| < 4. Poglavlje | Sadržaj | 6. Poglavlje > |
Teško
je zamisliti jedanaest stihova u Bibliji, toliko sadržajnih koliko je to ovaj
odsek poslanice Rimljanima. Ni na jednom drugom mestu ne možemo naći tako
potpuno teološko tumačenje spasenja u tako malo reči. Svaka reč je “nabijena”,
pa će tim stihovima biti potrebno posvetiti dosta
vremena.
Ovaj
odsek poslanice Rimljanima označen je krupnim premeštanjem žiže izlaganja. Od
Božjeg gneva, prelazimo na Božju pravdu. Prelazimo od greha na spasenje.
Prelazimo od ljudske dileme na božansku dramu spasenja. Prelazimo, takođe, od
problema na rešenje. I prelazimo iz smrti u život.
Rimljanima
3,21-31
Pažljivo
pročitaj ove stihove u najmanje tri različita prevoda i ispiši svoje odgovore na
sledeća pitanja.
1. Kakva
je uloga ovih stihova u sveukupnoj Pavlovoj argumentaciji i kako se oni odnose
prema prvom delu 3. glave?
2. Načini
spisak reči, u tih jedanaest stihova, koje su po tvojoj oceni značajni teološki
izrazi. Pokušaj da ispišeš sinonim za svaki od takvih izraza, sinonim koji će
biti reč iz savremenog svakodnevnog jezika, koji koristiš u svojoj kući, na
način koji nema veze s teologijom. Za tu vežbu pomoći će ti standardni rečnik.
Sada počni da čitaš tekst, stavljajući svoje sinonime na mesto onih značajnih
izraza. Da li ti to olakšava razumevanje teksta?
3. Vrati
se i obnovi odsek o jevanđelju, u 1. glavi ove knjige. Navedi osnovne ideje koje
Pavle u 1. glavi poslanice iznosi u vezi s jevanđeljem i koje se u tih jedanaest
stihova ponavljaju (možda donekle drugačijim jezikom).
4. Pavle
u 24. i 25. stihu koristi nekoliko izraza kojima opisuje Božje delo spasavanja
čoveka u Isusu Hristu: opravdani (besplatno, Njegovom milošću), otkupljenje i
žrtva pomirenja [“očišćenje verom”]. Na koji ti način svaki od tih izraza
olakšava razumevanje spasenja?
5. Šta
u ovim stihovima saznaješ o zakonu? Kakav je odnos zakona prema veri? A prema
spasenju? Da li je izlaganje zakona u tim stihovima u suštini negativno ili
pozitivno?
6. Na
šta Pavle misli u 25. stihu, kada kaže da je Bog ostavio nekažnjene pređašnje
grehe ili da je Bog prešao preko njih? Zar u Starom zavetu nemamo mnogo primera
kada Bog kažnjava za greh? Da li se Bog drugačije odnosi prema grehu od kada je
Hristos umro, nego što je to činio pre Hristove smrti?
7. Šta
je, prema tim stihovima, temelj spasenja? Postoje li i lažni temelji spasenja,
na kakve Pavle takođe upozorava?
8. Načini
spisak onoga što si u tim stihovima saznao o neznabošcima. U jednom ili dva
pasusa rezimiraj ono što si pronašao.
Prethodni
odsek poslanice, koji smo istraživali u poslednja tri poglavlja ove knjige,
počeo je rečima “Jer se otkriva gnev Božji” (1,18). Ovaj novi odsek počinje
rečima: “A sad se ... javi pravda Božja” (3,21). Da bismo ovaj odsek razumeli,
potrebno je da se dobro upoznamo sa izrazom pravda i shvatimo šta je on značio za
Pavla.
Teško
da će nas iznenaditi podatak da je značenje ovog izraza često predmet rasprava
prevodilaca, čim uočimo nastale teškoće u prevođenju. U grčkom ima više reči sa
istim korenom (dik) i sve su na
modernim jezicima [u ovom slučaju, engleski, srpski] prevedene na različite
načine. Pridev (dikaios) prevodi se
kao “pravičan” ili “pravedan”. Imenica (dikaiosyne) može se prevesti sa
“pravičnost”, “opravdanje” ili “pravda”. Glagol (dikaioo) ponekad se prevodi sa
“opravdati”, “proglasiti pravednim” ili “(učiniti) opravdanim”. Ne samo što je
među prevodima veoma malo doslednosti, nego se čak i unutar date verzije prevoda
ti izrazi prevode različito. Na primer, u slučaju četiri pojavljivanja reči dikaiosyne u 3,21-23, engleski prevod
NIV stavlja jedan izraz u 21. i 22. stihu [righteousness], a drugi u 25. i 26.
stihu [justice]. [Naši prevodioci su u ovom slučaju “profesionalniji”: Vuk
Karadžić, dr Lujo Bakotić, dr Ivan Šarić u sva četiri pomenuta slučaja koriste
reč “pravda”, a dr Dimitrije Stefanović, dr Emilijan Čarnić i dr Ljudevit Rupčić
takođe u sva četiri slučaja, reč “pravednost”.] Opcije za koje se opredeljuje
prevodilac često odražavaju njegovo ili njeno teološko
tumačenje.
Mnogi
autori komentara upućuju na činjenicu da je pomenuti izraz bio korišćen na
sudovima onog vremena kao pravni termin i stoga naglašavaju njegov sudbeni ili
pravni karakter. Biti opravdan, bilo je isto što i biti oslobođen optužbe. Oni
koji zastupaju takvo mišljenje tvrde da Bog grešnike oslobađa optužbe na osnovu
Isusove smrti. Glagolski oblik naše predmetne reči oni često prevode kao
“proglasiti pravednim”, želeći da pokažu da Bog daje jednu zakonsku/sudsku
objavu.
