< 7. Poglavlje

Sadržaj

9. Poglavlje >

osma glava

KRAJ ROPSTVA GREHU

Rimljanima, 6. glava

Pavlova vest o Božjoj milosti je neodoljivo divna. Međutim, ona je istovremeno i predmet nesporazuma ili čak iskrivljavanja. Ako je, kako to jedna pesma kaže (sa čim bi se Pavle nesumnjivo složio), Božja milost “veća od svih naših greha”, zašto se onda ne bismo opustili i — grešili utoliko više? Konačno, zar više greha ne znači upravo više milosti? Ako je tako, moglo bi se zaključiti da, grešeći više, ljudi mogu da uvećaju milost. Sve zvuči vrlo logično.

Ovo “logično” shvatanje predmeta je, Pavlu, verovatno bilo problem u dva smisla. Na jednoj strani, ljudi su ga lažno optuživali da to izjavljuje, čime su blatili njegov uticaj i odvraćali pažnju od njegove stvarne nauke. Na drugoj, Pavle je morao da otrpi one koji su to govorili. Tema je, dakle, za Pavla važna, toliko da joj posvećuje celu 6. glavu poslanice Rimljanima. On pitanje postavlja dva puta, odgovarajući na njega na dva različita načina, s dve različite analogije (6,1.15). Otvorimo 6. glavu, da vidimo kako on to radi.

Ulaženje u Reč

Rimljanima, 6. glava

Šestu glavu poslanice Rimljanima pročitaj u najmanje dva različita prevoda Biblije, a onda ispiši odgovore na sledeća pitanja.

1.                   U 1. i 15. stihu ove glave Pavle postavlja značajna pitanja. Jesu li to dva različita pitanja, ili isto pitanje formulisano na dva različita načina? Kakav dokaz nalaziš za svoj odgovor?

2.                   Kako Pavlovo pozivanje na krštenje u delu teksta od 3. do 14. stiha odgovara na pitanje postavljeno u 1. stihu? Zašto je, po tvom mišljenju, Pavle odlučio da krštenje upotrebi kao analogiju, pri davanju odgovora na to pitanje?

3.                   Nezavisno od tvrdnje koju Pavle iznosi u vezi s nastavljanjem u grehu, koristeći primer krštenja, da li ti stihovi uče nešto o načinu i značenju krštenja? Na jednom listu svoje beležnice za poslanicu Rimljanima navedi sve što iz ove glave saznaješ [što si novo saznao] o krštenju.

4.                   Kako Pavlova primena analogije ropstva odgovara na pitanje koje on postavlja u 15. stihu? Zašto je, po tvom mišljenju, Pavle odlučio da upotrebi ropstvo u odgovaranju na to pitanje?

5.                   Na listu u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima načini dva stupca. Stupce označi naslovima “Ropstvo grehu” i “’Ropstvo’ Bogu”. Sve što nađeš o bilo kojem od ta dva ropstva upiši u odgovarajući stubac. Potom napiši jedan pasus teksta u kojem ćeš načiniti poređenje.

6.                   Šta Pavle podrazumeva pod izrazom ne pod zakonom nego pod blagodaću (14. i 15. stih)? Da li Pavle hoće da kaže da, pošto nismo pod zakonom nego pod blagodaću, možemo da prestupamo zakon? Svoj odgovor potkrepi dokazom iz ove glave.

7.                   U kom smislu je “plata za greh smrt” (23. stih)? Kakva je veza između greha i smrti?

8.                   Više puta u ovoj glavi Pavle pominje telo ili delove tela. Navedi te tekstove. Šta Pavle kaže o telu i njegovim delovima u svakom od njih? Šta o odnosu između greha i tela zaključuješ iz ovih tekstova?

9.                   Uzmi još jednu stranu u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima i podeli je u dva stupca. Ponovo pročitaj celu glavu, posebno vodeći računa o glagolskom vremenu koje Pavle koristi. U prvi stubac upiši sve što Pavle govori o našem sadašnjem iskustvu s Hristom. U drugi stubac upiši stavke za koje Pavle koristi buduće vreme, govoreći o tome kakvo će biti naše iskustvo u budućnosti. Šta zaključuješ iz tog proučavanja?

Istraživanje Reči

Pitanje — Hoćemo li grešiti?

