspostavljanje mesijanskog carstva:"I Gospod će biti
car nad svom zemljom, u onaj dan biće Gospod jedan i ime njegovo jedno."
(Zaharija 14,9) Ovde je najavljena neograničena vladavina i sveopšte carstvo
mesijanskog Cara.
Prestonica
"nove Zemlje" biće Jerusalim. Prema tekstu u Zahariji 14, topografske promene,
uključujući i raspadanje Maslinske gore (Zaharija 14,4), omogućiće proširenje,
utvrđivanje i proslavljanje Jerusalima (Zaharija 14,10). Grad će biti pun
stanovnika, prokletstvo će biti podignuto i "Jerusalim će stajati bez straha"
(Zaharija 14,11).
"Gora doma
Gospodnjega" biće utvrđena "uvrh gora i uzvišena iznad humova" (Isaija 2,2).
"Gospod nad vojskama" vladaće na brdu Sionu (Isaija 24,23); i radovaće se
stanovnicima gradskim (Isaija 65,19). Zbog Gospodnje prisutnosti u Gradu, "gora"
će biti sveta i grad veran
(Zaharija 8,3). U ovaj sveti grad, u kojemu Gospod stanuje i "riče" iz
Hrama, nijedan stranac ili nečist neće smeti da uđe (Isaija 52,1; Joilo
3,16.17), ali će u njega dolaziti svi narodi, donoseći sa sobom svoje bogatstvo
(Isaija 60,11), sa željom da se nađu u Božjoj prisutnosti ((Jeremija
3,17).
4.
Carstvo onih koji služe Bogu
Novi
Jerusalim biće verski centar carstva. U Sion će dolaziti narodi i plemena da se
nauče Gospodnjim putevima, da hode Njegovim stazama (Isaija 2,2.3; Mihej 4,1).
Ostatak Izrailja će se vratiti da se pokloni Gospodu na Njegovoj svetoj gori
(Isaija 27,13). Oni koji ljube Gospoda i drže "subote Njegove" dolaziće da se
poklone u "domu molitve svim narodima" (Isaija 56,6-8). I stranci će biti
dobrodošli (Isaija 66,20). U ovim opisima, služenje Gospodu se okreće oko tri različita praznika.
Tekst u Isaiji 66,23. kaže da će otkupljeni dolaziti "od mladine do mladine i od
subote do subote". Konstrukcija ove rečenice bi se mogla protumačiti na dva
načina. Otkupljeni će dolaziti na praznik, svake mladine i svake subote ili će
dolaziti stalno, od jednog praznika do drugog. Na taj način bi otkupljeni
dolazili svakodnevno da se poklone pred Božjim prestolom. Prvo tumačenje
naglasak stavlja prvenstveno na dane praznika, dok drugo naglašava trajnost
bogosluženja. Dok je prvo tumačenje više u skladu sa značenjem originalnog
jezika, ne bi trebalo isključiti ni duhovno bogatstvo drugog.
Po
Mojsijevom zakonu praznik mladine (4. Mojsijeva 10,10; 28,11-14) obeležavao je
početak novog meseca. Subota je bila svetkovana kao uspomena na stvaranje (1.
Mojsijeva 2,2.3; 2. Mojsijeva 20,8-11) i na oslobođenje Izrailja iz Egipta (5.
Mojsijeva 5,12-15). Pošto će prilikom novog stvaranja nastati novo nebo i nova
zemlja, svakako da je prikladno spominjanje ova dva praznika. Najznačajnije je
svakako što se govori o "svakom telu", svim ljudima, koji će dolaziti da se
poklone Bogu kao Stvoritelju, Spasitelju i Otkupitelju, redovno i
neprestano.
Prema
tekstu u Zahariji 14,16. otkupljeni će dolaziti u Jerusalim na proslavu godišnje
svetkovine Senica. Ova radosna žetvena svetkovina (5. Mojsijeva 16,13-15)
podsećala je Jevreje na Božju zaštitu u toku njihovog lutanja pustinjom (3.
Mojsijeva 23,43). Ona je ukazivala i unapred na okupljanja spasenih i njihovo
slavljenje spasenja na novoj Zemlji. Ovaj praznik govori i o konačnom radosnom
okupljanju i obnavljanju Izrailja.
U tom
budućem carstvu, biće svet Car koji se nalazi usred njega (Isaija 12,6). Isto
tako, i Grad i zemlja biće sveti (Zaharija 2,12); i planina će biti sveta
(Isaija 27,13). Stanovnici Jerusalima biće sveti, očišćeni od svake prljavštine
(Isaija 4,3.4; 33,24); "neće ići po njemu nečisti" putem koji vodi u tu zemlju
(Isaija 35,8). "I oni će se prozvati narod sveti, iskupljenici Gospodnji."
(Isaija 62,12)
Svetost će
prožimati celo carstvo. Zvona na konjima nosiće natpis: "Svetinja Gospodu!"
Sudovi u Gospodnjem domu biće sveti i sudovi za kuhanje biće posvećeni (Zaharija
14,20.21). U nekadašnja vremena kapa Aronova je bila ukrašena zlatnom pločicom
na kojoj su bile urezane reči: "Svetinja Gospodu!" (2. Mojsijeva 28,36) Ova
oznaka, nekada rezervisana samo za prvosveštenika, sada će se moći primeniti na
svakoga i na sve; obuhvataće javni život, verski život i privatni život.
Neće samo
Božji narod biti radostan i veseliti se zbog svega što je Bog stvorio; i sam
Gospod će se "veseliti radi Jerusalima"
i biti radostan sa svojim narodom. Neće više biti u njemu "plača i jauka"
(Isaija 65,17-19). Slepi će videti, hromi skakati, gluhi čuti, nemi pevati
(Isaija 35,5.6). Gradski stanovnici neće se više "zvati ostavljeni" ni
zaboravljeni (Isaija 62,4). Tuga i potištenost biće prognani sa ulica slavnog
Novog Jerusalima. Ova činjenica je bila u oštroj suprotnosti sa stanjem u
Jerusalimu kada je Isaija objavio svoje proročanstvo. U ono vreme asirske čete
su opsedale grad i zahtevale veliki danak od Jezekije (Isaija 36;37). Osim toga,
Isaija je prorekao da će vavilonske čete osvojiti Jerusalim, odvesti njegove
stanovnike u ropstvo i odneti blago iz njegovih riznica (Isaija 39,6.7).
Međutim, Bog je planirao slavnu budućnost za taj grad; koji će postati "krasna
kruna u ruci Gospodnjoj" (Isaija 52,9; 62,1-7). Jedan od razloga za tu radost
biće opravdanje i spasenje Božjeg naroda (Isaija 62,1.2). Ipak, najveći razlog
radosti biće Gospodnja prisutnost u Njegovom narodu.
Preko
Isaije, Bog je obećao da će "natražje" onih koje je Gospod blagoslovio uživati poseban odnos sa svojim
Stvoriteljem: "I pre nego što poviču, ja ću se odazvati!" (Isaija 65,24)
Barijera greha koja je sprečavala vezu sa Bogom (Isaija 59,2) biće uklonjena.
Postojaće blizak odnos i savršena veza između Boga i Njegovog naroda. Nijedan
zahtev neće ostati nezapažen; nikada odgovor neće biti odlagan. Bog će se
postarati za sve što je neophodno za blagostanje i sreću naroda. Gospod će
podići svoje Svetilište usred Izrailja i ono će tu ostati zauvek (Jezekilj
37,28). Kao simbol bogatstva ovog novog nebeskog carstva, Isaija opisuje prijem
i obilnu gozbu (Isaija 25,6).
U tom
radosnom carstvu nestaće svakog traga neprijateljstva ili protivljenja. Sloga i
mir će vladati, ne samo među ljudima, već i među životinjama (Isaija 11,6-9;
65,25). Vuk, nekada najveći neprijatelj jagnjeta, biće mu gost. Nekada
krvožedni
ris, ležaće pokraj maloga deteta i spokojno se odmarati. Lav, car životinja, u
prošlosti surov i ljut, sada će deliti svoj obrok sena s teletom i ugojenim
živinčetom, koje bi nekada rastrgao na komade. Medved je sklopio mir sa kravom;
njihovi mladi leže zajedno ne osećajući ni traga neprijateljstva. Svakako da će
svet biti obnovljen i vraćen u nekadašnje bezgrešno stanje, kada su se sve
životinje hranile zelenom travom (1. Mojsijeva 1,30). Ono što je još značajnije,
malo dete će ih predvoditi bez straha i savršeno sigurno (Isaija 11,6).
Tekst u
Isaiji 11,8. objavljuje još nešto neobično: "I dete koje sisa igraće se nad
rupom aspidinom, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije
vasilinske." Iskonsko neprijateljstvo između čoveka i zmije – "prvo od svih
neprijateljstava, kojim je čovekov odnos sa celim životinjskim svetom zaista bio
izbačen iz kolotečine" (Young 389) – biće izbrisano. "Najbespomoćnijem od svih
ljudskih bića, detetu koje je tek odbijeno od prsiju, neće naškoditi ni taj
najveći neprijatelj ljudskog roda." (Young 389) Zmija, predstavnica Sotone,
postaće bezopasna. U isto vreme, Bog će uništiti konačnog neprijatelja: smrt.
"Uništiće smrt zauvek, utrće Gospod Gospod suze sa svakoga lica." (Isaija
25,8)
Kratak
pregled miroljubivosti te prekrasne zemlje objavljuje prorok Isaija: "Neće uditi
ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja
Gospodnjega kao more vode što je puno." (Isaija 11,9; 65,25) Neće biti nepravde,
neće biti straha. Neće biti ni rata, pa čak ni priprema za rat (Isaija 2,4;
Osija 2,18; Mihej 4,3). Vladaće samo miroljubivo zajedništvo ljubavi među svim
stvorenjima i svim narodima pod Mesijinom vlašću. Izrok toga mira je "poznanje
Gospodnje". I teorijsko i praktično, ovo "poznanje" Boga biće tako sveobuhvatno
da će ispuniti Zemlju. Istinsko poznavanje Boga , koji je "Knez mira" (Isaija
9,6), koji stvara i donosi mir (Jovan 14,27; 16,33; Rimljanima 5,1; Kološanima
1,20), koji je Bog mira (1. Korinćanima 14,33), predstavlja preduslov za
uživanje istinskog mira i
sigurnosti na obnovljenoj Zemlji.
Mesijansko
carstvo nije smelo da bude mesto besposličenja. Njegovi stanovnici će graditi
kuće i stanovati u njima (Isaija 65,21.22). Ne samo da će otkupljeni graditi
kuće – skakako da će u to biti uključeno planiranje, zidanje, opremanje,
ukrašavanje – već će imati i zadovoljstvo da žive u kućama koje su sami
planirali i izgradili. Neće biti ni verovnika ni pobednika koji bi ih isterali
iz njihovog zakonski stečenog nasledstva.
