< 9. Poglavlje

Sadržaj

11. Poglavlje >

deseta glava

ŽIVLJENJE U DUHU

Rimljanima, 8. glava

Nema osude! Kakvog li obećanja! Pavle je govorio o grehu, smrti i slabosti ljudske prirode na način koji se dotiče našeg životnog iskustva. Osetili smo frustraciju koja nastaje kada ne činimo ono što hoćemo da činimo i kada nismo ono što hoćemo da budemo. Nama je slabost ljudske prirode više nego dobro poznata. Ali sada stižemo do tog obećanja. Nema osude. Nijedna glava u Bibliji, niti ijedna ljudska poetska tvorevina ili književni tekst ne izražavaju radost i nadu života u Hristu lepše nego 8. glava poslanice Rimljanima. Ovde se susreću sve metafore i simboli spasenja koje je Pavle koristio kako bi savršeno jasno izrazili: “Nikakva dakle sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu” (1. stih).

Ulaženje u Reč

Rimljanima, 8. glava

Pročitaj ovu glavu u najmanje dva različita prevoda, a onda odgovori na sledeća pitanja u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima.

1.      Jednu stranu iz svoje beležnice za poslanicu Rimljanima podeli u dva stupca. U prvom stupcu stavi naslov “Život u telu”, a u drugom, “Život u Duhu”. Prođi kroz prvih dvanaest stihova 8. glave i u prvi stubac upiši sve što si našao da Pavle govori o životu u telu, a u drugi stubac sve što on kaže o životu u Duhu. (Imaj na umu, ako koristiš NIV, “telo” je možda prevedeno izrazima “grešna priroda”, “grešni čovek” ili “grešni um”.) Sada napiši pasus u kojem ćeš dati poređenje ta dva različita načina života.

2.      Na novoj strani svoje beležnice načini spisak svih obećanja koje nalaziš u 8. glavi poslanice, koja su namenjena hrišćanima. Koliko ih nalaziš? Rezimiraj kako se ta obećanja primenjuju na tvoju hrišćansku veru?

3.      Pretraži glavu i pronađi sva mesta gde se pominje patnja. Kakvu ulogu, prema 8. glavi patnja igra u hrišćanskom životu? Koje bi ti reči iz te glave bile od najveće pomoći kada se suočiš s periodom lične patnje?

4.      Da li se Pavlova metafora o usvajanju nas ljudi kao Božje dece (stihovi 12 do 17) može uporediti s drugim metaforama o spasenju koje je Pavle upotrebio u ovoj poslanici, kao što su opravdanje, otkupljenje, pomirenje i žrtveni sistem? Šta je novo u onome što nudi usvajanje? Koja je od tih metafora, po tvom mišljenju, najvrednija, kada stvaraš sliku onoga što je Bog učinio za tebe?

5.      Na koji način nam Duh pomaže u molitvi (26. i 27. stih)? Objasni što bolje možeš, na osnovu ta dva stiha, šta Duh u molitvi čini za nas.

6.      Kako razumeš Pavlovo pominjanje predestinacije u 29. stihu? Da li ti izgleda da se ono što Pavle ovde kaže nalazi u neskladu s idejom ljudske slobode?

7.      Da li Pavlova poruka da nas ništa ne može rastaviti od ljubavi Božje otvara vrata ideji — jednom spasen, zauvek spasen? Zašto, ili zašto ne?

Istraživanje Reči

Telo i Duh

Osma glava počinje oslobađajućim obećanjem da nema osude za one koji su u Hristu Isusu. Sledećih nekoliko stihova objašnjavaju temelj obećanja i čine stvarnim obećanje poređenjem dve vrste života, života u telu i života u Duhu. To obećanje, i druga obećanja koja Pavle iznosi u ovoj glavi, razumećemo jedino ako shvatimo suprotnost između tela i Duha.

Podsetićemo se da je taj kontrast Pavle počeo da gradi već u Rimljanima 7,5.6. Možda ćeš čak smatrati za potrebno da ponovo pročitaš pasuse o tim stihovima prethodne glave. U osmoj glavi Pavle tu razliku prikazuje uz neuporedivo više pojedinosti i sa znatno većom snagom. On počinje u 2. stihu tako što te dve različite vrste života naziva “zakonima”. Reč “zakoni” ovde se, u opštem smislu, koristi donekle kao sinonim za reč “principi”, “sistemi” ili “metodi”. On suprotstavlja “zakon Duha života” i “zakon greha i smrti” koji opisuje i kao život u telu, i potvrđuje da prvi oslobađa čoveka ovog drugog (2. stih). Razume se, on je u 7. glavi govorio o tom drugom, misleći na tekst u 7. glavi. Zakon je, iako dobar, nemoćan da spase, upravo zbog načela greha i smrti. Dobro, kakva je onda razlika između ta dva “konkurentska” sistema? Pozabavimo se, najpre, onim što Pavle kaže u 8. glavi, o sistemu greha i smrti, ili života u telu.

