< 2. Poglavlje
Sadržaj
4. Poglavlje >
3. U AGONIJI ZAVAPIH
Pre izvesnog vremena imao sam čast da održim seriju propovedi u državi Oregon. U to vreme je jedna devojka zakazala termin za razgovor sa mnom. Iznela mi je svoj problem koji je, uzgred, problem miliona ljudi. Bila je nervozna, frustrirana, zbunjena. Mnogo je pilula napravljeno za borbu protiv samo tog jednog problema.Ona, normalno, od mene ne bi dobila nikakve lekove, ali zato sam joj dao nešto mnogo bolje. Predložio sam joj biblijsku terapiju u deset tačaka. Posle razgovora ona je obećala da će terapiju primenjivati svakoga dana, baš onako kako sam joj objasnio. U ranijim iskustvima se pokazalo da je baš ta terapija bila najdelotvornija od onih za koje sam do tada znao. Devojka mi je, medjutim, kasnije pisala, navodeći da terapija ne deluje u njenom slučaju i da namerava da je napusti. Odgovarajući na njeno pismo, predložio sam joj da u taj program od deset tačaka ugradi emocije i volju. Medjutim, posle nedelju dana ili nešto više, ponovo je pisala, izražavajući priznanje da nijedno prilagodjavanje ili podešavanje programa neće imati uspeha u njenom slučaju pošto je koren njenog problema bio neverovanje u postojanje Boga.
Ne tako davno, moja supruga i ja dobili smo poziv od zajedničkog prijatelja, na ručak zajedno s jednim drugim propovednikom. Naš prijatelj je mislio da ću ja, možda, moći na neki način da ohrabrim tog drugog propovednika. Tokom služenja obeda, naš domaćin je na vrlo diplomatski način, postavio pitanje: „Postoji li Bog? Ako postoji, da li se On meša u ljudske probleme?“ Tako vidimo da se, čak, dovodi u pitanje samo postojanje Boga u traženju rešenja za mučne probleme s kojima se svakodnevno susrećemo.
Pre nekoliko godina su me pozvali da, u jednoj od naših viših škola, održim Nedelju naglaska na duhovnom životu. Tom prilikom izneo sam niz proučavanja o divnim obećanjima iz Božje Reči. U početnom delu te sedmice pokrenut je deo za pitanja studenata, koji su se oduševljeno odazvali. Pitanja je bilo toliko, da sam zaključio da će biti nemoguće odgovoriti na svako od njih, čak i kad bismo ih klasifikovali. Budući da se na sva pitanja nije moglo odgovoriti u periodu predvidjenom za večernje bogosluženje, jedan od profesora je došao i zatražio da upotrebim jedan od termina za njegove časove, da bih odgovorio na ta pitanja. Bilo mi je drago da odgovorim na takav poziv. Studentima je bilo toliko važno da dobiju odgovore na svoja pitanja, da su na to posebno okupljanje došli i mnogi koji nisu pripadali toj klasi. Te mlade osobe želele su da čuju biblijske odgovore.
Pitanja koja su možda i najčešće bila postavljana, glasila su: „Kako da verujem?“ i „Kako mogu znati da Bog postoji?“ Ta pitanja su istražili temeljito i verujem da smo, uz Božju pomoć, našli neke odgovore koje su zadovoljili ta gladna srca.
Vrlo često, za vreme evangelizacije, ljudi prilaze i s dozom frustracije u glasu, kažu: „Moj problem je što imam vrlo malo vere. Kako mogu da povećam svoju veru?“ To pitanje ljudi postavljaju tako često, da sam odlučio da vam iznesem svoje lično iskustvo u sticanju povećane vere. Uveren sam da nijedan program, nijedna evangelizacija, nijedan čas za postavljanje pitanja nemaju vrednosti u nalaženju biblijskih odgovora, ukoliko prvo nema čvrste vere u Boga i NJegovu moć i spremnost da se umeša u ljudske probleme.
Biblija je i danas istina. Bog je i danas živ! To su činjenice. One se demonstriraju svakodnevno. Medjutim, djavo vrlo marljivo radi, puneći ljudska srca sumnjama po pitanju njegovog postojanja. Ludi i žene pitaju: „Kako mogu da budem siguran?“ Mnogi izražavaju želju da povećaju svoju veru. Zbog toga sam veoma srećan, jer za to postoji odgovor. Za ovaj problem postoji odgovor. To znam, jer sam to iskusio kad sam, u bolu duše, tražio od Boga.
