< 10. Poglavlje

Sadržaj

12. Poglavlje >

11. REŠENI I PROBLEMI DANA GOSPODNJEG

            Da bismo ovaj predmet jasno shvatili, želim da ga podelim u četiri dela. Možda ćete hteti i da ih zapišete. Svaki je vitalno važan ako imamo na umu sticanje jasnog i živog razumevanja važnosti tog predmeta.

1.      Koji je Gospodnji dan?

2.      Odnos Gospodnjeg dana i Gospodnje ljubavi.

3.      Osnovna uputstva o svetkovanju Gospodnjeg dana.

4.      Osnovna uputstva o tome kako demonstrirati Gospodnju ljubav.

Prvo, želimo da rešimo pitanje o tome koji je, ako ga uopšte ima, Gospodnji dan. U Otkrivenju 1, 10. čitamo da Gospod ima jedan dan, jer Jovan, pisac Otkrivenja kaže: „Bejah u Duhu u dan Gospodnji.“ Karadžić: „dan nedeljni.“ Tamo nam se, medjutim, ne kaže koji dan u sedmici je Gospodnji. Tu nam se, nesumnjivo, kaže da je to ograničeno na jedan dan. U Marku 2,28. Biblija nam kaže da je Gospodnji dan subota, koja u prevodu znači odmor. Tamo, medjutim, ne stoji koji dan je dan odmora. Prelazimo na Jevrejima 4,4. i 9. gde se kaže: „Jer negde reče za sedmi dan ovako: i počinju Bog u dan sedmi od svih dela svojih.“ Dakle je ostavljeno još počivanje narodu Božijemu. Objašnjenje iz margine za reč odmor kaže: ili, svetkovanje dana odmora.

            Šta smo ovde, u stvari, videli? Obnovićemo:

1.      Gospod ima dan.

2.      Taj dan je dan odmora.

3.      Dan odmora, kako Biblija kaže, je sedmi dan.

4.      Tako je sedmi dan novozaventni Gospodnji dan.

Mesto tog dana odmora nalazimo u Luki 23, 54. - 56. i 24, 1. Ovde vidimo da je taj dan postavljen izmedju dana razapinjanja, ili šestog i prvog dana sedmice, ili dana vaskrsenja, poznatog kao nedelja. Mnogim ljudima su poznati izrazi Veliki petak i Uskršnja nedelja. Subota, dan odmora nalazi se izmedju ta dva dana. Eto, kako je jednostavno ustanoviti koji dan je, u Bibliji, dan odmora, ili Gospodnji dan!

  Sada želim da raspravimo odnos izmedju Gospodnjeg dana i Gospodnje ljubavi. U 2. Mojsijevoj 31,15.-17. govori nam se da subota treba da bude znak izmedju Boga i Njegovog naroda. U Jezekilju 20, 12 i 20., ponovo nam se kaže da subota treba da bude znak izmedju Boga i Njegovog naroda, „da znate da sam ja Gospod Bog vaš“. Reč znak, koja je upotrebljena u Bibliji, znači oznaka, zastava ili steg. Sve su to sinonimi reči znak.Subota, prema tome, postaje Božji znak, Božja oznaka, Božja zastava, steg. Pošto je to tako, kakav je odnos izmedju subote i Božje ljubavi? Mi se prvo okrećemo 1. Jovanovoj 4,8. gde Biblija kaže: „A koji nema ljubavi ne pozna Boga; jer je Bog ljubav.“ Pošto je Bog ljubav i pošto je Gospodnji dan Gospodnji znak, on mora biti i znak ljubavi, jer je Bog ljubav. Na taj način Gospodnji dan odmah postaje znak izmedju Njega i onih koji su ga prihvatili kao Boga ljubavi. Jeste, to je Božji znak ljubavi: „Uvede me u kuću gde je gozba a zastava mu je ljubav k meni.“ (Pesma nad pesmama 2, 4.)