U okviru tog načina života, zakon je zbog tela nemoćan da spase (3. stih). Um osobe koja živi u skladu sa zakonom greha i smrti usmeren je ka onome što je telesno (5. stih), što vodi u smrt (6. stih). U stvari, oni koji žive “po telu” Božji su neprijatelji, zbog svoje pobune protiv Boga (7. stih). Oni nisu poslušni Božjem zakonu (7. stih); u stvari, i ne mogu biti poslušni Božjem zakonu (8. stih). Oni se nalaze na putu suočavanja sa smrću (13. stih). U šestoj glavi Pavle je tu beznadežnu situaciju opisao kao ropstvo grehu, a u sedmoj glavi nam pokazao da tu ništa ne može pomoći čak ni zakon koji je svet, pravedan i dobar. Međutim, on ovde izgovara jednu alternativnu mogućnost — život u Duhu.

Mi smo u prethodnoj glavi obećali da ćemo, kada dođemo do 8. glave, reći nešto više o izrazu duh ili Sveti Duh. Izraz duh ima centralnu ulogu u ovoj glavi. Dvadeset puta od ukupno trideset i tri, koliko se pojavljuje u poslanici Rimljanima, ta reč se javlja u 8. glavi. Na onom najelementarnijem nivou taj izraz jednostavno znači “vetar” ili “dah”. Ipak, on je za Pavla — Božja prisutnost koja udahnjuje život. Sveti Duh je član Svetog Trojstva, Onaj koji svetu, i ljudima pojedinačno, donosi Božju životodavnu prisutnost. Kada čovek postane svestan te prisutnosti, u njemu se pojavljuje nova vrsta života — život u Duhu.

Nekoliko obeležja delovanja Duha ovde postaju očigledni. Delo Duha je pre unutrašnje nego spoljašnje prirode. Život u Duhu podrazumeva unutrašnju ličnost, na onom najdubljem nivou, a ne samo spolja vidljive postupke. Duh se više bavi životom nego smrću, i više budućnošću nego sadašnjim vremenom. Duh već sada donosi vrstu života kakvom će biti obeležen večni život. Duh je garancija dolaska obećane budućnosti. I konačno, Duh donosi zajedništvo, a ne otuđenje.

U tom novom sistemu života u Duhu, Bog šalje svog Sina u obliku grešnog tela, kao žrtvu za greh, kako bi osudio greh u telu (3. stih). (Mi ćemo se ubrzo ponovo vratiti na značenje nekih od ovih izraza.  No, hajde da steknemo potpunu sliku svega što Pavle govori o životu u Duhu.) Kao rezultat toga, pravedni zahtevi zakona ispunjavaju se u onima koji žive Duhom (4. stih). Oni su okrenuti ka onome što se odnosi na Duha (5. stih), što donosi život i mir (6. stih). U njima prebiva Božji Duh (9. stih) i, zaista, sâm Hristos (10. stih). Bez obzira na to što su njihova tela i dalje smrtna, njihov duh je živ zbog pravde (10. stih) i oni će ustati iz mrtvih (11. stih). Oni su Božja deca (14. stih). Potrebno je da zapazimo dva važna elementa sa ovog spiska: prvo, ono što je Bog učinio i drugo, šta to za nas znači.

Božji najvažniji čin bio je to što je poslao svog Sina. Pavle je u celoj 7. glavi ponavljao da problem nije zakon, nego da smo problem — mi, zapravo, naše telo ili grešna priroda, koje se neizbežno zaglibljuje u blatu greha — poput točkova što proklizavanjem upadaju još dublje — kada se svemu tome pridruži zakon. Da bi razrešio dilemu, Bog je poslao svog Sina u telu optuženog, da bi to telo pobedio iznutra. Hristos je svojim životom, žrtvom i vaskrsenjem pobedio greh “u telu”, dakle, “nalazeći se” unutra, u telu. Izražavajući tu misao, Pavle koristi dva izraza koji zahtevaju posebnu pažnju: Hristos je došao (a) u obličju grešnog tela, (b) kao žrtva.