Drugi
ustaju protiv tog sudskog naglaska, smatrajući da se time prikazuje kao da Bog
objavljuje neistinu. Ako su žene i ljudi u stvarnosti grešnici, a Bog ih
proglašava pravednima, ne iznosi li On neistinitu objavu? Njihov stav je da Bog,
opravdavajući ih, u stvarnosti menja ljude, pa se zato opredeljuju da predmetni
glagolski izraz prevedu sa “učiniti pravednim”.
Međutim,
ova rasprava između zastupnika opcije “učiniti pravednim” i opcije “proglasiti
pravednim” donekle je promašena. U određenom smislu, i jedni i drugi polaze od
pretpostavke da je pravda etički pojam, koji je donekle sinonim dobrote, tako da
vode raspravu oko toga da li Bog sudski proglašava grešnike dobrima (na osnovu
Hristovog zastupanja) ili ih On u stvarnosti čini dobrima. Međutim, ako izraz
nije prvenstveno etičke, nego relacionalne[1]
prirode, pri čemu
starozavetni ugovor ima ulogu značajne podloge, moguće je da nijedno — ni
“proglasiti pravednim” niti “učiniti pravednim” — ne dovodi priču do kraja.
Ovde
su značajna dva momenta. Prvo, iako nema sumnje da cela ta hrpa terminologije
sigurno ima sudsku/pravnu podlogu, moramo imati na umu da su se kako uloga
sudije, tako i priroda pravnog sistema u biblijsko vreme znatno razlikovali od
današnjih. Govoreći o sudiji, mi mislimo na objektivnog službenika koji
upoređuje, promišlja, analizira i odmerava činjenice i na osnovu njih donosi
odluke. Naša vizija pravde je žena s povezom preko očiju, s vagom pravde u ruci.
Međutim, u biblijskim vremenima sudija je bio neuporedivo više angažovan u
životu ljudi kojima je služio. On je bio odgovoran za praktično postavljanje
stvari na pravo mesto i radio na odbrani potlačenih.
Upravo
je to ono što vidimo u Jevanđeljima, kada Isus pripoveda priču o nepravednom
sudiji (Luka 18,1-8). Isusova glavna misao odnosi se na ženinu upornost — kao
uzor za molitvu, ali nam priča pripoveda i nešto o onome što se očekivalo od
sudije. Sudija u priči nije se bojao Boga, niti se stideo ljudi. Žena kojoj je
bila učinjena nepravda uporno ga je opsedala, želeći da izdejstvuje odbranu od
svog suparnika. “Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne sramim, no budući da mi
dosađuje ova udovica, odbraniću je, da mi jednako ne dolazi i ne dosađuje” (Luka
18,4.5). Po ovome vidimo da se od sudija očekivalo da preduzmu akciju, da
isprljaju ruke i da se angažuju u prilog potlačene strane. Oni nisu bili osobe
koje bi samo sedele za stolom i donosile presude.
Drugi
značajni momenat neophodan za razumevanje ove hrpe izraza je starozavetna
podloga. Božja pravda, tamo, nije apstraktno svojstvo, nego predstavlja Božju
zavetnu vernost svome narodu i iz toga proisteklo Njegovo angažovanje njima u
prilog. Psalmista, primera radi, može da se pozove na Božju pravdu kao izvor
sigurnosti/pouzdanja da će se Bog angažovati da spase: “Pravdom svojom izbavi
me, i oprosti me, prigni k meni uho svoje i pomozi mi” (Psalam 71,2). Bog sudi
na temelju svoje pravde (Psalam 96,13; 98,9). Međutim, tekstovi kao što je onaj
u Isaiji 11,4 pokazuju da je Božja uloga kao sudije u tome da se verno angažuje
na strani napaćenih i potlačenih: “Nego će po pravdi suditi siromasima i po
pravici karati krotke u zemlji” [S pravdom će suditi nevoljnima, s pravičnošću
će izricati presude za siromašne na Zemlji]. Božja pravda može da posluži kao
sinonim za Njegovo spasenje (Isaija 51,5). Bog je u svom zavetu obećao da će
održati veru u Izrailju i da će biti njihov Bog. Njegova pravda je vernost koja
deluje u prilog Njegovog naroda i čuva njihov odnos s
Njim.
Stihovi
kojima je završen Pavlov dugi odeljak o Božjem gnevu (3,1-20; vidi prethodnu
glavu) jasno su pokazali da bez obzira na to šta pravda znači u odnosu na ljude,
to značenje mora biti uporedivo s Božjom pravdom. Kada se uporede 3,3 i 3,5,
proističe da su Božja vernost i Božja pravednost jedno te isto. To se uklapa sa
starozavetnom slikom. Božja pravda je Njegova vernost zavetu i vernost narodu.
Pravda je, u svom korenu (kako je to upotrebljeno u Starom zavetu i u Pavlovim
spisima) — relacionalni pojam. Bog je obećao da će biti Izrailjev Bog i da će
Izrailj biti Njegov narod. Njegova pravda je ta relacionalna vernost
zavetu.
Očevidno
je da se ljudska pravda ne može poistovetiti s Božjom, pošto Bog i ljudska bića
ne pristupaju zavetu pod istim uslovima. Ipak, ljudska i božanska pravda tesno
su povezane. Obe su relacionalnog karaktera. Ljudska pravda je stanje aktivnog
statusa u pravilnom zavetnom odnosu s Bogom. Imajući na umu opšte grešno stanje
i Jevreja i neznabožaca, koje je Pavle jasno izložio u delu teksta od 1,18 do
3,20, jedino moguće rešenje jeste da Bog uzme inicijativu i taj odnos dovede u
red. Božja pravda je Njegovo verno delovanje u prilog svog naroda. To delovanje
se ostvaruje kroz Isusa Hrista. Bog u Hristu deluje kao verni sudija koji brani
interese potlačenih.