Pavle je već u 3. glavi poslanice pokrenuo pitanje o kojem raspravlja u 6. glavi. Setimo se spiska retoričkih pitanja koja je Pavle postavio u toj glavi. Da bismo osvežili sećanje, evo kako glase 7. i 8. stih: “Jer ako istina Božja u mojoj laži veća postane na slavu Njegovu, zašto još i ja kao grešnik da budem osuđen? Zašto dakle (kao što viču na nas, i kao što kažu neki da mi govorimo) da ne činimo zla da dođe dobro? Njima će sud biti pravedan.”

Iako Pavle u tim stihovima u stvari ne odgovara na pitanje, očigledno je da načinje taj problem. Takođe je očigledno da je njegova reakcija na to pitanje bila vrlo emotivna. Ta snažna osećanja nesumnjivo su nastajala na tlu lične borbe koju je prošao zbog tog problema. Protivnici njegove poruke o milosti klevetali su ga, tvrdeći da milost nije ništa drugo do izgovor za greh. Pavla su verovatno optužili za davanje olakšice svojim neznabožačkim obraćenicima, tako što im je dopuštao da nastave da žive u lažnom uverenju da će milost rešiti sve probleme. Iako Pavle nikada nije zauzeo stav za koji su ga ti protivnici optuživali, svakako da je bilo onih koji su to zastupali i koji su se, da bi opravdali svoje ponašanje, čak pozivali na Pavlovo učenje. Lično uključenje u raspravu učinilo je da je to pitanje za Pavla postalo pitanje visokog naboja. U 3. glavi poslanice vidimo samo Pavlovu emotivnu reakciju na pitanje, ali zato u 6. glavi nalazimo i njegov pažljivo obrazložen teološki odgovor.

Pavle je verovatno uvideo da bi reči “jer gde se umnoži greh onde se još većma umnoži blagodat”, na završetku 5. glave poslanice Rimljanima (20. stih), ponovo pokrenule pitanje u mislima nekih čitalaca. Neko bi iz toga mogao da načini finu, lepu, logičku formulu. Gde se uvećava greh, tamo se Božja milost uvećava utoliko više i zato, što više grešim, biće više Božje milosti. Božja milost je dobra i zato moj greh, koji donosi više dobra, mora i sâm biti dobar. Ili, kako je to rekao jedan satiričar iz devetnaestog veka:

“Slobodan od zakona,

o srećnog stanja!

da grešim koliko me volja mogu, znaj,

a ipak da primim oproštaj!

 Sada dolazi trenutak kada Pavle u svojoj raspravi mora ozbiljno da odgovori na pitanje koje, kada mora da izloži ozbiljan odgovor na pitanje kojeg se u 3. glavi samo kratko dotakao.

Iako je 6. glava podeljena u dve odvojene polovine, koje odgovaraju na dva pitanja, jedno u 1, a drugo u 15. stihu, ta dva pitanja su u suštini jedno te isto. Prvo pitanje, “Hoćemo li ostati u grehu da se blagodat umnoži?”, usmereno je na svedovoljnost Božje milosti, kao izgovora za greh. Drugo, “Hoćemo li grešiti kad nismo pod zakonom nego pod blagodaću?”, usredsređuje se na nemoć zakona da spase, opet kao izgovor za greh. Međutim, oba postavljaju pitanje — da li nam iskustvo milosti dopušta da nastavimo da činimo greh.

Pavle na oba pitanja odgovara istim rečima “Bože sačuvaj!” (2. i 15. stih), izrazom koji smo sreli više puta u 3. glavi poslanice. U oba slučaja, ono što sledi za izrazom “Bože sačuvaj” je analogija, ali su u oba slučaja analogije drugačije. Na prvo pitanje: “Hoćemo li ostati u grehu da se blagodat umnoži?”, on odgovara — Bože sačuvaj, zato što smo krštenjem sahranjeni s Hristom, umiremo grehu i razapinjemo svoj stari način života poistovećivanjem s Hristovom smrću, u nadi da ćemo ujedno biti i vaskrsnuti s Njim. Na drugo pitanje: “Hoćemo li grešiti kad nismo pod zakonom nego pod blagodaću?”, on odgovara — Bože sačuvaj, pošto ste robovi onome koga slušate, bilo grehu, koji vodi u smrt, ili Bogu, koji daje život.