Teolozi su vekovima raspravljali o značenju reči obličje. Da li ona znači da je Isus samo prividno došao u ljudskom telu, da je došao u ljudskom telu ali ne i u grešnom ljudskom telu, ili da je došao u stvarno grešnom ljudskom telu? Očito je da Pavle nije posebno nastojao da reši te fine razlike oko kojih raspravljaju teolozi, jer bi u takvom slučaju predmet izložio jasnije. Taj izraz obličje on koristi samo pet puta, od toga četiri puta u poslanici Rimljanima. Ostala tri javljanja izraza u ovoj poslanici ne odnose se na Hrista, nego na likove koji se pojavljuju u obličju ljudskih bića, ptica, životinja i gmizavaca (1,23); na grehe nad kojima je “carovala” smrt, iako nisu bili u obličju Adamovog greha (5,14) i na hrišćane koji su ujedinjeni u obličju Hristove smrti (6,5). Poslednje pominjanje, u Filibljanima 2,7, sastavni je deo predivne poeme o Hristovoj poniznosti i spremnosti da se žrtvuje za nas, koju je Pavle upotrebio da preporuči Filibljanima zauzimanje istog stava poniznosti. Ta poema govori o Hristu koji je u obličju ljudskog bića.

Verovatno ne bi trebalo previše da se bavimo izrazom obličje, budući da Pavle ne nastoji da ga objasni i da ga koristi samo uzgredno. On je verovatno oklevao da jednostavno kaže “u grešnom telu”, zbog Hristove bezgrešnosti. (Ako čitate englesku verziju NIV, ovo će vas možda malo zbuniti. Budući da se u tom prevodu izraz “grešna priroda” koristi za prevođenje Pavlovog izraza telo, teško je primetiti da Pavle, u 8,3, reči telo dodaje pridev grešno.) Pavle u tom stihu istovremeno potvrđuje da je Hristos osudio greh “iz tela”, jasno pokazujući da je Hristova ljudska priroda stvarna, a ne samo fantomski privid ljudske prirode.

Pavle i u 3. stihu govori o Hristu koji dolazi kao žrtva za greh, doslovno “da bude žrtva za greh”. Različiti prevodi Biblije razilaze se u načinu na koji treba prevesti taj izraz. Neki to prevode doslovno kao “za greh” ili “da reši pitanje greha” (vidi engleske verzije RSV, NRSW i REB), dok to drugi prevode idiomatski kao “žrtva za greh” (vidi NIV, NASB i NEB). Dokaz koji opravdava idiomatsko prevođenje je to što je izraz “da bude žrtva za greh” na taj način upotrebljen u grčkom prevodu jevrejskog Starog zaveta. Ukoliko taj izraz Pavle koristi idiomatski, ovde prisutno značenje uglavnom je isto kao u Rimljanima 3,25. Starozavetni sistem žrtava služi kao metafora za Hristovo delo žrtvovanja za nas.

Međutim, Hristos ne samo što je došao da osudi greh “iz ljudskog tela” nego dolazi i preko svog Duha da živi u nama (8,9.10), da svoju pobedu nad grehom i smrću učini ujedno i našom pobedom. O tom iskustvu Pavle može da govori kao o Duhu koji živi u nama (9. stih) i kao o Hristu u nama (10. stih). Ovde su ta dva izraza sinonimi.

Šta to za nas znači? Mi time dobijamo novi pravac i novo odredište. Naš život je sada usmeren ka Bogu. Naš um je okrenut onome što Duh želi, a ne željama tela (5. stih). Svekoliko usmerenje našeg života biva drugačije, pošto nam Duh daje nove vrednosti. Taj novi način mišljenja znači novu budućnost. To je životni stav koji vodi u život i mir (6. stih). Tako, bez obzira na to što i dalje živimo u svetu zla, s telom koje je podložno smrti (10. stih — to je ono što Pavle podrazumeva pod izrazom “telo mrtvo greha radi”) — mi smo već sada povezani sa Izvorom životodavne sile koja je garant naše pobede nad smrću i konačno vaskrsenja tela (11. stih).

Pavle takođe kaže da pravedni zahtevi zakona, kada živimo životom u skladu s Duhom, bivaju potpuno zadovoljeni u nama (4. stih). Znači li to da mi sada držimo zakon koji ranije nismo mogli držati? Ili znači da smo sada slobodni od zakona i da o njemu više ne moramo da razmišljamo? Odgovor je verovatno složeniji nego što poručuje ijedan od ovih iskaza. Značajni nagoveštaji odgovora dolaze i u ranijem i u kasnijem delu poslanice. Prvo, setićemo se mesta gde je Pavle, u Rimljanima 7,5.6, počeo da pravi poređenje između života u telu i života u Duhu. On je, pominjući život tela, govorio o zakonu kao spoljašnjem kodeksu. U sistemu greha i smrti zakon je izvan, i on osuđuje. U sistemu života u Duhu, Božji Duh usmerava naš život. Ali, nema nikakve sumnje da će nas Duh usmeravati u saglasnosti s Božjom voljom. Ako je po svom sadržaju zakon svet, pravedan i dobar, zar nam to ne kazuje kako će Duh voditi? Prema tome, kada Duh vodi, mi “ubijamo” zlodela tela (8,13.14).

