< 3. Poglavlje
Sadržaj
5. Poglavlje >
4. ZALJUBLJEN
I ovom prilikom bih želeo da, zajedno samnom, obratite pažnju na sedam biblijskih
činjenica. U celoj ovoj knjizi ja ponavljam mnoge od ovih činjenica. Činim to zato što su one tako važne, da mogu slobodno da se ponavljaju; jer ako nam sada podje za rukom da ih čvrsto usadimo u svet svojih razmišljanja, one će nam se pokazati kao izuzetna vrednost u danima koji dolaze. Obratite pažnju na sedam slavnih biblijskih činjenica:
1. Isus dolazi ponovo. Otkrivenje 22,12. „I evo ću doći skoro.“
2. Isus dolazi po one koji su mu slični. U 1. Jovanovoj 3, 1-3., u trećem stihu čitamo:„I svaki koji ovaj nad ima na NJega, čisti se, kao i On što je čist.“
3. Jedna od tačaka sličnosti Hristu jeste, mrzeti bezakonje. Jeremija 1, 9.: „Omiljela ti je pravda, i omrzao si na bezakonje.“
4. Ta mržnja je Hristovo obećanje. 1. Mojsijeva 3, 15.: „I još mećem neprijateljstvoizmedju tebe i žene i izmedju semena tvojega i semena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.“
Ovo prvo Otkupiteljevo obećanje ujedno sadrži i obećanje da će čovek moći da mrzi greh. To je bilo obećanje mogućnosti da čovek mrzi djavola i sve što se nalazi u njegovom programu. Zašto je Bogu bilo potrebno da načini jedno ovakvo obećanje? Jednostavno zato što je u trenutku kada ga je dao, čovek zgrešio i postao zaludjen sotonom. Mladi ljudski rod zavoleo je greh. Čovek bi oduvek u istoriji voleo greh, da Bog u ljudsko srce nije projektovao, ugradio, mržnju prema sotoni. I danas ima ljudi koji kažu: „Pokajaću se kad budem bio spreman.“ To je nemoguće. Čovek se može pokajati tek kada mu Bog podari pokajanje. To je razlog zašto je toliko važno odgovoriti, reagovati, u trenutku kada čujemo glas Svetoga Duha koji nam se obraća. To je vreme kada treba delovati, jer je samo Bog taj koji čoveku daje mržnju prema grehu. Jedino Bog stgavlja/meće neprijateljstvo izmedju čoveka i djavola.
5. Ovo ostvaruje Sveti Duh. Jovan 16, 8.: „I kad On, Sveti Duh, dodje, pokaraće svet za greh.“
Vidite, Sveti Duh je taj koji ukorava svet za greh. On je taj koji čoveku donosi mržnju prema grehu, odgovarajući na njegovu ozbiljnu molbu u molitvi. To je nešto za šta mi svi možemo da budemo veoma zahvalni.
6. On čoveku, istovremeno, daje pokajanje za greh. Dela 5, 31.: „Ovoga Bogdesnicom svojom uzvisi za Poglavara i Spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.
I ovo je dar od Boga. On donosi ne samo mržnju prema grehu, nego i pokajanje, kroz delovanje Svetoga Duha na ljudsko srce. Kako bi smo trebali da budemo zahvalni!
7. Evo, kako On to radi. Jezekilj 26, 26.: „I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno.“
Bog to čudo milosti čini tako što nam daje novo srce. To novo srce je načinjeno tako da mrzi greh. Ulazeći u to novo srce, Sveti Duh donosi pokajanje i potpuno obnovljenje. Čovečanstvu je dat poziv da prihvati ovo divno preobraženje. Bog obećava da će to učiniti za tebe i za mene.