I
ne samo što je pravedan, nego Bog i opravdava ljude svojom milošću (3,24). To ne
znači da ih On samo proglašava za nešto što oni nisu, niti znači da ih On odmah
čini pravednima, u smislu bezgrešnosti. Ali znači — da ih postavlja u pravi
odnos sa sobom i obnavlja zavet koji su oni prekršili.
Prema
tome, pravda nije prvenstveno etički pojam, iako ćemo videti da ona ima značajne
etičke implikacije. Bihevioralne[2]
posledice
proističu iz aktivnog zavetnog odnosa s Bogom. Tako, premda je reč o sudskom ili
pravnom terminu, njegovu pravnu podlogu moramo posmatrati u biblijskim
definicijama sudija i sudova, naročito onako kako se te definicije odnose na
Boga u Starom zavetu, a ne u smislu pravnih termina dvadesetog
veka.
Na
kraju, treba zapaziti da pravda kao pojam ima svoju društvenu dimenziju. Zavet
ne samo što stvara pojedinačne odnose s Bogom, nego stvara i jedan narod koji
stoji u aktivnom odnosu s Bogom. Kada Bog uspostavlja pravdu kroz Hrista, tada
to nije samo zato da bi ljudi kao pojedinci znali na koji način mogu biti
spaseni, nego i zato da bi načinio novu zajednicu koja će biti u posebnom odnosu
s Njime, kojom će biti obuhvaćeni i Jevreji i neznabošci (3,29). Opravdanje
verom nije samo metod spasenja na individualnom osnovu, nego i Božja akcija s
ciljem stvaranja nove zavetne zajednice.
Mnoge
rasprave o pravdi, i u Adventističkoj crkvi i u široj hrišćanskoj zajednici, u
potpunosti su izostavile tu socijalnu dimenziju. Suprotstavljene strane
raspravljaju o mehanici spasenja (vrlo često na načine koji izazivaju podele u
narodu, pa čak i razbijaju zajednicu), ne shvatajući postojanje bitnog momenta —
da je Božja pravda, pravda koja stvara zajednicu. Ona stvara jedan narod, Božji
narod, koji zajednički deli Njegove blagoslove. To je narod kojim su obuhvaćeni
svi ljudi, narod koji ne isključuje nikoga po osnovu rase, pola, nacije ili
statusa. Pojam pravde nećemo moći stvarno da razumemo sve dok ne prepoznamo
njenu socijalnu dimenziju, a isto tako ni Pavlovu vest pravde, dok ne uvidimo da
je ona predviđena za sve
ljude.
Pre
nego što zaključimo ovaj osvrt na izraz pravda, bilo bi dobro nešto više reći o
izrazu koji smo u više navrata upotrebili u ovom izlaganju: zavet.
Bez obzira na to što ga Pavle
koristi samo dva puta u poslanici Rimljanima (9,4 i 11,27), pojam zaveta je
podloga za najveći deo onoga što on govori. Zavet je, u Starom zavetu, bio
ugovor, sporazum između dve strane. Strane su mogle biti ravnopravne, ili je
jedna od njih mogla biti u podređenom položaju, kao u slučaju cara koji je
sklapao zavet s vazalima. Kao i u slučaju današnjih ugovora, zaveti su se
uglavnom pečatili i overavali pod glasno izgovorenim
uslovima.
Prema
tekstu iz 24. glave 2. Mojsijeve, Mojsije je (usmeno) ponovio sve zapovesti i
zakone koje mu je Bog dao i tada se izrailjski narod složio, obećavši da će
živeti u skladu s njima. Bog je sa svoje strane obećao da će biti Izrailjev Bog
i da će mu dati Hanansku zemlju. Mojsije je zavet “zapečatio”, overio čitanjem
knjige zaveta pred narodom, zatraživši od naroda obećanje o poslušnosti, a onda
poprskao narod krvlju žrtvenih životinja (2. Mojsijeva 24,7.8). To obećanje je,
razume se, u stvari bilo obnavljanje zaveta koji je Bog pre toga učinio s
Avramom (vidi 15. glava 1. Mojsijeve), u kojem je obećao da će umnožiti njegovo
potomstvo i kroz njega blagosloviti sve narode. Zavet je ponovo izrečen Davidu
(2. Samuilova, 7. glava), a i potvrđen od strane proroka (vidi Jeremija, 33.
glava).
Pojam
zavet u tesnoj je vezi s izrazom pravda, budući da se i jedan i drugi odnose na Božju vernost i Njegova obećanja svom
narodu. Jedna od Pavlovih glavnih preokupacija u poslanici jeste posvedočavanje
Božje vernosti svom narodu. Bez obzira na to što bi vest jevanđelja neznabošcima
neki mogli protumačiti u smislu da Bog nije bio veran zavetu, Pavle će se
vratiti na sâm početak i pokazati da je u svom zavetu s Avramom Bog obuhvatio
sve narode. Deo poslanice od 9. do 11. glave posebno će se baviti činjenicom da
Bog ostaje veran, uprkos odbacivanju od strane Jevreja.
Rezimirajući,
reći ćemo da je pravda najpre Božja vernost svom narodu i Njegova akcija u
prilog svom narodu. Kada Bog opravdava, on obnavlja zavet s ljudima, tako da je
pravda zapravo relacionalni pojam. Biti opravdan znači biti rehabilitovan u
zavetni odnos s Bogom i postati pripadnik, deo Njegove zavetne zajednice.
Pripremajući se za bavljenje sadržajem Pavlovog učenja o opravdanju verom iz
3,21-31, moramo odvojiti i nešto vremena za istraživanje izraza vera.