Oko četiri godine pre nego što sam upoznao Boba, mladića o kojem sam govorio u jednom ranijem poglavlju, prolazio sam kroz ličnu Getsimaniju. To iskustvo je bilo rezultat toga što sam, uzevši jedno biblijsko obećanje, odlučio da iskoračim u veri, u skladu s onim što je sadržano u njemu. Jednostavno, nameravao sam da Boga uzmem za reč i da položim pravo na to obećanje, za jednu sasvim odredjenu potrebu. U tome iskustvu pridužila mi se i supruga. Vi ćete se sada možda pitati kako se od nekoga može očekivati da, zbog takvog razloga, prodje kroz iskustvo Getsimanije. Moraću da priznam da je bilo perioda kada sam se i sam tako pitao. Ali, reći ću vam da sotoni ništa nije tako mrsko kao čovek koji odlučno uzima Boga za NJegovu Reč, kako bi nesebično mogao da služi drugima, pokazujući im put ka kući našeg nebeskog Oca. Dok pišem ovo revidirano izdanje, Bog mi je u medjuvremenu dao dvadeset šest novih godina službe i pisanja i izdavanja gotovo dvadesetak knjiga. Verujemo da su hiljade i hiljade uznemirenih srca našli biblijska rešenja za svoje probleme, za šta mi ponizno slavimo našeg nebeskog Oca. Ali, postoji jedno što mi je održalo postojanost kroz celo to iskustvo. Znao sam i tada, kao što to znam danas, da je Bog veći od djavola. NJegova sila je veća od sotonine. Nikada to nemojmo zaboraviti.
Želeo bih sada da vam iznesem sedam biblijskih činjenica:
1. Isus ponovo dolazi Otkrivenje 22, 12. „Evo doći ću skoro.“
2. On dolazi po one koji veruju. Otkrivenje 14, 12. : „Ovde su… koji drže… veru
Isusovu.“ To je jedna od mnogih stvari koje su oni stekli iskustvom.
3. Bogu su ugodni ljudi koji imaju veru, dok mu oni koji je nemaju nisu po volji. A
bez vere nije moguće ugoditi Gogu; jer onaj koji hoće da dodje k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže (Jevrejima 11,6.).
Ovde nam se predstavljaju dve osnovne činjenice: Bog neće biti zadovoljan dok ja verom ne shvatim da On JESTE, da ima Boga, da On postoji. Osim toga, moram da verujem i to da ima Boga i da palaća onima koji Ga traže. Kao što vidite, ne samo što moram da verujem da On postoji, nego moram i da verujem da će On, kada mu pristupim sa svojom potrebom, uslišiti molitve mog srca. Moram da verujem da mogu da primim odgovore na svoje molitve, da moje molitve mogu da budu uslišene! Da li će odgovor doći na način na koji ja očekujem ili na način koji je najbolji u Božjim očima, nije stvarno važno. Medjutim, ja moram da verujem da je Bog zainteresovan za mene, da me voli i da će me uslišiti kad mu se obratim u molitvi.
4. Vera biva ojačana kada Boga gledam u prirodi. Rimljanima 1, 20.21.: „Jer što se
na NJemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i NJegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora.“
Bog kaže da ljudi nemju izgovora, pošto se On može videti u vidljivom svetu na NJegovim stvorenjima! Ako i dalje, nakon poznanja i gledanja sveta Božjih stvorenja, ostanem pri verovanju da Bog ne postoji, ja više nemam izgovora.
VAŽNO: Biblija kaže da za neverovanje nema izgovora. Bog hoće da znamo da On postoji. O toj činjenici vrlo jasno svedoči stvoreni svet.
5. Aktivirana vera nastaje njenim dovodjenjem u dodir s Božjom Rečju. Rimljanima
10, 17.: „Tako dakle vera biva od slušanja… Reči Božje.“
Eto kako raste vera, živa vera. Ona raste time što ću je dovoditi u dodir s Božjom Rečju.
6. Bog je svakoj duši podario meru vere. Rimljanima 1’2,3: „… kao što je kome Bogudelio meru vere.“
Svaki čovek koji je ikada živeo dobio je odredjenu meru vere. Svako od nas ima jednu meru, količinu vere i svako do nas ima prednost da tu meru vere uvećava. To je Bogu po volji.
7. Da bismo od Boga dobili odgovore, mi svoju veru moramo da mešamo sNJegovom Rečju. Jevrejima 4, 1.2.: „Da se bojimo dakle da kako dok je još ostavljeno obećanje da se ulazi u pokoj NJegov, ne odocni koji od vas.“ Jer je nama objavljeno kao i onima deci Izrailjevoj, kojih je tada bilo oko dva miliona; ali onima ne pomaže čuvena reč, jer ne verovaše oni koji čuše. Prema tome, pošto je obećanje o ulasku u pokoj još uvek aktuelno, pazite da, na kraju, niko od vas ne ostane bez ispunjenja obećanja. Jer je evandjelje bilo propovedano i nama, kao i njima, ali vest koju su čuli za njih nije imala vrednosti, zato što je oni koji su je čuli nisu udružili/pomešali s verom. (slob.prev.)
Pred nama je knjiga, Biblija. Ona sadrži Božja obećanja. Bog je svakome od nas podario (udelio) meru vere. Prema tome, da bih dobio rešenja za svoje probleme uslišenja svojih molitava potrebno je da uzmem jedno od 3.573 obećanja ili grupu obećanja iz Biblije i da s time pomešam svoju veru. Dakle, vrlo, vrlo jednostavno mešanje vere s Božjim obećanjima!