Mi smo proučavali o molitvi primanja i molitvi predanja. Molitva predanja je kada kažemo: „Gospode, ako je Tvoja volja.“ To jednostavno znači poveravanje naših života NJegovoj volji za nas, kada je reč o stvarima za koje nismo sigurni.To znači izneti pred NJega svoju ljudsku molbu, koja je podložna zabludi, a onda tražiti da bude NJegova volja. Ovu vrstu molitve koristim u molitvi za bolesne, jer ne mogu da znam da li je ta osoba ispunila uslove za uslišenje molitve upućene za nju. Medjutim, ako se molim za mudrost za sebe samog, imam pravo da znam, i ja stvarno i znam, ako sam ispunio uslove za uslišenje molitve. Prema tome, ja dobijam mudrost, jer mi je Bog dao sasvim odredjeno obećanje za mudrost (Jakov 1, 5.). Ako sam ispunio uslove za uslišenje molitve i molim se za mudrost, za oproštenje greha, za izlečenje, ili za bilo koje obećanje koje je On dao, ja mogu da pristupim Bogu i tražim ispunjenje odredjenog obećanja, ne govoreći: „Gospode, ako je Tvoja volja.“ Ne, ja znam da je Bog obećao da će oprostiti moje grehe ako sam ispunio uslove. Ja ne smem da se molim: „Gospode, ako je Tvoja volja, oprosti mi moje grehe.“ Ja znam da On hoće da mi oprosti grehe, zato što je to obećao. Potom, moram da verujem da On to čini. Greh je moliti se drugačije. U 1. Jovanovoj 5, 10. stoji: „Koji ne veruje Bogu načinio ga je lažom.“
U Rimljanima 14, 23. Pavle kaže da je greh ono što nije od vere. Kad se molimo Bogu za oproštenje greha, ako je NJegova volja, to je molitva predanja. To nije mesto za takvu vrstu molitve. Ja znam da jeste NJegova volja da mi oprosti grehe, ako ih priznam. To je situacija u kojoj mogu da primenim molitvu primanja. Setićete se da molitvu primanja možemo da uputimo Bogu ako uzmemo obećanje i ako, posle zadovoljavanja uslova za uslišenje molitve, u molitvi zatražimo od Boga da nam to obećnje ispuni, individualno. Mi verujemo da ga je On ispunio. Tada idemo i jedan korak dalje, i zahvaljujemo mu što je već uslišio našu molitvu i zato što smo primili to ispunjenje obećanja. Vidite: primanje u ovom slučaju znači: Ja sam ga primio.
Ja treba da uzmem Božje obećanje o praštanju greha. Kao što sam se molio: „Gospode, oprosti mi“, ja treba i da kažem: „Ja verujem i zahvaljujem Ti, Gospode, što sam primio oproštenje.“
Pre više godina smo moj brat i ja prodavali knjige. On je radio na jednoj strani ulice, a ja na drugoj. On je došao u dom u kojem mu je čovek rekao: „Nisam zainteresovan za Vašu knjigu, ali imam knjigu koju ću Vama dati.
„Pa, hvala Vam bezbroj puta“, uzvratio je moj brat oduševljeno.
Na to ga je čovek ispravio: „Ne zahvaljujte mi bezbroj puta. Zahvalite mi samo jednom i uzmite je.“ Značajno, u ovom slučaju, nije bio broj, koliko mu je moj brat zahvalio. Odlučujući faktor u situaciji kad je moj brat dobijao knjigu, bio je da pruži ruku i da je primi.
Kad upućujemo Bogu molitvu primanja, mi treba odmah da ispružimo ruku i primimo ono što tražimo, znajući da Bog hoće da mi to primimo. Mi to možemo znati, čitanjem obećanja koja je On dao u svojoj Reči. To je prilika kada možemo da kažemo: „Hvala ti Gospode, što sam primio.“ Za to će možda biti potrebno malo vežbanja, pošto nismo navikli da to tako kažemo. Zar to nije ispravno? Mi smo navikli da se molimo za odredjene stvari, ako je Tvoja volja, iako nam je On već rekao da to jeste NJegova volja. Kad stanemo da razmišljamo o tome, onda to izgleda pomalo smešno, slažete li se? Jeste, svakako. Isus je došao da me spase, i zato ja nemam potrebe da tražim od NJega da me spase, ako je to već NJegova volja. Znam, i pre nego što se molim, da to jeste NJegova volja. Imam, naime, pravo da stavim prst na tekst u Mateju 1, 21. i da tražim od NJega da me spase. Potom mogu da položim pravo na činjenicu da me je On već spasao, ako verujem u ono što On kaže. Posle toga, mogu da mu zahvalim što me je spasao, a On će nastaviti da me spasava svakoga dana. Spasenje je dnevni dogovor i dnevno predanje Bogu. Mi možemo da kažemo: „Ja sam spasen sada, i da u to verujemo svim srcem! Možda bi bilo bolje reći: „On me spasava sada. Ili, još bolje: „Hristos je moj Spasitelj, Hristos je Alfa i Omega moga spasenja. On je početak i svršetak.“
Kada govorimo o večnom životu, mi možemo da znamo i da izjavimo da imamo večni život. On nam je obećan. Obratite pažnju na 1. Jovanovu 2, 25.: „I ovo je obećanje koje nam On obeća, život večni.“ Eto, gde se nalazi obećanje večnog života. Ja sada mogu da kažem: „Gospode, molim te, daj mi večni život.“ A onda: „Gospode, ja verujem da si mi dao večni život. Ja ga zahtevam, u Isusovo ime, i zahvaljujem Ti što sam, kroz Isusa Hrista, primio večni život.“
Ponekad smo, upitani da li smo spaseni, skloni da odgovorimo: „Nadam se!“ Zar ovo nije nešto? Nadati se nečemu što nam je obećano? Ja imam sina. Pretpostavimo da mu neko pridje i kaže: „Poznavao sam pastora Glena Kuna. Jesi li ti njegov sin?“ A on odgovori: „Nadam se.“ Jasno je, da bi to bilo uvreda i za njegovu majku i za mene. Hajde da prekinemo to sumnjičavo nadanje i da kažemo: „On je moj Spasitelj. Znam da On to jeste! To je komunikacija primanja.