Ova
reč, bilo u obliku imenice ili glagola, pojavljuje se gotovo šezdeset puta u
poslanici Rimljanima i može da ima prilično širok spektar značenja. Na primer,
glagolski oblik može da ima razne vrste predmeta. Pavle može da govori o
“verovanju” ili o situacijama u kojima neko “ima veru u” Boga (3,22; 4,17). Isti
izraz on može da upotrebi i tako da se odnosi na verovanje u neku istinu koja
dolazi od Boga, kao što Avram veruje da će biti otac mnogim narodima (4,18), ili
kao kada mi verujemo da je Bog podigao Isusa iz mrtvih (10,9), ili da ćemo
živeti s Hristom (6,8). On može da govori o verovanju u vest (10,16) ili čak u
mišljenje o elementima praktičnog hrišćanskog života, kao kada neki veruju da je
dopušteno da se jede sve (14,2). Isto tako postoje i razlike u upotrebi
imeničkog oblika. On može da se odnosi na Božju vernost (3,3) ili na veru
Rimljana (1,8).
Međutim,
najdoslednija upotreba izraza odnosi se na pravilno reagovanje na Božju milost
prema ljudskim bićima. To vidimo, npr., u celoj 4. glavi poslanice, gde se
Avramu (njegova) vera uračunava u pravdu. Ta vera je oslanjanje na Boga i
predanje Bogu.
Ali,
u nekim situacijama značenje izraza nije potpuno jasno, što je više puta slučaj
u stihovima koje proučavamo u ovoj glavi. Na primer, u 3,22 govori se o “veri
Isusa Hrista” (NIV to prevodi kao “vera u Isusa Hrista”, što predstavlja
tumačenje.) Ovde upotrebljena grčka konstrukcija mogla bi se razumeti na dva
načina: ili vera u Isusa Hrista (kako prevodi NIV) ili vera/vernost samog Isusa
Hrista. Jasno je da se u oba slučaja može koristiti izraz vera. Primera radi, u 1,8 vera je
ljudska reakcija, dok je u 3,3 —božansko svojstvo i/ili akcija. Kada poslanica
Rimljanima govori o Hristovoj veri u 3,22.25.26 i tamo gde se izraz vera koristi bez izričitog upućivanja na
Hrista (vidi npr. 3,27.28.30,31; 5,1; 9,30.32; 10,6.8), da li na tim mestima
Pavle upućuje na Hristovu ili na ljudsku veru?
Mnogi
od razloga kojima barataju eksperti za rasprave o ovom predmetu tehničke su,
lingvističke prirode, previše složene za svrhe našeg istraživanja u ovoj knjizi.
Evo nekih od manje tehničkih razloga koje koriste zagovornici mišljenja da se
“vera” u tim tekstovi odnosi na ljudsku veru u Hrista: (1) Tekst u Rimljanima
9,32 upoređuje veru i dela zakona na način koji verovatno prikazuje veru kao
ljudsku reakciju. (2) Tekst u 10,14 jasno govori o veri kao ljudskom odgovoru na
vest jevanđelja. (3) Pošto je Avramu vera bila primljena “u pravdu” (4,3),
analogija s 3. glavom ukazivala bi na to da je reč o ljudskoj veri. (4) Neki
drugi tekstovi iz Pavlovih spisa izvan poslanice Rimljanima, kao što su
Filibljanima 1,29 i Galatima 2,16, nedvosmisleno govore o veri u
Hrista.
Oni
koji tvrde da se “vera Hristova” odnosi na Hristovu vernost, kao temelj našeg
spasenja, koriste, između ostalih, i sledeće argumente: (1) U celoj poslanici
Rimljanima Pavle glagol “verovati” koristi da ukaže na veru u Boga, a ne u
Hrista (vidi Rimljanima 4,3.5.17.24; 10,11). (2) Analogija s Božjom vernošću u
3,3 najneposrednija je analogija Pavlovoj upotrebi s upućivanjem na Hrista u
drugom delu glave. (3) Pošto se izraz “vera Božja” u 3,3 odnosi na Božju
vernost, a izraz “vera Avramova” u 4,12 i 4,16 na Avramovu veru, izraz “vera
Hristova” trebalo bi da se odnosi na Hristovu veru”. (4) Pavle Hristovu vernost
naglašava kao temelj spasenja, želeći da pokaže da ništa što je ljudsko ne može
poslužiti kao temelj našeg spasenja. Uzeta kao ljudska reakcija, vera postaje
ljudsko delo koja zauzima mesto Božje akcije u Hristu, kao temelja
spasenja.
Budući
da se grčki izraz za “vera Isusa Hrista” može opravdano, shvatiti na oba načina
i s obzirom da za obe upotrebe u Pavlovim spisima postoje odgovarajuće
analogije, nemoguće je sa sigurnošću rešiti to pitanje. Neki su čak tvrdili da
je Pavle namerno dvosmislen i da se izraz zato može shvatiti na bilo koji od dva
načina, ali to je nepouzdano. Način na koji neko tumači izraz svakako odlučuje o
načinu na koji će se shvatiti neki specifični tekstovi, pa ćemo mi pokušati da
izdvojimo te različite mogućnosti u okviru analize stihova pojedinačno. Međutim,
na kraju će čitalac morati da dođe do sopstvenog zaključka, uz određenu dozu
poniznosti, koja priznaje da nemaju svi problemi tumačenja teksta i jasna
rešenja. Međutim, bez obzira na to koje će tumačenje neko usvojiti,
nedvosmisleni tekstovi predstavljaju dokaz da je vera ili potpuno pouzdanje u
Boga, poverenje u Boga i predanje Bogu, jedini pravi odgovor na Njegovu milost i
da spasenje, besplatno ponuđeno svim ljudima, nije čak ni utemeljeno na tom
odgovoru, nego jedino na Božjem milostivom delovanju kroz
Hrista.