Pitaš, možda kako se to moja vera meša s Božjim obećanjima? Eto, kad bi to bilo moguće, pošao bih, zajedno s vama u kuhinju u kojoj ćemo nešto mešati. Slažemo li se da u mešanju brašna i vode nema tajanstvenosti? Kuvarica jednostavno sipa jedno u drugo, dobro ih izmeša i posao je gotov za nekoliko minuta. Imajući na umu ovu ilustraciju, mi možemo da razumemo uputstvo Božje Reči. Treba uzeti veru koju smo dobili, preliti je preko Božjeg obećanja i izmešati ih.
Ali, pitaćeš ponovo: „Kako ja to svoju veru prelivam preko obećanja Božje Reči?“ Svoju veru ja prelivam preko NJegove Reči, rečima: „Gospode, verujem u Tvoju Reč.“ Kada kažem: „Gospode, verujem u ovo obećanje“, šta ja prelivam preko njega? Izgovorenu veru. Izgovarajući je, ja čak mogu da osetim svoj dah. U tom trenutku dok to izgovaram, ja izgovorenu veru zapravo prelivam preko Božje Reči i kažem: „Gospode, ja verujem u Tvoju Reč!“
Moj omiljeni autor, u knjizi Hristove priče Hristove očigledne pouke (str. 147., orig.) kaže da možemo da uzmemo Bibliju u ruke i nadjemo u njoj bilo koje obećanje, polažući na njega pravo, verom. Mi u ovom trenutku održavamo predavanja na kojima pozivamo ljude da rade upravo to. Predlažemo im da, otvore Bibliju, uzmu bilo koje obećanje i, čak, stave prst direktno na odštampani tekst obećanja i kažu: „Gospode, ja verujem u ovo obećanje.“ To je, kao što vidite, trenutak kada vi svoju veru mešate s Božjom Reči. Ništa jednostavnije. Ali zato uzbudljivo! Doživećete uzbudjenje, zajedno samnom, dok eksperimentišemo s tim novim konceptom. To, u stvarnosti, nije novost, nego samo do sada nije bilo dovoljno široko shvaćeno i primenjivano.
Važnost mešanja vere i Božjih obećanja otkrivena je u iskustvu izrailjskog naroda. Od dva miliona ljudi, koliko ih je izašlo iz Egipta, samo je dvoje ušlo u zemlju Hanan, pošto je samo dvoje poštovalo Božji jednostavni plan. Oni ostali nisu pomešali svoju veru s Božjim obećanjima! Da je narod toga vremena, jednostavno, preko tih Božjih obećanja, prelio veru koja im je bila data putem tih obećanja, možete zamisliti šta je moglo da se dogodi!
Bog je ljubav; medjutim, Bog i sasvim ozbiljno misli kada izda naredbu. Čovečanstvu je važno da zna i veruje da Bog postoji i da će nagraditi svoj narod ako slede NJegov jednostavni plan. On je u danima o kojima se govori u tekstu iz Jevrejima 4, 1.2. mislio ozbiljno, koliko ozbiljno misli i danas! Mi moramo da verujemo da Bog postoji, a taj Bog će nas nagraditi. Ovo su temeljna verovanja.
LJudi žarko žele da upoznaju i primene ove divne principe. Neposedno pred nama stoje izuzetno značajni i uzbudljivi dani, kada ćemo upoznati i eksperimentalno testirati Božju silu u našim životima. Nedavno mi je, za vreme jedne od naših serija proučavanja, pristupila jedna žena koja je, uzgred, u celini bila posvećena istraživanju upravo ovog našeg predmeta. Rekla je: „Ovo nameravam da proverim. Nameravam da oprobam Boga po pitanju jedne vrlo specifične molbe.“
Nasmešio sam se i odgovorio: „Ne radite ništa takve vrste. Tada sam joj ispričao priču o plemiću koji je pristupio Hristu i rekao da će, ako mu Hristos odgovori na jednu molbu, znati da je Hristos Bog. Isus se okrenuo tom čoveku i, prakično, rekao: „Ništa od toga. Ti od mene ne tražiš nikakav znak, jer si primio mnogo znakova koji pokazuju da sam ja Božji Sin. Na to pitanje ti je dat iscrpan odgovor. Ti treba da mi pristupiš i da mi kažeš: „Ja znam da si Ti Bog, i znam da ćeš čuti i uslišiti moju molbu. Zato ti sada predočavam Tvoje obećanje.“ Vidite li u čemu je razlika? Jedan koristi veru kao temelj, a drugi kao temelj koristi sumnju. Mi ne možemo pristupiti Bogu i reći: Ako Ti uradiš to, znaću da postojiš. Ne, nikako, vrlo naglašeno ne!
Medjutim, kada mi pristupimo Bogu i kažemo u srcu znam da Bog postoji! Znam da On plaća onima koji ga traže. Kada Bogu predočimo NJegovo obećanje i zatražimo od NJega da ga ispuni ne zato da bi dokazao da postoji, nego zato što mi znamo da On postoji i što znamo da će On odgovoriti na našu molbu tada ćemo mu biti ugodni, bićemo mu po volji!