  Zastava jedne vlasti predstavlja tu vlast. Zastava Božje vlasti predstavlja Boga. Pošto Biblija kaže da je Bog ljubav i mi videli da je Božji dan odmora Njegova zastava, ili znak onda subota postaje zastava Božje vladavine ljubavi. Njen odnos prema Bogu je tako precizan, da je ona pravi znak ljubavi. Nije li, prema tome, razumljivo da su oni koji svetkuju subotu, zapravo ljudi puni ljubavi?

Naš sledeći korak je definisanje božanske ljubavi. Gospodar subote, lično, kaže nam šta je ljubav: „A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje i pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski.“ (Matej 5, 44-48.).

  Ovde je sam Isus definisao šta je to Božanska ljubav. Ta ljubav nije ljubav carinika. Znate li šta je to, zapravo, ljubav carinika? To je kada neko voli drugog, zato što je sam voljen. Jovan voli Pavla zato što Pavle voli Jovana! To je razlog zašto se oni vole medjusobno. LJubav bilo koga od njih uslovljena je činjenicom da je voljen. Čim Jovan prestane da voli Pavla, Pavle više ne voli Jovana. To je ljubav carinika. Razmišljam, nešto, da li je najveći deo ljubavi u hrišćanskom svetu ikada izašao izvan granice ljubavi carinika! Takve cariničke ljubavi gledao sam mnogo. Medjutim, znate li vi kako je oni nazivaju? Hrišćansko zajedništvo. Bog to, sa svoje strane, naziva ljubavlju carinika!

   Zamislimo slučaj dve žene, gospodje Smit i gospodje Džouns. Recimo, da jedna od pripadnica kruga tzv. Hrišćanskog zajedništva pridje gospodji Smit i kaže: „Znate li šta je gospodja DŽouns rekla o vama. Tada je počela da nabraja spisak neljubaznih stvari koje je rekla gospodja DŽouns. Znate li šta će gospodja Smit, verovatno, odgovoriti (a to uprkos činjenici što su samo dan pre toga te dve žene bile odlične prijateljice)? Reći će: „Pa, mogu i ja vama da kažem neke prilično ogavne stvari o gospodji DŽouns.“ To je ljubav carinika. Ova vrsta uzvraćanja se ponavlja s vremena na vreme, u ime hrišćanskog zajedništva. Narednog vikenda vidimo ih obe u crkvi, kako pevaju: „LJubav je Bog, ljubav beskrajna!“ One su se pesmom preselile u oblake, ali žive u jarku/jami! Kako je tragično ovakvo iskazivanje ljubavi“.

Medicinska nauka nam kaže da čovek kao pojedinac koristi samo jedan mali deo svog mozga. Postoje milioni moždanih ćelija koje su zamrle, uspavane ničim uznemiravane. Medjutim, svaki mozak, kako se čini, ima svoje močvarno područje u kojem se razmnožavaju zle misli, cariničke misli. Neko voli čoveka koji voli njega, a prezire onog koji njega prezire. To je jedno od prljavih sirotinjskih područja hrišćanskog života. Naša realna potreba je novi razvoj nova raščlanjenja, ako vam se tako više svidja u kojima se forsira restriktivno razmišljanje. To područje je rezervisano za velike misli, plemenite misli, misli generisane u okruženju  ljubavi! To je područje u kojem se radja ljubav prema nevoljenim osobama. Ovde se nalazi rezervoar blagosti i dobrote; iz kojega dotiču blagoslovi za one koji nas proklinju. Ovo je područje u koje ulazi hrišćanin koji svetkuje subotu!

Subota je znak božanske ljubavi. Božanska ljubav me pokreće da kažem dobru kvalifikaciju za osobu koja o meni govori nešto zlobno. To, i samo to, je hrišćanska ljubav.Ta vrsta ljubavi je strana ogromnoj većini onih koji se predstavljaju kao hrišćani. Postoje milioni samozvanih hrišćana koji se zadovoljavaju ljubavlju koja ne odlazi iznad ljubavi carinika.