Osnovni sadržaj teksta u Rimljanima
3,21-31 rezimiraćemo u više podnaslova. Zapazićete neka ponavljanja u poređenju
s onim što smo, u 1. glavi poslanice, videli u vezi s jevanđeljem, ali to
ponavljanje je značajan deo Pavlovog izlaganja o toj glavnoj ideji. Naši
podnaslovi su sledeći: osnov opravdanja, vreme za opravdanje, odnos opravdanja i
zakona, domet opravdanja, metafore za Božji dar pravde/opravdanja i
rezultati/posledice opravdanja.
Pavle
počinje iskazom da “sad se bez zakona javi pravda Božja. ... A pravda Božja
[dolazi] verom [u] Isusa Hrista” (21. i 22. stih). Izraz koji se, u 21. i 22.
stihu, prema NIV, prevodi kao “pravda od Boga” u većoj je meri dvosmislen nego u
izvornom jeziku. Izraz bi mogao značiti pravdu koja dolazi od Boga, ali bi mogao
i da se odnosi na pravdu samog Boga. Pavle se prvenstveno usredsređuje na ovo
drugo. Kao što se ranije otkrio Božji gnev, sada se otkriva i Njegova pravda.
Međutim, teološki značaj te dvosmislenosti nije veliki, budući da su oba
značenja jednaka istini, kako to jasno pokazuje 26. stih. Pravda je nešto što
Bog jeste, a On opravdava i ljudska bića. Bog je pravedan, ali Njegovu pravdu
dobijaju svi koji veruju (22. stih). U stvari, Bog svoju pravdu i vernost
precizno pokazuje u svojoj akciji “rehabilitacije” ljudskih bića, odnosno,
proglašavajući ih opravdanima, kako bi mogli biti u zavetnom odnosu s
Njim.
Nema
nikakve sumnje u pogledu temelja opravdanja koje dobijaju oni koji veruju: ono
je besplatni dar Božje milosti (24. stih). Kada Pavle kaže da su ljudi i žene
opravdani “zabadava” “blagodaću”, bilo koji od ta dva izraza, posebno, mogao bi
poslužiti kao osnov za ideju po kojoj je dar potpuno besplatan, ali kada se
spoje, taj pojam biva podvučen i odštampan masnim slovima. Milost [blagodat] je
jedan od Pavlovih najvažnijih teoloških termina. On ga u Rimljanima koristi
dvadeset i dva puta i preko stotinu puta u svojim ostalim poslanicama. On se
odnosi na potpuno besplatno prihvatanje. Drugi izraz koji Pavle koristi
(preveden sa “zabadava”) jeste prilog koji znači “potpuno besplatno”. Ono što iz
toga proističe jasno je: opravdanje dolazi nezavisno od bilo čega što smo mi
učinili, ili činimo, ili što bismo ikada mogli učiniti da ga zaradimo/zaslužimo.
Ono dolazi po Božjoj inicijativi i potpuno besplatno. Njegov osnov je Božja
akcija u Isusu Hristu.
Ovde
Pavle raskida sa svakim čisto sudskim ili zakonskim pojmom pravde. Sudije ne
oslobađaju ljude besplatno, milošću. Čak i najširi starozavetni pojam sudije
potvrđuje da pravedni sudija ne sme da oslobodi krivca. Na primer, u Pričama
17,15 stoji: “Ko opravda krivoga i ko osudi pravoga obojica su gad Gospodu.”
Ali, podsetimo se, u ovom slučaju nije reč o Bogu koji samo oslobađa krivca i
ništa više. On oslobađa krivce da bi ponovo izgradili odnos sa Njim, da bi ih
učinio svojim narodom. Ta Njegova inicijativa se, osim toga, nudi apsolutno
“zabadava”.
To
opravdanje postaje delotvorno, u slučaju čoveka pojedinca, “zakonom” (ili bi
možda bilo bolje prevesti “principom” ili “sistemom”) vere (3,27). Bez obzira da
li će izraz vera, ovde, čitalac
razumeti u značenju Hristove vernosti jer je dao svoj život za nas ili u
značenju ljudskog odgovora Bogu, ta vera nije delo koje čine hrišćani. Konačni
temelj je Božja milost. Ali, čak i ako se taj tekst odnosi na Hristovu veru,
glava kao celina pokazuje da je odgovarajuća ljudska reakcija na tu milost —
vera, pošto opravdanje dolazi “na sve [svima] koji veruju” (22. stih). Ta milost
je istovremeno i otkrivena u Hristu i postala delotvorna Hristovom žrtvom (24. i
25. stih). Pavle ne objašnjava kako to funkcioniše mada, kako ćemo to kasnije
videti, koristi više metafora, želeći da nam olakša razumevanje onoga što je Bog
ostvario u Hristu. Ipak, jedini pravi odgovor na taj Božji dar u Hristu je
prihvatanje dara s poverenjem i oslanjanje samo na Boga u pogledu identiteta,
značenja i spasenja.
Prema
tome, mi vidimo da je osnovna Božja pravda — Božji besplatni dar milosti u
Hristu, koji se prisvaja odgovorom u vidu oslanjanja na Njega s punim
poverenjem.
Prva
reč u pasusu koji počinje u 21. stihu je [a] sad. “Sad” se Božja pravda konačno
otkriva u Hristu. Hristova žrtva pomirenja je ta koja otkriva Božju pravdu (25.
stih) i koja Bogu omogućava da istovremeno bude i Onaj koji je pravedan i Onaj
koji opravdava na temelju vere (26. stih). Pavle u 26. stihu ponovo naglašava
vremensku komponentu svega toga, “sad”.
