8

8. Još samo je malo vremena milosti

U utorak, tačno u devetnaest sati, bio sam kod porodice Grosse. Pitanje o stanju umrlih trebalo je te večeri zaokupiti našu pažnju. Biblija mi se u vezi sa tim činila vrlo jasnom. Odgovarala je na pitanja poput: Imaju li Ijudi besmrtnost? Mogu li mrtvi hvaliti Boga? Je li carstvo mrtvih mogući izvor informacija?

Odgovor na prvo pitanje sasvim je jasno proizlazio iz Prve poslanice Timotiju 6,15.16. Samo Bog ima osobinu besmrtnosti. Drugim rečima: čovek je smrtan.

U Psalmu 115,17 bio je odgovor na drugo pitanje: "Ne, Jahvu mrtvi ne hvale, niko od onih što siđu u Podzemlje" Poput udarca groma te su reči razbile shvatanje s vjeronaukom iz mog detinjstva u sitne komadiće.

Odgovor na treće pitanje počeo mi je otkrivati Božju ljubav i pravednost. kojima se rukovodi u ophođenju s nama jadnim smrtnicima. O tome čitali iz Biblije: "Čovek koga je žena rodila kratka je veka i pun nevolja. Ko cvet je nikao i vene već, poput sene beži ne zastajući..." I zatim o čovekovom stanju kad umre: "Decu mu poštuju - o tome ništa ne zna; ako su prizreni o tome ne razmišlja." (Job 14,1.2.21)

Posle tih reči osetio sam veliko olakšanje. Rekao sam mojim prijateljima: "Dobro je znati da naši dragi koji su umrli ne pate u paklu niti gledaju s neba nevolje svojih dragih na zemlji, već svi spavaju u grobu do dana vaskrsenja." Bog je učinio da tada shvatim da je smrt jednostavno potpuna suprotnost životu, stanje potpunog ugasnuća, nepostojanja. Postalo mi je jasno koliko je pogrešna ideja o tome da čovek ima besmrtnu dušu, naročito nakon što sam pročitao izveštaj o stvaranju Adama iz Knjige Postanka: "Jahve, Bog, napravi čoveka od praha zemaljskog i u nosnice mu udahne dah života. Tako postane čovek živa duša." (Postanak 2,7) Razumeo sam da je Božji životni dah ono što oživljava i održava naš organizam. Zahvaljujući tom životnom dahu naša pluća se šire, srce kuca, krv teče žilama, i naši se udovi kreću. I kad god Bog ponovo taj dah uzme k sebi - život prestaje. Izveštajem u Bibliji, da je čovek postao živo biće, ili živa duša - za razliku od široko rasprostranjenoga mišljenja da je čovek dobio dušu Bog Sotoni i njegovim demonima zatvara mogućnost da nam se prikazuju i tvrde kako su oni duše naših pokojnika koji su navodno dostigli viši stepen postojanja.

Na kraju našeg razmišljanja o čovekovom stanju posle smrti, preda mnom se stvorila sasvim nova slika o Božjoj naravi. Istovremeno sam jasno uočio da Ga hršćanski svet u više vidova sasvim pogrešno predstavlja.

Ako želite razumeti mene i moje stanje u onih sedmicu dana, pokušajte zamisliti položaj čoveka koji nikad nije imao Bibliju - a kamoli već isproučavanu s označenim tekstovima i beleškama. Takvom čoveku život ne može pružiti stvarne radosti. jer čim otkrije nešto što mu pričinjava zadovoljstvo, odmah se pojavljuje i misao na smrt koja bi već sutra tom zadovoljstvu mogla učiniti kraj. Stalno je suočen s večnošću - ali kakvom večnošću?! Tome on još otkrije da ni drugi Ijudi ne znaju mnogo više. A onda jednoag dana na sasvim neočekivan način sretne nekoga ko u ruci drži Knjigu čiji je autor sam Darovatelj života. Odjednom sva pitanja što su ga mučila toliki niz godina dobijaju sasvim zadovoljavajuće odgovore, a dobija još i mnogo više.