Pokušajte to ponekad. Isprobajte, i gledajte šta će se dogoditi. Pridjite nekome i recite mu da si o njemu čuo nešto neljubazno od nekoga, navodeći i ime. Gotovo nepogrešivo, ta osoba će uzvratiti sa: „Pa, tako sam i mislio. Nikada nisam ni  mislio da mogu da mu verujem. Ali, sačekajte malo, i ja znam o njemu ponešto.“ Čistokrvni carinik! On je to, i ništa drugo. Tvrdi da je jedno, ali u stvarnosti je nešto drugo. Peva o Božjem  Jagnjetu i NJegovoj ljubavi i živi kao svinja u svinjcu.

  Bog govori o jednom svom danu i naglašava da je taj dan za NJega znak vladavine ljubavi. On je, prema tome, zastava ljubavi. To je božanska ljubav, koju ne treba brkati  s ljubavlju carinika. Postoji više različitih vrsta ljubavi. Mi ovde ne pravimo psihološku kategorizaciju, nego biblijsku i onu koja se odnosi na prirodu.

   Sledeća vrsta ljubavi koju bih mogao da spomenem je ono što ja nazivam kokošjom ljubavlju. Odrastao sam na seoskom imanju i tamo često posmatrao kvočke i njihove piliće. Zanimljivo je posmatrati majke-kvočke. Kopije tih kvočki nalaze se i u crkvi.Ali, posmatrao sam i te crkvene kvočke. Imamo dobrog vernika, možda službenika crkve. A tu je i drugi, veoma dobar vernik možda drugi službenik. Ali, posmatrajmo sada ove dve kvočke. Nijedan od njih ne ume dobro da peva, ali kokodaču najbolje što mogu. I sada, zamislimo da pile svake od ovih kvočki šeta po dvorištu. Oni se susreću i nastaje nesporazum. Znate li šta će se verovatno dogoditi? Nova okolina nije naročito prijatna. Jedna majka kvočka kljuca u glavu pile druge majke kvočke. Medjutim, na bogosluženju sledeće subote, ona kokodače: „LJubav je Bog, ljubav beskrajna!“ Ta scena se ponavlja bezbroj puta.

  Drugi primer kokošije ljubavi možemo naći u mnogim školama sa celodnevnom nastavom. Posmatrajte kako neki roditelji postupaju prema učiteljima svoje dece. Oni su maksimalno zainteresovani da vide kako učiteljica  postupa s njihovim detetom.NJihovo dete je nešto zaista izuzetno, i zaslužuje poseban obzir. Medjutim, oni zaboravljaju da je i učiteljica nečije dete. Osećanja učiteljice nisu naročito važna, ako je roditelj već obezbedio da se prema njegovom detetu postupa kako treba, u skladu sa njegovim očekivanjima. To je čistokrvna kokošija ljubav!

To je slično onome što ja nazivam kravljom ljubavlju. Nekada sam muzao mnogo krava, pa sam bio fasciniran njihovim ponašanjem. Jednom prilikom sam, sećam se,  video dve divne krave, obe sa divnim basovima. Obe su imale po tele. Posmatrao sam ih, kad je jednoga dana tele jedne krave nespomtreno stalo na put kojim se kretala ona druga krava. I znate li šta je uradila ta hrišćanska krava? Baćo! Ta krava ga je,  rogovima, izgurala preko pola dvorišta. To je ono što ja, seljačkim jezikom, nazivam kravlja ljubav .

