| < 8. Poglavlje | Sadržaj | 10. Poglavlje > |
Dva
puta je Pavle u 6. glavi pitao “Ne znate li”? i svaki put usledila je
ilustracija. Sedmu glavu poslanice Pavle započinje još jednim “Ili ne znate?” i,
razume se, posle pitanja sledi ilustracija. Ovom prilikom ilustracija se bavi
brakom, a predmet ilustracije je pitanje zakona. U stvari, cela 7. glava
poslanice bavi se zakonom. Nešto od onoga što je Pavle rekao na tu temu gotovo
čini da zakon izgleda kao krivac za problem greha i smrti. Da li je zakon greh?
Da li je zao? Šta o zakonu možemo reći? Pavle nam u 7. glavi o zakonu iznosi
obilje informacija, od čega nam ponešto može izgledati čak i kontradiktorno.
Ali, ako pažljivo čitamo i proučavamo, dobićemo jasnu sliku Pavlovog gledanja na
zakon.
Rimljanima,
7. glava
Pročitaj
7. glavu poslanice Rimljanima u najmanje dva prevoda Biblije, pa odgovore na
sledeća pitanja ispiši u svoju beležnicu za poslanicu
Rimljanima.
1. Jednu
stranu u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima podeli u dva stupca. U prvom,
navedi sve Pavlove iskaze o zakonu koji ti izgledaju negativni. U drugom, navedi
sve iskaze o zakonu koji ti izgledaju pozitivni. Koji je spisak duži? Zašto?
Napiši jedan pasus gde ćeš rezimirati šta Pavle u ovoj glavi govori o zakonu. U
čemu se, prema ovoj glavi, sastoji uloga zakona?
2. U
ovoj glavi nalazimo više Pavlovih iskaza koji bi mogli izazvati zabunu. Kako
razumeš sledeće:
a. “I
vi umreste zakonu telom Hristovim” (4. stih).
b. “Slasti
grehovne, koje zakon rađahu u udima našima” [Grešne strasti pobuđene od zakona
delovale su u našim telima] (5. stih).
c. “Izbavismo
se od zakona” (6. stih).
d. “Jer
je greh bez zakona mrtav” (8. stih).
e. “Zapovest
(mi) bi za smrt koja beše data za život” [Upravo zapovest koja je trebalo da
donese život u stvarnosti je donela smrt] (10. stih)
3. Kakav
zaključak o zakonu Pavle pokušava da izvede iz svoje ilustracije o braku u
7,1-6.
4. Šta
Pavle misli pod služenjem u obnovljenju Duha a ne u starini slova [na novi način
u Duhu a ne na stari način pisanog zakona] (6. stih)?
5. Zašto
u ovoj glavi Pavle koristi desetu zapovest, “ne poželi”? Šta on tu pokušava da
istakne?
6. Kako
12. stih izvodi zaključak iz onoga što je prethodilo? Ne stiče li se utisak da
onim što je upravo rekao Pavle prikazuje zakon manje svetim, pravednim i dobrim?
Kako može biti dobro ono što donosi smrt? Šta omogućava Pavlu da kaže ono što je
rekao u tom stihu?
7. Pročitaj
ponovo deo glave od 14. do 25. stiha i obrati pažnju na upotrebu lične zamenice
“ja”. Ko je taj “ja”? Da li to neko autobiografsko “ja” upućuje na Pavlov život,
ili je ono nešto uopštenije? Predstavlja li ono pre-hrišćanski život izvan
Hrista, ili je ono — hrišćanski život?
8. Na
koji način drugi deo 25. stiha služi kao zaključak ove glave? Ne podseća li nas
to na antiklimaks?[1]
9. Kako
ova glava daje doprinos Pavlovoj vesti izraženoj do ovog dela poslanice
Rimljanima?
Na
ovom delu našeg putovanja kroz poslanicu Rimljanima, mi kao da krčimo put kroz
prilično gusto teološko šipražje. Možda je čak teško poverovati da pred sobom
imamo praktično, pastorsko pismo upućeno stvarnim ljudima u Rimu. Ali, podsetimo
se, Pavle je bio pastor koji je ozbiljno shvatao teologiju. Drugim rečima, on je
verovao da razumevanje Boga i onoga što je On učinio za nas menja naš
svakodnevni, hrišćanski život.