Pavle
nas pomalo ostavlja u nedoumici u pogledu prošlosti. On kratko govori o tome,
ali nam daje veoma malo pojedinosti. Bog je prešao preko greha prošlosti imajući
na umu pokazivanje svoje pravde “u sadašnje vreme” (26. stih). Znači li to da je
Bog na greh reagovao na različite načine pre i posle krsta? Ima li ovde
svojevrsnog dispenzacionalizma? Šta pokušava Pavle da nam kaže? Verovatno ne
onoliko koliko bismo želeli. Stiče se utisak da pitanje prošlosti Pavle svesno
previđa. Bog je problem greha jednostavno ostavio da čeka na rešenje koje je
došlo u Hristu. Pavle će, u 5. glavi, nešto više reći u tom kontekstu. U
sadašnjem trenutku on je stvarno zainteresovan za sada i za otkrivenje pravde koja je “u
sadašnje vreme” data u Hristu.
Nama
je jasno da zakon nije temelj opravdanja. Pavle počinje izjavom da se opravdanje
otkriva “bez zakona” (3,21). On u 28. stihu naglašava da se mi opravdavamo bez
dela zakona. Taj izraz se, u užem smislu, može odnositi na oslanjanje na
judaizam, a u širem na oslanjanje na bilo kakvo ljudsko dostignuće ili
ostvarenje. Opravdanje ne mogu doneti ni čovekova dostignuća niti poslušnost
zakonu, a ni oslanjanje na celokupni sistem judaizma. Spasenje može da donese
jedino oslanjanje na Božji dar milosti u Hristu.
Ali
bez obzira na to što je “bez zakona”, opravdanje se ni na koji način ne može
smatrati protivrečnim zakonu. Pavle nam je već rekao, u 3,20, da zakon ne može
da opravda, nego da on, zakon, zapravo, donosi svest, “poznanje” o grehu. Zakon
ima određenu ulogu i mi to ponovo vidimo u ovom odseku poslanice. Zakon i
Proroci svedoče o toj pravdi (21. stih). U tome je dodatna pozitivna uloga
zakona. On svedoči o Božjoj pravdi i upućuje na nju.
Na
kraju naših stihova stičemo utisak da Pavle postaje svestan da bi se nešto od
onoga što je rekao moglo shvatiti u značenju da je zakon negativan i
beskoristan. I zato pita: “Kvarimo li dakle zakon verom [poništavamo li mi,
dakle, zakon tom verom]?” Teško da bi nam neko mogao zameriti što očekujemo
pozitivan odgovor u svetlosti onoga što je Pavle rekao. Ali, u stvari, njegov
odgovor je jedan u nizu onih na koje je odgovarao sa “Bože sačuvaj”. I tada
dolazi njegov zaključak: “Nego ga još utvrđujemo” (31. stih). Uloga zakona
postaće jasnija u 7. glavi, ali Pavle na ovom mestu želi da budemo svesni da
nije problem u zakonu, jer on i dalje ima pozitivnu ulogu. Ono što on govori ne
poništava zakon. Pa ipak, uloga zakona nije da donese opravdanje. To može da
učini jedino Božja milost. Prema tome, pravda biva otkrivena “bez zakona” (21.
stih).
Nakon
što smo zapazili Pavlov naglasak na reči svi u Rimljanima 1,16 i 3,9, teško da
bismo se mogli iznenaditi kada vidimo da je ta reč ovde ponovo istaknuta. Svi
sagrešiše (23. stih), ali jasno je i
to da je Božja pravda namenjena svima koji veruju (22. stih). Razlike nema (22. stih). Svi imaju iste uslove, svi
su na istoj ravni, u istom čamcu.
Iako
to mnogima od nas koji živimo u kulturama koje polaze od jednakosti i slobode
izgleda samo po sebi razumljivo, mi moramo pokušati da shvatimo koliko je taj
pojam morao biti težak za mnoge od Pavlovih čitalaca među Jevrejima. Njihov
identitet temeljio se na činjenici da Bog jeste pravio razlike. Konačno, nije li
Bog njih posebno izdvojio? Pripremajući se da ih izvede iz Egipta i stvori od
njih narod u skladu sa svojim zavetom, Bog je na Egipat poslao pošasti u vidu
ogromnih jata insekata, ali je toga poštedeo Izrailj, najavljujući to sledećim
rečima: “Ali ću u taj dan odvojiti [postupiti drugačije sa] zemlju Gesemsku, gde
živi moj narod, i onde neće biti bubina, da poznaš da sam ja Gospod na zemlji. I
postaviću razliku između naroda svojega i naroda tvojega” (2. Mojsijeva
8,22.23). Zaista je velika smelost kada Pavle tvrdi kako Bog ne pravi razlike.
Konačno, Bog je u 2. Mojsijevoj sâm izjavio da pravi
razlike.
Ali
Pavle se poziva na jedan od stubova judaizma, kako bi izveo svoju tvrdnju. U 30.
stihu poziva se na istinu da je Bog jedan. Do današnjeg dana jedan od
najvažnijih trenutaka u jevrejskom bogosluženju, u sinagogama, jeste izgovaranje
“šeme” (shema, jevrejska reč za
“čuti”), koju nalazimo u 5. Mojsijevoj 6,4: “Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš
jedini Gospod.” Pavle iz ovoga izvodi sledeće: ako ovu centralnu tvrdnju
judaizma ozbiljno shvatimo, videćemo da Bog ne može biti samo Bog Jevreja, nego
da mora biti i Bog neznabožaca (3,29). Tako, ako je Bog — Bog i Jevreja i
neznabožaca, ako su i jedni i drugi zgrešili i ako se Njegova obnavljajuća
(preobražavajuća) pravda daje besplatno, milošću, po Njegovoj inicijativi, zar
tada nije logično da će Bog postupati jednako i s Jevrejinom i s neznabošcem?