Treba već sada da pogledamo tekst u 13,8.9, gde Pavle kaže: “Koji ljubi drugoga, zakon ispuni. Jer ovo: ne čini preljube, ne ubij, ne ukradi, ne svedoči lažno, ne zaželi, i ako ima još kakva druga zapovest, u ovoj se reči izvršuje, to jest: ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.” Kada Duh usmerava naš život, mi ne živimo samo u spoljašnjoj saobraznosti zakonu. Duh vodi u skladu sa osnovnim načelom zakona, a to je ljubav. Da li je uopšte potrebno da brinemo o zakonu, ako živimo prema Duhu? Da i ne. Ne moramo više da brinemo o osudi zakona, niti se usredsređujemo na zakon kao na spoljašnji pisani kodeks. Ali, u svakom slučaju, podsećanje na Božje uputstvo važan je deo našeg usmeravanja našeg uma ka onome što je od Duha. Kasnije u poslanici, videćemo kako Pavle svoje čitaoce podseća na predmete kao što su seksualni nemoral i pijanstvo (13,13). Sadržaj zakona i nadalje je važan. Prisetimo se da mi verom ne poništavamo, ne “kvarimo” zakon, nego ga utvrđujemo (3,31). Međutim, dve značajne tačke moramo imati pred očima. Prvo, kada svoj život živimo u Duhu, zakon će uvek predstavljati Božja milostiva uputstva koja proističu iz našeg spasenja milošću, a nikada nisu osnov tog spasenja. Drugo, osnovni smere razmišljanja hrišćanina nije na zakonu kao zakonu, jer čak kada svoje čitaoce i podseća na pitanja ponašanja sadržana u zakonu, kako to čini u 13. glavi poslanice, Pavle ih upućuje na Hrista, a ne na zakon. Svoja uputstva o seksualnom nemoralu i pijanstvu Pavle zaključuje pozivanjem čitalaca da se “obuku” u Gospoda Isusa Hrista (14. stih), pošto se pravedni zahtevi zakona mogu zadovoljiti jedino kada Hristos živi u nama.

Značajna komponenta sistema života u Duhu, koju mi suviše lako zanemarujemo, jeste opšti aspekt te vesti. Većina od nas je, bez obzira gde živimo, deo zapadnjačke, individualističke kulture i olako prelazimo preko važnih nagoveštaja koji upućuju na nešto što je izvan sfere individualnog iskustva. Prema tome, lako nam je da iskustvo života u Duhu posmatramo kao privatno pitanje između nas i Boga. Međutim, Pavle celu raspravu započinje rečima da nema osude onima koji su u Hristu Isusu (8,1). Taj izraz nas upućuje na iskustvo postajanja delom Hristovog tela, što znači pripadati jednoj zajednici vernika. Duh nije poslat samo da spasava ljude pojedinačno, nego i da stvara jedan narod koji obuhvata sve ljude, i Jevreje i neznabošce (nejevreje). To je bitan deo Pavlove teze i mi ga ne možemo zanemariti kada čitamo ovu glavu.

U stvari, kada Pavle izlaže sliku Duha koji živi u nama i zakona koji više ne služi kao spoljašnji kodeks, on u svojoj podsvesti verovatno ima obećanja o novom zavetu data preko Jezekilja, obećanja koja se odnose na Božju zajednicu. Jasno je da Pavle odlazi daleko izvan onoga što nalazimo u Jezekilju, ali zapazimo da je obećanje novoga Duha koji živi unutra bilo sastavi deo Jezekiljeve vizije.

I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I Duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama, i zakone moje da držite i izvršujete. I nastavaćete u zemlji koju sam dao ocima vašim, i bićete mi narod i ja ću vam biti Bog (Jezekilj 36,26-28).

I za Pavla, Duh koji prebiva unutra sabira vernike u zajednicu, u novu širokoobuhvatnu zajednicu i Jevreja i neznabožaca.

Pre nego što stavimo tačku na Pavlovo poređenje između života u telu i života u Duhu, treba da zapazimo bogatstvo obećanja sadržanih u tim stihovima. Tu imamo obećanje da za nas nema osude (8,1). Kad smo u Hristu, mi smo opravdani i protiv nas se ne mogu iznositi nikakve optužbe. Tu je i obećanje da će Duh živeti u nama i da će nam dati nov pravac i određenje (5. stih). Tu nalazimo i obećanje vaskrsenja (11. stih). Ali sve je to samo početak. Preostali deo 8. glave nastavlja sa iznošenjem ostalih obećanja, koja se grade na iskustvu života u Duhu. U ovoj glavi verniku se daje još najmanje pet velikih obećanja. Pogledajmo svako od njih.

Obećanje o usvajanju i sticanju statusa Božje dece

U 8,15 Pavle upoređuje duh ropstva, koji donosi strah, sa duhom sinovstva. Duh svedoči našem duhu (verovatno našoj unutrašnjoj savesti) da smo Božja deca (16. stih). Pavle govori o jedinstvenoj prednosti statusa Božje dece. Boga, Gospodara svemira, možemo oslovljavati sa “Ava, Oče”.