Pre nego što se detaljnije pozabavimo svakim od Pavlovih odgovora, trebalo bi ukratko da razmotrimo izraz greh, onako kako je upotrebljen u ovoj glavi. Ključ za definiciju često uzimamo iz 1. Jovanove 3,4, “greh je bezakonje” [prestup zakona] i tada o grehu mislimo kao o konkretnom, posebnom činu prestupanja jedne od zapovesti. Razume se, nije pogrešno kada izraz greh koristimo i na taj način, ali da bismo razumeli šta Pavle govori u ovoj i sledećoj glavi, moramo shvatiti da u poslanici Rimljanima Pavle taj izraz koristi u širem smislu, naročito u 6. i 7. glavi. Za Pavla je greh znatno više od povremenog čina. On je način života ili atmosfera u kojoj neko živi (6,2). Ali i izvan toga, greh je sila koja može da “caruje” čovekom (12. stih), da zarobi čoveka (16. stih) i da iskoristi zakon, “uzevši početak kroz” njega [iskoristivši priliku] i prevari čoveka (7,11).

Kad to razumemo, to upotpunjuje, proširuje naše razumevanje Pavlovih pitanja u 1. i 15. stihu. Kada pita “Hoćemo li grešiti?”, Pavle pita više nego samo — da li ćemo počiniti određene prestupe. Pita da li ćemo nastaviti s načinom života suprotnim Božjoj volji i dopustiti (tom načinu života) da caruje nad nama (6,12) i bude naš gospodar (16. stih). Imajući to na umu, hajde da se podrobnije pozabavimo Pavlovim odgovorima na prvo pitanje.

Prvi odgovor — ne, zbog našeg krštavanja u Hristu (6,11-14)

 Počinjući da odgovara na pitanje iz 1. stiha, Pavle se ponovo vraća na stil “dijatriba” iz rasprave sa zamišljenim protivnikom koji prigovara i kome Pavle odgovara. Uvodna Pavlova izjava, nakon njegovog “Bože sačuvaj”, glasi: “Jer koji umresmo u grehu kako ćemo još živeti u njemu?” (2. stih). On polazi od okolnosti da hrišćani znaju da su umrli grehu. Nezamislivo je onda da nastave da žive u njemu. Ali šta ako neko posumnja u Pavlovu uvodnu izjavu? Kako znamo da smo umrli grehu? Pavle pretpostavlja tu mogućnost i odgovara gotovo sarkastički: “Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se?” (3. stih). To je, kao kada bi rekao: “Nije valjda da niste razumeli šta je bilo u pitanju kad ste se krštavali? Zar ste bili neupućeni u značenje krštenja?” Pavle potom nastavlja i pokazuje kako shvatanje onoga što se dogodilo u kontekstu krštenja treba da učini očiglednim odgovor na postavljeno pitanje.

Možda ćemo Pavlov odgovor najbolje rezimirati usredsređivanjem na tri aspekta onoga što on govori: “naše dosadašnje iskustvo, simbolički prikazano našim krštenjem, naše sadašnje iskustvo i odgovornosti koje ono povlači za sobom, kao i naše buduće iskustvo vaskrsenja s Hristom.

Prošlost

Pavle kaže, kada smo se krstili, krstili smo se u Hristovu smrt i bili sahranjeni s Njime u Njegovoj smrti (3. i 4. stih). To znači da je s Hristom bio razapet stari čovek, ono što smo mi nekada bili (6. stih). To raspeće ukida nešto što Pavle naziva “telom grešnim” [telom greha]. Izraz telo Pavle koristi misleći na celu osobu. Telo greha je cela osoba usmerena ka grehu, nad kojom greh vlada. U krštenju se razapinje upravo to staro usmerenje, tako da novi hrišćanin, stoga, može biti usmeren ka Hristu i Njegovim vrednostima. Ta smrt hrišćanina oslobađa vladavine greha (7. stih) i moguća je zato što je Hristos umro grehu jednom za svagda i sada živi Bogu (10. stih). Pošto je Hristos umro tom smrću jednom za svagda, naša smrt ili raspeće nije smrt odvojena od Njegove smrti nego, naprotiv, poistovećivanje s Njegovom smrću.

Sadašnjost

Razapinjanje našeg starog čoveka s Hristom koje se dogodilo u prošlosti, ima implikacije i za sadašnjost, što Pavle sažima u 4. stihu: “Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom Očinom, tako i mi u novom životu da hodimo.” Naša smrt starom načinu života i poistovećivanje s Hristom ima jedan cilj, a to je novi način života usmerenja ka Hristu. Taj novi način života oslobađa nas robovanja grehu (6. stih).