Otkrio sam da nauka o vasksenju, onako kalko je u Bibliji zapisan, nudi svim Ijudima besmrtnost. "Pazite! Kazaću vam tajnu: svi nećemo umreti, ali ćemo se svi preobraziti, u jedan hip, u tren oka, na glas posljednje trube; zatrubi će truba i mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi, a mi ćemo se preobraziti, jer treba da se ovo raspadljivo telo obuče neraspadljivošću i da se ovo smrtno telo obuče besmrtnošću. A kad se ovo telo obuče neraspadljivošću i ovo smrtno telo besmrtnošću, tada će se ispuniti pisana reč:"Pobeda proguta smrt. Gde je, smrti, tvoja pobeda? Gdje je, smrti, tvoja žaoka?"' (1. Korinćanima 15,51-55)

Isus, Knez života, prilikom svog dolaska uz pratnju nebeskih anđela, da će besmrtnost onima koji su Ga prihvatili kao svoga Gospoda. Iznova će pokloniti život onima koji su ga radi Njega izgubili. Vaskrsenje je onaj veliki događaj na koji su čekali pisci Biblije.

Premda je apostol Pavle radi Hrista izgubio sve, bio je ispunjen radošću zato što je svoju nadu temeljio na nauku o vaskresnju mrtvih. (Filipljanima 3,7.8.10.11) Svoje misli stalno je upravljao k Nebu: "A naša je domovina na nebesima, odakle i Spasitelja postojano očekujemo, Gospoda Isusa Hrista, koji će, prema delotvornosti kojom može sve privući sebi, preobraziti naše bedno telo i učiniti ga jednakim svome slavnom telu." (Filipljanima 3,20.21)

Bilo mi je zanimljivo da je, govoreći o svojim poteškoćama u Aziji kad je skoro pao u očaj, svejedno imao poverenje u Boga, u Onoga koji podiže mrtve. (2. Korincanima 1,8.9) Apostol nije rekao kako se nada da će sresti Gospoda prilkom svoje smrti, kao što se često podučava, već je polagao svoje nadanje u vaskrsenje.

Pokušavajući saznati iz Svetog pisma kada će pravedni dobiti nagradu, a nepravedni kaznu, pronašao sam da se to neće dogoditi posle smrti, nego posle prvog i drugog vaskrsenja. Isusove reči su me zbunile: '"Nego, kad priređueš gozbu, pozivaj siromahe, sakate, hrome i slepe! Tada će ti biti blago, jer ti nemaju čim uzvratiti! To će ti se uzvratiti o vaskrsenju pravednika." (Luka 14,13.14)

Otkrio sam da je Pavle usmerio svoju pažnju na Hristov dolazak i na to da će lično od Isusa dobiti "venac pravednosti". Pred kraj svog života ovaj već pomalo umorni vojnik krsta nosio je na svojim leđima ožiljke i rane od onih pet puta tridesetidevet udaraca. (2. Korinćanima 11,24) Međutim hrabrila ga je nada u vaskrsenju. Premda svestan činjenice da će se uskoro sresti s krvnikovim mačem, Pavle je glasno iznosio poruku koja ce hrabriti čitave naraštaje vernih ljudi. Ukazivao je na trenutak kad ce svi primiti platu večnoga života: "Već se moja krv izliva u Božju čast, vreme je moje smrti blizu. Plemenitu sam borbu izvojevao, trku dovršio, veru sačuvao. Već mi je pripremljen venac pravednosti koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni sudac, i ne samo meni nego i svima koji budu želeli Njegov dolazak." (2. Timotiju 4,6-8)

Tokom celog našeg razmatranja o vaskrsenju tela uvek sam iznova mislio o tome kako bi pisci Novoga zaveta, da su verovali u čovekovu besmrtnu dušu koja po smrti odlazi na Nebo, sigurno spomenuli da će Hrist i njih povesti sa sobom kako bi ih ponovo sastavio s njihovim pređašnjim telima. Nigde nisam naišao na takvu misao. Umesto toga mnoge biblijske reči dokazuju suprotno. U I5. poglavlju Prve poslanice Korinćanima Pavle na primer opširno piše o pravednim mrtvima i vaskrsenju. Više puta spominje da će Isus probuditi mrtve.

Moje poslednje a možda i najznačajnije otkriće u vezi s vasksenjem nalazi se u Poslanici Jevrejima. Jedanaesto poglavlje govori o veri Božjih slugu tokom različitih istorijskih razdoblja, o njihovim kušnjama, poteškoćama; o njihovoj hrabrosti i o njihovoj nadi u vaskrsenje i večni život - nadi koja ih je i uoči smrti ispunjavala sigurnošću.