Pavle
je znao da je samo jedna stvar u celom svemiru imala silu da donese Rimljanima i
spasenje i duh hrišćanskog jedinstva — radosna vest da je Božja milost izlivena
na sve nas. Međutim, postojala je mogućnost pogrešnog shvatanja njegove poruke i
Pavle se stoga, u ovoj glavi, bavi još jednim potencijalnim problemom. Šta je sa
zakonom? Kakva je njegova uloga? Međutim, ni ovo pitanje nije samo teoretskog
karaktera. U sledećoj, 8. glavi poslanice, videćemo kakva promena nastaje u
praktičnom hrišćanskom življenju kada hrišćani žive životom u Duhu. Sedma glava
poslanice utire tome put, objašnjavajući nam ulogu zakona.
Pavle
je uradio nešto što rade svi dobri pastori kada propovedaju o ovoj temi —
upotrebio je ilustracije. Međutim, neke od njegovih ilustracija tako su žive da
čitalac lako zaboravlja glavnu misao koju Pavle hoće da istakne i koncentriše se
samo na ilustraciju. Prema tome, pre nego što bismo započeli s posebnim
razmatranjem svakog odseka ove glave, trebalo bi da sagledamo kako njegova
rasprava teče kroz celu glavu. Ovo će biti moj rezime, ali nemoj propustiti da
ga testiraš na osnovu sopstvenog čitanja glave.
Ilustracija
iz braka (stihovi 1-6). Pavle
tvrdi da smrt jednog bračnog druga onog drugog oslobađa od zakona braka. Prema
tome, kao što je žena čiji muž umre slobodna da se ponovo uda, i mi smo umrli
zakonu da bismo se sjedinili s Hristom i doneli plod za Boga i služili mu na
novi način Duha.
Ilustracija
iz desete zapovesti (stihovi 7-13).
Postavivši pitanje — da li je zakon greh, Pavle daje odlučan negativan odgovor.
Pošto zapovest protiv pohlepe za tuđim pokazuje da je zakon dobar, problem je u
tome što greh iskorišćava moju slabost i koristi zakon da bi uvećao greh i čak
doneo smrt.
Ilustracija
iz ljudskog iskustva (stihovi 14-25).
Moje lično iskustvo posvedočava da je zakon dobar, jer ja želim da živim po
njemu, iako u tome ne uspevam. Jaz koji postoji između onoga što činim i onoga
što želim da činim potvrđuje da problem nije u zakonu, nego u meni.
Ove
tri ilustracije, zajedno uzete, ukazuju na dve značajne istine: da zakon nije
optuženi u slučaju greha i smrti, i da je zakon nemoćan u savlađivanju problema
greha i smrti (dakle, on gotovo da je nehotični kozaverenik u tom problemu).
Pavle tako snažno izlaže obe ideje, da bezmalo sâm sebi protivreči. Ponekad nam
zakon silno liči na optuženika. On pobuđuje grešne strasti (5. stih), otkriva
greh (7. stih), služi kao sila koja pokreće na greh (8. stih), pa i donosi smrt
(10. stih). A ipak, u isto vreme, on je svet, pravedan, dobar (12. stih) i
duhovan (14. stih). Pozabavimo se, stoga, podrobnije ovom glavom, da bismo
videli kako Pavle sve to spaja u jednu celinu.
Pavlova
glavna misao u ovim stihovima je da smrt oslobađa od zakona. To je tako u braku.
Žena je vezana za svog muža zakonom braka. Ako bi otišla drugome čoveku, to bi
bila preljuba. Ali ako joj muž umre, ona više nije vezana, nego oslobođena
zakona i slobodna da se uda za drugog čoveka. Na sličan način (i sâm Pavle je
morao znati da je analogija besprekorna), kako smo videli u prethodnoj glavi,
hrišćani su umrli s Hristom. Ta smrt nas oslobađa zakona.
Šta
hoće Pavle da nam poruči kada kaže da smo oslobođeni zakona? Dva dokaza
potvrdiće nam da on ne misli da sadržaj zakona možemo zanemariti i kršiti ga po
želji. Pavle nije pristalica antinomijanizma.[2]
Prvo, on je u 6.
glavi poslanice postavio temelj kojim potvrđuje da ne biti pod zakonom nego pod
blagodaću teško može značiti da možemo nastaviti da grešimo. Drugo, on ovde kaže
da smo umrli zakonu Hristovim telom, kako bismo mogli pripadati “drugome”,
“Onome koji je bio podignut iz mrtvih, da bismo mogli nositi plod Bogu” (4.
stih, prema NIV). Iskustvo pripadanja Hristu i donošenja ploda Bogu teško da bi
moglo biti iskustvo kršenja zakona. Prema tome, u čemu se sastoji Pavlova
poruka?