Ava je aramejska reč koju Pavle koristi bez obzira na to što piše na grčkom. (Aramejski je bio uobičajeni, svakodnevni jezik Jevreja u Palestini.) Pavle je jednostavno transkribuje i ispisuje grčkim slovima, dajući odmah i prevod, “otac”. Međutim, aramejski izraz nije tačan ekvivalent grčkoj reči za oca. Izraz ava [abba] bio je reč odmila, koju su koristila mala deca u obraćanju svojim očevima. Većina jezika sadrži reči koje se lako izgovaraju, često je to jednostavno ponavljanje istog sloga [kao u srpskom “tata”], a deca ih koriste za obraćanje svojim roditeljima. Tako roditelji lakše doživljavaju radost što ih njihove švrće nazivaju prepoznatljivim imenom. Jevreji prvog veka uglavnom su izraz ava smatrali previše prisnim da bi ga koristili u obraćanju Bogu.

Međutim, u Jevanđelju po Marku, takođe pisanom na grčkom, zapisano je da je Isus, kada je u Getsimanskom vrtu pao u agoniju i molio se Bogu da ga mimoiđe čaša koju je upravo trebalo da popije, u obraćanju Bogu upotrebio aramejski izraz ava (Marko 14,36). Ovom prilikom Pavle objavljuje da i hrišćani, kada se obraćaju Bogu, mogu upotrebiti isti prisni izraz odmila, koji je upotrebio Isus. Eto, kolika je naša sigurnost da smo Njegova deca. Boga, Gospodara svemira, možemo zvati “Ava”.

No, to što smo Njegova deca ne znači samo prisnu zajednicu s Njim nego i to da smo Njegovi naslednici. Pavle pravi divovski skok u odnosu na 6. glavu poslanice, gde je govorio o “robovanju” Bogu. Kada postanemo Božji “robovi”, On nas usvaja kao svoju decu i određuje nas za svoje naslednike, sunaslednike s Hristom (8,17). To znači da stradamo s Hristom, ali i da ćemo učestvovati u Njegovoj slavi. Naše nasledstvo je sigurno zato što smo Božja deca.

Autor C. K. Baret citira zanimljivo rabinsko učenje suprotno Pavlovom učenju iz ovih stihova:[1]

Zašto se Izlazak iz Egipta pominje u vezi sa svakom zapovešću pojedinačno? Taj predmet može se porediti sa slučajem jednog cara, kada je sin njegovog prijatelja dopao tamnice. Car ga je otkupio, ne kao sina, nego kao roba, tako da bi mu, ukoliko ovaj u bilo kom trenutku pokaže neposlušnost, car mogao reći: “Ti si moj rob.” Elem, po povratku car je rekao: “Navuci mi sandale, a moju odeću odnesi na pranje.” Čovek je na to protestovao. Car je izvadio račun i rekao: “Ti si moj rob.” Tako isto, kad je Bog otkupio potomke svog prijatelja Avrama, On ih nije otkupio kao decu, nego kao robove, te kada im bude postavio zahteve a oni otkažu poslušnost, On će moći da kaže: “Vi ste moji robovi.”

Iako tekst u nastavku upućuje na razliku između ljudi-robovlasnika, koji kupuju robove kako bi oni brinuli o njima, i Boga koji kupuje robove kako bi On o njima brinuo, kontrast u odnosu na Pavlove reči po kojima nas Bog ne čini robovima, nego decom i naslednicima, zaista je vrlo uočljiv.

Obećanje o budućoj slavi koja zasenjuje sadašnja stradanja

Pavle u 17. stihu kaže da je učešće u Hristovim stradanjima sastavni deo statusa Božjeg naslednika i Hristovog sunaslednika. Život u Duhu hrišćanima ne daje imunitet na patnje, ali im pruža drugačiji pogled na patnju: ona je zasenjena nadom. “Mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa [nisu vredna poređenja] prema slavi koja će nam se javiti” (18. stih).

Razume se, ne stradaju samo hrišćani. Pavle kaže da ceo stvoreni svet, ceo čovekov svet i svet prirode uzdišu i čekaju oslobađanje od ropstva raspadljivosti (21. stih). On potom patnje stvorenog sveta upoređuje s porođajnim bolovima (22. stih, u NIV). U judejskoj literaturi koja se bavi posletkom sveta bilo je uobičajeno očekivati vreme patnje pre Mesijinog dolaska, vreme koje će postati poznato kao “porođajni bolovi” Mesije. Isus je upotrebio taj izraz kada je održao propoved o znacima posletka (Matej 24,8: umesto “porođajni bolovi”, u Karadžićevom prevodu stoji “stradanje”). On ga takođe koristi i u prilici kada svojim učenicima govori o žalosti koju će osetiti zbog Njegove smrti, a potom radosti koja će učiniti da žalost padne u zaborav:

Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost. Žena kad rađa trpi muku; jer dođe čas njezin; ali kad rodi dete, više se ne opominje žalosti od radosti, jer se rodi čovek na svet. Tako i vi dakle imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vaše radosti niko neće uzeti od vas (Jovan 16,20-22).

