6

6. Od čašćenja demona ka proučavanju Biblije

U tri sata poslepodne, kao i uvek, zvono je označilo početak petnaest minuta odmora. Izlazeći iz pogona prošao sam pored kancelarije. Jedan od vlasnika fabrike zamolio me je da mu se javim kad se budem vraćao na posao jer mora sa mnom razgovarati.

Kasnije, u njegovoj kancelariji, ponudio mi je cigaretu i rekao: "Roger, želio bih da mi učiniš uslugu. Sigurno si me vidio kako sam jutros s jednim mladim čovekom prolazio kroz pogon da bih mu pokazao naša postrojenja. Eto, primili smo ga na posao. Počeće u ponedeljak ujutro."

"Pa da šefe, to je zanimljivo, ali kakve to ima veze sa mnom?"

"Sada dobro saslušaj šta ću ti reći. Meni je to vrlo važno. Posle je otišao, nisam mogao prestati misliti o problemu koji ima. Taj covjek je hršćanin, ali svetkuje subotu, sedmi dan u nedelji. Pre nego što je prihvatio posao, objasnio mi je da zbog svojih verovanja želi petkom u pola četiri poslepodne završiti s radom, tako da ima dovoljno vremena da se pripremi za svetkovanje subote. Radne sate želi nadoknaditi preko nedelje."

"Harry, ja te slušam, ali ne razumem." "Vidim da ne znaš da biblijska subota počinje u petak zalaskom sunca, i završava zalaskom sunca u subotu uveče. Budući da sam Jevrejin, odmah sam shvatio o čemu govori, pa sam mu rekao da smo spremni zajedno s njime potražiti rešenje. Ali nisam se usudio da ga pitam kojoj verskoj zajednici pripada. Želim da za mene učiniš sledeće: ja ću postaviti Cyrila za mašinu pored tvoje, i kad se vas dvojica malo upoznate, molim te saznaj kojoj crkvi pripada i šta veruje. Nemoj mu reći da sam ti ja nešto govorio. Budi taktičan i uzmi dovoljno vrernena, makar čekao i dve nedelje pre nego što spomeneš tu temu. To je zaista probudilo moju radoznalost - hršćanin, a svetkuje biblijsku subotu. Tako nešto još do danas nisam sreo."

Odmah sam se osetio pozvanim da Harrya ispravim u vezi sa subotom i pravim nedeljnim danom odmora. Upitao sam ga: "Ne znaš li da je nedelja sedmi dan nedejle? Ja sam to saznao još kao dete u školi. Časne sestre su nam objasnile da je Bog stvorio svet za šest dana, a sedmoga dana počinuo. Ali došlo je do greške u gregorijanskom kalendaru. Zapravo bi u kalendaru na mestu gde stoji subota trebala biti nedjelja."

Harry se nasmešio i otvorio jednu od fioka svog pisaćeg stola. izvadio je leksikon, pronašao rec subota i zamolio me da pročitam definiciju: "Subota - sedmi i poslednji dan nedelje." Potom je objasnio da Jevreji nikada nisu zaboravili na nedeljnii ciklus, te da je biblijski "šabat" zaista sedmi dan nedelje, subota, kao sto to uostalom i jeste slučaj u kalendaru.

O gregorijanskom kalendaru rekao je kako je zaista izvršen nekakav ispravak, ali da se on ni u kom smislu ne odnosi na nedeljni ciklus i njegovu promenu. Radi se samo o ujednačavanju, jer su se kalendar i kretanje Sunca tokom 1600 godina "razišli" za deset dana. Predložio mi je da istu stvar proverim u nekoj boljoj enciklopediji, te da mu u nedelju poslepodne iznesem što sam otkrio. Za tad smo se dogovorili igru bilijara.

Priznao sam mom šefu da o religiji baš nisam najbolje obavešten. Zahvalio sam mu se na zanimljivom istorijskom obrazloženju i vratio se na svoj posao I obećao sam mu da ću mu pribaviti pojedinosti o Cyrilovim verovanju

Na poslu popovo nisam mogao ni o čemu drugome razmišljati osim o razgovoru s Harryem. S nestrpljivošću sam čekao kraj radnog vremena da bih u javnoj biblioteci sproveo istraživanje. A onda sam pomislio: zašto razbijati glavu s verskim temama? Kakve su koristi od toga? To je samo gubljenje vremena. Ipak, ponovo sam osetio jaku želju da proučim celu stvar.