Pavle će o toj temi podrobnije govoriti u delu teksta od 9 do 11 glave, gde će
pokazati da to što Bog uključuje i neznabošce ničim ne poništava Njegovo
obećanje o vernosti Jevrejima.
Prema
tome, domašaj ovog dara ne može biti veći. Njime su obuhvaćeni svi ljudi.
Besplatni dar namenjen je svima koji uzvrate na odgovarajući način,
verom.
Vekovima
su teolozi raspravljali o različitim teorijama pomirenja, kao što su teorija
supstitucije (zamene), teorija otkupa i teorija moralnog uticaja. Svaka od njih
navodno objašnjava unutrašnje delovanje spasenja. Pavle u ovim stihovima
očigledno ne iznosi nikako iscrpnu teoriju o načinu na koji funkcioniše
pomirenje. Ipak, on koristi više analogija koje su poslužile kao povod za
nastajanje različitih teorija o pomirenju.
Pavla
ćemo najbolje razumeti ako izbegnemo iskušenje da njegove metafore preoblikujemo
u potpuno razrađene teorije. Nećemo ga, međutim, razumeti ako zanemarimo neke od
njegovih metafora i pokušamo da bilo koju od njih pretvorimo u jedino
objašnjenje predmeta pomirenja. U ovom odeljku Pavle koristi više metafora koje
će nam korisno poslužiti u procesu razumevanja spasenja. Treba da učimo od svake
od njih i na taj način uvećavamo svoje razumevanje onoga što je Bog ostvario
kroz Hrista.
Izraz
pravda/opravdanje već smo proučili. Ovo je, razume se,
metafora koja stvara sliku suda, gde dobar sudija deluje u odbrani ljudi, kao i
slike Boga, tvorca zaveta, koji je bio veran svome narodu. Pavlova vest o Božjoj
pravdi prelazi granice onoga što bi mogao učiniti bilo koji zemaljski sudija.
Bog opravdava “zabadava” svojom milošću i to čini na osnovu Hristove smrti, kako
pokazuje sledeća metafora.
Božje
besplatno opravdanje nastaje zahvaljujući “otkupu” u Hristu Isusu (3,24). To je
u isto vreme slikovita reč, koja je u mislima Pavlovih čitalaca trebalo da
dočara njima poznata zbivanja. Pozadina tog izraza je institucija ropstva koja
je bila dominantna u Pavlovoj kulturi. Značajan procenat stanovništva bili su
robovi, pa se taj izraz odnosio na oslobađanje roba. Budući da je Bog pravedni
sudija koji se angažuje radi naše odbrane, On je ujedno i osloboditelj koji lomi
naše okove i oslobađa nas ropstva. (Pavle će prirodu tog ropstva grehu od kojeg
smo oslobođeni, objasniti u 6. i 7. glavi poslanice.) To oslobođenje od ropstva
nastaje kroz Isusa Hrista. Pavle nedvosmisleno izražava da je to istovremeno i
otkriveno i ostvareno Hristovom žrtvom na krstu, ali nam ne daje pojedinosti o
načinu na koji to funkcioniše. Teorije o pomirenju koje insistiraju na detaljima
i polaze od otkupa plaćenog đavolu da bismo mi bili oslobođeni, odlaze daleko
izvan Pavlovih razmišljanja u ovim stihovima.
Sledeća
analogija koju nalazimo u 25. stihu jeste nešto što prevod NIV naziva “žrtvom
pomirenja”. To je izraz koji se ponekad prevodi kao “udobrovoljavanje” ili
“okajavanje”, iako nam nijedan od tih termina ne kazuje mnogo. U svom
najdoslovnijem smislu, termin “žrtva pomirenja” upućuje na “sedište (presto)
milosti” iznad kovčega u svetinji nad svetinjama u svetilištu. (Na ovaj način
termin se koristi u Jevrejima 9,5, jedinom preostalom tekstu u kojem se on
pojavljuje u Novom zavetu.) Slika koja bi se nesumnjivo javila u umu Pavlovih
čitalaca bila bi starozavetna služba u svetilištu, u čijem je okviru prolivana
krv životinja, kao simbol uklanjanja greha. Kao što se nekada problem greha
simbolički rešavao pomoću žrtve u svetilištu, tako sada konačna žrtva Hrista,
koji je za nas prolio svoju krv, postaje Božji način razrešavanja dileme greha.
(Pavle je mogao imati na umu i Avramov pokušaj žrtvovanja Isaka i situaciju kada
se Bog pobrinuo za žrtvu umesto Isaka. Vidi 1. Mojsijeva, 22. glava.) Naše
oslanjanje na Božji dar — na Hrista kao našu žrtvu, postiže nešto što su drevne
žrtve mogle samo simbolički da predstave. Pavle i ovom prilikom ne daje potpuno
razrađenu teoriju pomirenja, nego tu sliku žrtvenog obreda u hramu koristi da
nam pomogne u razumevanju onoga što je Bog za nas učinio u Hristu.
Pavlova
metafora o žrtvenom sistemu u 25. stihu daje nam novi primer teksta koji će
“čita” drugačije, u zavisnosti od toga da li čitalac razume “veru” iz teksta kao
Hristovu ili kao ljudsku veru. U prethodnom slučaju, tekst bi značio da je Bog
uzeo Hrista kao žrtvu pomirenja i da je Hristos to ostvario svojom vernošću
Bogu, prolivanjem svoje krvi. Za nekoga ko zastupa drugu opciju, Bog Hrista
uzima kao žrtvu pomirenja koje mi dobijamo verom. U oba slučaja žrtvena metafora
ostaje neokrnjena.