Za Enoha, pre nego što je bio uzet na nebo (Jevrejima 11,5.), kaže se da dobi svedočanstvo da ugodi Bogu. On je znao da bez vere nije bilo mogućnosti da ugodi svom Gospodu. Svet je pomno posmatrao. Posmatrao je tog Božjeg čoveka. Pitali su ga: „Šta misliš da ćeš zadobiti verujući u Božje postojanje?“ Jednog dana, zaključili su da Enoha nema! On je svojim načinom života toliko bio ugodan Bogu, da ga je Bog uzeo u zemlju slave, da bude s njim kroz nebrojene vekove večnosti. Enoh je verovao Bogu! Verovao je da Bog postoji i da nagradjuje one koji veruju.
I mi moramo da verujemo onako kako je verovao Enoh. A imamo i mnogo razloga da verujemo kako je verovao Enoh. Mi često prolazimo pored samih orudja Božje ljubavi, preko kojih bi On želeo da nas upozna sa činjenicom o svom postojanju. To se ne odnosi samo na obične ljude, obične vernike. Ima propovednika Božje Reči koji su u srcu čuvali nedoumice u pogledu Božjeg postojanja. Jednog dana jedan propovednik je proveo više od jednog sata u razgovoru sa mnom, raspravljajući baš o ovoj temi. „Kako da budem siguran da On postoji?“, bilo je pitanje koje je opterećivalo njegovo srce. Pokušao sam da mu objasnim kako se Bog otkrio na milijardu načina. Dokaz postoji u svakom cvetu, svakom drvetu i svakoj zvezdi… Knjiga prirode je krcatga, puna svedočanstava o Božjem postojanju.
Kad smo, moja žena i ja, zatražili ispunjenje jednog biblijskog obećanja, a djavo se dao na posao da nas razočara, ja sam otišao u šumu. Klečeći na kolenima, ubrao sam jedan mali cvet. Sa tim majušnim, divnim cvetom u rukama, podigao sam glavu prema nebu i molio se Bogu. Bio mi je potreban odgovor. Morao sam da ga dobijem. Trebalo je da dobijem odgovor na neke svoje duboke probleme. Bio sam spreman da ostanem tamo, sve dok odgovor ne stigne. Upravo sam toliko bio obeznadjen, očajan. To je bilo oko četiri godine pre nego što sam se upoznao sa onim mladićem po imenu Bob.
Divno je kako Gospod radi. On nas ljubi i pokazuje to na tako mnogo načina. Nekoliko godina pre toga čitao sam propoved koju je napisao jedan od moje braće. NJen naslov je bio Kako sam jednog bezbožnika ubedio da Bog postoji. U vreme dok sam čitao, nisam bio nešto naročito impresioniran. Ali tada sam, u svojoj agoniji, klečeći na kolenima, shvatio logiku i silu te propovedi. Uzeo sam Bibliju i počeo da pišem na praznom listu u samoj Bibliji. Počeo sam da se prisećam onoga što sam čitao i odmah, na tom mestu, započeo jedno biblijsko proučavanje, lično za sebe. Zapisao sam sve, kako ništa ne bih zaboravio. Za mene je to od tada stalno bilo izvor blagoslova. Želim to da podelim s vama.
Napisao sam pet stvari. Prvo je bilo: Kako znam da Bog postoji?Tada sam, iz bratovljeve propovedi, pozajmio spisak od pet dokaza Božjeg postojanja. Prvi od njih bio je red. Pogledao sam na mali cvet koji sam držao u ruci. Gledajući ga i posmatrajući fini raspored njegovih latica, mogao sam da vidim da tu postoji red. Potom, sam bio impresioniran njegovom lepotom. Cvet je, naprosto, bio predivan, njegovu lepotu nisam mogao da opišem. Sledeće je bilo plan. U tom cvetu je bio demonstriran sasvim odredjen, definisan plan. Sledeće na spisku bio je dizajn. On je imao simetriju potpuno neosporno. Poslednje što sam upisao, bilo je sredstvo za ostvarivanje odredjenog cilja. Tih pet stvari objavljivale su da iza tog malog cveta stoji jedna Inteligencija. Cvet je upućivao na Mudrost, postojanje Uma. To je tako, zapravo, u celoj prirodi.
A tada, klečeći, rekao sam: „Gospode, ovaj mali cvet mi pokazuje da Ti postojiš. U tom cvetu sam video:
1. red,
2. lepotu,
3. plan,
4. dizajn.“
5. Sredstvo za ostvarenje odredjenog cilja
To je mnogim velikim misliocima pokazalo da iza prirode mora da stoji Um. Upravo otome govori tekst u Rimljanima 1, 20. Tu stoji da se Bog može jasno videti u onome što je stvorio. Tako bez izgovora ostaju oni koji ne žele da ga prihvate na osnovu tih dokaza.