Najveći deo onoga što je Pavle rekao do ove tačke u poslanici bilo je napisano u indikativu — drugim rečima, Pavle je dao deklarativne izjave o onome što je Bog učinio za nas. Ali govoreći o našem sadašnjem iskustvu, Pavle uključuje imperativ — drugim rečima, uključuje zapovesti namenjene nama. Postoje odgovornosti koje prate hrišćanski život. Ali ti zahtevi, u Pavlovim očima, uvek nastaju na tlu onoga što je Hristos učinio za nas. Oni nikako nisu temelj našeg spasenja, nego pravi način odgovaranja na dar našeg spasenja. Pavle nam upućuje nekoliko zapovesti koje nastaju na tlu našeg iskustva s Hristom u krštenju. One glase:

Držite sebe da ste mrtvi u grehu (11. stih)

Da ne caruje ... greh u vašem smrtnom telu [Ne dajte da greh vlada ...] (12. stih)

Ne dajte udove svoje grehu (13. stih)

Dajte sebe Bogu (13. stih)

Dajte udove svoje Bogu za oružje pravde (13. stih)

Šta ćemo učiniti s tim zapovestima? Prvo, moramo imati na umu kontekst zapovesti. One se nadovezuju na uveravanja o Božjoj milosti. One nam pokazuju kako treba da odgovorimo Bogu milosti. Prvo, mi odgovaramo “držanjem” ili računanjem [smatranjem] (ista reč koju Pavle koristi u 4,3, kada govori o veri koja se uračunava Avramu) sebe mrtvima grehu (6,11). Znači li to da smo mi i stvarno mrtvi grehu? Da, zato što verujemo Božjoj Reči koja kaže da smo krštenjem umrli grehu. Zahvaljujući poverenju mi stičemo novi način mišljenja. Mi nastavljamo da živimo u svetu greha i smrti. Naš “čovek” je i dalje smrtan (12. stih), podložan smrti. I nadalje nismo bezgrešni i zato pravimo greške. Ali mi sebe čak i u ovom svetu greha i smrti, oslanjajući se na Hristovo obećanje, možemo smatrati mrtvima grehu.

Sledeće što Pavle kaže jeste da ne treba da damo da greh vlada u našem smrtnom telu (12. stih). Reč koju on koristi, “vladanje”, zapravo je “carovanje”. Ne dopustite da vam greh bude car. On dodaje da ne treba da predajemo delove sebe da budu oruđa greha (13. stih). Time on verovatno misli ne samo na određene delove našega tela, nego i na aspekte našega života, kao što su naša osećanja, narav i talenti. Očigledno je da su nam mogućnosti da biramo pružene, nakon što smo otkrili novi život u Hristu, a Pavle želi da te mogućnosti izbora odgovorno iskoristimo.

Međutim, najvažniji izbori jesu oni pozitivni izbori, pošto je upravo zahvaljujući njima moguće sprovesti prve tri zapovesti. Mi sebe treba da “prinesemo”, damo Bogu i da dopustimo da naši “udovi” budu dati Bogu (13. stih). U 8. glavi poslanice, Pavle će nam pružiti znatno više pojedinosti o tome kako mi sebe prinosimo Bogu i kako donosimo odluku u prilog pravog načina mišljenja. Zapazimo, Pavle nije rekao da će hrišćani biti oslobođeni iskušenja da greše ili posledica greha u ovom životu, niti je on hrišćanima obećao bezgrešan život u sadašnjosti. Međutim, pozvao nas je na novo usmerenje — prema Bogu, koji nas oslobađa “carovanja”, vladavine greha. Zahvaljujući Božjoj sili, mi ne moramo dozvoliti da nas greh drži u ropstvu. Mi možemo živeti “novinom” života. Odbaciti Božju milostivu ponudu i jednostavno nastaviti sa grehom značilo bi potpuni promašaj u shvatanju svrhe krsta. Hristos je umro da bi nas oslobodio ropstva. Ako sami sebi ponovo stavimo lance na leđa, podsmevamo se žrtvi koju je On prineo za nas.