Pavle
daje uporedni prikaz dve različite vrste verskog iskustva. Za jednu koristi
izraz telo (grešna priroda), a za
drugu duh. Pre nego što bismo
ispitali ovaj kontrast, potrebno je da kažemo nešto o samim rečima. Reč telo Pavle u poslanici Rimljanima
koristi dvadeset i tri puta, tri puta u ovoj glavi (5, 18. i 25. stih), a deset
puta u 8. glavi poslanice. Sva tri pojavljivanja reči u 7. glavi NIV prevodi
izrazom grešna priroda, dok se u 8.
glavi koriste izrazi “grešna priroda”, “grešan čovek” i “grešan um”. Možda će te
čuditi kako su prevodioci od jednostavne reči telo došli do tih prevoda. Činjenica je da tu reč Pavle koristi
na jedinstven način, znatno drugačiji od onoga kako to rade drugi novozavetni
pisci, kao npr. Jovan. “Telo” za Pavla nije materijalno ili telesno postojanje,
niti neki prepoznatljivi deo celine ljudskog bića. Naprotiv, ono je čovek kao
celina, podložan zakonu greha i smrti. Upotrebljavajući taj izraz, Pavle upućuje
na ljudska bića u njihovom smrtnom stanju i njihovoj sklonosti da prihvate greh.
Život robovanja grehu je život u telu.
Na
drugoj strani, reč duh ne upućuje na
nematerijalno postojanje života izvan tela (mogućnost izvan Pavlove koncepcije;
upor.: 1. Korinćanima, 15. glava). Moraćemo sačekati 8. glavu poslanice, da
bismo upoznali bogatstvo Pavlove upotrebe te reči, ali ovde možemo da ukažemo na
pravac razmišljanja tako što ćemo reći da je život u Duhu — život usmeren ka
Bogu i onaj koji neko živi pod upravom Duha. Zapazimo, sada, kontrast između dve
situacije koje Pavle izlaže u ovim stihovima (1-6).
U
prvoj situaciji, kad smo bili pod vlašću tela (7,5) zakon je bio spolja
vidljivi, pisani kodeks (6. stih), kojem smo pripadali, “koji nas držaše”. U tim
okolnostima zakon ne samo što je ukazivao na naš greh nego je i pobuđivao naše
grešne strasti, tako da smo donosili plod za smrt (5. stih). Drugim rečima,
ponašali smo se na način koji je vodio u smrt. U novoj situaciji, umrli smo
zakonu kako bismo mogli pripadati Hristu i služiti mu na jedan novi način, ne
više sa zakonom kao spolja vidljivim kodeksom koji nas istovremeno i osuđuje i
huška da još više grešimo, već sada služimo Duhom tako da na tlu našeg odnosa s
Njime nastaje dobar plod za Boga. Biti oslobođen zakona znači biti oslobođen
onog starog odnosa sa zakonom kao pisanim kodeksom. Ali, Pavle nastavlja da nam
pokazuje da to ne znači da je zakon zao. Po njegovim rečima u 3,31, naša vera ga
ne poništava, nego utvrđuje.
Pavlova
napomena da zakon podstiče grešne strasti i da mi tako donosimo plod za smrt
mogla bi logično da povede u zaključak da je zakon jednako greh. Ali Pavle kaže:
“Bože sačuvaj!” (7. stih). Ono što odmah potom sledi čini da to “Bože sačuvaj!”
nije nešto naročito ubedljivo. Pavle prvo ističe da zakon otkriva greh. Bez
zakona on ne bi znao šta je greh (7. stih). Potom nastavlja dalje i kaže da
zakon ne samo što mu ukazuje na njegov greh, nego ga i navodi na greh (8. stih);
čini da još više greši.