Nakon posla odmah sam otišao u gradsku biblioteku. Za nekoliko minuta imao sam sve podatke o gregorijanskom kalendaru. Utvrdio sam kako je moj šef u pravu.

Papa Grgur XIII. odredio je da nakon četvrtka 4. septembar 1582. bude petak 15. septembar 1582; zato da bi proslava Uskrsa bila u vreme koje je odredio Nicejski konzul. Naime, konzul je odlučio da Crkva slavi Uskrs prve nedelje po punom mesecu nakon prolećne ravnodnevnice.

U ponedeljak ujutro Harry nam je svima predstavio novog službenika: "Ime mu je Cyrril Grosse, savršen je vezač. Izražavamo Cyrilu dobrodošlicu u naš pogon, uvereni da će njegov rad povećati ugled našeg preduzeća."

Dopratio je Cyrila do njegovog radnog mesta pored mene i rekao je da će mu sigurno biti lepo raditi na novoj mašini. Zatim se okrenuo prema meni i rekao: "Cyrile, upoznajem te s Rogerom. Bilo bi dobro da vas dvojica postanete dobri prijatelji jer ćete raditi na istim projektima. Molim te, Roger, budi tako dobar i odgovori Cyrilu na pitanja koja ce imati u vezi sa sitnicama oko posla. I ako vam zatreba bilo kakva pomoć, samo me pozovite."

Petnaestak minuta kasnije desilo se da sam imao poteškoća sa mašinom. Izmedu ostalog, mašina je izostavljala ubode. To je znaćilo da ću morati ponoviti jedan deo posla. Kako je mašina nekoliko puta zaredom zatajila, postao sam nestrpljiv. I takođe proradila moja stara navika, koju sam u ono doba nazivao prozivkom svetaca s neba.

Konačno, zamolio sam šefa da proveri je li mašina pravilno podešena. Došao je. Ponovno je zategnuo konac i pregledao mašinu na više mesta na kojima je kvar bio moguć. Međutim nije mnogo pomoglo.

Za vreme odmora u deset sati Cyril i ja pošli smo u dvorište da se malo nadišemo svežeg vazduha i popričamo o mojim poteškoćama sa mašinom. Upitao sam ga zna li kakav predlog šta bih mogao učiniti da rešim svoj problem. Pogladio se rukom po licu i rekao: "Kad me već pitaš za moje mišljenje, rekao bih - da. Mislim da postoji rešenje. Imam jednu molbu, Roger: nemoj tako olako izgovarati Božije ime. Čuo sam tvoj glas i kroz buku mašina, i dobro čuo da to nije bila molitva za pomoć."

Malo me je iznenadio njegov odgovor na moje pitanje, ali rekao je to na takav način da me nije uvredio. Istovremeno sam vidio priliku da saznam ono šta je Harrya zanimalo.

"Oprosti ako sam nešto rekao što te je uvredilo," odgovorio sam odmah. "Nisam to želeo. Uostalom, čuo sam da si vrlo religiozan čovek. Zanimalo bi me kojoj crkvi pripadaš."

"Ja sam adventist sedmoga dana," odgovorio je. "Nadam se da mi nećeš zameriti, ali ja još nikada nisam čuo za tvoju crkvu. Možeš li mi ukratko reći u šta verujete, i zašto?"

Cyril je objasnio da naziv njegove verske zajednice sadrži u sebi obrazloženje njihovog postojanja. "Adventisti sedmoga dana," rekao je, "pokušavaju objaviti dve temeljne zanemarene biblijske istine, i to unutar celokupne biblijske poruke. Prvo: svetkovanje subote, sedmog dana nedelje, kao spomen na stvaranje. Pozivaju ljude da obožavaju Onoga koji je stvorio nebo, zemlju, more i izvore vodene. (Otkrivenje 14,6.7) Drugo: adventisti očekuju skori Isusov povratak kao ispunjenje Njegovih obečanja da će pravedne umrle probuditi u novi život a žive pravednike preobraziti. Tako će s besmrtnim telima poći u susret Bogu u svemir, gde On sada priprema stanove za one koji čekaju na taj prekrasan događaj."

Petnaestominutni odmor bio je skoro pri kraju. Vratili smo se na svoja radna mesta. Rekao sam Cyrilu da ne želim postati vernik. Ali da bih ipak volio saznati još više o njegovom verovanju.

"Rogere, spreman sam odgovoriti na sva tvoja pitanja."