Božja zastava je Božji dan. Božji dan je znak Božje ljubavi. Božja ljubav je božanska, a ne carinička, niti kokošija, niti kravlja ljubav. Ona je neuporedivo viša, plemenitija i sadržajnija. Sedeo sam u domovima po celoj ovoj velikoj zemlji i slušao kako članovi samozvanih hrišćanskih porodica upućuju i savetuju svoju decu. Roditelji će se možda, najpre, malo hvalisati. „Moj DŽimi ne zapodeva tuče. Učio sam ga da to ne čini.“ Već možete da posmatrate kako u njihovim očima svetluca ponos i  samozadovoljstvo, dok nastavljaju da govore. „Ali, DŽimi“, kažu oni, „ako DŽon zapodene tuču, da nisi stao, dok mu ne isteraš sav nadev/fil!“ Ti roditelji se ponose takvom vrstom ljubavi. U jedno možemo biti sigurni to nije Božja ljubav. Takva ljubav ne dolazi s neba.

U primeru Isusovog života jasno vidimo da On ne psova kad ga psovaše (1. Petrova 2, 23.). On se oslanjaše na Onoga koji pravo sudi. Čak i onda kad ga je djavo optužio što je podigao Mojsija iz mrtvih, Isus se s njim nije raspravljao. Sotoni je mogao da kaže: „Ti si se ionako uvek ponašao kao djavo.“ I zaista bi rekao istinu. Mogao je da kaže: „Ti si taj koji si napravio onaj haos na nebu.“ Da je Hristos rekao tako nešto, mi bismo se oduševili i rekli: „Bravo! Zar nije izvanredno otkačio sotonu!“ Smatram da bi to trebalo zapisati kao misionsku posetu! Medjutim, Isus nije učinio ništa u tom smislu. Rekao je samo praktično, predaću te Bogu koji je na nebu. On će te ukoriti. To je hrišćanski odogovor.

   Posmatrajte Isusa koji stoji pred Kajafom, Pilatom i Irodom i na krstu. Svetina ga pljuje; izvikuje psovke i uverede. A On, ipak, blago odgovara: „Oče! Oprosti im; jer ne znaju šta čine“ (Luka 23, 34.). On je pravi primer svetkovanja subote. On nas ispunjava svojom ljubavlju. Subota je znak Božje ljubavi. Ona je Božja zastava ljubavi. Sam Bog izjavljuje da je to tako.

Sad ćemo zakopati dublje u proučavanje subote. Šta su osnovna saznanja o finansijskom blagoslovu namenjenom svetkovateljima subote? Kako neko može da  zaradjuje za život, a da ipak svetkuje Božji sveti dan odmora? Održavali smo evangelizaciju u jednom malom gradu u Severnoj Karolini. Upoznali smo devojku koja je za subotu saznala posredstvom jednog od tečajeva Dopisne biblijske škole. Otišli smo joj u posetu i videli da se radi o iskrenoj devojci-tinejdžerki. Nakon izvesnog vremena provedenog u razgovoru, rekao sam: „Shvatio sam da si saznala za subotu i da želiš da je svetkuješ.“

  „Da“, reče, „želela bih da je svetkujem, ali  moj šef neće da mi da slobodnu subotu. Više puta sam ga molila da mi izadje u susret.“

  Tada sam joj ispričao mogućnost rešavanja problema uz metod prvih slova biblijske molitve. „Mi imamo jednu malu formulu koja će rešiti taj problem i omogućiti ti da odmah svetkuješ subotu“, nasmešio sam se.

   „O, zaista, a šta je to?“ pitala je.

    „Veoma jednostavno“, odgovorih. „I, uvek deluje.“ Tako sam joj izneo osnove, prva slova. Otvorili smo tekst u Mateju 6, 33., gde nas Isus poziva: „Ištite najpre carstva Božijega i pravde NJegove.“ Objasnio sam joj kako nam On kada najpre ištemo/tražimo Božje carstvo obećava da će dodati našim potrebama za život. Istakao sam da ćemo sada staviti prst na obećanje i moliti se Bogu da reši njen problem. „Tada“, dodao sam, „reći ćemo Bogu da verujemo da On to čini. A onda ćemo položiti pravo na ispunjenje obećanja, uzvraćajući zahvalnošću Bogu što ti je već našao novi posao, ako je to ono što će biti potrebno da se reši problem.“ A je ištite (Magtej 7, 7.); B je veruj (Marko 11, 24.); C je za polaganje prava, ili primanje (Matej 21, 22.) zahvaljivanjem Bogu zato što smo već primili (Jovan 11, 41.).