Slika porođajnih bolova koji se povlače pred radošću zbog novorođenog deteta vrlo je ilustrativna, i nju istinski mogu da cene samo majke. Porođajni bol može da bude najteža vrsta bola poznata ljudima, ali kada posetite mladu majku i njenu bebu, koliko će se ona baviti bolom i pričati vam sve o njemu? Ona je obično previše uzbuđena zbog deteta tako da zaboravlja na bol. Zahvaljujući Hristovoj pobedi, stradanja ovog sveta pretvaraju se od besmislenog očaja u porođajne bolove. To ne znači manje bola jer, setimo se, porođajni bol može da bude raspamećujući bol. Međutim, bol i stradanje dobijaju novo značenje. Znamo da putujemo ka cilju koji će natkriliti i onaj najnesnosniji bol. Život u Duhu ne uklanja stradanje, ali transformiše njegovo značenje.

Pavle podstiče hrišćane da solidarno saosećaju s celim stvorenim svetom. Od njega nismo izdvojeni. On uzdiše, a i mi “sami u sebi” uzdišemo u nestrpljivom iščekivanju. Međutim, već smo doživeli prvine Duha (8,23). Prvine žetve posvećene su Bogu u uverenju da će uslediti i obilna žetva. Život u Duhu već predstavlja prvine. Naše sadašnje iskustvo čini da naša nada ima sigurnu budućnost. Mi još uvek nemamo onu konačnu nadu, koju Pavle naziva “izbavljenjem telu svojemu” (23. stih), ali ono što već imamo daje nam sigurnost s kojom strpljivo čekamo (25. stih). (Grčka reč za strpljenje ne odnosi se na neaktivnost jer, čekati stpljivo ne znači čekati pasivno, nego aktivno trpeti pod opterećenjem.) Konačno spasenje nastaje kad se naša tela budu preobrazila ili vaskrsnula u poslednji dan (24. stih). Pavle ne zna ništa o postojanju izvan tela. Poslednja nada nije napuštanje tela, nego “izbavljenje” tela tako što ono gubi svoju smrtnost. Ovo “izbavljenje” je nešto što se događa istovremeno sa svršetkom “raspadljivosti” i smrti u stvorenom svetu. Čovek je deo stvorenog sveta i zato njegovo izbavljenje može da nastupi jedino kada nastupi definitivni kraj smrti.

Dovodeći na ovaj način hrišćane u vezu sa stvorenim svetom, Pavle nam ukazuje na našu tesnu povezanost sa okolinom u kojoj živimo. I ona i mi smo deo Božjeg stvorenog sveta. To bi hrišćanima trebalo da pruži poseban osećaj brige za životnu sredinu. Za nju smo dvostruko vezani — stvaranjem i otkupljenjem. Bog vodi računa o stvorenom svetu i On će ga izbaviti zajedno s nama. Ako Bog vodi računa o stvorenom svetu, kako mi možemo da činimo išta manje?

Rešava li ovo obećanje problem patnje za hrišćane? Svakako da ne. Kada se suočimo sa strašnim gubitkom života i kada na TV-ekranu vidimo užasavajuće slike stradanja po celome svetu, nameću nam se pitanja na koja ne možemo odgovoriti. Što su naši odgovori rečitiji, to deluju besmislenije, naročito u ušima ljudi obuzetih bolom. Ne pokušavaj ženi u porođajnim bolovima da saopštiš kako ona u stvari ne trpi bolove! Stradanje je nešto stvarno. Osim toga, ono je u ovom svetu greha ujedno i hirovito raspoređeno — često su dobri oni koji stradaju, a zli koji dobro prolaze. Međutim, hrišćani znaju da je “beba na putu”. (U stvari, to Dete je već bilo ovde i ponovo će doći kao Car.) Oni znaju kakvo je odredište stvorenog sveta. I to obećanje im, bez obzira na to što ne daje odgovor na sva pitanja o stradanju i patnji, daje izglede za budućnost, što im pomaže da izdrže pod opterećenjem i gledaju napred u nadi. Pre nego što budemo završili ovu glavu, Pavle će imati još neka ohrabrenja za hrišćane koji nastavljaju život u svetu bola.