Ovim sam izneo svom prijatelju – propovedniku koji je došao da utvrdi kako može da veruje da Bog postoji. Postoje milijarde dokaza o Božjem postojanju, od kojih jedan je jednostavna činjenica da oko sebe možemo naći milijarde malih cvetova, ništa i ne govoreći o ostatku prirode. Setite se zvezdanog neba! Mi ne možemo da podignemo pogled i vidimo delo Božjih ruku, te divne sjajne zvezde, a da ne budemo impresionirani, uvereni u postojanje Najvećeg od svih umova. Onih pet istaknutih elemenata, prikazanih na primeru malog cveta mogu se videti u sveukupnosti dela Božjih ruku. Zaista, tačno je, ovih pet elemenata uvek predstavljaju Um.
Ova ideja je tako jednostavna, da čak i dete može da je razume. Povedi sa sobom bilo kog dečkića ili devojčicu i pokaži im semafor. Neće mu biti teško da zaključi da tu postoji red. On se uredno pali i gasi. On ima dizajn i sasvim odredjen plan. NJemu neće biti teško da shvati da iza toga stoji um. On ne mora obavezno da ima lepotu, ali zato ima dovoljno dokaza u njegovoj funkciji koji će, čak i mom četvorogodišnjem unuku, Rendiju, pokazati logiku da iza jednog semafora mora da postoji um. Mogu da mu pokažem mali cvet i uputim na pet tačaka koje sam upravo naveo. One, izvan svake senke sumnje, dokazuju da Bog postoji. Ništa jednostavnije i ništa logičnije. Svom prijatelju – propovedniku sam rekao da u Boga ne sumnja detinji um, nego takozvani profinjeni um, zapravo, sumnja i dovodi u pitanje Božje postojanje, Negovo postojanje upisano je u svakom malom cvetu koji raste! O, kad bi ljudi samo pristali da veruju!
Sledeća tačka koju sam ujpisao na prazan list iza korica Biblije, bila je:Kako znam da je On mudar Bog? Uzeo sam isti majušni cvet i rekao: „Ovaj majušni cvet otkriva da iza njega stoji strahovita mudrost od vremena kad počne da klija, pa sve do zrelosti. Razmišljao sam o čudu oprašivanja, o pupoljčenju i čudu cvetanja. Sve to mi je pokazalo, da iza tog malog cveta stoji beskrajna mudrost. „Moj Bog je mudar!“ uskliknuo sam.
Potom sam napisao: „Kako znam da si ti velik Bog? Mučili su me odredjeni veliki problemi, pa mi je za njihovo rešavanje bio potreban veliki Bog. U suzama, na kolenima, jecajući, izgovorio sam ta svoja pitanja. Bio mi je potreban odgovor. Više nisam mogao da živim sa sumnjama koje su mi usadila u um moja braća, došavši da vide moje imanje, govoreći da Bog nije primio svoju poštu, onog dana kad sa mu napisao ono pismo, odnosno, da je djavo bio taj koji je odgovorio na moju molitvu. Za to sam morao biti siguran. Tako sam, na kolenima, želeo da se uverim da je Bog zaista veliki Bog.
Ponovo sam pogledao u cvet. Video sam u njemu red, lepotu, plan, dizajn i sredstvo za postizanje odredjenog cilja i shvatio da i ogromna prostranstva neba daju dokaz za te iste elemente. Na koledžu sam učio astronomiju i bio zadivljen nepremerljivim rastojanjima na zvezdanom nebu. Znao sam, razmišljajući o Božjoj veličini, vidljivoj u NJegovoj sposobnosti da stvori i upravlja milijardama nebeskih tela, da je moj Bog zapravo veliki Bog. Tamo, na tom tihom mestu našao sam potrebnu sigurnost, sigurnost da moj Bog može da reši moj najveći problem.
Sada sam dobio novo uveravanje da imam Boga. Video sam da imam mudrog Boga, i da je taj Bog veliki. Sada, rekoh, želim da ponovo ocenim. Da li je moj Bog zainteresovan za mene, ovako majušnog? Tako sam i to pitanje upisao u prazan list iza prvih korica moje Biblije. Razmišljao sam kuda da se okrenem, tražeći odgovor. Ponovo sam podigao mali cvet i pomislio: ovaj cvet je samo mali deo moje telesne veličine, a ipak, Gospode, Ti misliš na taj cvet. Rezonovao sam: pošto je Bog zainteresovan za taj majušni cvet, koji danas cveta, ali bi mogao biti otkinut sutra, sigurno je zainteresovan i za mene. Dalje razmišljajući o tome, istina, saznanje o NJegovom interesovanju za mene postalo je deo mene, sa strahovito jakim osvedočenjem.
Moje poslednje pitanje je glasilo: „Kako znam da mi se Ti obraćaš u Bibliji?“ Da bih na ovo dobio zadovoljavajući odgovor, naveo sam tri stvari. Pre nego što sam ih zapisao, već sam, razume se, znao da mi se Bog obraća kroz prirodu. Ali, taj način obraćanja mi ne daje pojedinosti, ne govori mi o NJemu ništa sasvim odredjeno. Biblija je jedini izvor informacija sa pojedinostima o Bogu, pa ako mi se On ne obraća preko Biblije, neću znati kuda da se obratim.