Budućnost

Hristovo vaskrsenje prikaz je Njegove moći i konačne pobede nad smrću. Smrt više nema vlasti nad Hristom (9. stih). U nadi, mi smo izvojevali pobedu. Mi je još nismo primili, ali naša smrt s Hristom u krštenju i naše sadašnje jedinstvo s Njime znače sigurnost da ćemo biti sjedinjeni s Hristom i u Njegovom vaskrsenju (5. stih). To obećanje je u budućem vremenu, ali je sigurno. Pavle vodi računa da redovno koristi futur, dok u ovoj glavi govori o našem vaskrsenju. Međutim, to je budućnost koja nastaje na tlu iskustva koje mi već sada imamo s Hristom, i zagarantovana je upravo zahvaljujući tom iskustvu. Tako Pavle kaže: “A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim” (8. stih).

To obećanje za budućnost dodatno nas motiviše na prihvatanje izazova koje Pavle postavlja u sadašnjosti. Konačno, ako su naša tela određena za vaskrsenje s Hristom, razmislimo — kako bi bilo neumesno da ih predamo za oruđa greha, što je protivljenje Bogu života, koji je podigao Isusa i obećao da će i nas podići s Njim.

Rezimirajmo Pavlov prvi odgovor na pitanje, “Hoćemo li grešiti?” Odgovor je negativan, pošto naša usaglašenost s Hristom, simbolički prikazana krštenjem, pokazuje da je to nezamislivo. Krštenjem u zajednicu s Hristom mi smo umrli starom, grešnom načinu života i sada živimo u novoj atmosferi jedinstva s Njim, i imamo udela u sigurnosti sjedinjenja s Njime i u vaskrsenju. On nas je oslobodio ropstva grehu; prema tome, mi sada treba da živimo smatrajući sebe mrtvima grehu i “prinoseći” sebe Bogu, čime mu dopuštamo da nas vodi u skladu sa svojim sistemom vrednosti i svojom voljom.

Značenje krštenja

Iako se Pavle ovde ne bavi pitanjem krštenja po sebi, nego koristi krštenje kao sastavni deo svoje rasprave, napadajući stav po kojem možemo nastaviti da grešimo zahvaljujući milosti. Međutim, onim što kaže, Pavle baca svetlost i na značenje i na način krštenja. Ako je krštenje simbol sahrane i vaskrsenja s Hristom, tada je uronjavanje, kada osoba koja se krštava praktično odlazi u vodu i biva pokrivena vodom, jedini način krštenja koji na primeren način simboliše sahranu i vaskrsenje (4. stih). Na osnovu onoga što Pavle govori, takođe je jasno da je krštenje simbol odluke da budemo “jednaki” Hristovoj smrti i vaskrsenju i da se opredelimo za jedinstvo s Hristom. Ako krštenje predstavlja odluku ili izbor, tada onaj koji se podvrgava tom obredu mora biti dovoljno odrastao i zreo da donese razumnu, promišljenu odluku.

Ti stihovi nas takođe u velikoj meri uče značenju krštenja. Pavle nam pokazuje da biti kršten znači doneti odluku i dati izjavu o poistovećivanju s Hristom, Njegovom smrću i Njegovim vaskrsenjem. Mi se krštenjem do te mere savršeno poistovećujemo s Hristom da u stvari, nije samo Hristos umro na krstu pre dve hiljade godina, nego smo i mi umrli s Njim. Osoba koji smo mi bili, pod vlašću greha, više ne živi. Mi se u krštenju ujedinjujemo i s nadom u vaskrsenje, tako da, bez obzira na naš život u svetu greha i smrti, mi već sada živimo u sigurnosti posletka. Upravo zbog toga sebe možemo smatrati mrtvima grehu i biti uvereni da ćemo, pošto je Hristos umro za greh jednom za svagda (10. stih) i bio podignut iz mrtvih da nikada više ne umre (9. stih), i mi živeti s Njim. Ova slika jedinstva s Hristom simbolički prikazanog u krštenju, možda je i najbogatiji izvor materijala za teološko razmišljanje o značenju krštenja, koji se uopšte može naći u Novom zavetu.

Drugi odgovor — ne, zato što je greh ropstvo (6,15-23)

Pavle je već u 6. stihu ove glave govorio o grehu kao ropstvu. Tu misao on sada materijalizuje u svojoj drugoj raspravi — zašto nam milost ne daje izgovor da nastavimo da grešimo.

Pre nego što se pozabavimo Pavlovom raspravom, reći ćemo nešto o ropstvu u Pavlovo vreme. U grčko-rimskom svetu prvog veka, postojale su ogromne razlike u ekonomskim uslovima. U seoskim ratarskim sredinama bogati zemljoposednici, odsutni jer su boravili na boljim mestima, vladali su nad ljudima kakve mi danas nazivamo napoličarima. U gradovima su živeli izuzetno bogati, kao i oni čija je egzistencija gotovo potpuno zavisila od rimskog “socijalnog staranja”. Negde između njih nalazili su se vešti trgovci i državni činovnici različitih profila koji su činili srednju klasu, a ova je varirala po brojnosti u različitim delovima carstva.