Stanovnici
zemlje će sejati i sabirati rod; uživaće plodove svojih ruku (Isaija 62,9;
65,22). Tradicionalne kulture koje su se gajile u Hananu bile su: vinova loza,
smokve (Isaija 65,21; Mihej 4,4) i žitarice (Isaija 62,8.9). Povećana plodnost
zemlje proširiće se i izvan obrađenih njiva. I pustinja će postati plodna
(Isaija 43,19-21), puna drveća (Isaija 41,18.18); pustinja će se "radovati i
procvetati" (Isaija 35,1.6.7), planine će "kapati slatkim vinom" i "humovi će
se topiti od mleka" (Joilo 3,18;
Amos 9,13).
Preko
proroka Isaije Bog objavljuje trajnost svoga novog stvaranja i naroda koji će
živeti u toj zemlji (Isaija 65,23). I kao što će nova Zemlja i nova nebesa
stajati večno, tako će večno trajati i narod koji na njoj živi. Stanovnici te Obećane zemlje biće
dugovečni: stari ljudi i žene sedeće na ulicama, a deca će se ugrati oko njih
(Zaharija 8,4.5). Smrtnost dece – uobičajeni problem antičkog sveta – neće
postojati: onoga koji bi umro u stotoj godini života smatrali bi mladim (Isaija
65,20), skoro detetom.
Kada se
primeni na očišćenu i svetu i obnovljenu Zemlju, elemenat smrti u Isaiji 65,20.
i 66,24. nikako se ne uklapa, jer je smrt prognana iz stanova otkupljenih
(Otkrivenje 21,4). Oba teksta se, dakle, odnose da ono što je moglo da bude, ali
se nikada nije dogodilo.
B. Boravište
otkupljenih u Novom zavetu
Isusovo
učenje o nagradi otkupljenih u velikoj meri je bilo prirodni nastavak
starozavetnih učenja koja smo upravo proučili. Međutim, pisci Evanđelja
stavljaju snažan naglasak na "carstvo"", koje se zove ili "carstvo nebesko" (32
puta u Mateju, a nijednom u Luki) ili "carstvo Božje" (32 puta u Luki i četiri
puta u Mateju). Da su oba pojma ista po značenju vidi se po njihovoj paralelnoj
upotrebi (Matej 13,11. i Luka 8,10; Matej 10,7. i Luka 9,2). Iako se ponekad
čini da je carstvo duhovno područje (Matej 13), nema nikakve sumnje da se radi o
stvarnom mestu u kojemu živi Božji narod. Na primer, u carstvo se ulazi (Matej
5,20; 18,3; 19,23; Marko 9,47; Luka 18,25). "Carstvo Božje" je stvarno mesto
na kojemu će Isus ponovo jesti i
piti sa svojim učenicima (Marko
14,25; Luka 22,16.18).
U
Evanđeljima Isus često govori o "nebu", ali ne samo kao o Božjem boravištu
(Matej 6,9) ili mestu odakle je došao (Jovan 6,51), već i kao o mestu na kojemu
će otkupljeni primiti svoju nagradu: "Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima!" (Matej
5,12; Luka 6,23) Govoreći o toj nagradi, Isus se služi slikom nebeske gozbe, na
kojoj će spaseni neznabočci sedeti "za trpezom sa Avraamom i Isakom i Jakovom u
carstvu nebeskome" (Matej 8,11; Luka 13,28; 14,15). "Mesijanska gozba" je
starozavetni simbol (Isaija 25,6) koji se pojavljuje i u međuzavetnoj literaturi
(3. Enohova 48,10) i predstavlja savršeno zadovoljstvo koje će uživati
otkupljeni – uključujući i neznabošce. Osim toga, Isus je obećao da će "krotki
naslediti zemlju" (Matej 5,5).
"Večni
život", suprotnost večnom prokletstvu, zauzima istaknuto mesto u Isusovom učenju
((Matej 25,46). Oni koji su izgubili porodicu zbog vernosti Isusu, primiće "na
onome svetu život večni" (Marko 10,30; Luka 18,30). Ista misao se pojavljuje i u
najomiljenijem biblijskom tekstu: "Jer Bogu tako omile svet da je i sina svojega
jedinorodnoga dao da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni!"
(Jovan 3,16) Iako bismo s pravom mogli da prigovorimo da "večni život" počinje
već ovde i već sada, Isus taj pojam upotrebljava ukazujući na "vreme koje će
doći", na vreme kada će spaseni učestvovati u slavi nebeskog
carstva.
U Jovanu
14,2.3. Isus izjednačuje Nebo, Božje boravište, sa mestom na kojemu će Njegovi
učenici biti dočekani s dobrodošlicom. On sam će im tamo pripremiti stanove i
tako im omogućiti da žive s Njime.
U Pavlovim
Poslanicama nema nekog potanjeg opisa mesta na kojemu će otkupljeni boraviti.
Međutim, nema nikakve sumnje u njihovu nagradu: "Onima, dakle, koji su
trpljenjem dela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni!"
(Rimljanima 2,7) U stvari, "stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi
koja će nam se javiti" (Rimljanima 8,18).
Osim toga, ta slavna nagrada je večna (Rimljanima 6,23; 2. Korinćanima
4,18; 2. Timotiju 2,10). Ta večna nagrada je "nada ostavljena vama na nebesima"
(Kološanima 1,5) ili "obećanje večnoga nasledstva" (Jevrejima
9,15).
Iako u 1.
Korinćanima 2,9. Pavle opisuje veličinu Božjeg plana spasenja, nema nikakve
sumnje da bi se taj Pavlov opis večne slave koja očekuje Božju decu slobodno
mogao nazvati i pesmom zahvalnosrti i slavljenja: "Što oko ne vide, i uho ne ču,
i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube!" Sam Pavle je bio
siguran da će se naći na tom mestu, da će biti spasen za "nebesko carstvo" (2.
Timotiju 4,18).
I Petar se
pridružuje Pavlovom optimizmu kada je reč o "nasledstvu nepropadljivom, koje
neće istrunuti ni uvenuti, sačuvanom na nebesima" za otkupljene (1. Petrova
1,4). Njegovi čitaoci treba da se "zacelo nadaju blagodati koja će im se prineti
kada dođe Isus Hristos" (1. Petrova 1,13). U svojoj Drugoj poslanici apostol
vrhunac svoga vatrenog opisivanja poslednjeg dana dostiže obećanjem o "novom nebu i
novoj zemlji, gde pravda živi", gde će, očigledno, živeti pravednici (2. Petrova
3,11-13).
Jovanova
proročka knjiga sadrži niz obaveštenja o novoj Zemlji. I nje saznajemo i za
milenijum i za osobine onih koji će naslediti novu Zemlju.
a. Milenijum. Podroban opis
milenijuma pojavljuje se u posebnom poglavlju. Ovde će biti dovoljno da
naglasimo da će u toku tih hiljadu godina otkupljeni sa Zemlje, i oni koji
vaskrsnuli i oni koji su živi dočekali Hrista, biti sa Gospodom na Nebu (1.
Solunjanima 4,16.17). Prilikom svog drugog dolaska Isus će poslati "anđele svoje
s velikim glasom trubnim i sabraće izabrane njegove od četiri vetra, od kraja do
kraja nebesa" (Matej 24,31). On će otkupljene odvesti "u kuću oca svojega" koju
je pripravio za njih (Jovan 14,2.3). Oni koji su vaskrsnuli u prvom vaskrsenju
biće u nebeskom carstvu "sveštenici Bogu i jagnjetu i carovaće s njime hiljadu
godina" (Otkrivenje 20,4.6).
b. Kvalifilkacije za ulazak u
novu Zemlju. U Otkrivenju
nalazimo obaveštenje o osobinama onih koji su se pokazali dostojni da žive na
obnovljenoj Zemlji i onih koji su sami sebe isključili iz Božjeg
carstva.
Stanovnici su
pobednici. "Koji pobedi daću mu da jede od drveta životnoga koje je nasred raja
Božjega." (Otkrivenje 2,7) Nad pobednikom druga smrt nema vlasti (Otkrivenje
2,11). On dobija i novo ime (Otkrivenje 2,17). Pobednici su odeveni u belinu i
nalaze se uz Hrista (Otkrivenje 3,5); ustvari, sede s Njime na Njegovom prestolu
(Otkrivenje 3,21). Oni koji su pobedili zver i ikonu njenu stoje kraj staklenog
mora i pevaju pesmu Mojsija, sluge Božjega (Otkrivenje 15,2.3). Pošto je opisao
atmosferu na novoj Zemlji, Jovan ponavlja Isusov opis njenih stanovnika: "Koji
pobedi dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti moj sin." (Otkrivenje
21,7)
Svi oni koji žive
na novoj Zemlji zapisani su u "životnoj knjizi Jagnjetovoj" (Otkrivenje 21,27).
Ova knjiga se jednom pojavljuje u Pavlovim spisima (Filibljanima 4,3) i šest
puta u Otkrivenju. To je jedna od knjiga na temelju kojih se obavlja suđenje
(Otkrivenje 20,12). U njoj su zapisana imena onih koji su svoj put predali
Hristu, koji nisu povezani sa zverju (Otkrivenje 13,8; 17,8). Pobednikovo ime
nije izbrisamo iz ove knjige (Otkrivenje 3,5). Usko povezana sa idejom o
upisivanju nečijeg imena u knjigu života je i zamisao izražena u Otkrivenju
22,14: "Blago onima koji su oprali haljine svoje da im bude vlast na drvo života
i da uđu na vrata u grad." (po engleskom originalu) U Otkrivenju 7,14. dobijamo
nešto više podataka o pranju odeće: "Opraše haljine svoje i ubeliše haljine
svoje u krvi jagnjetovoj." Na drugim mestima u Novom zavetu, vernici su
"opravdani" (Rimljanima 5,9), "otkupljeni" (Efescima 1,7), "približeni"
(Efescima 2,13), "pomireni"
(Kološanima 1,20) Hristovom krvlju, prolivenom na Golgoti. Poslanica Jevrejima
ističe da je Božji narod "očišćen" (Jevrejima 9,14), da je dobio oproštenje
(Jevrejima 9,22) zaslugom Hristove krvi. Odenuti se u haljinu Hristove
pravednosti je najvažniji uslov za ulazak u nebesko carstvo (Matej
22,1-14).