Kako
je to moguće? Deseta zapovest to objašnjava. Pavle ne bi ni znao da postoji
želja za tuđim da zakon nije rekao: “Ne poželi!” (8. stih). Na ovom mestu bismo
mogli očekivati da je Pavle, čuvši da ne treba da želi tuđe, sigurno prestao da
želi tuđe i “živeo dugo i srećno”. Ali nije se tako dogodilo! Naprotiv, sama
činjenica da se od njega očekuje da “ne poželi” usredsredila je njegovu pažnju
na pohlepu, pa je morao da zaključi da je pohlepa kod njega postala utoliko
veća. To je kao kad bi nekome bilo rečeno da ne sme da misli na ružičastog
slona. Bez obzira na to što vam godinama ružičasti slon nije padao na um, sama
zapovest da ne mislite na njega živopisno ga slika u vašem umu. Deseta zapovest
posebno efektno ilustruje taj problem, budući da se bavi nečim što se odigrava u
tvome umu, a ne nekim određenim postupkom. Neko bi mogao da odluči da danas neće
nikoga ubiti, ali je teže odlučiti da ne “poželiš”.
Pavle
zato zaključuje da “greh, iskoristivši priliku pruženu od zapovesti, prevari me
i kroz zapovest me ubi” (11. stih, prema NIV). Sama zapovest koja je trebalo da
donese život, donela je smrt (10. stih). Sve ovo stvara utisak kao da je zakon u
stvarnosti — greh. Ako je zakon postao oruđe greha i donosi smrt, onda on mora
biti veoma zao! Ipak, upravo kod te tačke Pavle kaže: "Tako je dakle zakon svet
i zapovest sveta i pravedna i dobra” (12. stih). Odgovarajući na tu dilemu,
Pavle kaže da problem nije u zakonu, nego u ljudskom biću. Zakon prikazuje greh
onakvim kakav jeste (13. stih), ali on je dobar. Grešna ljudska priroda dopušta
grehu da upotrebi zakon, i čini da greh postane još gori.
Ovaj
Pavlov stav potpuno se razlikuje od onoga što nalazimo u rabinskom judaizmu.
Iako je Mišna, kodifikovano rabinsko
učenje, bilo napisano tek oko 150 godina posle Pavlovog vremena, ono predstavlja
dugu istoriju usmene tradicije. Rabini su, u Mišni učili da je Bog stvorio zlu
sklonost, nazvavši je yetzer hara [zla sklonost]. Ta zla sklonost (
yetzer) ima određene sličnosti s nečim
što bismo mi nazvali “egom” i ima korisnu namenu pošto motiviše ljudska bića.
Međutim, ona ih ujedno i kuša da čine zlo. Zakon je bio “protivotrov” koji je yetzer
hara držao “na uzdi”. U jednom od
tekstova Bog kaže:
Stvorio
sam u vama yetzer hara [zlu
sklonost], ali sam načino i Zakon kao lek. Dokle god se bavite Zakonom, “yetzer”
neće vladati nad vama. Ali, ukoliko se ne bavite Torom, bićete izručeni vlasti
“yetzer”-a i tada će celokupno njeno delovanje biti protiv vas (
Kiddushin 30b, citirano u: Barret,
153).
S
druge strane, Pavle je ceo ljudski rod video u vlasti greha. Umesto da bude
protivotrov, zakon je uvučen u problem, kombinovanjem greha i tela. Prema tome,
umesto da reši problem, zakon ga je samo pogoršao. Da bi uspešno izložio tu
svoju misao, Pavle prelazi na treću i završnu ilustraciju ove
glave.
Treća
Pavlova ilustracija je tako silno upečatljiva, da su samo retki čitaoci tokom
istorije govorili o poenti ilustracije; naprotiv, usredsređivali su se na samu
ilustraciju. Pavle koristi ličnu zamenicu, prvo lice jednine, “ja”, govoreći o
neprijatnom osećanju koje nastaje kada ne želi da čini nešto što čini i želi da
čini nešto što na kraju ipak ne čini. Svi smo mi čitali te stihove i svi smo se
poistovećivali s njima. Oni su tako tačni i svojstveni ljudskoj prirodi da smo
zadivljeni. Međutim, Pavle ovde nije neko ko samo pokušava da rečima izrazi
frustracije ljudske prirode. On pokušava da nam kaže nešto o zakonu, kao što je
to učinio uz pomoć ilustracije o braku.
On
ističe kako taj jaz između onoga što činimo i onoga što želimo da činimo, ta
više nego razumljiva crta ljudske prirode, pokazuje da problem nije u zakonu
nego u ličnosti čoveka. Sama činjenica da želim da činim što je dobro svedoči u
prilog tvrdnje da je zakon dobar. Problem je greh i telo koje grehu dopušta da
vlada. To cepa čoveka nadvoje, tako da bez obzira na to što on ili ona uživa u
zakonu (22. stih) i što je, umom, “rob” Božjem zakonu, on ili ona je, telom, rob
zakona greha i smrti (25. stih).