Zato sam naveo tri stvari: 1/Proroštvo. Do tada sam propovedao da postoji 1.335 biblijskih proročanstava, od kojih je preko 1.000 precizno ispunjeno. Jedno od ispunjenih biblijskih proročanstava došlo mi je na um, i ono mi je dokazalo da mi se Bog obraća preko proroštva.
Setio sam se primera DŽosaje Liča, koji po prilici ide ovako: Godine 1838. on je propovedao u američkom gradu Filadelfiji. Objavljivao je proročanstva i Gospod ga je blagosiljao. Infidel-klubovi po celoj Americi sumnjali su u njegove reči. Govorili su: „Govoriš kako je Vavilon pao, prema proročanstvu i kako su Medo-Persija, Grčka i Rim došli na scenu, a onda pali u skladu sa biblijskim proročanstvima. Govoriš kako će Tir biti mesto za širenje mreža, i tako dalje. Kako možemo da znamo da sve to nije napisano posle stvarnog zbivanja?“ Želeli su da se sa nekim dogadjajem ispuni proročanstvo, tako da oni budu svedoci i očevici.
Tako je DŽosaja Lič rekao da je, prema njegovim saznanjima, 11. avgusta 1840. godine, prema biblijskom proročanstvu, Otomanska imperija trebalo da izgubi svoju nezavisnost. Nije teško zamisliti kako su sumnjalice sumnjale. Predstavite sebi njihovo krajnje zaprepašćenje, kad je osvanuo 11. avgust 1840. godine i četiri sile zauzele Otomansku imperiju. Kaže se da je u jednom danu kršteno 1.000 neznabožaca!
Ja sam rekao: „Ako će hiljadu neznabožaca prihvatiti Tvoju reč, kao Božju poruku, Božji način obraćanja kroz to jedno proročanstvo, smem li ja da dovodim u pitanje Tvoje obraćenje, kada znam da je preko hiljadu proročanstava već ispunjeno?“
Drugi razlog koji sam naveo, po kojem sam znao da mi se Bog obraća preko svoje Reči, bio je: ona menja moj život. Kada s razmišljanjem i molitvom čitam NJegovu Reč, ona me čisti, jer bih u drugim prilikama bio nečist. Čini me poštenim, jer u drugim prilikama bio bih spreman na prevaru. Čini me ljubaznim, jer bih u drugim prilikama bio neljubazan. Znao sam da je ona promenila moj život. Podsetio sam se svojih dana provedenih na koledžu, kad sam ustajao u 3,30 noću i provodio po jedan sat s Bogom u molitvi, a onda odlazio na posao na farmi. Tokom tog perioda bio sam osvedočen u NJegovu silu. Neki od momaka, mojih prijatelja, živeli su nedostojnim životom. Nisu provodili vreme s Bogom, pa su počeli da se bave nekim prevarnim aktivnostima. Znao sam, da nije bilo Božje sile u mome životu u okviru proučavanja NJegove Reči, i sam sam mogao biti u društvu tih momaka, u njihovim ispadima.
Tako sam, zahvaljujući svedočenju ispunjenih proročanstava, znao da mi se Bog obraća preko svoje Reči. Po promeni u mome životu znao sam da sam kroz Božju Reč primao saznanja i poruke od NJega. Treće, za Božje obraćanje ljudima kroz NJegovu Reč, znao sam zbog slučajeva promenjenog života, za koje sam bio svedok. Ubice su oslobadjane grešne mržnje. Preljubočnici i lupeži su doživeli promenu zahvaljujući Gospodu, autoru Biblije.
Obuzet silnim osećanjem potrebe, tražio sam i našao da mi se Bog obraća kroz prirodu i kroz svoju Reč. Vera nastaje proučavanjem NJegove Reči. Tako sam otvorio Bibliju i našao jedno biblijsko obećanje. Preko tog obećanja počeo sam da prelivam svoju veru, svestan da je to veoma važno, kako je to pokazano u iskustvu pripadnika izrailjskog naroda po izlasku iz Egipta, kada je samo dvoje od preko dva miliona ljudi starijih od dvadeset godina ušlo u obećanu zemlju. Uzrok te tragedije bio je što veru koju im je Bog dao nisu mešali sa obećanjima NJegove Reči.
Shvatio sam da moram i praktično da pomešam veru s obećanjima. Zato sam otvorio Bibliju, našao jedno obećaje i stavio prst direktno na tekst obećanja, moleći se: „Gospode, pošto si obećao, ja znam da ćeš i ispuniti što si obećao.“ To je, zapravo, mešanje to dvoje, onako kako Gospod želi da činimo. Sećam se šta stoji u 4. Mojsijevo 23, 19.: „Bog nije čovek da laže.“ Upravo to mi je ulilo sigurnost. U tom stihu, takodje, stoji: „Što kaže neće li učiniti?“ Tako sam znao da je Bog dao obećanje. Pošto On ne može da laže, znao sam da će ispuniti svoje obećanje.