Obećanje o pomoći u molitvi

 Pavle nam u 26. i 27. stihu poručuje da življenje u Duhu podrazumeva obećanje da će nam Duh pomoći kad se molimo. “Ne znamo za što ćemo se moliti kao što treba, nego sâm Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim” (26. stih). Koliko često si bio u situaciji u kojoj jednostavno nisi znao za šta treba da se moliš? Bog nam ovde poručuje da slušanje i odgovaranje na naše molitve nije jedino što On čini. On odgovara, uslišava molitve koje bismo upućivali kad bismo stvarno znali šta je za nas najbolje i kada bismo stvarno razumeli sopstvene misli, osećanja i potrebe.

Potrebno je da imamo na umu da Duh, kada posreduje za nas, ne pokušava da nagovori Boga da se predomisli u odnosu na nas i učini nešto što On za nas inače možda ne bi učinio. Duh koji prebiva u nama je Božji Duh. Nema nikakvog raskoraka u stavovima između Boga i Njegovog Duha. To je zato što je Bog naš Ava, Onaj koji svojim Duhom prebiva u nama. I On nam, kao dobar Roditelj, ne daje samo ono što tražimo nego zadovoljava i naše potrebe kojih čak nismo ni svesni.

Obećanje o Bogu koji radi za naše dobro

Ovo obećanje samo je nastavak poslednjeg obećanja. Nama je najbliži tekst iz Karadžićevog prevoda koji glasi: “[Onima koji ljube Boga] sve ide na dobro” (28. stih). Međutim, obećanje je u stvari još nešto bolje. To je jedan od slučajeva u kojima postoji razlika u drevnim rukopisima Novog zaveta. Najstariji i najpouzdaniji rukopisi, otkriveni nakon završetka engleskog prevoda Biblije, “King Džejms”, otkrivaju da se u tom obećanju nalazi reč Bog.[2] Dakle, ne samo što “sve ide na dobro”, nego da u svemu sâm Bog radi za dobro onih koji ga ljube. Bez obzira na to kako bi situacija mogla biti strašna, Bog je prisutan i radi za naše dobro.

Ovo je još jedna važna dimenzija, kad razmišljamo o problemu stradanja. Čak i kada nemamo odgovora na svoja pitanja, mi imamo uveravanje o Božjoj prisutnosti. Krst nam pokazuje da se Bog ne sklanja od nas dok stradamo. On sâm podnosi stradanja i s nama je i u stradanju. I nije samo pasivno prisutan, nego radi za naše dobro.

Mnogo se raspravljalo o narednim stihovima (29. i 30.) zbog Pavlovog pominjanja predznanja i predestinacije. Našu raspravu o tom pitanju odložićemo do proučavanja 9. glave poslanice, pošto ono tada dolazi u prvi plan, sa još većom snagom.

Obećanje da nas ništa ne može razdvojiti od Božje ljubavi

Ovde, od 31. do 39. stiha, dolazimo do najznačajnijeg obećanja. Ništa nas ne može razdvojiti od Božje ljubavi. Ti stihovi su kao neko umetničko delo. Gotovo da oklevamo da ih komentarišemo, u strahu da ne bismo na platnu čuvene slike ostavili prljave otiske prstiju. U stvari, to obećanje je razrada uvodnog obećanja glave, iz 1. stiha: nema osude. Sada posmatramo živu sliku značenja tog obećanja. Kako ističe autor Ričard Hejs,* Pavle je verovatno imao na umu tekst iz Isaije 50,7-9 kada je ovo pisao. Isaija kaže:

Jer mi Gospod Gospod pomaže, zato se ne osramotih, zato stavih čelo svoje kao kremen, i znam da se neću postideti. Blizu je Onaj koji me pravda; ko će se preti sa mnom? stanimo zajedno; ko je suparnik moj? neka pristupi k meni. Gle, Gospod Gospod pomagaće mi; ko će me osuditi?

Ovaj odsek u 31. stihu Pavle započinje uveravanjem: ako je Bog s nama [za nas], ko uopšte može biti protiv nas? Pogledaj sve šta je Bog učinio za sve nas (zapazi ponovo važnost te male reči). Možemo li se osloniti na Njega da će nam dati sve? Pavle potom prelazi na živu sliku koja proizlazi iz pitanjâ u Isaijinom tekstu.

To je kao kad bismo bili pozvani u sudnicu krivičnog suda i smešteni na stolicu za optuženog, sa čitavom traumom koju sve to podrazumeva. Postavlja se pitanje: Ko će izneti ijednu optužbu protiv nas? Ima li nekoga ko će nas osuditi? Jesmo li stvarno bezbedni? U 33. stihu čitamo da nas je Bog izabrao i opravdao ili oslobodio krivice, pa tako On nema nameru da nas osudi. U 34. stihu nalazimo pitanje, da li će nas onda Hristos osuditi. Odgovor: On je umro za nas, podignut iz mrtvih za nas i sada posreduje za nas, sedeći Bogu s desne strane. Besmisleno je pomišljati da bi nas On optužio ili osudio. Ako ni Bog ni Hristos neće iznositi optužbe protiv nas, ko nas onda može razdvojiti od Hristove ljubavi? Patnja, progonstvo, glad, golotinja, opasnost ili mač (35. stih)? Na ovom mestu (36. stih), Pavle citira Psalam 44,22, podsećajući da su takve nevolje bile njegov “deo” i Hristov “deo”, pre njega.