Stariji prevodi,
povodeći se za nekim starim rukopisima, tekst u Otkrivenju 22,14. prevode
drukčije: "Blago onima koji tvore zapovesti njegove da im bude vlast na drvo
života i da iđu na vrata u grad." Iako se prevod "oprali haljine svoje" može
podržati tekstovima originala, lako se može shvatiti kako je u toku prepisivanja
grčkih tekstova moglo doći do ove promene. Međutim, mora se priznati da ove dve
misli uopšte ne isključuju jedna drugu. Držanje zapovesti je znak da neko
poznaje, sledi i voli Učitelja (Jovan 14,15).
Kao grešnici
isključeni sa nove Zemlje i osuđeni na smrt u ognjenom jezeru posebno se
navode kukavice, nevernici,
pokvareni, ubice, bludnici, vračari, idolopoklonici i lažljivci (Otkrivenje
21,8). Ovom spisku tekst u Otkrivenju 22,15. dodaje i "pse" – besramnike i
svakoga "koji ljubi i čini laž". Temelj ovog isključenja je naveden u Otkrivenju
21,27: "I neće ući u njega ništa pogano!"
Slika objavljena u
Otkrivenju o tome ko će i ko neće ući u nebesko carstvo slaže se sa slikom koja
se može naći na drugim mestima u Bibliji. David opisuje čoveka koji će moći
boraviti na svetoj gori Božjoj: "Ko hodi bez mane, tvori pravdu i govori istinu
iz srca svojega. Ko ne opada jezikom svojim, ne čini drugome zla, i ne ruži
bližnjega svojega." (Psalam 15,2.3) I Isaija opisuje one koji će stanovati "na
visini": "Ko hodi u pravdi i govori što je pravo; ko mrzi na dobitak od nasilja;
ko otresa ruke svoje da ne primi poklona; ko zatiskuje uši svoje da ne čuje za
krv; i zažima oči svoje da ne vidi zla." (Isaija 33,15) U jednome od svojih
uslovljenih proročanstava o onome što je Izrailj mogao da postigne, i što će se
ostvariti tek na novoj Zemlji, Isaija naglašava da će "nečisti" biti izbačeni
(Isaija 35,8). Iako izraženi na ponešto različit način, uslovi koje je Isus
postavio za ulazak u svoje nebesko carstvo usko su povezani sa uslovima u
Otkrivenju. Pravednost otkupljenih mora da bude veća od pravednosti "farizeja i
književnika" (Matej 5,20); vernici ne mogu samo na temelju svojih reči steći
pravo na ulazak u Božje carstvo (Matej 7,21); u njega će ući samo oni koji su po
duhu slični deci (Matej 18,3).
c. Opis nove Zemlje
Poslednja dva
poglavlja Otkrivenja sadrže veliki
broj podataka o novoj Zemlji. Dodatne informacije se mogu naći i u drugim
delovima Otkrivenja (Otkrivenje 3,5.12.21; 14,3; 15,2-4).
Prema Jovanovim
navodima, nova Zemlja će nastati posle milenijuma, pošto Zemlja koju danas
poznajemo bude očišćena ognjem (Otkrivenje 21,1): "I ja Jovan videh grad sveti,
Jerusalim nov, gde silazi od Boga sa Neba!" Prema tome, možemo zaključiti da se
radi o prestonici Božjeg carstva, o Božjem boravištu. Pošto sveti grad siđe na
Zemlju, i Bog će premestiti svoje boravište na novu Zemlju, među otkupljene
(Otkrivenje 21,2.3.9).
Novi Jerusalim
(Otkrivenje 3,12; 21,2), nazvan i "grad Boga mojega" (Otkrivenje 3,12) i "sveti
grad" (Otkrivenje 21,2.10) je istovremeno i "Sionska gora, grad Boga živoga,
Jerusalim nebeski (Jevrejima 12,22). Grad je prekrasan, "pripravljen kao nevesta
ukrašena mužu svojemu" (Otkrivenje 21,2). On blista "kao dragi kamen, kao kamen
jaspis svetli" (Otkrivenje 21,11). U ovom trenutku postajemo svesni
ograničenosti ljudskog razuma; mi nismo u stanju da shvatimo ono što još nikada
nismo videli. Ipak, verom
prihvatamo da je taj grad neuporedivo lep, lepši od svakog
drugoga.
Grad je kvadratnog
oblika i veoma veliki. Mera grada nam je objavljena kao 12 hiljada stadija. Da
li se radi o jednoj stranici kvadrata ili o obimu grada nije sasvim jasno. Ako
se zna da jedan stadijum ima 185 današnjih metara, tada bi dužina svake strane
grada bila 2,220 kilometara. Čak i da je data samo mera obima grada, koja se u
stara vremena često navodila, obim od 2.220 kilometara bi govorio da se radi o
vrlo velikom gradu. Da bi slika postala još složenija, kaže se da je "dužina i
širina i visina jednaka" (Otkrivenje 21,16). Učinjeni su mnogi pokušaji da se
objasne ove dimenzije. Neki su predložili da mere treba shvatiti kao "anđeoske
mere" (Otkrivenje 21,17), ali to ne rešava zagonetku. Drugi su smatrali da reč "jednaka"
(isos) treba shvatiti kao "proporcionalna". Ima i onih koji misle da je obim
temelja zidina isti kao i obim krune zidina. Bilo kako bilo, ljudski razum nije
u stanju da objasni ovaj navod. Teolog
I.T. Bekvit (I.T. Backwith) kaže zato: "Apokaliptičar se bori, ne
gledajući na arhitrektonsku stvarnost, da simbolički izrazi prostranstvo,
savršenu simetriju i sjaj novog Jerusalima." (760)
Zidine grada su
načinjene od jaspisa, apostol navodi i njihovu meru, 144 lakta, i na njima je
bilo 12 vrata—po tri na svakoj strani (Otkrivenje 21,13.17.18). Grčki naziv
"iaspis" izgleda da se odnosi na poluprovidni zeleni dragi kamen, tako ga bar
opisuje rimski prirodnjak Plinije iz prvog stoleća; međutim, možda se ovde
jednostavno radi o providnom kamenu (Jerusalimska Biblija zato prevodi
"dijamant"). U svakom slučaju, kao i u Otkrivenju 4,3. "jaspis" se upotrebljava
da naglasi blistavilo sjaja. Ako se uzme da jedan lakat iznosi 45 centimetara,
144 lakta bi iznosila oko 65 metara. Ova dimenzija se može odnositi i na visinu
ili na debljinu zidina. Svaka od 12 vrata su načinjena od po jednog zrna bisera
(Otkrivenje 21,21) i ostaju otvorena u svako doba, jer u gradu nema noći
(Otkrivenje 21,25). Neki su mišljenja da biseri, pošto nastaju jedino patnjom,
simbolički predstavljaju činjenicu da je i spasenje osigurano patnjama i smrću
Isusa Hrista za nas. I da ponovo naglasimo, ove mere i opis grada nadmašuju moć
ljudskog shvatanja!
Grad je načinjen
od zlata, a njegovi temelji od dragog kamenja. Zlato je opisano kao čisto i "kao
staklo presvetlo" (Otkrivenje 21,21); najneobičnija kombinacija po savremenom
shvatanju, i koja svakako upućuje na sjaj i svetlost. Dvanaest dragih kamenova
je navedeno kao: jaspis, safir, ahat, smaragd, oniks, karneol, hrisolit, beril,
topaz, hrisopras, jacint i ametist (Otkrivenje 21,19.20). Od naziva ovih
dragulja na grčkom jeziku, sedam se pojavljuju i u Septuaginti prilikom
nabrajanja dragulja na naprsniku prvosveštenika (2. Mojsijeva 28,17-20;
39,10-13). Kakva je veza između ova dva niza dragulja nije sasvim jasno. Jovanov
opis svakako da pokušava da opiše slavu i lepotu grada kojega je video i
viđenju.
"I pokaza mi čistu
reku vode života, bistru kao kristal, koja izlažaše od prestola Božjega i
jagnjetova, nasred ulica njegovih i s obe strane reke drvo života." (Otkrivenje
22,1.2) Drvo života, čije stablo se nalazi s obe strane reke, daje svakoga
meseca po jedan od dvanaest vrsta roda; a njegovo lišće služi "za isceljivanje
narodima" (Otkrivenje 22,2). Voda života utoljuje fizičku i duhovnu žeđ
otkupljenih (Otkrivenje 21,6). Rodovi drveta života "sadrže vitalne elemente bez
kojih je ljudski rod ostao još od vremena kada su Adam i Eva morali da napuste
Edemski vrt - sredstva protiv
starenja, iscrpljenosti i jednostavnog umora" (SDA Believe 377; 1. Mojsijeva
3,22).
"I crkve ne videh u njemu, jer je njemu crkva Gospod
Bog Svedržitelj i Jagnje." (Otkrivenje 21,22) Ovaj navod se ne slaže s navodom u
Otkrivenju 15,5. gde je crkva jasno pokazana. Posle rešenja problema greha, više
nema nikakve potrebe za ceremonijama koje bi zbližavale čovečanstvo sa Bogom.
Potreba za crkvom je prošlost; presto Božji i Jagnjetov sada je dostupan svima
(Otkrivenje 22,3).
U celom ovom
opisu, svetlost igra vrlo značajnu ulogu. Sam grad je načinjen od blistavog
zlata i dragulja, pun je "slave Božje" (Otkrivenje 21,11). Vode reke života su
"bistre kao kristal" (Otkrivenje 22,1) "Onde noći neće biti." (Otkrivenje 21,25;
22,5) Neće biti potrebe ni za Suncem i Mesecom, jer Isus i Otac zrače svom
potrebnom svetlošću (Otkrivenje 21,23).
d. Aktivnosti na novoj Zemlji. Dok Isaija
naglašava poljoprivredne pa čak i trgovačke poduhvate na obnovljenoj Zemlji
(Isaija 60,4-7), Jovan se bavi
bogosluženjima i društvenim aktivnostima. Jedno ne isključuje
drugo.
Prema navodima
Otkrivenja, osnovna aktivnost otkupljenih biće obožavanje Jagnjeta. Slobodni od
"svake prokletinje" (Otkrivenje 22,3), izvan dohvata smrti (Otkrivenje 21,4), u
uskoj zajednici sa Bogom, koji boravi među njima (Otkrivenje 21,3), otkupljeni
padaju ničice u radosnom obožavanju Onoga koji im je omogućio Nebo. To je u
skladu s onim što o bogosluženju govori Isaija 66,22.23.
Grčki glagol,
preveden glagolom "obožavati" u Otkrivenju 22,3. glasi "latreuo", i obično se
upotrebljava kao oznaka bogolsuženja ili službe u Božjem domu (Matej 4,10; Luka
2,37; Filibljanima 3,3; 2. Timotiju 1,3; Jevrejima 8,5; 9,14; 13,10). Pojavljuje
se i u Otkrivenju 7,15. da opiše poklonjenje i službu onih "koji opraše haljine
svoje i ubeliše haljine svoje u krvi jagnjetovoj" (Otkrivenje 7,14).