Kakvo
značenje ima sve to za nas? Svaka od tih metafora bi za nas lično trebalo da
predstavlja sliku Božje vernosti nama. Čitajući tekst, mi vidimo sebe kao
grešnike čiji problem greha rešava sâm Isus time što postaje naša žrtva, vidimo
sebe kao robove koje Isus oslobađa, kao grešan narod, odvojen od Boga, oslobođen
optužbe i vraćen u pravi odnos s Njim, kao pripadnike Njegovog zavetnog naroda.
Što više uspemo da se “smestimo” u tu sliku, da doživimo sebe kao uživaoce
Božjeg dara i shvatimo da Bog u Hristu deluje kao dobročinitelj u svakoj od ovih
metafora, to ćemo više ceniti i poštovati Pavlovu poruku.
Ovde
uočavamo Pavlovu praktičnu stranu. Mi smo ga tako često nasilno stavljali u
kalup apstraktnog teologa koga je teško razumeti, ne primećujući kako on stalno
koristi analogije i simbole, zamišljene da nam pomognu da doživimo realnost
njegove vesti.
Dakle,
kakvi su rezultati tog opravdanja? Šta se njime postiže? Odgovorimo na ovo
pitanje najpre što se tiče nas samih. Problem greha je konačno rešen (25. stih).
Daruje nam se novi status pred Bogom zahvaljujući Njegovoj pravdi koja donosi
spasenje, koju On otkriva i nudi nam je kroz Isusa. Kao rezultat, svako naše
hvalisanje biva isključeno (27. stih). To su za Pavla vrlo značajne reči.
Suprotnost vere za Pavla je hvalisanje. Vera je oslanjanje na Boga. Hvalisanje
otkriva da se oslanjamo na sebe i svoja dostignuća. To dvoje su tačke dva pola
(uporedi: Efescima 2,8.9). Zahvaljujući tom procesu, Bog je prikazan kao Onaj
koji je pravedan i koji opravdava na osnovu vere (3,26).
Pokušaćemo
da rezimiramo Pavlovu vest u poslanici Rimljanima do ove tačke. Božji gnev se
otkriva u zlu koje postoji u svetu, koje se pokazuje u vidu idolopoklonstva i
nemorala neznabožaca, kao i u moralnim propustima i osuđivačkom duhu Božjeg
naroda. Svi su zgrešili, ne uspevši da dostignu status zavetnog odnosa s Bogom.
Ipak, Bog ostaje veran svom zavetu i On kroz Isusa Hrista, bez zakona, otkriva
svoju spasonosnu pravdu koja besplatno, “zabadava”, Njegovom milošću, vraća
natrag u zavetni odnos s Bogom sve one koji se oslanjaju na Njega. Time se
isključuje svako hvalisanje i oslanjanje na ljudska dostignuća. Ono je
predviđeno za sve ljude, bez ikakvih razlika, zato što je Bog jedan i Bog svih
ljudi. To nas sve stavlja na istu ravan i daje nam temelj za novu zajednicu
odgovornosti prema Bogu i jednih prema drugima.
Sve
što Pavle govori u ostatku poslanice ili će potkrepiti taj temelj ili će na
njemu graditi, na ovaj ili onaj način.
Rimljanima
3,21-31
1. Koja
je od metafora, koje Pavle koristi kako bi nam olakšao razumevanje spasenja, za
mene najprivlačnija? Ako je uz pomoć mašte sagledam tako da se ona odnosi na
mene lično, šta mogu da naučim?
2. Kakva
je uloga Hristove krvi u mom spasenju? Kako ja tome mogu dati smisao u dobu kada
se više ne prinose žrtve?
3. Kada
izostavim svako svoje hvalisanje, hoću li i dalje imati samopouzdanje i
pozitivno samopoštovanje? Ako hoću, kako?
4. Kako
činjenica da je Bog “jedan” utiče na moj odnos sa drugim ljudima u svakodnevnom
životu?
5. Na
koji način izbegavam da se oslonim na zakon, kako mi to preporučuje Pavle, a da
u isto vreme “utvrđujem” zakon?
6. Kako
se, konkretno, oslanjam samo na Boga i prihvatam Njegov apsolutno besplatni dar,
ne dopuštajući [pritom] da moj odgovor postane još jedno u nizu “dela” na koja
se oslanjam?
7. Ako
bi trebalo da nacrtam sliku koja predstavlja Božju pravdu, kako bi ona
izgledala?
1. Prouči
smisao reči pravda [righteousness]
ili opravdanje [justification]. (One
su obično prevodi iste grčke reči dikaiosyne.) Otpočni s konkordancijom i
potraži sve stihove u poslanici Rimljanima gde se ta reč pojavljuje (ima ih
preko trideset). U konkordanciji na engleskom jeziku biće potrebno da potražiš
oba izraza, righteousness i justification. Posle toga, pronađi iste
reči u Biblijskom rečniku i na kraju, napiši jedan pasus gde ćeš pokazati kako
si razumeo značenje te reči.
2. Uz
pomoć konkordancije pronađi sve stihove u kojima se, u poslanici Rimljanima,
pojavljuje izraz milost [grace].
Potraži sve te stihove i, u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima, načini
spisak načina na koje se koristi reč “milost”. Uporedi ono što si otkrio s onim
što imaš u Biblijskom rečniku ili drugim priručnicima.
3. Pročitaj
tekst 2. Korinćanima, 10. 13. glave, gde Pavle, po sopstvenom priznanju, igra
ulogu “bezumnog” i pomalo se hvališe. Kako se Pavlovo hvalisanje uklapa s
tekstom u Rimljanima 3,27? Da li je Pavle dosledan? Ako jeste, objasni
kako.
4. Uporedi
tekstove u Rimljanima 3,21-31 i Galatima 2,15-21. Koje si sličnosti pronašao?
Koje razlike?