   Ovako nešto ona do sada u svom životu nikada nije radila, ali nas je pažljivo pratila u onome što smo radili. Molili smo se baš onako kako smo planirali. Posle molitve ustali smo i rekli: „Dakle, Bog ti je dao posao. Ja ne znam da li je to onaj koji sada imaš ili neki novi.“

A onda sam joj rekao: „Znaš li da ti Bog govori i kako  treba da se obratiš svom šefu kada budeš ponovo otišla da tražiš slobodnu subotu?“

„Ne, za takav tekst još nisam čula.“

  „Pa, evo ga“, nasmeših se. Tako smo otvorili tekst u Jakovu 1, 5-7. „Ovde nas Bog poziva da se molimo za mudrost. Tu imamo i obećanje da će Bog dati mudrost. Obećanje glasi: „… i daće mu se; ali neka ište s verom, ne sumnjajući ništa; jer koji sumnja on je kao morski valovi, koje vetrovi podižu i razmeću. Jer takav čovek neka ne misli da će primiti što od Boga.“ Te reči smo zajedno čitali.

  „Tako, ići ćeš svom šefu“, uputio sam je. „Nećeš ništa sumnjati, pošto je Bog već uzeo problem u svoje ruke. Dar je u obećanju.„ (Vidi: Vaspitanje orig. str. 258.) „Ti si tražila, verovala i položila pravo na obećanje. Ispunila si uslove snagom koju ti je Bog dao. Bog je obećao i On ne može da izneveri. Prema tome, nemaš potrebe da kažeš: „A mogu li da dobijem slobodnu subotu?“ „Bog je to za tebe već uredio. Ali, zato ljubazno i blago reci svom šefu da više ne možeš da radiš od petka uveče sa zalaskom sunca do subote uveče sa zalaskom sunca. Tako ćeš osigurati svoj posao, bilo da je to tamo gde sada radiš, ili na nekom novom poslu.“

  Nasmešila se i rekla: „U redu. Baš tako ću i uraditi.“

  Nekoliko dana kasnije pastor i ja smo imali priliku da je ponovo sretnemo. „Kaži nam“, rekoh, „kako je bilo kad si otišla kod šefa?“ U to vreme radila je u jednoj prodavnici hemijskih proizvoda.

  „Evo“,  rekla je, „otišla sam kod šefa i rekla baš onako kako ste mi sugerisali. Što je najznačajnije, moj šef je rekao: „Ako misliš da radiš, važi, možeš da imaš slobodnu subotu.“ Blistala je od zahvalnosti Bogu.

   Bog je obećao i On drži svoju reč. Vrlo jednostavno. Mi ne možemo izgubiti ako smo u vezi s Bogom, Tvorcem svemira. Tada će stvari uvek ići kako treba!

Sada dolazimo na četvrti deo našeg proučavanja. Pozabavićemo se prvim slovima deljenja, demonstriranja Božje ljubavi. Ako se, uopšte, na bilo koji način svetimo,bilo kome onda nam je ta ljubav preko potrebna. Da li si se ikaka svetio? Ja jesam. Ali, da li si se svetio od dana kad si postao hrišćanin? Ja sam se, čak, svetio od kad sam ostao propovednik. Mi smo svi u istom čamcu. Reč je o prilično lošem čamcu, i zato u njemu ne treba da ostanemo. Ta Božanska ljubav kojoj je subota znak, kreativna je ljubav. U 1. Mojsijevoj 2, 1. do 3. i 2. Mojsijeva 20, 8-11. čitamo da je subota znak Božje stvaralačke sile. On je radio šest dana i u tom periodu je, svojim rečima, dozvao naš svet u postojanje, a onda se, sedmoga dana, odmarao. Prema tome, mi treba da se odmaramo kao što se odmarao On i kako je On nama i zapovedio da činimo. Subota je znak da je naš Bog Stvoritelj.