"Neke žene ponovo primiše svoje mrtve zbog vaskrsenja. Jedni biše mučeni na kolu, odbijajući oslobođenje da postignu bolje vaskrsenje. Drugi. opet, iskušiše izrugivanja i udarce i povrh toga okove i tamnice. Biše kamenovani, stavljeni na kušnju, sečeni, ubijani mačem; išli su tamo-amo u ovčjim kožusima i kozjim kožama, oskudni, nevoljni i zlostavljani - oni kojih svet ne beše dostojan! - lutajući po pustinjama, gorama, po pećinama i zemaljskim pukotinama. I ti svi, iako su postigli pohvalno svedočanstvo zahvaljujući veri, ne primiše ono što je obećano, jer je Bog nešto bolje predvidio za nas: da bez nas ne postignu savršenstvo." (Jevrejima 11,35-40)

Mislio sam: Kad bih bar mogao živeti za tu divnu nadu i vaskrsenje i živeti večnim životom. Ali, nešto je iznenada prekinulo oduševljenje što se polako stvorilo u mojoj svesti. Pa glupo je misliti da će mi Bog ikada oprostiti mržnju koju sam gajio prema Njemu. Ne, to je nemoguće! Bolje bi bilo da odagnam iz svojih misli nadu u večni život. Na kraju krajeva: bio sam u vezi s demonima. To mi Bog nikada ne bi mogao oprostiti. Zaboravi na sve to, Morneau, prekasno je!

Cynthia je pred kraj proučavanja pročitala odlomak iz Poslanice Titu 2,12.13, koji hršćanima daje saveţ... da se odričemo bezbožnosti i svetskih požuda te živimo umereno, pravedno i pobožno u ovom svetu kao ljudi koji isčekuju blaženo ispunjenje nade. naime, pojavu sjaja velikoga Boga, našega Spasitelja, Isusa Hrista." Ovaj odlomak naveo me je da se zahvalin gospodinu i gospođi Grosse za njihovu spremnost da proučavaju sa mnom Bibliju. Još sam rekao da mi je želja da živim s nadom u prekrasan Gospodov dolazak, ali da mi je život bio takav da je to nemoguće.

"Ima nade", rekla je Cynthia. "Mi imamo Velikog sveštenika, Hrista, koji je pravedan i u nebeskom Svetinji obavlja službu za nas. Došao je i umro na krstu na Golgoti da bi mogao biti nas Veliki sveštenik. Kroz Njega, i samo kroz Njega možemo dobiti spasenje."

Pomislio sam da ne bi tako govorila da zna za moju vezu s demonuna.

"Za tebe postoji nada", nastavila je, "to je sasvim sigurno. Za svakog od nas postoji kod Isusa nada. Sve dok je čovek živ i traži od Isusa pomoć, postoji nada. Želim ti to pokazati."

Čitala je Jevrejima 4,15.16: "Nemamo, dakle, nekog velikog sveštenika koji ne bi mogao saosećati s našim slabostima, nego Jednoga koji je iskušan u svemu (kao i mi), samo što nije sagriješio. Dakle: pristupajmo s pouzdanjem k prestolu milosti da primimo milosrđe i nađemo milost za pravovremenu pomoć!"

Posle tih reči doslovno sam joj istrgnuo Bibliju iz ruku i rekao: "Daj mi da vidim!" Vjerujem da me je to bio Božji Duh ispunio nadom i naveo me da joj uzmem Bibliju iz ruku. Za moje službe u kanadskoj trgovačkoj mornarici dobacio sam uže za spasavanje jednom mornaru koji je pao s palube. Zgrabio je to uže i očajnički se držao za njega. Ja sam sada bio u sličnom položaju. Uočio sam svoje stanje izgubljenosti i ugledao nadu za spas: odmah sam se zgrabio za nju.

Kako je već bilo kasno, zamolio sam Cyrila da se pomoli pre nego što pođem kući. Pitao sam smem li i sutra uveče doći da nastavimo proučavanje. Nisu imali ništa protiv, on se pomolio, i ja sam otišao.

Na putu kući zurio sam kroz tramvajski prozor - točkovi su škripali, vrata su se glasno otvarala i zatvarala, Ijudi ulazili i izlazili a vozač izvikivao imena ulica. Misli su mi bile zaokupljene onim što je rekla Cynthia. Njene reči odjekivale su u meni: "Za tebe ima nade, to je sigurno! Za svakoga od nas kod Isusa ima nade. Sve dok je čovek živ i traži od Isusa pomoć, ima nade!"