Kad govorimo o primanju oproštenja za naše grehe, mi nemamo potrebe da sumnjamo u to ako smo ispunili uslove za uslišenje molitve. Mi možemo da znamo, da budemo sigurni, da smo slobodni od težine i kazne greha. Isus je to obećao tebi i meni, a ja mu verujem. Veruješ li mu i ti? Hrišćanstvo je zbog toga radost. Ono je velika radost već sada. Ja ne moram da se angažujem i uključujem u groznicu spasenja. Potrebno je samo da se molim, verujem i tražim ono što mi je Bog obećao. O, kako treba da budemo zahvalni za te divne mogućnosti.
Šta reći za zahtev da se stavi neprijateljstvo izmedju nas i onoga što nije za nas? To se uklapa u sliku zaljubljenosti. Pošto sam prošao kroz svoje getsimansko iskustvo, odlučio sam da ga ispričam svima kojima mogu. Za mene je neopisiva radost kad mogu da stavim prst na obećanje i primim uslišenje/odgovor posle molitve i priznanja da verujem Bogu da će učiniti ono što je obećao i zahvaljivanja što sam to od NJega primio. Sada nam je jasno zašto u Bibliji stoji: „Udji u radost gospodara svojega“ (Matej 25, 21.). Uvek, od toga vremena, ja drugim ljudima pričam šta sam našao. Verujte mi da je to radost, stvarna radost! Ako postoji narod koji može i treba da uživa ovu vrstu stvarnog iskustva, onda je to narod koji je stupio u odnos svečanog zaveta poslušnosti Bogu. To je naše pravo!
Mi, kao apostol Pavle, možemo da kažemo: „Jer znam kome verovah, i uveren sam da je kadar amanet moj sačuvati za dan onaj.“ (2. Timotiju 1, 12.) Mi možemo da kažemo: „Ja znam da je živ moj Iskupitelj. (O Jovu 19, 25.). Znam da ja ne postižem mnogo. Ali znam da je moj Bog svemoćan i da će me, ako mu dopustim, učiniti vrednim orudjem u svojoj ruci.“
Nedugo nakon što sam odlučio da ovo iskustvo prenesem drugima, jedan mladi čovek iz naše crkve se zaljubio u jednju devojku iz kraja. Taj čovek je bio oženjen i imao dvoje divne dece i veoma lepu, posvećenu ženu. Radio je u bolnici i spetljao se sa mladom devojkom od 19 godina. To je u početku bila samo nedužna igra, koja je, medjutim, dovela do zaljubljenosti. Oni nisu želeli da do toga dodje, ali tako to često biva. Znate li kako se ljudi zaljubljuju? Nedužnim lupkanjem po ramenu. Mali dodir ovde ili onde. Neki ljudi to nazivaju mladalačkom ljubavlju. Ako želiš da se sačuvaš od zaljubljivanja drži se pravila: ruke k sebi i na metar rastojanja, moj otac je imao običaj da upozorava svojih osam sinova.
Veći deo padanja pod iskušenje je maksimalna blizina. Što smo bliži iskušenju, to je verovatnije da ćemo mu podleći. Što se od iskušenja držimo dalje, to smo sigurniji. Veća udaljenost znači veću sigurnost da ćemo ostati pobednici. Neki ljudi se čude zašto uvek padaju u iskušenje. Odgovor je jednostavan, previše mu se približavaju. Zaljubljivanje/zaludjivanje baš tako nastaje. Što si bliži nekome kome ne bi trebalo da budeš blizu, to je veća mogućnost zaljubljivanja. Što skorije naučimo da se odnosimo prema iskjušenju onako kako je to Isus činio, pre ćemo izvojevati pobedu nad njim. On nas je učio da kažemo: „Ne navedi nas u napast/iskušenje.“
Kad neko vama, udatim ženama pridje i krene sa vanrednom ljubaznošću prema vama, za vas je to trenutak kada treba da odete. Medjutim, jasno je da je to nešto drugo, ako ste oboje samci. Možda ćete, čak, želeti da se bolje upoznate! Medjutim, ako je i samo jedno od vas u braku, to prijateljstvo nikako ne treba da postoji. Što pre to dovedeš u red, to ćeš biti srećniji.
