< 3. Poglavlje

Sadržaj

5. Poglavlje >

četvrta glava

GREŠNICI — JEDAN I SVI

Rimljanima 3,1-20

Profesore visokih škola često kritikuju zbog postavljanja previše pitanja. Pavle bi verovatno bio dobar profesor visoke škole zato što je rado postavljao pitanja. U stvari, ovaj odeljak poslanice Rimljanima sastoji se prvenstveno od pitanjâ i jednog zaključka. Pitanja nastaju kao hipotetičke primedbe na neke od predmeta o kojima je Pavle raspravljao. Iako on na ovom mestu ne odgovara podrobno ni na jedno od njih, pitanja ipak predstavljaju dnevni red za više značajnih rasprava koje će uslediti u daljem toku poslanice Rimljanima.

Zaključak privodi kraju raspravu o Božjem gnevu, započetu u 1,18. On ne samo što potvrđuje realnost koja kaže da su svi, i Jevreji i neznabošci, pod vlašću greha, nego i utire put Božjem milostivom odgovoru na tu sumornu dilemu.

Ulaženje u Reč

Rimljanima 3,1-20

Deo teksta u Rimljanima 3,1-20 pročitaj u najmanje dva različita prevoda i ispiši odgovore na sledeća pitanja.

1.      Jednu stranicu u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima podeli na dva stupca. U prvom stupcu načini spisak pitanja koja Pavle postavlja u 3,1-9. Kako ta pitanja dovodiš u vezu s onim što je Pavle rekao do ove tačke u poslanici?

2.       U drugom stupcu načini spisak Pavlovih odgovora na ta pitanja. Da li svi odgovori, po tvom mišljenju, imaju smisla?

3.      Zašto Pavle ne daje podrobnije odgovore na postavljena pitanja? Zar se ne stiče utisak da on čitaoca ostavlja u nedoumici u odnosu na neka od njih?

4.      Ako si pročitao celu poslanicu Rimljanima, što je zadato u uvodnom poglavlju, pokušaj da se prisetiš delova poslanice u kojima Pavle ipak podrobnije odgovara na ta pitanja.

5.      U 4. i 6. stihu Pavle odgovara na pitanja sa snažnom negacijom. Šta se nalazi u pozadini snage tog odgovora?

6.      Da li je priča o ljudskoj prirodi baš tako tmurna kako je ovde Pavle prikazuje? Hoćemo li reći da nema mnogo onih u svetu koji žive dobrim životom poštenja i ispoljavajući sažaljenje? Zašto Pavle toliko istrajava na tvrdnji da se svako nalazi pod vlašću greha?

7.      Šta je izazvalo Pavlovu zabrinutost u pogledu Božje vernosti? Šta je to što neke može navesti da posumnjaju u Božju vernost? Čime Pavle dokazuje svoju tvrdnju da je Bog veran?

8.      Kakav je Pavlov konačni zaključak u ovom odseku poslanice?

Istraživanje Reči

Pavlova pitanja

Treća glava poslanice Rimljanima počinje čitavim spiskom pitanja, koja kao da se uključuju u tok rasprave. Ta pitanja nastaju neposredno ispred zaključnog rezimea duge rasprave o Božjem gnevu. To je kao da Pavle, pre nego što potvrdi svoju najvažniju misao, mora da se pozabavi nekim potencijalnim primedbama na svoje napomene. Taj stil odgovaranja na potencijalne primedbe bio je tako poznat i uobičajen među grčko-rimskim piscima Pavlovog vremena da je imao i svoje ime — dijatriba.[1]

Zapazimo koliko je pitanja sadržano u tih nekoliko stihova (1-9), ovom prilikom, prema prevodu NIV:

“Kakva je prednost što je neko Jevrejin?” (1. stih)

“Kakvu vrednost ima obrezanje?” (1. stih)

“Šta ako neki nisu verovali?” (3. stih)

“Hoće li odsustvo vere u njima poništiti Božju vernost?” (3. stih)

“Ako naša nepravda jasnije uzdiže Božju pravdu, šta ćemo reći?” (5. stih)