Pevanje
predstavlja važan deo nebeskog bogosluženja. Sto četrdeset i četiri hiljade
otkupljenih pevaju "kao novu pesmu pred prestolom i pred četiri životinje i pred
starešinama"; to je pesma njihovog iskustva i zato jedino oni mogu da je nauče
(Otkrivenje 14,3). Oni koji su pobedili pevaju pesmu Mojsija i pesmu Jagnjetovu;
njome slave Boga i Njegovu pravednost i svetost (Otkrivenje
15,2-4).
I u toku
milenijuma na Nebu i kasnije na obnovljenoj Zemlji, pravednici učestvuju u
Božjoj vladavini. Oni vladaju "s Hristom" (Otkrivenje 20,4) "u vek veka"
(Otkrivenje 22,5). Oni ne nameću
neki svoj autoritet, već učestvuju u Hristovoj carskoj
vladavini.
Nova Zemlja biće
mesto savršenog zajedništva među otkupljenima i otkupljenih s nebeskim bićima.
Bog će boraviti usred svog naroda; "i gledaće lice njegovo i ime njegovo biće na
čelima njihovim" (Otkrivenje 22,3.4). Prilikom bliskih i srdačnih susreta
otkupljeni grešnici će upoznavati Boga, nesputani nekadašnjim ograničenjima. U
tom odnosu, upoznavaće i Božje puteve (Mihej 4,1.2), Njegovu moć pokazanu prilikom prvog i ponovnog stvaranja. I
tada će biti u stanju da se pridruže starešinama u pesmi: "Dostojan si, Gospode,
da primiš slavu i čast i silu; jer si ti sazdao sve i po volji tvojoj jeste i
stvoreno je." (Otkrivenje 4,11) Osim toga, oni će slaviti i Hristovu dostojnost:
"Dostojan si da uzmeš knjigu i da otvoriš pečate njene, jer si se zaklao i
iskupio si nas Bogu krvlju svojom od svakoga kolena i jezika i naroda i plemena
i učinio si nas Bogu našemu careve i sveštenike i carovaćemo na Zemlji."
(Otkrivenje 5,9.10)
Doktrina o novoj Zemlji i večnom carstvu
ima veliku važnost, ne samo zato što obuhvata i poslednje događaje, već i zato što je povezana s konačnom
etapom istorije spasenja i ciljem otkupljenja. Ona se bavi namerom koju je Bog
imao prilikom stvaranja, Njegovim zavetom i obećanjima, ali i Hristovom misijom
i službom. Ona itekako utiče na naš hrišćanski život na ovoj
Zemlji.
Kada je u početku stvarao ljudska bića,
Bog im je objavio svoju nameru: "Rađajte se i množite se i napunite Zemlju i
vladajte njome" – upravljajte svime što je na svetu (1. Mojsijeva 1,28)! Bog je
prilikom stvaranja želeo da ljudska bića, stvorena po Njegovom obličju, žive
radosnim večnim životom i da na ljubazan način vladaju celim svetom i svim
Njegovim stvorenjima (1. Mojsijeva 1,26.27). Ova prvobitna namera bila je
osujećena padom Adama i Eve u greh. Ipak, Božja volja prilikom stvaranja nije
mogla da bude potpuno onemogućena ili
odbačena. On je objavio plan spasenja da
izbavi ljudski rod od smrti, koja je nastala kao posledica njihovog greha (1.
Mojsijeva 3,15; Rimljanima 6,23; Efescima 2,1). Prema tome, tok istorije
otkupljenja ujedno je i priča o obnavljanju Božjih stvorenja i njihovom vraćanju
iz sadašnjeg moralnog stanja u stanje koje je Bog prvobitno
predvideo.
Prema tome, večno carstvo koje će biti
uspostavljeno na novoj Zemlji predstavlja konačno ostvarenje božanske namere
prilikom stvaranja. Bog je dugo čekao na osnivanje svoga carstva, u kojemu će
Njegova deca moći slobodno i u punoj meri da uživaju sve blagoslove koje im daje
Njegova beskrajna mudrost. Kao što Pavle izjavljuje "da će se i sama tvar
oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božje!" (Rimljanima
8,21) Ne samo da je sve stvoreno očekivalo ovakav razvoj događaja, već je i
ljudski rod kao celina uzdisao u sebi, "čekajući posinjenje i izbavljenje telu
svojemu" (Rimljanima 8,22.23).
Bog će stvoriti novo Nebo i novu Zemlju
(Isaija 65,17), ali nije neophodno da to bude još jedno stvaranje ex nihilo – ni
iz čega. Pojmovi upotrebljeni u 2. Petrovoj 3,7-13. ukazuju na obnavljanje,
ponovno građenje sveta, koje će dovesti do toga da se stari svemir potpuno
očisti i obnovi. U Mateju 19,28. pojam "palingenesia" ukazuje na obnavljanje
sveta, a ne na potpuno novo stvaranje; ta reč se prevodi kao "novi svet", "novo
doba" ili "obnavljanje". Putem ovog ponovnog stvaranja Bog Stvoritelj će konačno
ostvariti svoju prvobitnu nameru koji je imao stvarajući "prvo nebo i prvu
zemlju" (Otkrivenje 21,1). Petar vreme ostvarenja te namere naziva "vremenom
kada će se sve popraviti" (Dela 3,21).
Doktrina o večnom carstvu predstavlja ostvarenje
zaveta i obećanja koja je Bog dao svome narodu u toku starozavetne istorije. Sa
svim svojim proročanstvima i obećanjima, cela Biblija je usmerena prema velikom
eshatološkom događaju, dolasku Mesije i Njegovog carstva.
Mnoga
starozavetna proročanstva ukazuju na kraj vremena, kada će Mesija doći da sedne
na presto nove Zemlje. Mnoga proročanstva u Novom zavetu se bave drugim dolaskom
Isusa Hrista i znacima koji će mu prethoditi. Ta proročanstva su utemeljena na
činjenici da je Bog veran i da nikada neće propustiti da ispuni svoja obećanja.
Bog je Bog pravedne naknade i On će dati slavnu nagradu svojim vernim
sledbenicima koja će daleko nadmašiti sve patnje koje su doživljavali u
sadašnjem vremenu (Rimljanima 8,18).
Isus je
savetovao svojim učenicima: "Nego kada činiš gozbu, zovi siromahe, kljaste,
hrome i slepe; i blago će ti biti što ti oni ne mogu vratiti!" Svoj savet je završio rečima: "Nego će
ti se vratiti o vaskrsenju pravednih!" (Luka 14,13.14) Pavle nas hrabri da
budemo istrajni i čvrsti u svojoj veri, jer nam u Gospodu rad neće biti uzaludan
(1. Korinćanima 15,58). Naš sadašnji život neće biti jedini ukoliko se nadamo u
Hrista (1. Korinćanima 15,19). "Venac pravednosti" je pripravljen kao nagrada
svima onima "koji se raduju njegovu dolasku" (2. Timotiju 4,8), a venac života će biti darovan
svima "koji budu verni do same smrti" (Otkrivenje 2,10). Sva ova obećanja biće
potpuno ostvarena kada se bude uspostavilo večno Božje
carstvo.
C . Ostvarenje Hristove poruke i
službe
Drugi
značajan aspekt večnog Božjeg carstva je činjenica da ono predstavlja ostvarenje
učenja i službe Isusa Hrista. Na vrhuncu svog uvoda u službu Isusa Hrista, Marko
piše sledeće značajne reči: "Dođe Isus u Galileju, propovedajući evanđelje o
carstvu Božjemu i govoreći: naiđe vreme i približi se carstvo Božje, pokajte se
i verujte evanđelje!" (Marko 1,14.15) Kao što teolog G.R. Bisli-Marej (G.R.
Beasley-Murray) zapaža, ovaj tekst treba da "objavi skraćeni tekst evanđelja
koje je Isus propovedao, i kojemu je Isusovo učenje zapisano u Evanđeljima kao
celini predstavljalo tumačenje" (71). I teolog Džon Brajt iznosi sličnu misao:
"Marko na taj način objavljuje da je osnovni cilj Isusovog propovedanja bio da
oglasi dolazak Božjega carstva; bila je to centralna tema kojom se bavio.
Proučavanje Isusovih učenja, onako kako su zapisana u Evanđeljima, može samo da
potvrdi tu činjenicu. U svim prilikama carstvo Božje je bilo na Njegovim usnama,
i uvek se radilo o nečemu što je očajnički važno." (17)
Sinoptička
Evanđelja to jasno iznose u tekstovima koji predstavljaju sažeta ponavljanja
sadržaja i iz kojih se vidi da su evanđelisti videli da je Isusov prvenstveni
cilj da objavi dolazak Božjega carstva (Matej 4,12-17.23; 9,35; Marko 1,14.15;
Luka 4,43; 8,1; 9,2). Mnoge Isusove izreke i priče bave se dolaskom Božjega
carstva. Neka od njih objašnjavaju prirodu Božjega crastva (Matej 13,3-9.31-33.
45-50). Neka objavljuju kako se može ući u Božje carstvo: pravednost vernih mora
da bude veća od pravednosti fariseja i književnika (Matej 5,20) i oni treba da
čine volju Oca svojega na nebesima (Matej 7,21). Druga opisuju važnost Božjega
carstva: bolje je osakatiti sebe i takav ući u Božje carstvo, nego zdrav ostati
izvan njega (Matej 18,8.9), bolje je žrtvovati sve ljudske odnose i sva
zemaljska blaga nego izgubiti Božje carstvo (Mtej 19,29).
Neke
Isusove izreke i priče prikazuju Božje carstvo u sadašnjosti, dok se druge bave
njime kao budućim događajem. Prvo bi se moglo nazvati "carstvom blagodati", a
drugo "carstvom slave". Bilo kako bilo, Božje carstvo je osnovna misao Hristovog
propovedanja. Prema tome, kada se slavno Božje carstvo konačno bude pojavilo na
ovoj Zemlju u bude uspostavljeno zauvek, biće to veliko i slavno ostvarenje
Hristove poruke i Njegove službe.
Doktrina o
novoj Zemlji i večnom Božjem carstvu je veoma značajna, ne samo kao sastavni deo
biblijskih učenja, već i kao važan faktor koji uzdiže hrišćansku veru i nudi
vernicima praktične blagoslove u njihovom duhovnom životu. Ona daje verniku
snagu i hrabrost da izdrži i savlada iskušenja ovoga sveta. Mojsije je izabrao
da strada "s narodom Božjim, nego da ima zemaljsku sladost greha" (Jevrejima
11,25). On je držao ""sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga
Egipatskoga, jer gledaše na platu" (Jevrejima 11,26). Sam Isus je "pretrpeo
krst, ne mareći za sramotu" jer je unapred gledao "određene sebi radosti"
(Jevrejima 12,2). Pavle je obnavljao svoju hrabrost, razmišljajući o budućoj
slavi: "Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja
će nam se javiti!" (Rimljanima 8,18) "Zato da vam se ne dosađuje... jer naša
laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu!" (2.