I tako je ovaj mladi čovek počeo da ukazuje pažnje toj devojci. Oni su se beznadežno zaljubili. Tako, želeći da bude dosledan, odlučio je da se razvede od svoje žene. On očigledno nije mogao da ima dve žene, a žena koju je želeo, imala je 19. godina.
Negde je rečeno da se osamdesetpet odsto šefova zaljubljuje u svoje sekretarice. To je zaprepašćujuće visok procenat. Slažete li se? (Neko ko je pročitao ovaj podatak gnevno je rekao da to nije tačno, pa se zato ja izvinjavam što sam ga citirao.) Po mom mišljenju, zašto često dolazi do zaljubljivanja? Navešću ti jedan razlog. Čovek odlazi od kuće ujutru, njegova žena nije preterano ljubazna, pa on gnevno reaguje i, s takvim stavom prema ženi odlazi od kuće. Dolazi u kancelariju. NJegova elegantno obučena sekretarica pozdravlja ga vrlo prijatno: „Dobro jutro, gospodine Smit.“ Tačno je da on uopšte nije planirao da se zaljubi u svoju sekretaricu, ali ona je tako prijatna i ljubazna. Izgleda tako uredno i čisto i ima tako dobar miris. I poslednje što mu je ostalo u glavi u vezi s njegovom ženom, bilo je da je izgledala neuredno i sanjivo i da je, nekako, režala na njega kad je odlazio od kuće. U tom trenutku, razume se, on nije prestao da razmišlja o tome kako on svojoj sekretarici daje 100 dolara nedeljno da bude super ljubazna. Možda bi to njegova žena bila spremna da učini sa 85 dolara. Ali njegova žena je dežurna dvadeset četiri sata, kada treba da menja pelene deci, da čisti kuću, da hrani psa i da obavlja stotinu i jednu, drugu kućnu obavezu, koje on od nje očekuje da radi za ništa. Sekretarica dobija odličnu platu i njoj je mnogo lakše da bude slatka kad šef ulazi unutra! Ali, sačekaj samo, da se on oženi sekretaricom i da ona mora da menja pelene njegovoj deci, pa da pere rublje i da brine o psima i o svim kućnim poslovima! Ona će se ponašati prema njemu baš onako kako se njegova žena sada ponaša prema njemu, a i on će se verovatno i prema njoj ponašati na isti način! NJegova žena ga je volela kad je bio mlad, ali sekretarica ga obrlaćuje i dobija za muža kad je već star, pa se pokazuje da on i njegova sekretarica – žena postaju još nesrećniji, nego što je bilo u njegovom prvom braku.Tu su, zatim, i frustrirana, slomljena deca! Ne, zaista, zaljubljivanje se ne isplati!
Tako, onaj mladi čovek je nameravao da se razvede od svoje žene i oženi se onom devojkom. Nekoliko vernika crkve mu je otišlo u posetu i odmah su počeli da a grde. I, kao što znate, reč stvorenja ne može da metne neprijateljstvo izmedju dvoje koji su zaljubljeni. To se ne može postići, naročito ne uz pomoć grdnje. Nepromenljiva sila Stvoriteljevog obećanja neophodna je da bi prestala ljubav medju osobama koje ne bi trebalo da budu zaljubljene. Bog je rekao: „I mećem neprijateljstvo…“
Kad sam saznao za tu situaciju, pozvao sam drugog pastora da podje sa mnom u posetu ovom mladom čoveku. Došli smo do kuće i zatekli ga kako radi u svojoj bašti iza kuće. Kroz prozor kuhinje mogli smo da vidimo njegovu ženu kako obavlja svoje poslove i kako je angažovana oko dece. Ona je bila divna mala duša. Počeli smo razgovor i tada sam mu rekao zašto sam došao. Uveravao sam ga da ne želim da izgovorim ništa što bi ga povredilo. Nisam došao da ga grdim, nego sam hteo da mu pomognem. Rekao sam mu da znam za način kako može potpuno da se spase od zaljubljenosti u onu devojku. Na to mi je on rekao da ne treba da se bojim da ću ga povrediti, ali je rekao: „Ja ne želim da raskinem s tom devojkom.“
Bio sam kompletno zbunjen. Razmišljao sam šta bih mogao učiniti kada se radi o čoveku koji nije hteo da se odvoji od problema. Ne možete prisiliti čoveka da prestane da greši. Prisila nikada neće metnuti neprijateljstvo izmedju dvoje ljudi i greha, ako oni misle da se vole. Takvo neprijateljstvo može da donese samo Stvoritelj, a On to čini dajući novo srce onima kojima je to potrebno. To je jedini način kako se to uopšte može ostvariti.