Broj robova je po celom carstvu, a naročito u Rimu, bio veoma veliki. Procenjuje se da su u gradu Rimu robovi činili gotovo jednu trećinu stanovništva, između dve i tri stotine hiljada.[1] Ljudi su prvobitno postajali robovi zbog duga, piratstva i, pre svega, u ratu. Generacije za generacijama rađale su se u ropstvu. Međutim, postojale su i velike razlike u statusu robova. Neki su bili visoko obrazovani, pouzdani kućni učitelji, koji su imali visok položaj i moć u domaćinstvu, dok su drugi bili okrutno zlostavljani, izrabljivani i čak seksualno zloupotrebljavani.

Institucija ropstva većinom je jednostavno prihvatana kao sastavni deo društvenog poretka, iako su filozofi toga vremena tvrdili kako s robovima treba postupati humano, a neki odlazili čak tako daleko da su osporavali ideju ropstva.

Sledeći izvodi iz etičkih pisama jednog od tih filozofa, Seneke, brata korintskog prokonzula Galiona, pred koga su jednom prilikom doveli Pavla (vidi Dela 18,12-17), pokazuju kako filozofi obrazlažu svoju tvrdnju da s robovima treba postupati s poštovanjem, ali i kako su bogati koji su živeli u raskalašnom obilju često zlostavljali robove.

Drago mi je što sam preko onih koji dolaze od tebe saznao da sa svojim robovima živiš u prijateljskim odnosima. To i doliči razboritom i visoko obrazovanom čoveku kao što si ti. “Oni su robovi”, kaže narod. Ne, naprotiv, oni su ljudi. “Robovi!” Ne, drugari. “Robovi!” Ne, oni su nezahtevni prijatelji. “Robovi!” Ne, oni su naši surobovi, podsetimo li se da Fortuna ima jednaka prava i nad robovima i nad slobodnim ljudima.[2]

Kada se udobno smestimo na kakvom prijemu, vidimo kako neki rob uklanja ostatke ispovraćane hrane, drugi puzi pod stolom i sakuplja ostatke hrane koji su pali pripitim gostima. Drugi rezbari prelepe lovne ptice; nepogrešivim potezima i veštom rukom iseca pažljivo birane komadiće duž grudi ili trupa. Nesrećnik, jer živi samo zato da bi pravilno rezbario tovne petlove — ukoliko, u stvari, onaj drugi nije još veći nesrećnik, naime učitelj te umetnosti, koja je umetnost radi zadovoljstva, od onoga koji u njoj stiče znanja i umeće zato što mora. Drugi, koji služi vino, mora da se oblači kao žena i da se bori sa svojim već zrelijim godinama; ne daju mu da se oslobodi svog dečaštva; na silu ga vraćaju u to doba, bez obzira na to što je u međuvremenu dostigao figuru vojnika, održavaju ga golobradog na taj način što mu uklanjaju dlačice ili ih čupaju iz korena. On mora da ostane budan po celu noć, i deli svoje vreme na periode između pijanstva i pohote svog gospodara; u odaji mora da bude muškarac, a na gozbi dečak. ... Gospodar ne podnosi da obeduje s takvim robovima; smatrao bi da je ispod njegovog dostojanstva da sedi za istim stolom sa svojim robom! Bože sačuvaj! (isto, str. 305.)

Brojna klasa ljudi u Rimskom carstvu prvog veka bili su slobodnjaci, nekadašnji robovi koji su stekli slobodu. To se moglo postići na više načina. Nekima je bilo dopušteno da zarade novac i kupe svoju slobodu. Drugi su bili oslobađani voljom gospodara. Oslobođeni rob često bi učestvovao u službi u hramu ili svetilištu nekog od bogova, gde bi rob simbolički bio prodat bogu i tako primio slobodu. Taj stalež bivših robova postao je tako brojan i jak da su imperatori uvideli potrebu da ih umire, dajući im zvanične funkcije u manifestacijama veličanja imperatora.