Korinćanima 4,16.17)
Verovanje
u doktrinu o večnom Božjem carstvu i nagradi koju nudi, donosi radost i nadu
hrišćanima. Pavle kaže: "I ako ostane čije delo što je nazidao, primiće platu!"
(1. Korinćanima 3,14) "Hvalimo se nadanjem slave Božje!" (Rimljanima 5,2)
Vernici mogu radosno dozvoliti da se "razgrabi njihovo imanje" zato što znaju da
imaju "bolje i nepropadljivo na nebesima" (Jevrejima 10,34). Petar nas hrabri:
"Nego se radujte što stradate s Histom da biste, kada se javi slava njegova,
imali radost i veselje!" (1. Petrova 4,13) I sam Isus je rekao: "Radujte se i
veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima!" (Matej
5,12)
Verovanje
u večni život omogućuje čvršći i konstruktivniji odnos i prema ovome životu.
Hrišćanin koji se priprema da živi večno živi ozbiljnijim i poštenijim životom
na Zemlji. Oni koji će ući u večno carstvo već su uspostavili Božje carstvo u
svojim srcima, prihvativši Isusa Hrista kao svog Gospoda i Cara. Kada su
fariseji upitali Isusa kada će doći Božje carstvo, On im je odgovorio: "Carstvo
Božje neće doći da se vidi, niti će se kazati: evo ga onde ili ovde, jer, gle,
carstvo je Božje unutra u vama." (Luka 17,20.21) Izraz "usred vas" ("entos
hymon") neki prevodioci prevode "unutra u vama". Jedino oni koji su već iskusili
"carstvo blagodati" u sadašnjem životu, mogu da naslede i da uživaju "carstvo
slave" posle vaskrsenja.
Konačno,
biblijska istina o obnovljenom Edemu pomaže nam da shvatimo Božji pravi karakter
i Njegovu prvobitnu nameru s kojom je stvorio čoveka. Greh je toliko unakazio i
oštetio ovu Zemlju da sadašnji svet nikako ne može pravilno predstaviti Božji
karakter i Njegov prvobitni plan sa ovom Zemljom. Slika novog Neba i nove
Zemlje, koju otkriva Biblija, mnogo jasnije otkriva Božji karakter. Drugim
rečima, " u onome što je Bog planirao za otkupljene – svet nedirnut Sotoninim
uticajem, svet u kojemu se ostvaruje jedino Božja namera – imamo verniju sliku
Božjeg karaktera." (SDA Believe, 382)
Dok
hrišćanin jasnije sagledava sliku o novom Nebu i novoj Zemlji, biva privučen da
poželi taj bolji svet. Što bolje razume prirodu večnog Božjeg carstva i Božju
volju za otkupljene, to veće postaje značenje molitve Gospodnje: "Da dođe
carstvo tvoje, da bude volja tvoja, kako na nebu tako i na zemlji!" (Matej
6,10)
U svim
kulturama i vremenima, zamisao o nagradi pravednika i kazni bezakonika usko je
povezana sa verovanjem o stanju mrtvih posle smrti. Mi ćemo se ovde baviti
jedino onim što nazivamo "boravištem otkupljenih", mestom na koje će otkupljeni
biti odvedeni posle konačnog vaskrsenja. Iako se često više pažnje posvećuje
kazni bezakonika, nego nagradi pravednika, večno Božje carstvo, obećano
pravednima, u toku svih vekova je predstavljalo sastavni deo hrišćanske
nade.
Stari
Mesopotamci su verovali da su posle smrti ljudska bića osuđena da postoje kao
senke u podzemnom svetu. U toku života malo su šta mogla učiniti da bi sebi
osigurala neko blistavo postojanje posle smrti.
Za stare
Egipćane, smrt je predstavljala samo produženje života onakvog kakvog su
poznavali na Zemlji, s najboljim izgledima da se ispune njihove najveće želje.
Čovek koji bi uspeo da prođe Ozirisov sud ulazio je u Raj: u polja Aalua. Tamo
se predavao uživanjima u jelu, piću i besposlici. Da bi se umrlome osigurao
prolaz na sudu, duga lista dobrih dela koja je učinio i zlih dela koja je
izbegao da učini – Knjiga smrti – obično je stavljana u grob zajedno s
pokojnikom.
Grci su
smatrali da će na kraju života svaka duša biti ili nagrađena ili kažnjena.
Sudije su izricale svoju presudu na raskrsnici puteva, od kojih je jedan vodio
do boravišta blaženih. Nije nam ostala jasna slika o aktivnosti duša na tom
mestu.
Jevrejski
pseudoepigrafički spisi u međuzavetnom razdoblju slede starozavetnu temu o
"novoj Zemlji" (2. Varuh 32,6; 57,2). U 4. Jezdri možemo čitati: "Upravo je za
tebe Raj unapred otvoren, drvo života posađeno, buduće vreme pripravljeno,
obilje osigurano, grad sagrađen, odmor određen, dobro uspostavljeno i mudrost
usavršena."
Knjiga
napisana u drugom stoleću pre Hrista, Knjiga Jubileja, kaže: "Dan novog
stvaranja kada će nebo i zemlja i sva njihova stvorenja biti obnovljeni u skladu
je sa silama neba i u skladu sa celom prirodom zemlje, sve dok se u Jerusalimu,
na brdu Sionu ne podigne Gospodnje svetilište." (1,29) Slične misli nalazimo i u
1. Enohovoj knjizi: "I toga dana, ja ću učiniti da moj Izabranik stanuje među
njima, ja ću preobraziti nebesa i učiniti da postane blagoslov svetlosti zauvek.
Ja ću preobraziti i Zemlju i učiniti je blagoslovom, i navešću moga Izabranoga
da stanuje u njoj. Tada oni koji su činili grehe i zločine neće više stupiti
nogom u nju." (45,4.5) Prema 2. Enohovoj knjizi, mesto pripravljeno za pravedne,
"koji su mučili svoju dušu, koji su okrertali svoje oči od nepravde, i koji su
donosili pravedne sudove" (9,1) "imaće izgled ugodnosti kakav nikada do tada
nije viđen" (8,1). Svakovrsnog zrelog voća, hrane, vrtova i mirisa (8,3) biće
tamo i drvo života nalaziće se na tom mestu (8,3; Testament of Levi
18,11).
Prema
rabinskom judaizmu, pravednici su odlazili u Raj, u Edemski vrt. Mesijanska
vladavina je trebalo da bude politička i fizička Utopija; posle nje bi nastao
budući svet, kada će pravednici sedeti u slavi i uživati sjaj božanske
prisutnosti u svetu čistog duhovnog
sjaja (Vavilonski Talmud, Berakoth, 17a, 34b). Osvrti na taj svet su vezani uz
tekst u Isaiji 64,3. uz priznanje
da niko osim Boga ne može nita
kazati o toj temi.
"Nova
Zemlja" se obično naziva "olam ha-ba" – "svet koji će doći". Ova fraza se prvi
put upotrebljava u 1. Enohovoj 71,15. koja je datirana u drugo ili prvo stoleće
pre Hrista. "Olam ha-ba" dolazi posle vremena Mesije i započinje poslednjim
sudom. Prema Vavilonskom Talmudu, iz trećeg stoleća pre Hrista, rabini su olam
ha-ba ovako opisivali: "U budućem svetu neće biti jedenja i pijenja, ni
razmnožavanja, ni poslova, ni zavisti, ni mržnje, ni takmičenja, već će
pravednici sedeti sa krunama na glavi i gostiti se sjajem božanske prisutnosti."
(Berakoth 17a)
Današnji
Jevreji u različitoj meri prihvataju ta stara učenja. Svetovniji među njima
jedva da veruju u budući svet. Ortodoksni se i dalje drže tog
verovanja.
Na
konačnom sudu, oni koji su dostigli posvećenje, koji poznaju Boga i koji su blizu Njega, dosegnuće
al-Jannah, "vrt", koji je bogat visokim senovitim drvećem. Uživanja pripremljena
za blažene jedva se mogu zamisliti. U tom nebeskom vrtu blaženi se odmaraju na
sofama, odeveni u svilu, uživajući najbolju hranu i piće (Kuran 76,5-22). "U
kome su reke od vode neustajale, i reke od mleka nepromenjena ukusa, i reke od
vina prijatna onima koji piju, i reke od meda proveđenoga i gde ima voća
svakovrsnog i oprosta od Gospodara njihova." (Kuran 47,15)
Za
budiste, a isto tako i za hinduse, o sudbini čoveka posle smrti odlučuje njegova
karma. Prilikom smrti, duša prelazi preko mosta i ulazi u boravište bogova;
dobri lako uspevaju da uđu u nebesko područje, čije su najvažnije karakteristike
svetlost i sjaj. Pošto ovo blistavo stanje nije trajno, nije ni dostojno
čovekovih težnji. Međutim, po narodnom verovanju, oni koji čine dobro očekuju da
će se naći na nekom ugodnom mestu i da će živeti u obilju i
sreći.
U
hinduizmu umrli prolaze pored dve vatre, koje sagorevaju zle, a dobre propuštaju
da uđu u sjaj. Poklonici Rig-Veda preklinju svoja božanstva da im osiguraju
besmrtnost u trećem nebu, u nepropadljivom svetu. Blaženi tamo uživaju večni
život, zahvaljujući svojim ranijim žrtvama i darovima koje su dali sveštenicima.
Umesto svog lomljivog i slabog ljudskog tela dobijaju snažno telo bez
mane.
Verovanje
ranog hrišćanstva u nagradu spasenih malo se razlikuje od biblijskog gledišta.
Spis Didache, s kraja prvog i početka drugog stoleća poziva hrišćane da se mole:
"Seti se, Gospode, svoje Crkve i izbavi je od svakog zla i usavrši je svojom
ljubavlju. Učini je svetom, i prikupi je sa sve četiri strane sveta u svoje
Carstvo koje si pripremio za nju. Neka Blagodat dođe i neka ovaj svet prođe!"