Sada sam intenzivno razmišljao šta bih ja mogao da učinim, kako da upotrebim metod molitve primanja u ovoj situaciji. Setio sam se obećanja u 1. Jovanovoj 5, 16.: „Ako ko vidi brata svojega gde greši greh ne k smrti, neka moli, i daće mu život.“ Pitao sam se, tada, da li bi to obećanje moglo da mi pomogne u toj situaciji.
U knjizi Svedočanstva za propovednike, koju je napisao moj omiljeni pisac, na stranama 19. i 20. čitamo: „Svemogući Bog ne može da se suprotstavi njihovoj crkvenoj molbi za spasenje bilo kojeg iskušanog dela/uda Hristovog tela.“
Znam da svako od nas može da zahteva ispunjenje obećanja iz 1. Jovanove 5, 16. i primeni ga onako kako nas upućuje Sveti Duh, tako da prestanu da se vole osobe koje ne bi trebalo da budu zaljubljene. To je Božje obećanje. Medjutim, u ovom slučaju muškarac to nije hteo. Šta je sada trebalo da činim? U tom trenutku, Gospod mi je pomogao, pa sam pitao: „Pristaješ li da te neko učini spremnim na to?“
„Da“, reče, „pristajem da me neko učini spremnim na to.“
Tada sam se setio teksta iz Filibljanima 2, 13.: „Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno.“ Tako sam, u sebi, uputio Bogu molitvu primanja. Zatražio sam od Gospoda da ga učini spremnim na to i Bog me je uslišio. Jer, ja sam tražio, verovao, i zahvalio Bogu što će taj čovek biti spreman da raskine odnose sa tom devojkom.
Tri minuta potom, on je rekao: „Spreman sam da raskinem s njom.“ Čujete li ovo? „Ali“, reče on, „ona ne želi da raskinemo.“ Upitao sam ga: „Kako može u to da bude siguran.“ Tada mi je ispričao onu staru priču, koju su, verovatno, koristili svi zaljubljeni parovi. Rekao je: „Rekla mi je da će se ubiti ako je napustim.“ To obično nema neku naročitu težinu. To znači: sažaljevam sebe. Osoba koja preti samoubistvom, zapravo vapi za pomoć, pa želi da je i ti sažaljevaš.
Ovaj mladi čovek je bio siguran da će ona izvršiti samoubistvo i zato je smatrao da ne bi mogao da je ostavi. „Dobro“, rekoh, „imam nešto za tebe.“ Ispričao sam mu o molitvi predanja, o prvim slovima uspešne molitve i izneo mu neka biblijska obećanja. Izneo sam mu činjenicu da obećanje sadrži ono što je obećano, na isti način kao što jabukovo seme sadrži drvo jabuke. Bili smo uzbudjeni zbog očigledne jasnoće obećanja. Objasnio sam mu da ako tražimo, pa verujemo i zahtevamo ispunjenje obećanja na taj način što ćemo odmah uzvratiti zahvalnošću za primanje obećanog dara, Bog čini čuda! Naveo sam obećanje koje će joj pomoći da raskine ljubavnu vezu s njim.
„Gde se to nalazi?“, upitao je.
„1. Mojsijeva 3, 15.“, rekoh. „Pogledaj tekst! „“I još mećem neprijateljstvo izmedju tebe i žene.““ Odlično se uklopilo i on je shvatio suštinu! U Bibliji sam našao to da se veliki broj obećanja uklapa u mnogostruke potrebe. Ovo obećanje znači da će Bog staviti neprijateljstvo izmedju ljudskog roda i djavola. Ako ti ljudi nisu gajili djavola, baš bih želeo da znam šta su to radili! Tako se to uklopilo! Oduševio sam se, videći da će Bog to učiniti, verovao sam to i zahvalio Bogu u srcu što to čini.
„O, ali ja znam da ona neće raskinuti“, rekao je pomalo podrugljivo.
„Ja znam da hoće“, odgovorih. „Zapravo, hajdemo u auto i podjimo pravo kod nje da razgovaramo s njom. Znam da će ona to učiniti.“ U to sam bio siguran.
„Ja znam da neće“, on je bio uporan.
„Kako znaš da neće?“, upitah.
„Pa, znaš, pokušavao sam to i ranije. Obećali smo jedno drugom da ćemo raskinuti, ali to ne funkcioniše“, zaključio je.
„Ti si obećao? Da li znaš šta se dogadja kada muškarac obeća?“ rekoh. „Vidiš, to je
Stari zavet. Ono što Bog obeća, to je Novi zavet! Štaviše“ rekoh, „ti si otišao pod okrilje Starog zaveta, a mi odlazimo pod okrilje Novog zaveta.“ Uveravao sam ga da će Bog biti s nama i da nas neće izneveriti.
„Dobro, ali samo da pretpostavimo da ona neće da raskine. Šta onda?“ zapitao je.