Sve ovo pokazuje da su Pavlovi čitaoci u Rimu prvoga veka najverovatnije vrlo dobro poznavali običaje robovlasničkog društva. U stvari, kada u 16. glavi poslanice Pavle pozdravlja “domaće”, članove domaćinstva neke osobe (10. i 11. stih), on verovatno misli na njene robove. Drugim rečima, ne samo što je Pavlovim čitaocima ropstvo bilo dobro poznato, nego su i neki od njih bili robovi. Kako smo prethodno napomenuli, neki od njih su bili pouzdani, uvažavani, poštovani članovi domaćinstva. Ali svi su oni dobro znali i za ponižavajuća zlostavljanja koja su robovi često morali da trpe. Ovom prilikom, Pavle uzima tu poznatu instituciju za primer u svojoj teološkoj raspravi.

U početku, zbog strukture teksta ponavlja se nešto što smo već videli u prvom delu glave. Pavle najpre postavlja pitanje u 15. stihu (“Hoćemo li grešiti kad nismo pod zakonom nego pod blagodaću?”), posle čega sledi “Bože sačuvaj!”, a onda pitanje, “Ne znate li?”. Ovde se “Ne znate li” odnosi na ropstvo. Pavle u 13. stihu preporučuje rimskim hrišćanima da ne “daju” [prinose] svoja tela grehu, nego da sebe “daju” [prinose] Bogu. Zatim pita, da li možda ne znaju da kada “daju” sebe nekome, na taj način postaju njegovi robovi (16. stih). Potom daje dve, i samo dve mogućnosti. Oni mogu odlučiti da budu robovi grehu, što vodi u smrt, ili poslušnosti, što vodi u pravdu. U Pavlovim rečima nema opcije slobode od sveukupnog ropstva, iako, govoreći o “robovanju” pravdi, on govori o stanju kada je čovek oslobođen od greha (18. stih). Međutim, nema mesta gde bi ljudi mogli stajati potpuno autonomni, nepovezani ni s grehom, ni s Bogom. Svaki život je usmeren u jednom, ili u drugom pravcu. Mi se možemo opredeliti ili za robovanje grehu, ili za “robovanje” Bogu.

U 19. stihu Pavle podseća svoje čitaoce da on ovde upravo koristi ljudsku analogiju, a prirodno je da sve ljudske analogije imaju svoja ograničenja. Međutim, uprkos tim ograničenjima, ovo poređenje na snažan način izražava suprotnost između života greha i života poslušnosti. Pavle zatim prelazi na rezultate koji proističu iz te dve različite vrste ropstva.

U prošlosti je robovanje grehu navodilo Pavlove čitaoce da “daju” svoja tela u seksualni nemoral i druge vrste zla, u postupke kojih su se sada stideli (19. stih). Osim toga, konačna posledica takvog života bila je smrt (20. i 21. stih). S druge strane, rezultat “robovanja” Bogu je svetost i, na kraju, večni život (22. stih). Ideja u korenu reči svetost je — biti odvojen za drugačiju vrstu života. Hrišćani su odvojeni za život čistote i poslušnosti Božjoj volji. Drugim rečima, Pavle vidi moralne implikacije koje proističu iz hrišćaninovog predanog odgovora na Božju milost. Ako stvarno razumemo šta je Bog učinio za nas, jedina moguća reakcija bila bi “dati”, ponuditi sebe Bogu i Njegovoj volji, što znači živeti drugačijim načinom života, ne biti više pod vlašću greha, nemorala i bezakonja, nego čistote i poslušnosti. Pavle će tu misao razraditi kada budemo došli do 12. glave poslanice.

U 23. stihu, jednim upečatljivim kontrastom, Pavle ukratko prikazuje razliku između te dve vrste robovanja: “Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu.” Ovaj slikoviti prikaz Pavle pravi tako što upotrebljava zanimljive, živopisne reči. Izraz preveden sa “plata” nije bio uobičajen izraz za opisivanje nagrade za obavljeni rad. Izraz dolazi iz vojničkog konteksta i odnosi se na vojnikovo sledovanje. Za takve plate znalo se da su male, mada se vojnički rad smatrao teškim. Mršava nagrada za naporan, iscrpljujući rad. To je plata za greh. U stvari, ispostavlja se da ta plata nije ništa drugo do smrt.