“Da li je Bog nepravedan kada na nas izliva svoj gnev?” (5. stih)

“Kada bi to bilo tako, kako bi Bog mogao suditi svetu?” (6. stih)

“Ako moja laž uzdiže Božju istinitost i na taj način uvećava Njegovu slavu, zašto sam ja i dalje osuđen kao grešnik?” (7. stih)

“Zašto da ne kažemo — kao što se klevetnički priča o nama da govorimo i kao što neki tvrde da govorimo — ’Hajde da činimo zlo, da bi iz toga proisteklo dobro’?” (8. stih)

“Šta ćemo onda zaključiti?” (9. stih)

“Jesmo li mi uopšte bolji?”

Šta uopšte treba da radimo sa svim ovim pitanjima? Pomenuti niz svodi se na tri osnovna problema: prednost pripadništva jevrejstvu, Božja vernost i nastavljanje u grehu. Proučimo ih po tom redosledu.

Prednost pripadništva jevrejstvu

Zaključak do kojeg Pavle dolazi na kraju 2. glave poslanice Rimljanima vodi direktno u to pitanje. On je tamo zaključio da je pravo obrezanje pitanje srca i da je pravi judaizam nešto iznutra. Tu nam se prirodno nameće pitanje: “Zašto uopšte biti Jevrejin? Kakva je u tome prednost?” (3,1), na šta bismo, logički, mogli očekivati odgovor: “Nema tu nikakve prednosti!” Međutim, Pavlov odgovor ruši naša očekivanja. Tvrdi kako u svakom pogledu ima mnogo prednosti ako je neko Jevrejin. Kako to? Zato što su Jevrejima bile poverene Božje reči (2. stih). Time on misli na obećanja o vernosti koja je Bog u Pismu dao svome narodu.

Preimućstvo poznavanja tih obećanja veliki je blagoslov. Iako smo već čuli nagoveštaje o tome (1,16.17) a kasnije ćemo naići na vrlo razložno objašnjenje (vidi 3,21-31; 9-11) da se Božje obećanje vernosti i milosti odnosi na sve ljude, Jevreji su bili ti koji su bili blagosloveni poznavanjem i uživanjem tih obećanja. Unutrašnja priroda prave vere ne znači da je judaizam beskoristan. Ali to vodi drugom pitanju.

Božja vernost

Ako se prednost što je neko Jevrejin sastoji u poznavanju obećanja o vernosti koja je Bog dao Izrailju i koja su zapisana u svetim spisima, zar se ne može reći da se upravo argumentom koji Pavle iznosi ta obećanja dovode u pitanje? Pavle kaže da je Božji narod, sam primalac tih obećanja, zatajio isto tako jadno kao i neznabošci i sada je predmet Božjeg gneva isto koliko i oni. Ako je to tačno, kakva je onda valjanost obećanja? Kako može Bog biti veran i pravičan ako izliva gnev na svoj narod (3,5)?

Tako sada možemo da vidimo kako neko može najprirodnije da pita: “A što neki ne verovaše, šta je za to? Eda će njihovo neverstvo veru Božju ukinuti?” [Šta ako neki nisu verovali? Hoće li odsustvo vere u njima poništiti Božju vernost?] (3. stih). Pavlov odgovor je vrlo snažan: “Bože sačuvaj!” Iako Karadžić prevodi, “Bože sačuvaj!”, izraz Bog zapravo nije upotrebljen u izvornom tekstu.) Taj niz pitanja nastavlja se do 6. stiha, gde se pojavljuje još jedno “Bože sačuvaj!” Pavle ne može biti jasniji. Ovde je reč ništa manje nego o Božjem moralnom poštenju. Ako se u Boga ne možemo pouzdati, sve je izgubljeno.