„Ne brini se ti za to“, odgovorih. „Ja ću preuzeti svu krivicu ako ne bude funkcionisalo onako kako sam uveren da hoće.“
„Važi. Ali ja znam da ona neće“, gundjao je. Medjutim, ipak je pošao s nama.
I sad se prestrašim kada pomislim kako sam bio siguran da će ona raskinuti vezu. LJudska volja je vrlo osetljiv instrument krajnje nepredvidiv! Od onog vremena sam se pitao, da li ono nije trebalo da bude molitva „ako je Tvoja volja.“ Medjutim, jeste Božja volja da se ljudi odvrate od zla. Tako je Bog uticao na mene da budem odlučan i uverljiv. Postoje takve prilike. Mi ponekad moramo da se molimo molitvom primanja, koja bi, inače, mogla biti molitva predanja. Situacija u tom trenutku i hitan karakter situacije odlučuju o tome i Bog to sve zna. Božji Duh me je nepogrešivo vodio, kad sam rekao da će ona raskinuti već te večeri. U protivnom bi se moj potez, kada sam postavio precizan rok, smatrao drskošću.
Seli smo u auto i uputili se prema kući devojke. Na putu se u mene uvukao strah. Šta ja to radim?, pomislih. Tom čoveku sam obećao da će devojka raskinuti, a postao sam svestan činjenice da je njena volja neprikosnovena. To je učinilo da sam počeo pomalo da se tresem. Učinilo mi se kao da je djavo ušao direktno s nama u auto i počeo da mi šapuće: „Kako znaš da će ona hteti da raskine? Utvrdio si nešto prilično veliko“, i tako dalje.
Počeo sam tiho da se molim, i rekao: „Gospode, izbavi me. Ti si rekao ištite i ja sam to učinio. Rekao si verujte, i ja verujem. Rekao si tražite, i ja tražim ispunjenje Tvog obećanja. Ja takodje i verujem, da će se to ostvariti.“
Kad smo konačno stigli tamo, porodica je već bila otišla na spavanje. Kuća je bila u mraku! Kako je taj mladi čovek bio srećan! „Oni su legli na spavanje. Bilo bi bolje da ih ne uznemiravamo“, reče. Bio je siguran da ćemo se samo okrenuti i vratiti se kući. Ali Gospod je uticao na mene da idem do kraja.
„Ne, ne“, rekoh. „Probudiće se oni.“ Rekavši to, otvorio sam vrata automobila i sigurnim koracima otišao prilazom prema kući i popeo se stepenicama, sve po dve. Zakucao sam na vrata i u duši se tiho pomolio Gospodu: „Gospode, ti si rekao: „Kucajte i otvoriće vam se.““ Tačno, je, i ovo obećanje se uklapa u ovu situaciju. Pomolio sam se da Bog učini da me čuju. Verovao sam da će me čuti, zatrašivši potvrdu tog obećanja.
Baš u tom trenutku, jedan grubi glas iznutra reče: „Ko je tamo?“ Rekao sam mu ko, i da sam došao da pomognem da se reše problemi izmedju njegove kćerke i mladog čoveka.
„Ona je legla da spava“, grubo je govorio.
„Probudiće se!“ uzvratio sam vedro. U tom trenutku sam se molio: „Gospode, ti si rekao - Ištite i daće vam se.“ Gospodu sam rekao da verujem da će se ona probuditi i odmah sam mu i zahvalio što ju je probudio.
Već sam mogao da čujem kako otac razgovara s njom i kako je pita: „Da li hoće da ustane i razgovara sa nama“. Složila se, da se obuče i da izadje. „Hvala ti, Gospode“, rekoh u srcu, dok smo čekali. Još jednom sam se uverio u činjenicu da su ta obećanja data za naše svakodnevne potrebe. On želi da odgovori na molitve naših srca.
Nedugo zatim, ona se obukla koliko je trebalo, izašla napolje i sela na zadnje sedište automobila. Nisam znao šta da kažem. Ali tada sam zatražio ispunjenje jednog drugog obećanja: „Ako li kome od vas nedostaje premudrosti, neka ište u Boga.“ (Jakov 1,5.) Trebalo mi je tada mnogo mudrosti. Molio sam se Bogu da mi da prave reči, kako bih joj mogao pristupiti na pravi način. Situacija je bila delikatna, pa sam morao da imam nebesku veštinu, kako ne bih izazvao nijedno neželjeno osećanje. Bio sam svestan da imam posla s ljudskom voljom. Znao sam da su sada u pitanju ljudske duše. Pre nego što sam nešto prozborio, zahvalio sam Bogu za mudrost. Tražio sam i znao sam da mi je ona bila data.