Teolozi
su godinama raspravljali o tome ko je zapravo “ja” iz 14. do 25. stiha. Mnogi su
to shvatili u autobiografskom smislu, ukazujući na Pavlovo lično iskustvo. U
svom čuvenom eseju objavljenom ranih šezdesetih, pod naslovom “Pavle i
introspektivna savest Zapada”, luteranski teolog Krister Stendal [Stendahl]
suprotstavio se tom stavu. Tvrdio je da se Pavle nije mučio time koliko i da li
je sposoban da poštuje zakon. On u poslanici Filibljanima tvrdi da je pre svog
susreta s Hristom bio “bez mane” što se tiče pravde koja dolazi od zakona
(Filibljanima 3,6). Po Stendalu, izmučena, introspektivna savest je pozniji
fenomen zapadne kulture, koju zapadnjaci “učitavaju” u Pavlov život.
Većina
tumača Biblije uzela je to “ja” kao simbol, ali oni su u nesaglasju kada treba
odrediti na šta simbol upućuje. Neki su zastupali gledište da “ja” predstavlja
hrišćanina. Ukazuju na činjenicu da ta osoba uživa u Božjem zakonu (7,22) i
tvrde da u toj borbi svi hrišćani mogu videti sebe. Nereligioznoj osobi nije
važno da li će činiti dobro, pa se to, po njima, mora odnositi na
vernika.
Drugi
tvrde da se to “ja” odnosi na deo života pre postajanja hrišćaninom, jer se
stiče utisak da je [taj život] usmerenje prema sebi (zapazimo sve slučajeve
pojavljivanja zamenice “ja”) i ne uklapa se u sliku života u Duhu, kako je
izloženo u 8. glavi poslanice Rimljanima. Drugi postaju određeniji i u ličnosti
“ja” vide nevernika koji zakon ipak shvata ozbiljno, ili ga pak vide kao život
izvan Hrista, viđen iz perspektive vere u Hrista.
Šta
treba da zaključimo iz svega ovoga? Na koga se odnosi “ja”? Moj predosećaj je da
su komentatori Biblije verovatno određeniji nego što je to Pavle hteo da bude.
Imajmo na umu da kod Pavla težište nije na zamenici “ja” nego na zakonu. Pa
ipak, ima nečeg što bismo mogli reći o zamenici “ja”. Nema sumnje da Pavle
izlaže bitne elemente jedne vrste životnog iskustva. Zapazimo neke od
karakteristika tog iskustva: robovanje grehu (14. stih); greh koji živi u telu
(17. stih); osoba je zatočenik zakona greha koji deluje u njenim udovima (23.
stih); osoba je “nesrećni čovek” (24. stih), a u svome telu, svojoj grešnoj
prirodi, rob je zakonu greha (25. stih). To ne zvuči kao hrišćansko iskustvo. S
druge strane, osoba koja doživljava to iskustvo, uživa u Božjem zakonu u
“unutrašnjem čoveku” (22. stih), a svojim umom je “rob” Božjem zakonu (25.
stih).
Kada
sve to sastavimo, naglasak pada na prvobitnu situaciju koju smo videli u delu
teksta od 1. do 6. stiha, na situaciju tela, a ne Duha, u uslovima kada je zakon
spoljašnji kodeks, a mi i dalje podložni zakonu greha i smrti. Taj jaz se
najintenzivnije oseća upravo u iskustvu pokušavanja da pravim načinom života
živimo izvan Hristovog obećanja života u Duhu. Ipak, većina od nas na osnovu
iskustva znamo da mi, verovatno, nikada ne živimo život toliko potpuno u Duhu,
da bismo bili potpuno oslobođeni jaza između onoga što činimo i što bismo želeli
da činimo, onoga što jesmo i što bismo želeli da budemo.
Iskustvo
koje je ovde prikazano nije idealno. Ali sama činjenica da mi svi možemo sebe
tako lako prepoznati u njemu, čini ilustraciju korisnom. Jer Pavlova poenta nije
iskustvo samo po sebi, nego način na koji to iskustvo oslobađa od zakona. Sama
činjenica da znamo za taj jaz pokazuje da problem nije u zakonu, nego u nama.