Međutim, uprkos svom kategorički negativnom odgovoru, Pavle u stvarnosti ne odgovara na pitanje koje stoji iza tih pitanja. Kako može Bog biti veran svojim obećanjima a u isto vreme baratati gnevom i sudom? Okolnost da Pavle ne odgovara na to pitanje ne znači i da je ono za njega nevažno. U stvari ono je za njega od presudne važnosti. Ipak, mora još mnogo vode da proteče pre nego što on na njega adekvatno odgovori. On ovde izlaže svoj plan. Tek ćemo u delu teksta od 9. do 11. glave videti Pavlovu pažljivu razradu odgovora na to ključno pitanje.

Istrajavanje u grehu

Iako time odlazi prilično ispred svog plana, Pavle se u 7. stihu okreće trećem potencijalnom pitanju koje nastaje na osnovu prethodnog. Ako Božja vernost, uprkos mome padu, biva sačuvana, pa i pojačana, zašto ne bih težio propustima, živeo s njima i grešio po svojim željama? Zašto ne bih rekao “hajde da činimo zlo da proistekne dobro” (3,8)?

Pavle propušta da na ovom mestu iznese svoje obrazloženje odgovora na ovo pitanje. On ponovo iznosi svoj plan za budući tok rasprave, ali ne ostavlja prostora za sumnju u pogledu onoga kako će glasiti njegov odgovor. Ne samo što jasno kaže da takvom rezonovanju nema mesta nego i ističe da ljudi koji ga optužuju da to uči, zaslužuju osudu! Očito je da su neki ljudi prihvatili Pavlovu doktrinu o spasenju milošću u smislu davanja dozvole za život u grehu. Pavle će to pitanje ponovo postaviti u 6. glavi i tada će učiniti više nego da ga samo odbaci; razradiće brižljiv odgovor, koristeći hrišćanski običaj krštenja i analogiju ropstva, kako bi pokazao da hrišćani koji su spaseni milošću nikada milost ne koriste kao izgovor za grešne postupke.

Pavlov zaključak

Konačno, u Rimljanima 3,9-20 i 23 dolazimo do definitivnog zaključka rasprave o Božjem gnevu. Trebalo bi da budemo stvarno tupoumni, pa da u ovom trenutku ne očekujemo takav zaključak. Iako Jevreji imaju preimućstvo Božjih obećanja, mi u 9. stihu otkrivamo da oni nisu ništa bolji zato što se svi, i Jevreji i neznabošci, nalaze u vlasti greha. Kako to pokazuje 7. glava, Pavle greh vidi kao nešto više od samih grešnih postupaka. Greh je u stvarnosti sila koja zarobljava ljude i drži ih u svojoj mreži, sprečavajući ih da u životu dostignu svoje ideale i da čine ono što stvarno žele (npr., 23. stih).

U svom zaključku (3,9-20), Pavle se više usredsređuje na jevrejski deo slike, zato što je ona manje očigledna a u većoj meri problematična. Izjava da su Jevreji pred Bogom podjednako krivi kao i neznabošci, deluje preterano smelo i šokantno. Pavle, stoga, kaže da taj zaključak nije samo njegov, nego da je potvrđen u spisima koji su svojina Jevreja. Stihovi od 10 do 18 svi su citati iz Starog zaveta koji govore o grešnom stanju naroda. Pavle pabirči te optužbe iz najrazličitijih tekstova, naročito iz Psalama. Sledeća tabela upućuje na izvore svih stihova, od 10 do 18:

Svi ti tekstovi ukazuju na grešno stanje naroda, a kada ih Pavle sve stavi na jedno mesto, slika izgleda zaista sumorna. Tu nalazimo reči kao što su bezvredan i jadan. Živopisne metafore, kao što su “grob otvoren” i “jed aspidin” prikazuju krivicu svakog dela tela, uključujući grlo, jezik, usne, usta i noge.

Shvatate li ovde sadržanu ironiju? Same Božje reči koje objavljuju Božju vernost i obećanja (istovremeno i sami psalmi iz kojih Pavle citira sadrže mnoge iskaze o Božjoj vernosti) osuđuju Božji narod, optužujući ga za užasne grehe i zla. Ti tekstovi obraćaju se narodu koji je pod zakonom, tj. Jevrejima, i ono što kažu zatvara sva usta i čini da ceo svet postaje odgovoran Bogu (3,19). To utire put za zaključak u 20. stihu: “Jer se delima zakona nijedno telo neće opravdati pred Njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha.”