Okrećući se prema njoj s osmehom, i sa maksimumom blagošću koju sam ikada mogao da sakupim, rekao: „Ovamo smo došli u interesu doma ovog mladog čoveka On ima divnu ženu i dvoje prekrasne dece, pa smo se pitali da li bi ti, u interesu njegovog doma, bila voljna da raskineš s njim?“
Bez i trenutka oklevanja, rekla je: „Da, gospodine.“ To se dogodilo na Jugoistoku SAD, gde su ljudi inače vrlo ljubazni u ophodjenju pa ne znate uvek da li stvarno misle ono što kažu. Pitao sam se, da li bi to moglo biti jedan od takvih slučajeva. Ali ona je tako brzo odgovorila, da sam pomislio da je možda stvarno mislila ono što je rekla. Pogledao sam u pravcu mladog propovednika, i njegova usta su ostala otvorena. Mislim da su gledali u mene, i siguran sam da su i moja usta bila otvorena. Ona je tu reč „da“ izgovorila prebrzo. Pitao sam se, kako je mogla tako brzo da odluči.
Tada je mladi čovek počeo da priča. On nije očekivao takav odgovor, pa je počeo da ispoljava veliku emotivnost. „Ali“, rekao je. „Ja te volim.“
„Bilo kako bilo“, odgovorila je, „mi smo završili.“
„Ali ja te mnogo volim“, on je ponovo insistirao.
„Ali mi smo završili“, rekla je, sa nedvosmislenom rešenošću u svom glasu.
„Ali, voleo sam te tako dugo“, rekao je ponovo, što je zvučalo, kao da će njegov glas pući od emocija.
„Da, ali mi smo završili“, odgovorila je. Više nije bilo nedoumice o tome kakva su njena razmišljanja.
„Tek pre kratkog vremena, ove večeri“, nastavila je „stekla sam snažno osvedočenje da treba da raskinem. Bez imalo oklevanja, već tada sam odlučila da postupim u skladu sa tim osvedočenjem.“
Prijatelji, mislim da su ovo bili baš oni trenuci kad smo mi, u kući mladog čoveka, tražili ispunjenje obećanja iz 1. Mojsijeve 3, 15.
„Hajdemo napolje odavde“, rekao je prilično glasno, pa su njih dvoje otišli u prednji deo dvorišta kuće, dok smo mladi propovednik i ja tražili ispunjenje iz 1. Mojsijeve 3, 15. Samo nekoliko trenutaka kasnije, mladi čovek se vratio, rekavši da se ona čvrsto drži svoje odluke o raskidu.
Gospod je uslišio našu molitvu, i više, ni u čijim mislima, nije bilo nedoumice povodom toga. Zahvalili smo se Gospodu za onošto je učinio i otišli kući. Taj par je raskinuo toga časa; raskinuvši zauvek. Bog je delovao, kao što je obećao da će delovati. Sve se to dogodilo tako brzo, da je bilo potrebno da prodje nekoliko trenutaka, dok nisam poverovao svojim ušima i očima.
Već tamo i tada, odlučio sam da taj slučaj pričam svuda kuda idem. Pričao sam o tome u koledžima, u srednjim školama, u crkvama. Uvek iznova, kad sam od mladih zatražio da napišu svoja pitanja, neizbežno bi bar jedan pitao: „Recite mi, kako sa prekinem zaljubljenost.“ Uvek sam ih pozivao da se pozovu na obećanje iz 1. Mojsijeve 3, 15. To je Božje obećanje koje se odnosi na mržnju prema grehu.
U jednoj školi mi je jedna devojka ispričala o slučaju koji se dogodio u internatu, nakon što sam izneo priču o gornjem mladom paru. Ispričala mi je kako je jedna od devojaka htela da upeca jednog oženjenog čoveka, sa dvoje dece. Bila je rešena da ga dobije za sebe. Čak i nakon što je shvatila da to nije u redu, nije mogla da ga izbije sebi iz glave. Bila je bezumno zaljubljena u njega. Pozvala je grupu devojaka u svoju sobu i tamo su otvorile Bibliju na strani gde se nalazi 1. Mojsijeva 3, 15. i tražile ispunjenje obećanja, baš onako kako je čula da smo mi uradili sa onim čovekom i onom devojkom. Posle njihove zajedničke molitve, kada je ta devojka u molitvi zatražila od Boga da dovede u red njena osećanja, a onda zatražila ispunjenje obećanja i zahvalila se Bogu zato što je njena zastranjena osećanja doveo u red, one su ustale, a onda je devojka zagrlila svoje drugarice, rekavši da više nije zaljubljena u onog oženjenog čoveka.