No, gromoglasni odgovor je NE. Čak i suočeni sa svim tim problemima, mi smo više nego pobednici. Apsolutno ništa — ni smrt, ni život, ni anđeli, ni demoni (mnogi su u Pavlovom vremenu živeli u strahu od posledica delovanja demona i drugih sila u svom životu), ni sadašnjost, ni budućnost, bilo koje sile, ni visina, ni dubina — niti išta drugo u celom svemiru, neće nas moći razdvojiti od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu (stihovi 37-39).

Ovo zvuči kao dobar trenutak za završavanje priče, a to i jeste završetak ovog odseka u poslanici Rimljanima. Ali to nije stvarno kraj priče. Mi i dalje treba da živimo i Pavle mora da nastavi da nam pomaže da živimo zajedno kao Božja deca. Neki od Božje dece su Jevreji, a neki neznabošci. Neki su “presavesni” u svom verskom životu, a neki su slobodniji. Kako će oni živeti zajedno? Ne zaustavljajmo se ovde jer, nalazimo se tek na polovini puta kroz knjigu. U 9, 10. i 11. glavi poslanice Pavle će se baviti problemom Jevreja i neznabožaca. Kako može Bog i jedne i druge da obuhvati svojim jevanđeljem, a da ostane veran obećanjima koja je dao Jevrejima? Iako možda neće biti naročito lako da pratimo Pavlovu raspravu, i na to pitanje ćemo dobiti odgovor.

Primena Reči

Rimljanima, 8. glava

1.                   Ponovo čitajući stranu u svojoj beležnici, gde su upoređeni život u telu i život u Duhu, kako mogu biti siguran da živim životom u Duhu? Činim li nešto kako bih potvrdio da živim u Duhu, ili prosto prihvatam Božje obećanje da će poslati Duha da živi u meni?

2.                   Šta za mene znači upraviti svoj um ka onome što je od Duha (5. stih)? Kakve bih lične, praktične sugestije mogao dati o sebi, a što bi Duhu moglo olakšati da moje misli održi okrenute ka ispravnim slikama?

3.                   Kako se postavljam prema metafori o usvajanju? Da li mi je lako da o Bogu razmišljam kao o svom roditelju? Kako su moji odnosi s roditeljima uticali na moj stav prema toj metafori?

4.                   Kako bi Pavlove reči da nam Duh pomaže kada se molimo (26. i 27. stih) mogle uticati na moj život molitve? Dok razmišljam o tim stihovima, da li mi oni daju neku predstavu o mogućnostima unapređivanja mog života molitve?

5.                   Da li ono što Pavle tvrdi, govoreći o celom stvorenom svetu koji uzdiše u želji za oslobođenjem, ima nekih implikacija na moj odnos prema svojoj okolini i na odgovornost prema njoj? Ako ima, koje bi one mogle biti?

6.                   Kako mogu primeniti obećanja iz 8. glave? Koji bi mi čin obožavanja Boga, javni ili lični, ili druge aktivnosti, mogli pomoći da ta obećanja usvojim za sebe lično i pružati mi neprekidnu sigurnost da su namenjena meni?

7.                   Na koje bih kreativne načine (kao što su poezija, muzika, umetnost, propovedi, esej ili drama) mogao izraziti svoje radosno uvažavanje tih obećanja? Načini što duži spisak, a onda izdvoj bar jedno sa spiska i to učini.

8.                   Obnovi spisak koji si načinio za 5. pitanje, iz odeljka “Primena Reči” iz prethodne glave. Koliko se rešenja koja si očekivao pojavilo u 8. glavi?

Istraživanje Reči

1.      Prouči tekst iz Galatima 3,26 do 4,7, gde Pavle suprotstavlja status robova i status dece uglavnom na isti način kao u 8. glavi poslanice. Uporedi ta dva teksta. Šta im je zajedničko? Koji jedinstveni doprinos toj temi daju ta dva teksta?

2.      Koristeći biblijsku konkordanciju, pogledaj kako se izraz duh koristi u proročkim knjigama Isaije i Jezekilja. Uporedi ono što si našao s Pavlovom upotrebom izraza u 8. glavi poslanice Rimljanima.

3.      Pročitaj u Jovanovom Jevanđelju deo teksta od 13. do 17. glave. Načini spisak onoga što Duh prema tom tekstu čini za nas. Uporedi delo Duha kako je prikazano u Jovanu s delom Duha u 8. glavi poslanice Rimljanima.