Uzećemo, sada, obećanje, uz pomoć kojeg možemo da dobijemo ljubav koja dolazi od Boga. Rimljanima 5, 5.: „A nadanje neće se osramotiti, jer se ljubav Božija izli u srca naša Duhom svetim koji je dat nama.“

To je obećanje. Možemo da kleknemo i da stavimo svako svoj prst na tekst na kojem se nalazi tekst u Rimljanima 5, 5. i da tražimo od Boga da ispuni to obećanje. Slobodno, bez ustezanja, možemo da mu se molimo za tu stvaralačku ljubav koja dolazi od Boga koji je stvorio svemir. Mi mu se molimo da naša srca ispuni tom ljubavlju.

  Ili, zatražimo ispunjenje obećanja iz Jezekilja 36, 26.: „I daću vam novo srce.“ Novo srce može da vam da jedino Stvoritelj. U tom obećanju je i nov Duh. I, Bog obećava: „Izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno.“

Ili Psalam 51,  l0.: „Učini mi, Bože, čisto srce i Duh prav ponovi u meni.“

Sledeće obećanje izraženo je jezikom poslanice Rimljanima 8, 9., gde stoji: „Ako ko nema Duha Hristova, on nije NJegov.“ Jedan od Božje dece može biti svako od nas, ako to tražimo. Ovaj stih nam poručuje da Hristova deca imaju Duh ljubavi i radosti koje je Hristos imao. Na njih imamo pravo, jer nam ih je Hristos obećao.

  Mi možemo da stavimo ruke na bilo koje od tih obećanja i da s pravom zatražimo darove koji su u njima sadržani. Koliko puta sam uzimao obećanje u Jezekilj 36, 26., položivši ruku na njega, tražio sam od Boga ljubav i razumevanje za moju braću! Kako često sam uzimao obećanje iz Rimljanima 8, 9. i molio se da Hristov Duh preplavi moju dušu! Na Psalmu 51. u mojoj Bibliji, možda ima i tragova suza. Bog čuje i mogu da potvrdim da su se dogodile zadivljujuće stvari u ovom mom starom srcu.

   Tako je jednostavno, a ipak tako moćno! Prvo, nalazimo obećanje, a onda, postavljajući prst na obećanje, mi se molimo da se ta ljubav razlije u našim srcima. Mi gledamo u NJegovo lice i kažemo: „Sada, Gospode, pošto si ti moj Stvoritelj i moj Otkupitelj, Ti imaš moć da rečju stvoriš svet. Osim toga Ti u meni možeš da stvoriš i novo srce. Ja sam, dragi Gospode, lažno predstavio Tvoju ljubav. Subota je znak božanske ljubavi, a ja tu ljubav nisam uvek vidljivo demonstrirao. Neko je o meni rekao nešto ružno, a ja sam se svetio. Oprosti mi, Gospode. Sada te molim da razliješ svoju ljubav u moje srce. Svestan sam da ljubazne reči ne mogu da govorim ako moje srce nije ljubazno. LJubav ne mogu da pokažem ako u svom srcu nema rezervoara ljubavi. Gospode, potrebna mi je ljubav koja dolazi od Tebe. Molim Te, učini da se Tvoja ljubav izlije u moje srce. I ja, sada, Gospode, verujem da Ti to činiš za mene i već Ti u ovom trenutku zahvaljujem što si to učinio.“

Šta radim potom? Sledim uputstvo iz Mateja 5, 44. , gde stoji da treba da volim svog neprijatelja. Ja na taj način pravim spisak jedne ili više vrlina onoga ko je prema meni zao i neljubazan.Zadivićeš se kad vidiš šta se dogadja kad počneš to da radiš. Vrline su tu, crno na belom! Djavolu se to neće svidjati. NJemu pravljenje takvog spiska uopšte ne odgovara. NJime se ističe dobro u onome za koga on hoće da mislimo da nema nijednu dobrnu osobinu, nijednu vrlinu.

  Blagosiljajte one koji vas kunu. Ponovo pročitaj spisak  i neka u tvoje uši udje kako izgovaraš vrline osobe koja te je povredila. To znači blagosiljati ih. Hristos nije rekao: „Odblagosiljajte ih!“, nego „blagosiljajte ih.“ Mnogima bi odgovaralo da ispred reči blagosiljajte stave ono od-, u značenju: „Blagoslovite ih tako da ih više ne vidim!“, ali tog prefiksa ovde nema. Ono što Hristos, praktično ovde kaže jeste: „Reci nešto dobro o svojim neprijateljima.“

Isus nastavlja i kaže: „Činite im dobro.“ To nije samo misao. To je zapovest. Misao nije moja, nego Hristov plan i program. To je došlo od Onoga koji je rekao: „Budite vi dakle savršeni.“ Ti i ja ne možemo da menjamo svoje pobude. To u nama može i mora da učini Božanska ljubav. I tu božansku ljubav mi možemo da ištemo, verujemo i zatražimo s pravom. Tako, ako je zatražim s pravom i uzvratimo zahvalnošću za to što sam je dobio, ja ću početi da je pokazujem. I evo, šta se dogadja: pošto ne mogu da menjam svoje pobude i svestan sam da ne mogu tada, kada u poslušnosti Bogu, neka ljubazna dela počnem da činim nekome ko mi je učinio nešto podlo, Bog mi daje i odgovarajuću pobudu. Kad počnem da činim ono što mi On zapoveda, On mi daje odgovarajuća osećanja i pobudu.

Pre mnogo godina smo moja supruga i ja putovali i živeli u velikoj kamp prikolici. Radili smo kao putujući evandjelisti. Došli bismo u neki grad, pronašli park za kamp-prikolice i zakupili prostor za parkiranje. Tako je jednom prilikom, odmah do nas, bilo jedno prazno mesto, na koje sam parkirao svoj automobil. Nisam imao pojma da taj prostor koristi moj sused. Ali kad se čovek vratio i ustanovio da je na njegovom praznom prostoru parkiran moj auto, bio je ljut; mogao bih čak reći da je bio van sebe od ljutine, jer, je baš tako i bilo! Došao je do mene i odblagosiljao me! Odmah sam mu objasnio da nisam imao pojma da je to bio njegov parking, pa sam mu se izvinio što sam tu parkirao svoj auto. Ali, to moje izvinjenje on nije prihvatio. Mogao bih ga nazvati čistokrvnim carinikom! Otišao sam u svoju kamp-prikolicu i, mogu reći, nisam se baš dobro osećao. Ja sam se izvinio, a čovek je moje izvinjenje jednostavno odbacio. Na prvom mestu, nisam znao da je parking bio njegov, drugo, tu nikada ne bih parkirao da sam to znao. Treće, izvinio sam se, a četvrto čovek nije prihvatio kao prvo! Zbog toga sam i bio neraspoložen.

   Nisam znao šta da radim. Čovek se bedno oseća kad je emocionalno rastrojen. Zato sam morao da razgovaram s Bogom i tada sam rekao nešto kao: „Gospode, uradi nešto s ovim mojim emocijama.“

    Gospod mi je rekao: „Uradi ono što sam ti rekao da činiš. Učini tom čoveku neko dobro.“

    Medjutim, ja sam se usprotivio: „Šta mogu da učinim čoveku koji, čak, neće ni izvinjenje da prihvati?“

    Gospod je rekao: „Pa, zar iz Floride nisi poneo sa sobom velike količine pomorandži i grejpfruta? Idi odnesi nešto od toga tom nesrećniku!“

     Na to sam otišao do kutije sa voćem i izabrao nekoliko lepih pomorandži i grejpfruta i odneo ih u njegovu kamp-prikolicu. Čovek je doslovno zurio u mene. Počeo sam vedrim tonom: „Komšije, volite li pomorandže i grepfrute?“ Čim sam to izgovorio, počeo sam da registrujem kako njegovo lice osvaja jedan vrlo bledi osmeh.