Sada se ta devojka pitala da li bi moja žena i ja mogli da se nadjemo sa njom. Rekli smo joj da hoćemo, a kad je došla i sela u našoj sobi, upitala je: „Kuda ću odavde?“
„Idi od njega što god dalje možeš. I ne vraćaj se da mu saopštiš kako je sve za tebe gotovo, zato što si ti kao komad čelika koji ulazi u otvor magneta. Samo drži rastojanje, pa nećeš imati problema. Pošalji mu poruku na koji god način želiš. Samo se drži podalje.“
Ona nam se zahvalila i rekla da će upravo tako postupiti.
Naš sin je bio u istoj školi i slušao tu seriju predavanja. Sledeće godine se vratio u isti koledž i upisao svoju seniorsku godinu.Smatrao je da se devojke i knjige prilično loše mogu mešati. Ponašao se veoma mudro. Ali sada je trebalo da diplomira, pa su ga posavetovali, ako namerava da stupi u propovedničku službu, da bi trebalo da se ozbiljno pozabavi devojkama i da nadje sebi ženu. Tako je počeo da gleda oko sebe, pa nam je poslao dnevnik svojih aktivnosti. Skoro svakog dana smo dobijali pismo. Tokom gotovo dve nedelje pisao nam je o jednoj devojci s kojom se upoznao. Iako je znao da ona nije za njega, i dalje bio zaljubljen u nju. U stvari, uvek kad bi je video, srce mu je dobijalo dupli otkucaj. U stvari, šta ga je kod te devojke učinilo tako sigurnim da ona nije za njega, ne znam; ali kada je o njemu reč, on je znao da ona nije osoba koju bi Gospod želeo da mu bude žena.
Za nekoliko dana smo dobili još jedno pismo u kojem nam je rekao da se setio propovedi koju sam ja održao o prestanku zaljubljenosti. Napomenuo je da želi da raskine i spomenuo frustracije koje je doživljavao u ostvarivanju tog cilja. Rekao je: „Setio sam se obećanja iz 1. Mjsijeve 3. 15! Otišao sam u sobu, otvorio Bibliju i stavio prst direktno na obećanje i molio se Bogu da stavi neprijateljstvo izmedju mene i tog zaljubljeničkog osećanja koje sam gajio prema toj devojci.“ Dalje je govorio kako se molio, i kako je rekao Gospodu da veruje da On to čini. „Zatražio sam ispunjenje obećanja i zahvalio Gospodu što je to učinio za mene.“
„Ustao sam na noge, i ustanovio da je Gospod stvarno uslišio moju molitvu“, rekao je. „Medjutim, možda je to otišlo malo predaleko, jer sam gotovo počeo da je prezirem!“ Dalje je rekao da nije želeo da je mrzi, nego da je voli kao hrišćanin. Sada se moj sin setio drugog teksta koji će i to dovesti u red. Bio je to tekst u Rimljanima 5, 5., koji kaže „Jer se ljubav Božja izli u srca naša Duhom Svetim, koji je dat nama.“ To mu je omogućilo da je voli kao hrišćanin, i da ipak ne bude zaljubljen u nju. To je Božja sila u srcu.Bog i danas uslišava molitve i uživa u tom, ako će to proslaviti NJegovo ime. Ja ne verujem da je moj sin stvarno mrzeo tu devojku, ali delovanje Svetog Duha bilo je tako iznenadno i sigurno, da je on na taj način to, s početka, protumačio. Sveti Duh čini da volimo ali On nam pomaže i da se snažno odvratimo od zajednice koja bi mogla da donese nesreću i žalost u naše živote.
Želim da vam kažem da imamo jednu čudesnu Knjigu i jednog moćnog Boga. U ovim završnim danjima istorije Zemlje mi imamo pravo da pristupimo Bogu da zatražimo ispunjenje bilo kojeg od 3.573 i više obećanja, i više od toga, zapisanih u Bibliji. Mi možemo da idemo svojim putem, radujući se.
Pozivam vas da već ovog časa uzmete Bibliju i otvorite tekst u Delima 5, 31! Videćete da je ovde Bog obećao da će dati pokajanje. „Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi… da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.“ Bog uvek daje oproštenje, kada daje pokajanje. Kada Bog učini da mi je žao zbog mojih greha, to je znak da želi da mi oprosti. Niko, nikada nije dobio kvalitet pokajanja, a da mu nije bilo oprošteno, ako je to samo tražio, verujući. Možda ćeš u tišini svoje sobe, poželeti da izgovoriš tu molitvu. Stavi prst na to obećanje i moli se:
„Oče naš nebeski, zahvaljujem ti za ovo obećanje pokajanja i praštanja. Molim te da mi daš dar pokajanja. Molim te ujedno i za oproštenje. Verujem da ti to činiš Isusa radi. Hvala Ti što sam primio pokajanje i oproštenje. U Isusovo ime. Amin.“
| < 3. Poglavlje | Sadržaj | 5. Poglavlje > |