Taj prekrasni septembarski dan naveo me je na jedan prijedlog: "Cyrile, šta misliš da danas ručamo zajedno u prirodi? Mogli bismo sesti negde iza zgrade i tamo jesti. Bilo bi mi drago da mi još pričaš o svojoj veri."

"Dogovoreno!"

Na svom radnom mestu s čuđenjem sam utvrdio da moja mašina opet izvrsno radi.

Počeo sam razmišljati o onome što sam čuo. Stvoritelj čovjecanstva poziva Ijude da misle na Njega kao na darodavca života i da Mu pokažu svoju zahvalnost nekom vrstom spomen-praznika; ta misao činila mi se zanimljivom. Hristov povratak na zemlju i vaskrsnuće; ljudi s besmrtnim telima putuju kroz svemir u jedno stvarno Nebo... Način na koji je Cyril to iznosio odavao je utisak da se tu radi o stvarnim događajima.

Poslepodnevni odmor nikad mi se nije činio kraćim. Na raspolaganju smo imali šezdeset minuta kao i uvek. Ali, način na koji mi se sada otkrivala Božija reč, s namerom da reši zagonetke mog života, učinio je da je taj sat prošao poput petnaestak minuta.

"Cyrile, to što si mi ispričao bilo mi je vrlo zanimljivo, ali je u meni stvorilo i niz pitanja. Bi li mi mogao odgovoriti na neka od njih?"

"Na šta misliš?" Malo se pomaknuo da bi sada sedeo udobnije. "Možda ti mogu pomoći."

U želji da se uverim da sam ga dobro razumeo počeo sam ponavljati njegove izjave: "Spomenuo si vaskrsnuće mrtvih prilikom Hristovog povratka, i ljude s besmrtnim telima koji će otići u opipljivo, stvarno Nebo. Rekao si da će to biti ispunjenje obećanja što ga je Isus dao svojim učenicima. Reci mi što se dešava s besmrtnim dušama ljudi kad oni umru, i šta oni rade između smrti i vaskrsnuća?"

Nagnuo sam se na zid zgrade, odgrizao zalogaj sendviča i pomislio kako ce jedno vreme razmišljati o mom pitanju. Međutim, on mi je odmah postavio protupitanje: "Rogere. nećes li se razočarati ako ti kažem da mi uopšte nemamo besmrtnu dušu?"

"Ne. nimalo. Ali poznajem mnoge Ijude koji bi bili razočarani. Pa, na koji način obrazlažeš svoje mišljenje?"

"Reč besmrtan nijednom se ne spominje u Bibliji," rekao je. "Na tri mesta reč je o besmrtnosti, ali ni jednom u smislu da čovek ima besmrtnu dušu. U 1. Timotiju 6,15.16 piše da Bog sam ima besmrtnost, a u 1. Korinćanima 15,53.54 spominje se besmrtnost kao poklon za one što će vaskrsnuti kad Hrist ponovo dođe. Ako Biblija kaže da samo Bog ima besmrtnost, da li je pravo da mi tvrdimo kako imamo besmrtnu dušu?!"

Slušajući njegov odgovor skoro sam ispustio sendvič iz ruke. Takvo objašnjenje nisam očekivao, ali šta je rekao imalo je glavu i rep. "Kažeš, dakle," nastavio sam, "da se čovek, kad umre, u potpunosti raspada, i ništa ne zapaža od onoga što se dešava oko njega?"

"Da. Apostol Pavao u svom pismu Rimljanima ohrabruje sve hršćane da traže neraspadljivost. (Rimljanima 2,7) Očito nam ne bi preporučivao da tražimo nešto 'što već imamo." Njegovi dokazi duboko su me se zbunili, pogotovu zato što još nikad nisam čuo nekog hršćanina da tako govori. Hteo sam saznati još više, pa sam mu ponovno postavljao pitanja.

Objasnio je da je Isus za vreme svog delovanja na Zemlji govorio o smrti kao o snu. O tome piše u Bibliji sledeće: "Naš prijatelj Lazar spava, ali ja idem da ga probudim." Učenici Mu nato rekoše:"Ako spava, Gospodine, biće zdrav." Isus je govorio o njegovoj smrti, a oni su mislili da govori o običnom spavanju. Tada im istom reče otvoreno: "Lazar je umro." (Jovan 11,11-14)

Zatim je potkrepio tu izjavu rečima iz 2. Timotiju 1,10, gde kaže da je nas radi Spasitelj Isus Hrist uzeo smrti njenu moć, te da je posredstvom evanđelja omogućio život i neraspadljivost.