I kao da mi je to neko drugi šapnuo, pomislih da i za one bez nade, za nedostojne - pa čak i za obožavatelje duhova - ima nade.

Trideset i dve godine kasnije moja supruga i ja sreli smo se s Grosseovima u Torontu u Kanadi. Ubrzo nakon mog obraćenja odselili smo se u Sjedinjene Države, i sve te godine nismo se videli. Dok smo tako razgovarali o onim danima iz jeseni 1946. godine, Cyril je rekao nešto što me je oduševilo, jer sam u tome prepoznao milostivo delovanje Duha božanske ljubavi u moju korist.

"Nekoliko meseci nakon našeg venčanja", rekao je, "prisustvovao sam nekolicini biblijskih predavanja Warrena Taylora, propovednika Adventisticke crkve u Montrealu. Nije mi bilo teško verovati ono što je propovednik Taylor propovedao, s obzirom da je neprestano navodio misli iz Biblije. Jedne večeri pročcio je sa mnom temu o biblijskoj suboti. Tom prigodom nisam mogao ne setiti kako sam davno u Halifaxu upitao baku koji je pravi dan odmora. Međutim, ni proučavanje s propovednikom Taylorom nije me u to sasvim uverilo. Tako sam se one večeri, a da nisam nikome ništa o tome rekao, molio Boga da mi pomogne kako bih verom prihvatio subotu kao dan odmora. Molio sam Ga da mi omogući da neku drugu osobu osvedočim o suboti.

Sledećeg sam ponedeljka, kao i uvek, pošao na posao. Međutim, postao sam umoran, ili nemiran, ne znam tačno; uglavnom odlučio sam dati otkaz. Čuo sam za jednu novu firmu koja je tražila radnike moje struke. Iste večeri otišao sam u tu firmu na razgovor, i na moje iznenađenje bio odmah primljen. A tamo je i plata bila veća. Vratio sam se na staro radno mesto i dao otkaz.

Došao je trenutak da otpočnem s novim poslom. Tog ponedeljka ujutro sedeo sam pored jednog radnika koji je imao dve čudne navike. Prvo, pušio je kao lokomotiva. Bio sam sretan što smo smeli otvoriti prozore. Druga mu je navika bila da me je, kad god bi mu mašina zatajila, iznenadio bujicom nečuvenih psovki. Zaboravio sam za što sam se molio Bogu, ali Bog ne zaboravlja molitve svoje dece. Nikad ne bih ni pomislio da će me baš taj mladić, koji je sedeo pored mene, zamoliti i čak zahtevati od mene da još iste večeri s njim proučavam Bibliju. Nisam znao kakvi su to teški problemi pritiskali život Rogera Morneaua dok je tog jutra sedeo za svojom mašinom."

Darovatelj života predvidio je moju besanu noć nekoliko dana pre susreta s Cyrilom, i kratku molitvu onog jutra, te se pobrinuo da mi pruži pravu pomoć.

Kad je Cyril zamolio Boga da ga ohrabri u njegovoj želji da drži subotu, i spomenuo potrebu da to još nekome kaže, Svemoguć je rekao: "Imam pravu osobu za tebe." Zatim je Sveti Duh pokrenuo Cyrila da promeni radno mesto. U trenutku kad sam bio u najvećem dvoumljenju da li da donesem najvažniju odluku u životu, Bog je bio spreman da mi pomogne. Sveti Duh pripremio je sve pojedinosti. Mislim tu prvenstveno na Harrya, svog pretpostavljenog koji je bio Jevrejin, i njegovu jaku želju da otkrije kojoj crkvi Cyril pripada, te na njegovu molbu da mu u tome pomognem.

Biblijske pouke koje smo zajedno proučili dale su mi pregled večnih istina. Božji Duh dao mi je trezan razum tako da za razumevanje nisam morao imati neko duboko teološko istraživanje koje bi zahtijevalo više vremena kako bih shvatio svako pojedinačno gradivo. Budući da sam se nalazio u kriznom stanju, nisam mogao slobodno raspolagati svojim vremenom. Znao sam da će najverovatnije vrlo skoro doći do sukoba s demonima.

Bilo mi je kao da imam na raspolaganju još samo malo vreme milosti.

< 7. Poglavlje Sadržaj 9. Poglavlje >