Pavle u ovom tekstu koristi zakon u jednom širokom smislu. Izrazom “zakon” obuhvaćen je ceo Stari zavet i, nesumnjivo, judaizam u celini, iako se u središtu pažnje nalaze zapovesti zakona. Neko ko očekuje opravdanje zakonom, bolje bi bilo da pogleda u zakon i vidi šta on kaže! Zakon kaže: “Nisi pravedan!”, i kaže: “Ti si grešnik.” Otuda Pavlov zaključak i ima smisla. Daleko od toga da nekoga pravda, zakon u onome koji stoji pod njim jednostavno budi svest o grehu.

Dilema se ne može izbeći. Same Božje reči koje obećavaju Njegovu vernost ujedno nas čine i svesnima naših greha. Rešenje ne postoji. Gnev kao da ima poslednju reč, i to ne samo u odnosu na druge ljude nego i u mome slučaju. “Nema razlike. Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju” (23. stih). To je taj zastrašujući zaključak.

Sada je vreme da se Pavle vrati na radosnu vest i da nam pokaže to jedno i jedino pravo rešenje ove dileme. Istina je, izvukao nam je ispod nogu svaki osnov sigurnosti, ali nas u preostalom delu 3. glave, koji ćemo proučavati u sledećem poglavlju knjige, on vodi jedinom pravom rešenju, Božjem rešenju.

Primena Reči

Rimljanima 3,1-20

1.      U čemu se sastoji prednost kada je neko hrišćanin meni svojstvenog ubeđenja? Po čemu sam ja u boljem položaju? U čemu nisam nimalo bolji od bilo koga drugog?

2.      Jesam li ponekad u iskušenju da greh uzmem olako i da mislim kako ne treba da brinem zbog svojih postupaka, pošto je Bog milostiv? Šta saznajem na osnovu Pavlove snažne osude takvog stava?

3.      Na koji način Božja reč čini da postanem svestan greha? Kad bi trebalo da načinim spisak na koje je sve načine moj život stavljan na kantar tokom čitanja poslanice Rimljanima, kako bi on do sada izgledao?

4.      Smatram li stvarno da starozavetni tekstovi koje Pavle citira u tekstu u 3,10-18 tačno opisuju moj sadašnji ili protekli život? Jesam li, ili da li sam ikada bio, tako zao i grozan da bi se moje grlo moglo opisati kao “grob otvoren” ili bih mogao biti opisan kao neko ko na svojim usnama ima “jed aspidin”?

5.      Kad bi trebalo da nacrtam sliku ljudskog stanja koje Pavle opisuje u ovim stihovima, kako bi ta slika izgledala?

Istraživanje Reči

1.      Pročitaj u celosti svaki od starozavetnih tekstova koje Pavle citira u delu teksta u 3,10-18. Jednu stranu svoje beležnice za poslanicu Rimljanima podeli u tri stupca. U prvi stubac upiši tekst. U drugom, načini spisak negativnih iskaza o sudu i gnevu iz svakog od tekstova. U trećem stupcu nabroj pozitivne, ohrabrujuće iskaze o spasenju iz svakog od tekstova. Šta možeš zaključiti na osnovu takvog proučavanja?

2.      Pronađi sve tekstove u poslanici Rimljanima u kojima Pavle koristi snažnu negaciju “Bože sačuvaj” (grčki: me genoito). (Pošto ih je često teško naći u konkordanciji, jer su prevedeni na različite načine, evo spiska: 3,4; 3,6; 3,31; 6,2; 6,15; 7,7; 7,13; 9,14; 11,1 i 11,11.) Načini, u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima, spisak svih iskaza u kojima Pavle uz pomoć tog izraza snažno negira neki iskaz. Šta je zajedničko tim iskazima? Kako to doprinosi tvom boljem shvatanju Pavlovog razmišljanja i njegovog stila pisanja?