Kad sam ga zamolio da mi to objasni, Cyril je rekao da Sotona i njegovi demoni uživaju u tome da varaju i zbunjuju čovječanstvo. Od onog dana kad su naše praroditelje, Adama i Evu, naveli da neposlušnošću na sebe i svoje potomke navuku bedu, ti isti zli duhovi pažljivo su stvarali nove i nove planove kako da zaokupe pažnju smrtnih ljudi ljudskim mudrovanjem i izmišljotinama. Na taj način čovečanstvo je gubilo i još gubi iz vida Božija velika obećanja. "Nažalost, Sotona je sa svojim planovima imao iznenađujući uspeh."

A ja sam u sebi mislio: "Ovaj se razume u to kako ratuju njegovi neprijatelji!" Tražio sam da nastavi sa svojim izlaganjem. "Dolazak Mesije doneo je najveći blagoslov. Nažalost, a i to moram ovde istaknuti, Izrailjski je narod uprkos objavama što ih je dobio od Boga, imao sasvim pogrešne prrdstavu o Mesiji, tako da Ga je većina, dok je prebivao među njima, odbacila, i jednog dana zaurlala: "Raspni ga! "

Jedno od najdragocenijih Božijih obećanja jeste istina o vaskrsnuću iz živih i nada u večni život. U dane apostola su sadukeji, jedni od vodećih obrazovanih klasa kod Jevreja, verovali i podučavali narod da nema vasksnuća. Suprotno tome, mnogi okolni narodi zastupali su opet mišljenje da čovek, kad umre, prelazi u neki viši oblik postojanja.

"Iz 2. Timotiju 1,10 proizilazi," nastavio je, "da je velika Isusova žrtva na Golgoti ukinula smrt i opovrgla sve krive nauke u vezi s tim pitanjem. Hristovo evanđelje jasno pokazuje da će večni život i besmrtnost biti podareni pravednicima tek prilikom vaskrsnuća u vreme Njegova dolaska - a nikako pre. Isto tako, iz Svetog pisma je jasno da čovek, kad umre, nema osećaj za vreme, već 'doživljava' smrtni san."

"Cyrile, Božiji Duh vam je omogućio - mislim tu na sve one koji pripadaju tvojoj crkvi - da izbegnete jednu zamku. Mislim na nauku o besmrtnosti duše. Po mom mišljenju to je najmoćnija prevara koju su demonski duhovi izveli s nama. Čoveče, vi imate puno toga na čemu možete biti zahvalni!"Upravo, osećao sam potrebu da mu ispričam o svojoj vezi s duhovima, ali mislio sam da bi me to moglo koštati života. I zato sam nastavio s pitanjima: "Nadam se da ti nisam dosadan, voleo bih da mi nešto kažeš o Isusovom dolasku i vaskrsavanju."

Moj mladi kolega pokušao je biti kratak, navodeći reči iz 1. Solunjanima 4,13.14.16-18: "Nećemo, braćo da ostanete u neznanju o umrlima, da se ne žalostite poput ostalih koji nemaju nade. Jer, ako verujemo da je Isus umro i vaskrsnuo, tako će i Bog one koji su umrli ujedinjeni s Isusom dovesti s Njim... jer će sam Gospodin sa zapovedničkim zovom, s glasom arkandela i sa zvukom trube Božije sići s neba, i najpre će vaskrsnuti umrli u Hristu. Zatim ćemo mi živi, mi preostali biti skupa s njima odneseni u vazduh na oblacima u susret Gospodu. I tako ćemo zauvek biti s Gospodom. Zato, tešite jedan drugoga tim rečima!"

Vraćajući se našim mašinama rekao sam: "Zaista je divno na koji način shvataš život. Ko god ima nadu poput tvoje, ima veliku vrednost."

I dok sam tog poslepodneva vezao na svojoj mašini razne vezove, moje misli su postale, a da to niko nije primetio, borilište žestoke borbe između Božijeg Svetog Duha i Sotoninih nesvetih duhova. Kao prvo, postalo mi je jasno zašto demoni tako snažno mrze Spasitelja sveta. A postalo mi je jasno i zašto su proširili stotine raznih izmišljotina da bi njima zbunili i zaveli ljude, posebno onu daje čovek besmrtan. Kao što sam već bio iskusio, podupirali su ova đavolska nauka prikazujući se Ijudima u obliku njihovih dragih preminulih.