(10,5.6)
Iako se
tvrdi da su Solomunovo delo, Ode Solomunove su ustvari hrišćanska pesmarica iz
prvog ili drugog stoleća posle Hrista. U njoj se govori o nagradi spasenih:
"Blago onima, o Gospode, koji su usađeni u tvojoj zemlji i koji imaju mesto u
tvom Raju!" (11,18) Zatim: "Zaista, ima mnogo mesta u tvom Raju. I ništa u njemu
nije neplodno, već je sve načičkano rodom." /11,23)
Po
verovanjima ranog hrišćanstva, Nebo je mesto na kojemu verni uživaju u životu
punom radosti. Slike iz rimskih katakombi prikazuju nebeski život kao gozbu ili
kao prizor u nekom vrtu. Natpisi na nadgrobnim spomenicima stavljaju mrtve
"osvežene i radosne među zvezde", izražavajući ne samo verovanje u nagradu
pravednih već i u svesno stanje pre vaskrsenja. U Tominom evanđelju iz drugog
stoleća pojavljuje se kratak opis Raja: "Jer imaš pet drveta u Raju koja ostaju
ista u leto i u zimu i kojima lišće ne opada. Onaj koji njih poznaje neće
okusiti smrti." (19)
Za Grgura
Nacijanskog (329-390) vernik ne samo da nalazi olakšanje od nevolja ovog života,
već stiče i potpuno znanje o Bogu i uživa u blizini božanske prisutnosti. U
poemama Jefrema Sirca (četvrto stoleće), Raj ima četiri odeljenja. Njegova
jedina reka teče od prestola u vrtu i deli se na četiri
vodotoka.
Na Istoku,
potpuno spasenje je moralo da čeka sve do dana vaskrsenja. Na Zapadu, Avgustin
je tvrdio da vaskrsenje iz mrtvih samo pojačava radost spasenja koje je već
dostupno duši umrloga, ali nije preko potrebno za uživanje u Božjoj blizini.
Neki citati iz poslednjeg poglavlja Avgustinovog dela "Božji grad" pokazuju
kakvo je bilo njegovo verovanje o Nebu: "Ko bi mogao da izmeri sreću Neba, gde
nas nikakvo zlo neće moći dosegnuti, gde nam nijedno dobro neće biti izvan
domašaja; gde će život biti glasno veličanje Boga, koji će biti sve u
svemu." "Obećana nagrada vrline
biće najbolja i najveća od svih mogućih – biće to sam Davalac vrline!" Tamo
"greh više neće imati snage da kuša". Nebo će biti "konačna Subota", koja je na
Zemlji bila simbolički predstavljena sedmičnom Subotom. Ta konačna Subota treba
da bude sedmo doba, koje će nastati posle šestog, u koje je Avgustin stavio
sebe. To će biti "carstvo bez kraja, stvarni cilj našeg sadašnjeg života" (Božji
grad, 22.30)
Srednjovekovni monasi su razmišljali o
nebeskom sjaju i pisali poeme o njemu. Bernar od Klinjija (dvanaesto stoleće)
komponovao je jednu od najpoznatijih "Jerusalim zlatni", koja se i danas peva.
Među ostalima koji su pisali himne o Nebu možemo spomenuti Petera Abelara (Peter
Abelard 1079-1142) i Tomasa Kempijskog (1380-1471).
Papinska konstitucija pape Benedikta XII
iz četrnaestog stoleća pod naslovom Benedictus Deus ističe postojanje blažene
vizije i njene suštine kao intuitivnog viđenja Boga. Njen neposredni zadatak je
bio da ubedi vernike da za one kojima nije potrebno dalje čišćenje, blažena
vizija dolazi neposredno posle smrti i traje bez prestanka, večno. Ova
konstitucija je bila objavljena kao reakcija na učenje pape Jovana XXII, koji je
smatrao da se radosti Neba mogu iskusiti tek posle vaskrsenja
tela.
U savremenom rimokatoličkom verovanju o
Nebu naglasak se stavlja na Nebo kao stanje, iako je to i mesto, pošto je
proslavljenim telima potrebno mesto na kojemu će boraviti. "Ta zajednica života
i ljubavi sa Trojstvom, Devicom Marijom, anđelima i svima blaženima se zove
Nebo. Nebo je konačni cilj i ispunjenje najdubljih ljudskih čežnji, stanje
najviše, konačne sreće." (Catechism of the Catholic Church, 1024) "Nebo nije u prvom redu mesto, već lični
odnos." (The New Dictionary of Theology, 456) U krajnjoj liniji, obnavljanje
sveta, zajedno sa obnavljanjem tela, predstavlja konačno dovršenje Božjeg plana
spasenja.
Spis pod naslovom "Letter on Certain
Questions Concerning Eschatology", koji je izdala Sveta kongregacija za doktrinu
vere (1979), veoma je rezervisan kada se radi o pojedinostima doktrine o Nebu.
Potvrđujući verovanje u vaskrsenje tela, preživljavanje "ljudske ličnosti" posle
smrti i u "sreću pravednih koji će jednoga dana biti s Hristom", spis opominje
protiv samovoljnih maštovitih zamisli
pošto "ni Biblija ni teologija ne daju dovoljno svetlosti da bi se mogla
stvoriti pravilna slika o životu posle smrti".
Izgleda da su reformatori smatrali Nebo
kao gotovu činjenicu. Međutim, iz malobrojnih osvrta na tu temu, jasno je da su
gajili čvrstu veru u nagradu otkupljenih. Na primer, Martin Luter opisuje
"nebesko, duhovno telo" onih koji će vaskrsnuti u poslednji dan: "Celokupno telo
će biti čisto i svetlo kao Sunce i lako kao vazduh i, konačno, tako zdravo, tako
blistavo, ispunjeno takvom nebeskom, večnom radošću u Bogu da nikada neće biti
gladno, žedno, umorno ili istrošeno." (Luther's Works, 28,196) Na sličan način
je i Žan Kalvin izrazio sigurnost u vaskrsenje i u večnu sreću otkupljenih. U
svom Katekizmu je napisao: "To blaženstvo biće Božje carstvo, prepuno svakog
sjaja, radosti i sreće – stvari koje su danas tako daleko od ljudskog shvatanja
i koje danas gledamo samo nejasno, sve dok ne bude došao onaj dan kada će nam
Gospod pokazati svoju slavu." (20,9)
Protestantska pesmarica potvrđuje
sigurnost u nagradu pravednih. Ajzak Vats (Isaac Watts, 1674-1748), napisao je
mnogo pesama o Nebu; jedna od najpoznatijih glasi: "Postoji zemlja čistog
uživanja, u kojoj sveti besmrtni vladaju, Beskrajni dan ne sadrži noć, a
zadovoljstvo progoni bol." Protestantska pesmarica devetnaestog stoleća sadrži i
mnogo himni koje veličaju lepote Neba. Fani Krozbi (Fanny Crosby) je napisala
mnoge od njih, uključujući i poznatu: "Kada se moje životno delo bude
završilo!"
Iako protestanti uglavnom veruju u Nebo
kao mesto na kojemu će otkupljeni provesti večnost sa Bogom i anđeoskim četama,
izgleda da nije bilo nekog sistematskog nastojanja da se izloži doktrina o Nebu.
Prodor racionalizma i sekularizma je doveo do erozije jasnoće milenijalne nade.
Rajnhold Nibur (Reihold Niebuhr), dok s jedne strane izražava veru u "simbole"
Hristovog carstva, sa druge piše: "Nemudro je ako hrišćani tvrde da imaju
ikakvog znanja o nameštaju na Nebu ili o temperaturi u paklu."
(2,294)
Sa očekivanjem Hristovog drugog dolaska
kao temeljem svoga doktrinalnog sistema, adventisti su neprestano potvrđivali
svoje uverenje u stvarnost novog Neba i nove Zemlje posle Hristovog drugog
dolaska. Otkupljeni će milenijum provesti na Nebu (Vidi II.B.3!) pre nego što se
budu spustili na Zemlju zajedno sa novim Jerusalimom. U to vreme će planeta biti
očišćena ognjem i obnovljena. Sveti će onda provoditi večnost sa svojim Gospodom
na ovoj, obnovljenoj Zemlji.
Viđenja Elen G. Vajt o nebeskom domu i
obnovljenoj Zemlji su mnogo doprinela
realizmu s kojim adventisti gledaju na
budućnost otkupljenih. U svom delu
"Rani spisi" (Early Writings) Elen G. Vajt opisuje slavu nebeskog Grada, koji je
videla u viđenju još četrdesetih godina devetnaestog stoleća (EW
39.40).
Umetnička dela adventista uzvisuju čuda
obnovljene Zemlje. Dela slikara Harija Andersona i Rasela Harlana (Harry Anderson i
Russell Harlan) nadahnjivala su maštu generacija adventističkih čitalaca, mladih
i starih. Adventistički kompozitori posle Vilijama Milera (I'm Going Home)
muzički su izražavali slavnu nadu u buduće blaženstvo. Među njih bismo mogli
ubrojati Džeimsa Vajta (James White – What Heavenly Music), Eni R. Smit (Annie
R. Smith – Long Upon the Mountains), Frenka Beldena (Frank Belden – Joy by and
by) i Henrija de Flitera (Henry de Fluiter – Over Yonder).
Poslednje od 27 temeljnih verovanja
adventista seedmog dana, formulisanih 1980. godine, predstavlja sintezu
adventističkog gledanja na novu Zemlju (SDA Yearbook,
1981,8)
"Na novoj Zemlji, na kojoj prebivaju
pravednici, Bog će obezbediti večni dom za spasenei i savršenu životnu sredinu
za večni život, ljubav, radost i poučavanje u Njegovoj prisutnosti. Ovde će sam
Bog prebivati sa svojim narodom, a
patnji i smrti nestaće. Velika borba biće okončana i greha više neće biti. Sve
što je živo i neživo objavljivaće da je Bog ljubav; i On će vladati večno. Amin!
(2. Petrova 3,13; Isaija 35; 65,17-25; Matej 5,5; Otkrivenje 21,1-7; 22,1-5;
11,15)"
"Iz straha da će buduće nasledstvo
izgledati suviše materijalno, mnogi simbolički predstavljaju baš one istine koje
nam omogućuju da ovo nasledstvo smatramo svojom pravom domovinom. Hristos je
uveravao svoje učenike da On ide da im pripremi stanove u kući Oca svojega. Oni
koji prihvate učenje Božje Reči neće biti u potpunom neznanju u pogledu nebeske
domovine. Pa ipak, 'što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono
ugotovi Bog onima koji ga ljube!' (1. Korinćanima 2,9) Ljudskom jeziku je
nemoguće da opiše nagradu parvednika. To će biti moguće samo onima koji je budu
videli. Nijedan ograničeni razum nije u stanju da shvati slavu Božjega Raja."
(GC 674.675)
"Nebo je dobro mesto. Ja čeznem da
stignem tamo, da gledam svoga dragoga Isusa koji je dao svoj život za mene i da
se preobrazim u Njegovo slavno obličje. O, kada bih imala jezik da njime izrazim
slavu blistavog sveta koji će doći! O, žedna sam žive vode koja ulepšava grad
našega Gospoda!