Sada rekoh, ja verujem da ćeš mi Ti ispuniti svoje obećanje. Našao sam tekst u Mateju 24, 35. i čitao: „Nebo i zemlja proći će, ali Reči moje neće proći.“ Pozvao sam se i na ovo obećanje. Šta sam ja to radio? Jačao sam svoju veru, mešajući je sa NJegovom svetom Reči.
Tada sam rekao: „Ti si rekao, u Jevrejima 6, 18. „Da Bogu nije moguće slagati.“ Zato uzimam ovo obećanje na koje sam stavio prst, jer znam da nije moguće da ono ne bude istina. Došlo je od Tebe, Boga ljubavi, Boga kome nije moguće slagati…“ Tako je i počelo, da sam gledao neke od onih divnih stvari koje je Bog želeo da vidim; koje je bilo potrebno da vidim da bih, ako ne vidim, mogao da izgubim dušu kako je, kao mogućnost, nagovestila moja majka.
Moja vera je počela da jača. Uzgred, šta je to vera? Kad ljudi kažu: „Moja vera je slaba“, to je direktna uvreda za Boga. Vera je, jednostavno, pokazivanje poverenja u Boga! Vera je verovanje Bogu! Ako kažem moja vera je slaba, ja govorim, ja ne verujem mnogo u Boga. Kada sumnjam u čudo uslišenja molitve i govorim o razočaranjima života kao o sudbini, i nastavljam da govorim o svojim sumnjama, ja tada jednostavno poručujem svetu: „Ja ne verujem u Boga!“ Nikada, nikada ne reci da je tvoja vera slaba. Ne, nikako, nego govori o Božjoj sili. Govori o NJegovoj moći i sposobnosti da uslišava molitve!
Gospod nam je u prirodi pokazao da postoji. On je pružio dokaze da nam se obraća preko prirode. Mi, tako, možemo da uzmemo bilo koje od 3.573 ili više obećanja koje je On dao i mi tada, na temelju NJegove ljubavi, možemo da znamo da će On ispuniti svako od njih. Obećanja se možda neće ispuniti precizno na način kako bismo mi to želeli. Ali pošto znamo da nas On ljubi, mi možemo da budemo smireni zbog činjenice da će On odgovoriti i uslišiti na najbolji mogući način; na način kako bismo mi to poželeli, kad bismo mogli da vidimo kraj od početka.
Ja nemam pravo da propišem kako Bog treba da usliši moju molitvu. To bi bila drskost. U svom proučavanju u to vreme, ustanovio sam da Bog zadržava pravo da odgovori na moju molitvu u skladu sa svojim, a ne mojim izborom. Tako sam čitao utešni tekst u Jeremiji 33,3.: „Zovi me, i odazvaću ti se, i kazaću ti velike i tajne stvari, za koje ne znaš.“ Vidite, Bog kaže da će sigurno uslišiti tvoje molbe, ali na način kako On vidi da je najbolje. U Isaiji 42, 16. čitamo: „I vodiću slepce putem kojega nisu znali; vodiću ih stazama kojih nisu znali.“
Imao sam običaj da kažem Gospodu: „Gospode, kada podjem drumom života i dodjem na račvanje puta, pa ako skrenem desno, učini da se dogodi tako i tako. Ako se to dogodi, tada ću znati da treba da skrenem desno. Ali ako se ne dogodi, tada ću znati da moram da odem na drugu mogućnost odvajanja na raskrsnici.“ Da li ste to nekada učinili? Bio je to način kako sam imao običaj da se pogadjam s Gospodom. Pomišljao sam da sam u tome stvarno uspeo. Ali to nije uvek funkcionisalo, jer kad bi došao na račvanje, to nije uvek bilo račvanje na dve strane, nego na, možda pet! Šta je onda, trebalo da činim? Trebalo je da se uputim ka tekstu u Jeremiji 33, 3. i da se oslonim na to da će mi Gospod pokazati šta treba da činim. Gospod mi je čvrsto obećao da će uslišiti moju molitvu, ali ne obavezno na moj način. Ja ne smem da postavlja osnovna pravila za uslišenje molitava. Kad sam to, konačno, shvatio, bio sam veoma srećan i zadovoljan. Moja vizija i mudrost tako su ograničeni, da ne mogu da vidim sve mogućnosti. Ali Bog, On moće da ih vidi sve.
Jednom prilikom, kad sam ušao u jednu sobu, ugledao sam svoju malu devojčicu kako stavlja u usta žilet. Usta još nije bila zatvorila. Bio sam u nedoumici šta da uradim. Znajući da me je često oponašala, nasmešio sam se široko otvorio usta. Učinila je isto. Približavajući joj se, nežno sam izvadio žilet iz njenih usta. Kad je žilet već bio izvadjen, rekao sam: „Ovo će te svu iseći“ U istoj sekundi ona je čvrsto zatvorila usta. Mislila je da je to nešto dobro za jelo. Ali tata je znao više i bolje!