Takođe sam po prvi put u svom životu došao do spoznaje da postoji Bog koji voli ljude. Ali upoznao sam i to da sam ja izgubljen čovek. Po mom današnjem shvatanju, smatram da sam tada doživeo u nekom smislu, ono što će doživeti oni koji će se jednog dana naći izvan zidova Novog Jerusalema i dizati svoj pogled k spasenima. Ti bezbožnici vika će: "Prekasno je!"

Budući da sam shvatio kako sam duhovno izgubljen, počeo sam se znojiti, mada je u zgradi bilo prilično hladno. Otkopčao sam ovratnik, zasukao rukave - ništa nije pomoglo. Sećam se da sam tada pošao u toalet. Došavši tamo zaključao sam vrata i naslonio se na poklopac slivnika jer me spopala vrtoglavica - toliki je bio moj duševni strah. Znoj se cedio niz moje lice i kapao po podu.

Prekasno! Htio sam glasno kriknuti, ali sve sam progutao. Nestala je moja mržnja prema Bogu, a moj bezbožni život stajao je preda mnom. Istovremeno sam postao svestan činjenice da sam žrtva sotonske hajke. Odjednom su me demonski duhovi mučili osećajem obeshrabrenja kakvog nikad ranije niti kasnije nisam doživeo. Osećao sam njihovu prisutnost tako neposred no da sam imao poteškoća s disanjem; bilo je kao da mi neko krade vazduh.

U svojoj bespomoćnosti tiho sam prostenjao: "Neka mu se Bog smiluje!" Nisam to zamislio kao molitvu, ali osećaj gušenja odmah je nestao, a takođe i osećaj obeshrabrenosti.

Umio sam lice hladnom vodom i vratio se za mašinom. Dok sam radio, došla mi je misao da je možda Darovatelj života čuo moj vapaj i oterao zle duhove. Ako jest, zašto je to učinio? Mrzio sam Boga, psovao Ga - ma nije mi više mogao oprostiti. Pa ipak, niko me drugi nije mogao osloboditi napasti kakvu sam malopre doživeo.

Sinula mi je kroz glavu i druga misao - da, kad već sam nisam mogao dobiti oproštaj i tako očekivati vječni život, Bog možda ima nameru da upotrebi mene kako bi blagoslovio živote onih koje Ijubi i želi dovesti na obnovljenu Zemlju.

Stekao sam čvrsto uverenje da je Bog vodio događaje pa sam zato i morao sresti Cyrila koji je toliko toga znao o večnim istinama. Da, možda je bilo moguće da je Bog Neba nekoliko dana ranije čuo moj zov dok sam ležao u krevetu i rekao: "Ako postoji Bog na Nebu, koji se brine za mene, neka mi pomogne."

"On se brine za mene: da, On se brine za mene!" Hteo sam ponovo viknuti da svako čuje moje reči, ali sam se suzdržao. Shvativši napokon da se Bog za mene zanima, odlučio sam zapitati Cyrila da li bi mi hteo još više pričati o onome šta je pročitao u Bibliji. Ako je Bog imao oko za mene - za jednog tako nedostojnog čoveka - tad se sigurno zanima i za mnoge druge ljude, za dobre ljude koji još nisu svesni šta je On pripremio za njih.

Ako se založim za večnu dobrobit drugih, možda će me Bog izbaviti iz šaka demonskih sila. Mogao bih se tada do kraja života radovati mišlju da sam mnoge stanovnike zemlje upoznao sa sukobom koji besni iza pozorišta, i time ih naveo da se svesno odluče za Hrista. Zatim me je obuzeo osećaj besa pri pomisli na to u kolikoj meri demoni zavode ljude. Onog trenutka odlučio sam da s njima više neću imati nikakvog posla.

Po završetku radnog vremena rekao sam Cyrilu da bih s njim išao do tramvajske stanice da još malo popričamo. Idući tako našim putem, upitao sam ga bi li on hteo proučavati sa mnom Bibliju. Rekao je da bi ga to radovalo. "Želis li da počnemo već ovog vikenda? Mogli bismo svake nedelje proučavati jednom ili dvaput."

"Cyrile," rekao sam, "iz sasvim određenih razloga, koje ti ne mogu sada reći, važno je da još večeras počnemo. Hoćemo li se naći kod tebe ili kod mene u stanu?"

Pozvao me je da ja dođem kod njega u 19 sati. Bio je iznenađen što sam zahtevao da počnemo još iste večeri. Za tačno nedelju dana za nama će biti niz od dvadesetiosam biblijskih tema!

< 5. Poglavlje Sadržaj 7. Poglavlje >