     „Pa… volimo“, rekao je.

     „U stvari, možda biste mogli da mi učinite uslugu. Doneli smo sa sobom stvarno mnogo, pa bismo želeli da ih s nekim podelimo, pre nego što počnu da se kvare. Da li biste uzeli jedan deo?“

Na to su se ovi nasmešili pravim cariničkim osmehom i kazali: „Hvala. Hvala vam.“

Neznam da li je bilo ko od njih dvoje bio član nekog crkvenog hora ili djakonskog odbora, ili možda samarićanskog odeljenja neke crkve, ali kad su videli te pomorandže i grejpfrute, sve negativne crte su nestale. Više ih nije bilo. Jedno znam: nesumnjivo sam se bolje osećao! Kad sam prvi put otišao kod ljudi, smatrao sam da ja živim u mobilnoj kući, a oni u prikolici. Kad sam se vratio, smatrao sam da i mi živimo u mobilnim kućama!

Bog kaže: „Činite im dobro.“ Izrazi svoje uverenje da je Bog izlio svoju ljubav u tvoje srce i upućuj reči pohvale i ljubavi onima koji su prema tebi možda loše postupali, a to i zaista učini. Tek tada ćeš doživeti početak prisustva te Božanske ljubavi. To iskustvo je sastavni deo slavnog Božanskog plana koji je Bog pripremio za svoj narod. To je pravo svetkovanje subote, zato što se time ističe zastava Božje ljubavi. Sve što je manje od toga, nije svetkovanje subote, nego je ljubav carinika, ljubav kvočke i ljubav krave. Nama je, naime, potrebna Isusova ljubav. Ne samo da možemo da je imamo, nego moramo i da je pokažemo!

Obratite pažnju na tekst u Psalnu 60, 4.: „Podigni zastavu za one koji Te se boje, da uteku od luka.“ Ti i ja, nema sumnje, volimo istinu! Ako volimo istinu, kaže Bog, mi ćemo je pokazivati. Tada nećemo samo govoriti o istini, nego ćemo i ispoljavati ljubav prema istini. Kada čujemo da je neko o nama rekao nešto ružno, šta ćemo raditi? Hoćemo li se svetiti nekom podjednako ružnom pričom? Ne, jer ako smo bili na kolenima s Bogom i zatražili ispunjenje NJegovih obećanja ljubavi primili novi Duh, naš će odgovor glasiti: „O njemu vam mogu reći nešto dobro.“ Mi ćemo, dakle, pokazati takvu vrstu osvete.

  O, kad bismo dozvolili da Njegov Duh, silom Isusa Hrista, dodeli tu ljubav našim srcima! Nama treba upravo taj oklop i on će nas zaštititi od strela zlog neprijatelja. On će biti naša jedina zaštita u vremenu nevolje koje stoji pred nama. Ako ištemo, verujemo i s pravom zatražimo ispunjenje obećanja za život večni (1. Jovanova 2, 25.) za pobedu (1. Korinćanima 15, 57) i dozvolimo da nam Bog učini čisto srce i duh pravi ponovi u nama (Psalam 51, 10.) i ljubav (Rimljanima 5, 5.), tada ćemo kao nagradu od našeg Stvoritelja,  Otkupitelja primiti Hristovu ljubav i sposobnost da tu ljubav pokažemo/demonstriramo u svim okolnostima života.

Molitva: „Dragi Gospode, mi Te, verujući, molimo za ljubav koju si obećao za Tvoju Božansku ljubav. Mi polažemo pravo na nju i zahvaljujemo Ti što smo primili Tvoj obećani dar. U Isusovo ime. Imin.“

           „A kad travu po polju… Bog tako odeva; a kamoli vas?“ (Matej 6, 30.)

< 10. Poglavlje

Sadržaj

12. Poglavlje >