Pavlov glavni zaključak je da je zakon dobar (12. stih). No greh je tako jak da
zarobljava zakon i stavlja ga sebi u službu. Imajući na umu našu grešnu prirodu,
nama zakon ne samo što donosi “poznanje greha”, nego nas i navodi na greh, jer
kada nam kaže “Nemoj”, naša ljudska priroda odgovara tako što čini upravo to
“Nemoj” (7. i 8. stih). Problem je telo, grešna priroda i tu nema izlaza. Zakon
može da obeća život, ali to ne funkcioniše dokle god sam grešan. Problem sam ja,
a ne zakon, ali zakon je nemoćan da reši moj problem.
U
ovoj glavi Pavle nam je izneo tri ilustracije i sve tri donose pouku o zakonu.
Ilustracija o braku (stihovi 1 – 6) pokazala nam je da smo umrli zakonu kako
bismo se sjedinili Hristom i mogli služiti Bogu na nov način, Duhom. Ilustracija
o desetoj zapovesti (stihovi 7 – 13) otkriva nam je da je zakon dobar, ali da
greh može da zloupotrebi našu slabost i iskoristi od zakona dobijenu priliku da
uveća greh. Poslednja ilustracija o ljudskom iskustvu (stihovi 14 – 25) ukazuje
nam kako jaz između naših očekivanja u odnosu na sebe same i stvarnosti našeg
života potvrđuje da problem nije u zakonu, nego u nama.
Ako
sam ja problem, gde je rešenje? “Ko će me izbaviti od tela smrti ove?
Zahvaljujem Bogu svojemu kroz Isusa Hrista Gospoda našega” (stihovi 24. i 25).
Dok 7. glava poslanice problem izlaže s izrazitom gorčinom, 8. glava će objaviti
rešenje s neizrecivom radošću.
Rimljanima,
7. glava
1.
Da
li i danas doživljavam jaz između onoga što radim i jesam i onoga što hoću da
radim i budem? Ako je odgovor potvrdan, da li me to obeshrabruje ili hrabri?
Znači li to da sam ja utelovljeni promašaj ili znači da sam hrišćanin na
uzlaznoj liniji, koji jasno vidi svoje ciljeve?
2.
U
čemu se sastoji uloga zakona u mom hrišćanskom iskustvu? Da li je zakon spoljni
pisani kodeks? Ako jeste, da li je to loše? Šta bi u mom slučaju značilo
donositi plod za Boga u Duhu? Kakvu bi ulogu imao zakon u tom
iskustvu?
3.
Kada
bih jedan komad hartije podelio na četiri dela, označio ih sa “JA”, zakon, greh
i Bog i nacrtao za svako od njih po jednu sliku, kako bi te slike izgledale?
Kako bih mogao nacrtati dijagram koji bi to četvoro prikazao u uzajamnoj vezi, i
to verno onome što Pavle govori u 7. glavi poslanice
Rimljanima?
4.
Kako
razumem Pavlovu tvrdnju da zakon u stvari služi kao pokretačka sila greha? Da li
je to u mom slučaju nekada bilo tačno? Ako jeste, na koji
način?
5.
Kakva
me osećanja obuzimaju posle čitanja ove glave? Jesam li se nekad osetio
“nesrećnim”? Ako jesam, kakvoj vrsti rešenja bih se mogao nadati? Šta bi bila
moja nada, na spisku načina na koje bi me, kroz Isusa Hrista, Bog mogao
izbaviti? (Čuvaj taj spisak sve dok ne završimo i s proučavanjem 8. glave; tada
ćeš videti koliko se tvojih rešenja i nadanja i stvarno pojavljuju u toj
glavi.)
1.
Pročitaj
tekst u 2. Mojsijevoj 20,1-17 i 5. Mojsijevoj 5,1-21. Kako se Deset zapovesti
uklapaju s onim što Pavle kaže o zakonu u 7. glavi?
2.
Pročitaj
119. psalam. Iskusi osećaj uživanja u Božjem zakonu, koji je prikazan u tom
psalmu. Imaš li isti osećaj čitajući 7. glavu poslanice Rimljanima? Ako si
osetio razliku, kako je objašnjavaš?
3.
Uz
pomoć biblijske konkordancije potraži tekstove u Novom zavetu, izvan Pavlovih
spisa, koji govore o zakonu. Među njima mogli bi biti 5. glava Mateja, 7. glava
Jovana i 2. glava Jakovljeve poslanice. Nalaziš li nešto što se može uporediti s
Pavlovim učenjem iz 7. glave poslanice Rimljanima?