Gospod mi je dao da vidim druge svetove.
Bila su mi data krila i jedan anđeo me je pratio od grada do mesta koje je bilo
blistavo i sjajno. Trava na tom mestu je bila blistavo zelena, a ptice su
cvrkutale svoje pesme. Stanovnici mesta su bili svih veličina; bili su
plemeniti, veličanstveni, prijatnog izgleda. Bili su građeni po Isusovom
obličju, a njihova lica su blistala svetom radošću, koja je svedočila o slobodi
i sreći toga mesta. Upitala sam jednoga od njih zašto su toliko lepši od
stanovnika Zemlje. Odgovor je glasio: 'Mi smo živeli u strogoj poslušnosti
Božjim zapovestima i nismo skrenuli s puta svojom neposlušnošću kao stanovnici
Zemlje... Molila sam svog anđela pratioca da mi dozvoli da ostanem na tom mestu.
Nisam mogla da podnesem pomisao da se ponovo vratim u ovaj tamni svet. Onda mi
je anđeo rekao: 'Moraš se vratiti, ali, ako budeš verna, ti, zajedno sa 144.
hiljade, dobićeš priliku da posetiš sve svetove i da gledaš dela Božjih ruku."
(EW 39.40)
"U Božjem gradu 'noći neće biti'. Nikome
neće biti potreban odmor niti će ga poželeti. Niko se neće umarati u izvršavanju
Božje volje ili proslavljanju Njegovog imena. Mi ćemo stalno osećati svežinu
jutra, i ona nikada neće prestajati. 'I neće trebati videla od žiška, ni videla
sunčanoga, jer će ih obasjavati Gospod Bog.' (Otkrivenje 22,5) Svetlost Sunca će
biti zamenjena sjajem čije blistavilo neće smetati očima i koje će ipak dalako
nadmašivati svetlost podnevnog Sunca. Slava Božja i Jagnjetova ispunjavaće sveti
grad svetlošću koja nilkada neće utrnuti. Otkupljeni će živeti u slavi večnoga
dana i bez svetlosti Sunca." (GC 676)
"Nebo je škola; njeno područje
proučavanja svemir; njen učitelj, Beskonačni. Ogranak ove škole bio je otvoren u
Edemu; i kada se plan spasenja bude ostvario, obrazovanje će se opet nastaviti u
edemskoj školi.
'Što oko ne vide i uho ne ču i u srce
čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube.' (1. Korinćanima 2,9) Samo
se proučavanjem Božje Reči može steći znanje o tome; pa čak i ona pruža samo
delimično otkrivenje.
Prorok s Patmosa ovako opisuje mesto na
kojemu će se nalaziti škola u večnosti: 'I videh nebo novo i Zemlju novu, jer
prvo nebo i prva Zemlja prođoše... I ja, Jovan, videh grad sveti, Jerusalim nov,
gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta, ukrašena mužu svojemu!'
(Otkrivenje 21,1.2)
'I grad ne potrebuje Sunca ni Meseca da
svetle u njemu, jer ga slava Božja prosvetli i žižak je njegov Jagnje.'
(Otkrivenje 21,23)
Između škole uspostavljene u Edemu u
početku i škole u večnosti prostire se celi tok istorije ovoga sveta – istorije
ljudskih prestupa i patnji, božanske žrtve i pobede nad smrću i grehom. Škola u
budućem svetu neće biti u svemu ista kao prva škola u Edemu. Nikakvo drvo
poznavanja dobra i zla neće pružati priliku za kušanje. Nikakvog kušača nema
tamo, nikakve mogućnosti za zlo. Svaki karakter je izdržao kušanje zlom, i
nijedan više nije podložan njegovoj moći." (Ed 301.302)
"Božja deca će moći da istražuju sve
riznice svemira. S neizrecivim uživanjem mi ćemo učestvovati u radosti i
mudrosti bezgrešnih bića. Na
raspoplaganju će nam stajati blaga stečena u toku mnogih vekova razmišljanja o
delima Božjih ruku. A godine večnosti, dok budu prolazile, i dalje će donositi
sve slavnija otkrivenja. 'Neograničeno više nego što možemo moliti ili misliti'
(Efescima 3,20. Lj. Rupčić), Bog će nas večno obasipati svojim darovima.
"'I sluge njegove posluživaće ga.'
(Otkrivenje 22,3) Život na Zemlji je početak života na Nebu; vaspitanje na
Zemlji je upoznavanje s načelima Neba; životni poziv ovde nas priprema za
životni poziv tamo. Ono što smo sada u karakteru i svetoj službi, unapred nam
jasno otkriva šta ćemo biti." (Ed 307)
"Hristos, nebeski Učitelj, povešće
pripadnike svoga naroda prema drvetu života koje raste s obe strane reke života
i objasniće im istine koje nisu mogli da shvate u ovom životu. U tom budućem
životu Njegov narod će sticati potpuno više obrazovanje. Oni koji budu ušli u
Božji grad imaće zlatne krune na svojim glavama. Biće to radostan prizor i niko
od nas ne može sebi dozvoliti da ga propusti. Mi ćemo staviti svoje krune pred
Isusove noge i stalno iznova hvaliti i slaviti Njegovo sveto ime. Anđeli će se
sjediniti u pesmama pobede. Udarajući u svoje zlatne harfe, ispuniče celo Nebo
bogatom muzikom i pesmama Jagnjetu u slavu." (MS 31, 1909. u 7BC
988)
"Tamo će otkupljeni 'poznati kao što su
poznati' (1. Korinćanima 13,12). Osećanje ljubavi i saučešća, koje je sam Bog
usadio u dušu, naći će tamo najlepšu
i najbolju primenu. Čista veza sa svetim bićima, skladan društveni život
sa uzvišenim anđelima i sa vernima iz svih vremena, koji su oprali svoje haljine
i ubelili svoje haljine u krvi Jagnjetovoj; sveta veza, koja međusobno
sjedinjuje svu 'čeljad i na nebesima i na zemlji' – sve ovo doprinosi sreći
iskupljenih (Efescima 3,15).
Tamo će besmrtni umovi sa neumornim
oduševljenjem proučavati čudesa stvaralačke moći i tajne ljubavi koja spasava.
Tamo neće biti svirepog i lukavog neprijatelja da nekoga zavede da zaboravi
Boga. Svaka sposobnost će se razvijati, svaki dar povećavati. Sticanje znanja
neće umarati um niti iscrpljivati životnu snagu. Tamo će se moći izvršiti
najveći poduhvati, ostvariti najuzvišenije težnje, ispuniti najviše želje, i još
će postojati novi ciljevi koji se mogu postići, nova čuda kojima ćemo se diviti,
nove istine koje se mogu shvatiti, nove teme koje će pokrenuti snage razuma,
duše i tela na razvijanje.
Sva blaga svemira se stajati na
raspolaganju otkupljenima za istraživanje. Oslobođeni smrtnosti vinuće se
neumornim letom u daleke svetove – svetove koji su gledajući ljudske jade bili
obuzeti bolom ili odzvanjali pesmama radosti na radosnu vest o svakoj spasenoj
duši. Sa neizrecivom milinom Božja zemaljska deca će se upoznati sa radostima i
znanjem onih bića koja nikada nisu pala. Oni će učestvovati u bogatstvu nauke i
znanja koja su ova bića sticala u toku vekova proučavanja Božjih dela.
Posmatraće slobodno slavu stvaranja – Sunca, zvezda i njihovih sistema, kako svi
određenim redom kruže oko Božjeg prestola. Na svemu, od najmanjega do najvećega,
napisano je ime Stvoritelja i na svima se vidi bogatstvo Njegove
moći.
Kako godine večnosti budu promicale
donosiće sve bogatija i divnija otkrivenja Boga i Hrista. S povećanjem znanja
povećavaće se i njihova ljubav, njihovo strahopoštovanje i sreća. Ukoliko će
ljudi više saznavati o Bogu, utoliko će rasti i njihovo divljenje Njegovom
karakteru. Kada Isus bude pred njima prikazivao bogatstvo otkupljenja i
zapanjujuće rezultate velike borbe sa Sotonom, srca otkupljenih će plamteti sve
većom ljubavlju. Puni radosti i oduševljenja uzimaće svoje zlatne harfe i deset
hiljada puta deset hiljada i hiljade hiljada glasova udružiće se i zaoriti u silnoj pesmi
hvale.
'I svako stvorenje što je na nebu, i na
zemlji, i pod zemljom, i što je na moru, i što je u njima, sve čuh gde govore:
Onome što sedi na prestolu, i Jagnjetu, blagoslov i čast i slava i država u vek
veka!' (Otkrivenje 5,13)
Velika borba je završena. Greha i
grešnika više nema. Ceo svemir je čist. Potpuni sklad i savršena radost vladaju
u celom neizmernom svemiru. On onoga koji je sve stvorio teče život, svetlost i
radost kroz sve svetove beskrajnog prostranstva. Od najmanjeg atoma do najvećeg
sveta, sve stvari, i živa i neživa priroda, u svojoj nepomućenoj lepoti i
savršenoj radosti govore da je Bog ljubav." (GC 677.678)
"Kakvo li će se područje istraživanja
tada otvoriti pred nama kada bude uklonjena koprena koja sada zamračuje naše
vidike, kada naše oči budu ugledale svet lepote koji sada samo letimice
posmatramo mikroskopom; kada budemo gledali slavu nebesa, koju sada samo
izdaleka posmatramo teleskopom; kada bude uklonjen zlokobni uticaj greha, kada
se cela Zemlja bude pojavila 'u
krasoti Gospoda, Boga našega'? Tada će svaki istraživač nauke moći da čita
izveštaje o stvaranju i da u njima ne otkrije ništa što bi ga podsetilo na zakon
zla. Moći će da sluša muziku glasova prirode i da u njima ne oseti ni jednu notu
tugovanja, nijedan prizvuk žalosti. U svemu što je stvoreno moći će da prati
samo jedan rukopis – da u beskrajnom svemiru gleda Božje ime napisano velikim
slovima, i da ni na Zemlji, ni na moru, ni na nebu ne primeti nijedan zaostali
trag zla.
Tamo će se živeti edemskim životom,
životom u vrtu i na polju. 'I oni će graditi kuće i sedeće u njima, i sadiće
vinograde i ješće rod njihov. Neće oni graditi a drugi se naseliti, neće saditi
a drugi jesti, jer će dani narodu mojemu biti kao dani drvetu, i izabranicima će
mojim ovetšati dela ruku njihovih.' (Isaija 65,21.22)
Tamo ništa neće 'uditi ni potirati na
svoj svetoj gori mojoj, veli Gospod' (Isaija 65,25). Tamo će čoveku biti vraćeno
njegovo izgubljeno carsko dostojanstvo; i bića nižeg roda će ponovo priznati
njegovu vlast; surova će postati nežna, a plašljiva puna
poverenja.