Kad smo ti i ja u iskušenju da kažemo: „Gospode, učini to ovako“, setimo se da naš Otac najbolje zna kako to, zapravo, treba! On ne želi da nam da nešto što će nas povrediti i uništiti naše živote,
Jedna žena, čiji je muž bio u vojsci, rekla je: „O Bože, tražim od Tebe da mi vratiš muža kući, bezbednog i zdravog.“ Bog ga je doveo kući, ali kako često je zažalila što je zatražila da se ispuni Božja volja. Taj nekada ljubazni, nežni i dragi suprug, došao je kući, pao u stari greh i odao se nemoralu. S gorkim suzama, shvatila je da kada nešto zahtevamo od Boga, to često znači dobiti nešto što ne želimo. Kako je važno da shvatimo to osnovno pravilo života i dopustimo da naš ljubavi pun, svemudri Bog ispuni svoje obećanje na svoj način!
Kao malo dete, s verom malog deteta, mi treba da pristupimo Bogu i kažemo: „Verujem da Ti ispunjavaš ovo obećanje, zato što Tebi nije moguće slagati. Hvala ti što si ispunio svoje obećanje, zato što me ljubiš.“
U Rimljanima 8,32. čitamo: „Koji dakle svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako dakle da nam s NJim sve ne daruje?“ Vidite li, prijatelji, pošto nam je Bog dao svoje najbolje, da li će nam uskratiti nešto što je manje vrednosti? Bog nas ljubi i nestrtpljivo čeka da usliši naše molitve na NJegov, najbolji način i u najbolje vreme.
Razgovarajući sa studentima koledža i odgovarajujći na njihova pitanja, izneo sam im ono što ste upravo čitali u ovom poglavlju. Zatim sam rekao da postoji još nešto, što želim da im što pre ispričam. Pitao sam ih: „Koliko od vas veruje u Bibliju?“ Svi su podigli ruke. Posle toga sam ih pozvao da to kažu i naglas, a zatim i da uzmu Biblije u ruke, i kažu: „Verujem u Tvoju Reč.“ To je, vidite, zapravo prelivanje vere preko NJegove Reči.
Sledeće što treba učiniti je otvaranje Biblije na mestu gde se nalazi tekst nekog obećanja. To može da bude Filibljanima 4, 19. Možda ti je u ovom trenutku potrebna finansijska pomoć. Bog može da odgovori i On će to učiniti. On je obećao. Pa, pošto verujemo u Bibliju, mi možemo da verujemo u NJegovo obećanje. Zar to nije logično? Tako, pošto verujemo u njegovo obećanje, mi možemo da kažemo: „Verujem, Gospode, da ga Ti ispunjavaš.“
Mi, jednostavno koristimo prva slova molitve. A je ištite Matej 7,7. B je verujte Marko 11,24. Kaži: „Verujem.“ C je tražite (s pravom). Zatraži, a onda uzvrati zahvalnošću Bogu što si primio. To je molitva primanja. Većina hrišćana se mole molitvom predanja, umesto molitvama primanja. Oni kažu: „Gospode, oprosti mi grehe, ako je Tvoja volja.“ To je uvreda! Mi se ne moramo moliti molitvom predanja, da bi nam Gospod oprostio grehe. On je
već obećao da će to učiniti preko svog Sina, Isusa Hrista. Ja mogu da se molim molitvom primanja i da kažem: „Gospode, Ti si obećao da ćeš oprostiti moje grehe i da ćeš me očistiti. Hvala ti što si to učinio, zato što sam priznao i zato što verujem.“
Ja mogu da tražim mudrost. Ne moram da molim za nju, ako je to NJegova volja. On je obećao da će mi je dati ako tražim. Tako, kada je tražim, tada moram da verujem da mi ju je On dao, a onda i da mu zahvalim što mi ju je dao. To je molitva primanja.
Hajde, da se molimo: „Zahvalni smo Ti, Gospode, što si Ti naš Spasitelj. Zahvalni smo Ti, što ćeš nam, kada ti pristupimo, dati silu da postanemo sinovi Božji, ako verujem u Tvoje ime. Mi te molimo za svako srce, koje nije u ovom trenutku Tvoj sin ili kći, a želi to da bude i kaže tiho u svom srcu, oprosti mi moje grehe, da takvog učiniš svojim sinom ili kćeri, ovog trenutka. Mi verujemo da Ti to činiš, pošto on ili ona veruje. Ujedno Ti i zahvaljujemo, kroz Isusa Hrista, našeg Spasitelja. Amin.“
Kada čitate obećanja, setite se da su ona izraz neizrecive ljubavi i saosećanja. Veliko srce Beskrajne LJubavi privučeno je ka grešniku s neograničenim razumevanjem. U kome imamo izbavljenje krvlju NJegovom, oproštenje greha Efescima 1, 7. Da, samo veruj da je Bog tvoj Pomoćnik. On želi da obnovi svoj moralni lik u čoveku. Pristupajući Mu, uz priznavanje i pokajanje, On će pristupiti tebi, s milošću i praštanjem (Put Hristu, orig.str. 55).
| < 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |