Dovedimo Boga na scenu
Tvoja želja da se moliš
Delo molitve
Veličanje i proslavljanje Boga
Posredovanje
Šta znači posredovanje
Molba, traženje
Pokajanje i oproštenje
Moj lični plan vojevanja
Kako bi glasila precizna definicija molitve? Od kako je sveta i veka, ljudi su pokušavali da odgovore na to pitanje.
“Molitva je iskrena želja duše, neizgovorena, ili izražena.”
“Molitva je ključ u rukama vere koji otvara nebeske riznice.”
“Molitva je kada duša ispruža ruke ka Bogu i kada Bog ispruža ruke ka duši.”
Svaki od ovih opisa, kao i svi drugi opisi, dotiču samo mali deo suštine molitve. Neki od nas će čuti ovakve definicije i reći: “Da, tačno je to, ali molitva je više od toga.” Molitva je, zapravo nešto što treba iskusiti, a ne samo definisati.
Međutim, ako si praktična osoba, s ispunjenim dnevnim planom aktivnosti i obaveza, tražićeš radnu, odmah upotrebljivu definiciju molitve. Jedna od njih iza koje izgleda stoji većina ljudi glasi: “Molitva je proces kojim od Boga dobijam pomoć za rešavanje svojih problema.” Pored toga što je pomalo sebična, ova definicija je i nepotpuna. Međutim, zbog poruke ove knjige ja preporučujem sledeću definiciju: “Molitva je dvosmerna zajednica između čoveka i Boga, čiji je rezultat zadovoljavanje čovekovih potreba i poraz Božjeg neprijatelja.”
Prvi cilj molitve je ostvarenje sastanka između tebe i Boga. Kao nekada u slučaju Adama i Eve u Edemu, tvoje vreme molitve je trenutak kada ostaviš sve drugo po strani i neguješ zajednicu druženja s Bogom. Drugi cilj molitve je da ti razgovaraš s Bogom i da Bog razgovara s tobom. Vrlo često molitva se svodi na obaveštavanje Boga o određenim činjenicama, uz brzu molbu za pomoć, posle čega žurno odlazimo, ne dajući Bogu priliku za odgovor. To je razlog zbog kojeg govorimo da molitva i proučavanje Biblije idu zajedno. Božji udeo u razgovoru u okviru molitve već je izgovoren u Njegovoj Reči. Odvojimo li vreme za slušanje, On će nam iz Biblije jasno izložiti odgovore koje tražimo. S našim napredovanjem u osetljivosti na duhovne stvari, Sveti Duh će učiniti da odgovori i razumevanje nastanu duboko u srcu. Ipak, osnovni način na koji nam se Bog obraća u molitvi je kroz svoju Reč.
Treći cilj molitve je obezbediti mesto za konfrontaciju između Boga i Njegovog neprijatelja, sotone. Sadašnji neprijateljevi napadi u tvome i životu tvojih bližnjih u molitvi se otvoreno iznose pred Boga. Sotona je optužen pred Božjim prestolom, a Božja sila i mogućnosti angažovani su u poslu nanošenja poraza neprijatelju i uklanjanja posledica greha. Ovo je za ratnika molitve bitan deo molitve.
Za naše probleme ili potrebe Bog ne saznaje tek kada mu ih mi iznesemo u molitvi. On je bio uz nas već onda kad su nastali problem ili kritična situacija. I ne samo to; On je taj naš problem video mnogo pre njegovog iskrsavanja. Kada, naime, Bog uoči problem, to je trenutak kada On obezbeđuje i rešenje. Božje rešenje za svaku potrebu i kriznu situaciju bilo je spremno već onda kad je problem nastao, ili čak i ranije. “I pre nego poviču, ja ću se odazvati; još će govoriti, a ja ću uslišiti” (Isaija 65,24). Međutim, Bog je ustanovio jedno pravilo delovanja: On uvažava naše pravo izbora i u većini slučajeva neće primeniti svoje rešenje za naše potrebe ako za to nije pozvan. Molitva poziva Boga i daje mu pristup problemu kako bi On mogao da primeni svoje rešenje. “Sastavni deo Božjeg plana je da nam, u znak odgovora na molitvu vere, podari ono što nam ne bi pružio da nismo na taj način tražili” (GC 525).
Tako je molitva vreme druženja s Bogom, koje On želi i u kojem uživa isto koliko i mi. U tom vremenu On hrani našu dušu, leči naše rane; poučava nas i upućuje. Molitva je vreme kada se suočavamo s neprijateljem i kada pred Boga iznosimo optužbe protiv njega, tražeći Njegovu pomoć i sredstva za pobedu nad sotonom. Molitva poziva Boga da svoje rešenje primeni na naše probleme.
Molitva može da bude besmislena forma, kao u slučaju sujeverne osobe koja molitvu ispisuje na točak, koji zatim vrti, smatrajući da svaki obrtaj točka šalje njegovu molitvu na nebo. Međutim, prava molitva je nešto što niče na tlu želje. Da bi se molio istinski, moraš želeti da se moliš. Dalje, bi izgradio veliku želju za molitvom, neophodno je da vidiš fenomenalne prednosti molitve.
U Bibliji srećemo čitavu vojsku silnih ratnika molitve: Mojsije se molio — zla su pala na Egipat. Molio se Isus Navin — i moćni gradovi su pali pred neobučenom, smušenom izrailjskom vojskom. Molio se Ilija — i osramotio Valove proroke. Isus Hristos je živeo među ljudima i postao najveći Ratnik molitve svih vremena.
Isus u Mateju 11,12 otkriva stav koji je neophodan za razvijanje duhovne sile: “A od vremena Jovana Krstitelja do sad carstvo nebesko na silu se uzima, i siledžije dobijaju ga.” Snažno, silno predanje molitvi je neophodno, da bismo u svoj život uneli doveli Božju silu. Ta sila u molitvi proističe prvenstveno od dubokog i ozbiljnog stava u molitvi — a onda i od istinske vere. “Vera je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo” (Jevrejima 11,1). Molitva koja se intenzivno usredsređuje na “ono čemu se nadamo”, učiniće da sanjamo sne o onome što možemo ostvariti za Boga, da u viziji sagledamo ljude i žene izlečene i obnovljene — slamanje sile greha i spasavanje duša. Takvi snovi i vizije u molitvi postaju pokretačka sila unutra u nama. S našim dubljim prodiranjem u Božju Reč i u zajednicu sa Svetim Duhom, naša sposobnost viđenja se menja i izoštrava:
Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji ga ljube. A nama je Bog [to] otkrio Duhom svojim. — 1. Korinćanima 2,9.10.
Bog je svakom ratniku molitve dao mogućnost visokih dometa u Njegovo ime. “Sve je moguće”, kaže Bog. Ako verujemo u Boga, moramo raširiti svoja krila molitve kao orlovi i vinuti se visoko ka duhovnim dostignućima.
Molitva ne samo što donosi snagu u naš život, nego u njega unosi i dimenziju slamanja. Krst mora da slomi svako naše mišljenje, naše tvrdoglave postupke, našu pamet, naše samoljublje — naše sve. Kad se to dogodi, kroz nas se, silom Svetoga Duha, oslobađa miris Hristovog života i ljubavi. Problem mnogih među nama kao pripadnika Božjeg naroda je u tome što smo razmišljali o molitvi, čitali o molitvi, pa i bili poučavani na temu molitve — ali se nismo molili. Sada je trenutak da shvatimo da je molitva izvor sile. Sada je trenutak da dozvolimo da nas Sveti Duh dovede do novog slamanja i novog predanja. Sada je trenutak da budući ratnici molitve počnu da provode određeni period vremena u zajednici sa Svetim Duhom; sada je vreme za molitvu!
I tako, mi prihvatamo poziv. Želimo da budemo ratnici molitve koji snuju snove i imaju vizije, spremni da se vinu visoko na krilima molitve. Ipak, kako se to radi i koje su glavne vrste molitve kojima nas Bog poziva da mu se molimo?
Veličanje i proslavljanje Boga označavaju najuzvišeniji oblik zemaljske molitve. U veličanju, mi pripisujemo Bogu — jedinom živom i pravom Bogu — svu čast i slavu. Veličanje je izraz našeg pouzdanja i zadovoljstva Bogom. Veličanje nas postavlja u stav “blagodarnosti”. Veličanje izlazi iz radosnog srca — srca ispunjenog zahvalnošću i divljenjem. Gospod je za nas učinio toliko da ga moramo slaviti. Ne učinimo li to, osećaćemo kao da je u nama zatvorena vatra koja spaljuje.
“Kroz Njega dakle da svagda prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest, plod usana koje priznaju ime Njegovo” (Jevrejima 13,15).
Hvala, veličanje, nazvana je žrtvom zato što je veoma sveta. Da bi neko prineo žrtvu hvale Bogu, biće neophodno duboko i žarko divljenje Gospodu Bogu. Divi se Ocu — mnogo razmišljaj o Njegovoj ljubavi, upoznaj Njegovo savršenstvo. Divi se Božjem Sinu, koji je “sav ljubak” — postani u potpunosti neko ko je očaran Njime. Divi se strpljenju i milosti Svetoga Duha, što te posećuje, što prebiva u tebi i podnosi sa tobom. “Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se” (Filibljanima 4,4).
Neka se reka tvoje radosti podigne ka nebu u potocima oduševljenja, i neka se potom vrati na Zemlju kao kiše dobročinstava. Neka te kiše napune rezervoar tvog svakodnevnog života i neka se preliju u život drugih ljudi. Neka im se izlivaju u slapovima svetlucave radosti — a onda nastave dalje.
Proslavljaj Boga bez prestanka, jer će ti takvo proslavljanje biti od pomoći u svemu ostalom. Osoba koja je puna slavljenja Boga, spremna je i za sve druge svete postupke. Veličanje Boga stavlja krila na putnikova stopala, tako da ona ne samo što trče, nego i lete. Veličanje Boga štiti nas od mnogih zala. Kad je srce ispunjeno slavljenjem Boga, u njemu nema mesta iznalaženju bilo čijih pogrešaka, uznošenju u oholosti ili gomilanju gneva protiv drugih ljudi. Ni bojati se ne možemo, ako istrajemo u slavljenju Boga.
“Pevajte Gospodu pesmu novu, hvalu Njegovu od kraja Zemlje” (Isaija 42,10).
Slavljenje Boga se u Bibliji često iskazuje muzikom i pevanjem. Ono često može biti vrlo izražajno — kao u na primeru sledećih stihova:
“Svi narodi, zaplještite rukama, pokliknite Bogu glasom radosnim” (Psalam 47,1).
“Tako bih Te blagosiljao za života svoga, u ime Tvoje podigao bih ruke svoje” (Psalam 63,4).
“Neka hvale ime Njegovo poklikujući, u bubanj i gusle neka mu udaraju” (Psalam 149,3).
Očigledno je da su, povremeno, ljudi i žene u Starom zavetu bili prosto fascinirani Gospodnjom slavom. Njihov odgovor Njegovoj veličini, dobroti i veličanstvu otvara snažne izvore emocija. Mi se radujemo Bogu i divimo mu se. Ne tražimo ništa više nego da budemo blizu Njega. Nije nam potrebno ništa drugo, nego da mu damo sve što imamo i što jesmo. Uzvik “Svet! svet! svet!” izvire iz takve vrste molitve. Srce ispunjeno veličanjem Boga rečito se izražava pred Bogom. Slavi Boga ako želiš da mu budeš blizu, jer Bog “živi u pohvalama Izrailjevim”. Psalam 22,3.
Ratnici molitve, imajte na umu da će vas molitva puna hvale učiniti spremnima za nebo i da će vam dati snage za borbu više od bilo koje druge vrste molitve. Sotona ne može da opstane pred ratnikom molitve koji hvali i veliča Boga.
Reče pak Gospod: Simone! Simone! evo vas ište sotona da bi vas činio kao pšenicu. A ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane; i ti kadgod obrativši se utvrdi braću svoju. — Luka 22,31.32.
Važnost posredničke molitve prvi put sam stvarno razumeo dok sam radio kao mlad jevanđelista u gradu Njujorku. Jedno od područja za koja sam bio zadužen bio je Grinič Vilidž, prilično teško područje za rad. Tokom 60-ih godina u istočnom delu grada živeli su hipici, jipici, “Isusov narod”, zavisnici od heroina i homoseksualci. Prve večeri te evangelizacije nije bilo mnogo ljudi. U trenutku kad sam ustao da propovedam, na zadnja vrata su ušla četiri mladića — starih sedamnaest ili osamnaest godina — i središnjim prolazom, obučeni u boje bande “Sošl sevens” iz južnog Bronksa, došli do prvog reda i zauzeli mesta. Sva četvorica bila su “haj” od heroina, sedeli i gledali me staklastim očima, dok sam počinjao propoved.
Tokom cele propovedi molio sam se: “Bože, molim Te, dotakni nekako život ovih mladića.” Na kraju propovedi, kad je crkva ustala da peva, četiri mladića su krenula središnjim prolazom prema zadnjim vratima. Gospod me je pokrenuo da ih ne pustim da odu. Zbog toga sam se iskrao kroz bočna vrata crkve i, trčeći što sam brže mogao, stigao kod glavnih stepenica na ulazu, u trenutku kad su mladići tamo stigli.
Iznenadili su se, videći me. Jedan od njih me upita: “Čoveče, pa zar ti nisi propovednik?”
“Jesam”, odgovorih.
“Ali — ti treba da si u crkvi”, odgovorio je, očito zbunjen.
“Ne”, rekoh. “Ovde sam, napolju.”
“Zbog čega si sada ovde napolju?”, upita me.
“Zato što ste vi ovde napolju, a ja sam želeo da vam lično objasnim koliko vas Bog voli.”
Dok sam to govorio, molio sam se Bogu da dotakne srca te četvorice mladića. Nakon što sam im pričao o Isusu Hristu, molio sam se s njima, a onda su oni otišli u noć.
Te noći nisam mogao da spavam, pa sam se cele noći molio za te mladiće iz bande “Sošl sevens”. I tokom celog sledećeg dana nisam ih mogao izbiti sebi iz glave, pa sam ostao kod kuće i posredovao u molitvi za njih tokom celoga dana. U molitvi sam tražio da se sila s neba otvori nad njima — da nebeski anđeli okruže njihove duše i dovedu ponovo na evangelizaciju. Na sledećoj večeri evangelizacije, posle dva dana, četvorica mladića ponovo su prošla kroz središnji prolaz i zauzela mesta u prvom redu. Tokom cele propovedi molio sam se za njih. Ni u toj noći nisam mogao spavati, pa sam se molio za mladiće — a tako i narednog dana.
Dolazili su svake večeri, pa sam nakon nekoliko nedelja otišao da ih posetim u prostoriji gde zavisnici od heroina ubrizgavaju sebi heroin. Sećam se koliko su želeli da svoj život predaju Hristu — ali su bili pod vlašću droge. Tom prilikom sam nad njima izvršio pomazanje uljem i molio se Bogu da ih spase i izleči. Bog je učinio čudo, tako da su jedne večeri sva četvorica izašla napred na poziv i predali Isusu Hristu svoj život! Trojica od tih mladića danas su propovednici jevanđelja Isusa Hrista. Bog zaista uslišava molitvu!
Posredovati znači zauzimati se ili zalagati za nekoga ko ima problema ili je u nevolji, upućivanjem molbi Bogu. Mojsije je bio silan posrednik za grešne Izrailjce, zauzimajući se pred Bogom da ne uništi narod koji je on vodio kroz pustinju (2. Mojsijeva 32,11-18). Gospod Isus Hristos je, razume se, najveći posrednik svih vremena: “Kad svagda živi da se može moliti za njih” (Jevrejima 7,25). Isus se molio za nas (Jovan, 17. glava), a to čini i danas, pred Božjim prestolom. Budući stalni posrednik za nas ljude, On je presrećan kada mi posredujemo za druge ljude koji su u teškoćama i potrebama. Često, kada se molimo samo za sebe, naše molitve postaju sebične, što se neće dogoditi ako na srcu imamo dobro svojih bližnjih, drugih ljudi.
Kada “prinosimo” slučajeve svojih bližnjih pred Boga, kada ih izlažemo delovanju Božje ljubavi, kada se molimo …
za njihovo oslobođenje od duhovne sanjivosti,
za okrepljenje njihovog unutrašnjeg zdravlja,
za snagu da odbace neku pogubnu naviku,
za obnavljanje nesputanog i životvornog odnosa s ljudima koji ih okružuju,
za snagu da se suprotstave iskušenju,
za hrabrost da nastave da se bore protiv ljutog protivljenja …,
tek tada osećamo šta znači uzimati učešće u Božjem delu i brizi. Tek tada se ruše zidovi koji nas razdvajaju od naših bližnjih i mi tada uviđamo da smo svi satkani u tkivo jedne velike i međusobno bliske porodice. Nema veće bliskosti s drugim ljudima od one koju vidimo kada ih “prinosimo” pred Boga u molitvi.
Posredovanje zaista donosi promene. Ono je naša potpisana pozivnica Bogu da interveniše u životu drugih ljudi — da ih štiti od neprijatelja i da leči rane koje im je neprijatelj naneo. Ono donosi promenu u životu same osobe koja se moli i oslobađa energije neba koje potom okružavaju dušu osobe za koju se ona moli. Ratnici molitve moraju postati vešti u vojevanju protiv neprijatelja i angažovanju oko isceljenja drugih ljudi metodom posredničke molitve.
Ova vrsta molitve odnosi se na traženje sasvim određenih stvari u molitvi. Ona znači iznošenje naših ličnih molbi Bogu. “Ako ostanete u meni i reči moje u vama ostanu, šta god hoćete ištite, i biće vam” (Jovan 15,7). Izneti pred Boga poseban zahtev znači dublje ulaženje, zadiranje u “duhovnu bitku”. Ono što tražim od Boga je želja, težnja, aspiracija, kao deo mene samog — bilo dobra ili zla, bilo za zadovoljenje duhovnih, umnih, emocionalnih ili fizičkih potreba. Kad takvu molbu ne bih prineo Bogu u molitvi, ona bi ostala deo mene. Ako je to za šta se zauzimam pred Bogom manje od onoga što ja najbolje mogu i želim, ono može nastaviti da raste unutra, sve dok me potpuno ne obuzme. Ako ono pak predstavlja ono najbolje u meni, ali nikada nije izneto Bogu u molitvi, ono možda nikada neće biti ostvareno niti od neba potvrđeno kao ispravno. “I ovo je sloboda koju imamo k Njemu da ako što molimo po volji Njegovoj posluša nas” (1. Jovanova 5,14).
Ako svoj život treba da živim kao Božji prijatelj — da ga živim kao jedan veliki odgovor na prepoznatu Božju ljubav — mogu li činiti išta bolje do da svoje želje i težnje položim pred Njega da ih On ispita, i da se zatim svim svojim bićem založim za njih?
I ja vama kažem: ištite i daće vam se: tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se. — Luka 11,9.10.
Ako nameravam da preduzmem određeni poduhvat čiji bi mi uspeh veoma mnogo značio, zar je igde bolje izložiti svoju potrebu, nego Bogu u molitvi? To je prilika kada mogu da razgovaram s Bogom o tome i da primim od Njega savet. U Njegovim je rukama šta će On učiniti. Svom svojom snagom mogao bih se zauzimati za određeni ishod — a da onda, posle vremena provedenog na molitvi, ustanem uveren da tako ne može biti, ili da mora biti u nekom drugom obliku ili da moram da čekam, ili pak da moram da učinim određene uvodne korake kako bi se to moglo ostvariti. U stvari, nije toliko važno čime ćemo otpočeti molitvu. Ono što je zbilja važno jeste čime je završavamo — kuda nas tokom molitve vodi Bog.
Prema tome, nema apsolutne granice koja bi se mogla staviti našem traženju u molitvi. Iskusni ratnici molitve iznose opušteno i s pouzdanjem svaku svoju potrebu.
Molitva za pokajanje i oproštenje predstavlja posebnu vrstu molitve traženja. Kako svest o grehu u nama postaje sve prisutnija — dok nam Sveti Duh ukazuje na zablude u našem životu i postupcima — istovremeno se u nama povećava i žalost zato što svojim grehom nanosimo bol Bogu, i duboka želja za promenom. Raste čežnja za oproštenjem i mi pristupamo Bogu tražeći promenu, oproštenje i očišćenje.
Praštanje ide u dva pravca: prvi je praštanje koje primamo od Boga za naše grehe i drugi, praštanje ljudima koji su se ogrešili o nas: “I kad stojite na molitvi, praštajte ako što imate na koga: da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama pogreške vaše” (Marko 11,25). Ovim rečima nas Isus podseća na princip koji je sâm često izgovarao: božansko praštanje u direktnoj je vezi s našim praštanjem drugim ljudima.
Jedna od najpoznatijih molitava za oproštenje je Davidov vapaj za oproštenje za njegovu požudu, preljubu i ubistvo:
Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti bezakonje moje. Operi me dobro od bezakonja mojega, i od greha mojega očisti me. Jer ja znam prestupe svoje, i greh je moj jednako preda mnom. Samome Tebi zgreših, i na Tvoje oči zlo učinih. — Psalam 51,1-4.
Greh je Davida veoma udaljio od Boga. Kad je konačno uvideo kakav je veliki bol naneo Božjem srcu, uputio je Bogu tu molitvu. Pretpostavka za istinsko praštanje je učinjena nepravda ili povreda naneta nekome, a sada želimo da to ispravimo. David ne priznaje samo svoje grešno stanje nego svoj konkretni greh. On ne samo što se žali na zle sklonosti izopačene ljudske prirode, nego ukazuje i na konkretni grešni postupak. Naše molitve u kojima tražimo oproštenje ne smeju sadržavati samo “Ja sam grešnik”, nego i reči “Zgrešio sam” — ne samo “Ja sam grešan”, nego i “Učinio sam taj greh”.
Molitva za oproštenje mora biti potpuno otvorena i iskrena. Za greh se ne mogu navoditi niti nuditi nikakvi izgovori. Takva vrsta molitve sadrži:
1. Osvedočenje o krivici.
2. Žalost zbog učinjenog greha.
3. Priznanje.
4. Unutrašnja namera da se učini promena.
Odgovor koji nam daje naš nebeski Otac na istinsku molitvu za oproštenje je čist, neposredan i potpun.On prašta od srca i, kao što oprašta, tako i zaboravlja. Božje praštanje upućeno nama je pravilo i mera našeg praštanja drugim ljudima. Nama će biti izuzetno teško da praštamo drugima, ako nismo istinski doživeli milostivo Božje praštanje za naše grehe.
“Budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama” (Efescima 4,32).
“Snoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ima ko tužbu na koga: kao što je i Hristos vama oprostio tako i vi” (Kološanima 3,13).
Baš kao što je praštanje koje primamo dar od Boga, tako i praštanje koje pokazujemo prema drugim ljudima takođe dolazi od Boga. Ljudski gledano, mnoga okrutna dela koja smo učinili jedni drugima kao da je nemoguće oprostiti. Međutim, ako smo voljni da budemo preobraženi u ljude koji praštaju, On će nam dati taj dar praštanja — dar koji će dinamički izmeniti naše razmišljanje, naše emocije i naš duhovni stav prema osobi koja nas je povredila. U praštanju se nalazi predivna sloboda. Kada ga primimo, oslobođeni smo krivice i osude. Kada ga damo drugome, sami se oslobađamo gneva i gorčine.
Prekorevanje, zlovolja, gorčina i osuda jesu oruđa koja sotona koristi, ne bi li uništio naš život. Negovanjem praštanja drugim ljudima i primanjem oproštenja i očišćenja za sopstvene grehe ratnici molitve postižu velike pobede za Boga.
1. Objasni šta tebi lično znači sledeća definicija molitve: “Molitva je dvosmerna zajednica između čoveka i Boga.”
2. Smatraš li da je hvaljenje Boga stvarno i molitva? Reci zašto jeste ili zašto nije.
3. Veruješ li iskreno da posrednička molitva zaista donosi rezultate? Reci zašto misliš da ih donosi ili ne donosi.
4. U Luki 11,9.10. izložene su tri faze molitve traženja. Objasni šta tebi lično znači svaka od tih faza. U čemu se one razlikuju? U čemu su slične?
a. Ištite:
b. Tražite:
c. Kucajte:
5. Zašto su, po tvome mišljenju, pokajanje i oproštenje izuzetno važni za uspešnu molitvu?