Tamo će se istraživaču otvoriti
neograničeni vidici i neizreciva bogatstva istorije. Ovde, uz pomoć Božje Reči,
istraživaču se dozvoljava pogled u prostrano područje istorije i on može da
stekne nešto znanja o načelima koja upravljaju razvojem ljudskih događaja. Ali,
njegovi vidici su i dalje zamračeni, a njegovo znanje nepotpuno. Tek kada bude
obasjan svetlošću večnosti, biće mu sve objašnjeno.
Tada će mu biti otkriven tok velikog
sukoba koji je izbio pre početka vremena i koji će se završiti tek kada i vreme
istekne. Istorija nastanka greha; smrtonosna prevarljivost u njegovom izopačenom
delovanju; istorija istina koja je, ne skrećući sa svog pravog puta, susrela
zabludu i pobedila je – sve će to biti objavljeno. Koprena koja je bila
stavljena između vidljivog i nevidljivog sveta, biće povučena ustranu, i divna
otkrivenja će mu biti dana." (Ed 303.304)
"Ima danas ljudi koji izražavaju svoje
uverenje da će na novoj Zemlji biti brakova i rađanja, ali oni koji veruju
Bibliji ne mogu da prihvate takva učenja. Doktrina da će se na novoj Zemlji
rađati deca ne predstavlja deo 'najsigurnije proročke reči'. Hristove reči su
suviše jasne da bi se mogle pogrešno shvatiti. Trebalo bi da one zauvek reše
pitanje brakova i rađanja na novoj Zemlji. Ni oni koji će vaskrsnuti iz mrtvih, ni oni
koji će se uzneti ne videvši smrti, neće se ženiti ni udavati. Oni će biti kao
anđeli Božji, članovi carske porodice." (MM 99.100)
"Izgleda da mnogi smatraju da ovaj svet i
nebeski stanovi sačinjavaju Božji svemir. Nije tako! Otkupljeno mnoštvo će
krstariti od sveta do sveta, i veliki deo svoga vremena trošiti na istraživanje
tajni otkupljenja. I u toku svih vekova večnosti, ta pitanja će im stalno
postajati sve jasnija. Prednosti koje će uživati oni koji su pobedili krvlju
Jagnjetovom i rečju svedočanstva Njegova nadmašuju moć shvatanja." (R&H, 9.
mart 1886)
" 'I ako ostane čije delo... primiće
platu!' (1. Korinćanima 3,14) Slavna nagrada
će biti podeljena kada se verni radnici
budu okupili oko Božjeg i Jagnjetovog prestola. Kada je Jovan u svom smrtnom
telu ugledao Božju slavu, pao je kao mrtav; nije bio sposoban da izdrži taj
pogled. Ali, kada se Božja deca budu odenula u besmrtnost, onda će ga videti
'kao što jeste' (1. Jovanova 3,2). Oni će stajati pred prestolom, prihvaćeni u
Ljubljenome. Svi njihovi gresi su izbrisani, i njihovi prestupi uklonjeni. I
sada mogu da gledaju nepokrivenu slavu Božjeg prestola. Oni su bili sapatnici
Hristovi u Njegovim mukama, oni su bili Njegovi saradnici u planu otkupljenja, a
sada učestvuju zajedno s Njime u radosti dok gledaju duše spasene u Božjem
carstvu, duše koje će slaviti Boga u toku cele večnosti.
Brate moj, sestro moja, pozivam vas da se
pripremite za Hristov dolazak na oblacima nebeskim! Iz dana u dan izgonite
ljubav prema svetu iz svojega srca. Shvatite na temelju stvarnog iskustva šta
znači uspostaviti zajedništvo sa Hristom. Pripremite se za sud, da biste, kada
Hristos bude došao i kada mu se budu divili svi koji veruju, i vi mogli da
budete među onima koji će da dočekati u miru. Toga dana će otkupljeni sijati u
slavi Očevoj i u slavi Sinovljevoj. Anđeli, svirajući u svoje zlatne harfe,
pozdraviće dobrodošlicom Cara nad carevima i dokaze Njegove pobede – one koji su
se oprali i ubeleli u krvi Jagnjetovoj." (9T 285)
"Svi će biti srećna, sjedinjena porodica,
odevena u odeću hvale i zahvaljivanja – u odeću Hristove pravednosti. Cela
priroda, u svojoj nenadmašnoj lepoti, upućivaće Bogu stalne izraze hvale i obožavanja. Svet će se kupati u
svetlosti Neba. Godine će prolaziti u radosti. Svetlost Meseca će biti kao
svetlost Sunca, a svetlost Sunca će biti sedam puta veća od sadašnje. Nad tim
prizorom pevaće zajedno zvezde jutarnje i klicaće od radosti sinovi Božji, dok
će se Bog i Hristos sjedinjavati u objavljivanju: 'Neće više biti greha, neće
više biti ni smrti!'" (R&H, 26. novembar 1903)
"Nebo je predmet mog razmišljanja – Nebo,
za kojim smo tako dugo čeznuli. Izgledalo mi je da se već nalazim tamo, na mestu
na kojemu vlada beskrajni mir, u koje nikada neće prodreti olujni zemaljski
sukobi. Nebo, carstvo pravednosti, na kojemu su okupljeni svi sveti i čisti i
blaženi – deset hiljada puta deset hiljada i hiljade hiljada – živeći i hodeći u
srećnoj, čistoj bliskosti, hvaleći Boga i Jagnje koje sedi na prestolu. Njihovi
glasovi su u savršenom skladu. Oni nikada ne čine zlo jedni drugima. Knezovi
Neba, vladari tog moćnog područja, takmiče se jedino u dobru, da jedni drugima
pričinjavaju radost i veselje. Najveći tamo najmanji je po svojoj proceni; a
najmanji je najveći po svojoj zahvalnosti i bogatstvu
ljubavi.
Nema tamo mračnih zabluda da potamnjuju
razum. Istina i znanje, jasno, snažno i savršeno, odagnalo je svaku sumnju, i
nikakva tama sumnje ne baca svoju zlokobnu senku na njegove srećne stanovnike.
Nikakvi glasovi prepirke ne kvare slatki, savršeni mir Neba. Njegovi stanovnici
ne poznaju žalost, ni tugu, ni suze. Sve je u savršenom skladu, u savršenom redu
i savršenom sjaju...
Nebo, slatko Nebo, večni dome svetih,
boravište umornih, na kojemu će iscrpljeni, koji su u toku života nosili teške
terete, konačno naći odmor, mir i radost! Oni su sejali sa suzama, a sada žanju
s radošću i pobedonosno. Nebo je dom u kojemu saosećanje vlada u svakom srcu,
izražava se svakim pogledom. Tu ljubav vlada. Nema tu nikakvih neskladnih
elemenata, nema nesuglasica ili prepirki, nema rata rečima." (Letter 30, 1882;
9MR 104.105)
"Nijedan od onih koji su imali svetlost
istine neće ući u Božji grad kao prekršitelj zapovesti. Njegov zakon je temelj
Njegove vladavine i na Zemlji i na Nebu. Ukoliko budu svesno gazili i prezirali
Njegov zakon na Zemlji, neće biti uzeti na Nebo da tamo obavljaju isto delo;
nema više menjanja karaktera kada Isus bude došao. Izgradnja karaktera treba da
se obavlja u toku vremena milosti. Iz dana u dan njihova dela se zapisuju u
nebeske knjige i oni će, na veliki dan Gospodnji, dobiti nagradu prema svojim
delima. Tada će se videti ko će primiti blagoslov. 'Blago onima koji tvore
zapovesti njegove da im bude vlast na drvo života i da uđu na vrata u grad!'
(Otkrivenje 22,14)" (R&H, 25. avgust 1885)
"Veliki plan spasenja je uspeo da svet
potpuno vrati u okrilje Božje naklonosti. Obnovljeno je sve što je uništeno
grehom. Ne samo ljudi, već je i sama Zemlja otkupljena, da postane večno
boravište poslušnih. U toku šest hiljada godina Sotona se borio da zadrži vlast
nad Zemljom u svojim rukama. Sada se ostvarila Božja prvobitna zamisao prilikom
stvaranja. 'Ali će sveci Višnjega preuzeti carstvo, i držaće carstvo uvek i
doveka.' (Danilop 7,18)" (PP 342)
Augustine, The City of God, trans. G.G.
Walsh; D.B. Zema; G. Mohanan; D.J.Honan. Ed. V.J. Bourke, New York; Doubleday,
1958.
Beasley – Murray, G.R. Jesus and the Kingdom of God. Grand Rapids, Eerdmans,
1986.
Beckwith, Isbon T. The Apocalypse of John. Grand Rapids, Baker,
1919.
Berkhof, L. The Kingdom of God: The Biblical Concept
and its Meaning for the Church.
Nashville, Abington, 1953.
Catechism of the Catholic Church. St. Paul, Wanderer,
1994.
Delitzsch, Franz. Biblical Commentary on the Prophecies of
Isaijah. 2. vols. New York: Funk and Wagnalls, 1872.
Froom, LeRoy Edwin. The Conditionalist Faith of Our Fathers.
2. vols. Washington, D.C. Review and Herald, 1965-1966.
Komonchak, JOseph, Mary Collins and
Dermot Lane, eds. The New Dictionary of Theology. Wilmington, Del. Michael Glazier,
1987.
Ladd, George Eldon. Crucial Questions About the Kingdom of
God. Grand Rapids, Eerdmans,
1952.
_________ Jesus and the Kingdom: The Eschatology
of Biblical Realism.
New York, Harper and Row,
1964.
_________ The Presence of the Future: The Eschatology of Biblical Realism. Grand
Rapids, Eerdmans, 1973.
Luther, M. Luther's Works. ed. Hilton C. Oswald. vol. 28.
Commentaries on 1. Cotinthians 7 and 15.
Saint-Louis, Concordia Pub. House, 1973.
Niebuhr, Reinhold. The Nature and Destiny of Man. 2 vols. New York, Scribner's,
1964.
Smith, Wilbur M. The Biblical Doctrine of Heaven. Chicago, Moody,
1980.
Strong, August Hopkins. Systematic Theology. Philadelphia, Judson,
1907.
Vos, Geerhardus. The Teaching of Jesus Concerning the
Kingdom of God and the Church. Phillipsburg, N.Y. Presbyterian and Reformed,
1972.
Willis, Wendell. ed. The kingdom of God in 20-th Century
Interpretation. Peabody, Mass.
Hendrickson, 1987.
Young, Edward J. The Book of Isaiah. 3 vols. Grand Rapids: Eerdmans, 1964-1971.
| < 25 Poglavlje | Sadržaj | 27. Poglavlje > |