S druge strane, Pavle čak i ne misli na platu kada govori o prednostima “robovanja” Bogu. Ne, on kaže da je (besplatni) Božji dar — večni život. Niko ne može da zaradi večni život. Međutim, kada se “prineseš” Bogu, On ti daje dar večnog života. Izraz dar, koji Pavle ovde upotrebljava znači apsolutno besplatni poklon i ima isti koren kao i izraz koji on upotrebljava za “milost/blagodat”. Kontrast zaista nije mogao biti veći, njegovi elementi sasvim su nespojivi. U jednoj vrsti robovanja radiš naporno i dobijaš smrt. U drugoj, dobijaš besplatni dar večnog života.

Ne pod zakonom, nego pod blagodaću

Dva puta u ovoj glavi (14. i 15. stih) Pavle upotrebljava izraz “ne pod zakonom nego pod blagodaću”. Taj izraz se često pogrešno shvata i možda će letimičan pogled na ono šta to za Pavla znači poslužiti kao rezime poglavlja. Prvo, očito je na osnovu konteksta cele glave da izraz ne kaže da blagodat [milost] možemo koristiti kao izgovor za zanemarivanje zakona i život koji će jednostavno biti onakav kakav nam se sviđa, bez obaziranja na Božju volju. To je upravo ono na šta, u celoj ovoj glavi, Pavle odgovara rečima “Bože sačuvaj!”

Drugo, zanimljivo je Pavlovo rezonovanje u 14. stihu. On izjavljuje kako greh nad nama neće imati vlast zato što nismo pod zakonom, nego pod blagodaću. Kako to biva? Biti “pod zakonom” znači biti izvan atmosfere milosti ka kojoj nas Bog poziva. Izvan te atmosfere mi se nalazimo u beznadežnoj situaciji, o kojoj je Pavle govorio u delu poslanice od 1,18 do 3,20. Setićemo se kako je delovao zakon u toj situaciji? On nije spasavao, nego donosio “poznanje greha”, svest o prisutnosti greha (3,20). Prema tome, biti pod zakonom znači biti svestan greha i, svakako, pod vlašću greha, pa samim tim i osuđen od zakona. S druge strane, biti pod blagodaću znači biti u atmosferi Božjeg prihvatanja, sa svim rezultatima koje vidimo u početku 5. glave i s obećanjem večnog života koje vidimo na kraju 6. glave. Prema tome, ne biti pod zakonom nego pod blagodaću ne znači grešiti, što 15. stih izričito jasno pokazuje, nego znači živeti za Boga u jednom zadivljujućem, jedinstvenom “ropstvu” koje donosi dar večnog života.

Ali kakva je u svemu ovome uloga zakona? Znači li to da je zakon zao? Znači li sloboda od zakona slobodu od nečega što je loše? U 7. glavi poslanice Pavle će nam odgovoriti na sva ta pitanja.

Primena Reči

Rimljanima, 6. glava

1.                   Ako razmišljam o svom krštenju — šta je ono za mene značilo u to vreme? Kakva su me osećanja obuzimala prilikom krštenja? O čemu sam razmišljao? Kako se od tog vremena naovamo razvijalo moje razumevanje tog čina? Na koji način mi 6. glava poslanice Rimljanima pomaže da razumem značenje svog krštenja?

2.                   Ako sam umro grehu s Hristom, šta je to praktično promenilo u mom životu, mojim stavovima, mojim postupcima i mojim osećanjima? Kako objašnjavam da su nastale razlike darovi Božje milosti?

3.                   Šta meni znači pojam “robovanje Bogu”? Navedi nekoliko opipljivih načina na koje se možeš “dati” Bogu? Kako to iskustvo stvarno može biti “ropstvo”, ako je ono što odatle primam — besplatan dar?

4.                   Mogu li, u ovom trenutku svog života, reći da greh više nije car ili robovlasnik koji nada mnom vlada? Ako ne mogu, šta mogu učiniti da se to promeni? Ako mogu, kako ja to nastavljam da živim slobodan od tog ropstva?

5.                   Posedujem li lično osvedočenje da je greh — ropstvo? Raspolažem li lično dokazom da “robovanje” Bogu donosi prednost svetosti i besplatnog dara večnog života? Kad bih imao zadatak da nacrtam dve slike koje uverljivo prikazuju razliku između ta dva robovanja, šta bih nacrtao? (Pokušaj da nacrtaš dve slike.)

Istraživanje Reči

1.                   Potraži uz pomoć konkordancije sve novozavetne tekstove u kojima se pominje “krštenje” ili “krstiti”. Ti izrazi se javljaju mnogo puta, ali ustanovićeš da oni potiču s mnogo kraćeg spiska tekstova.) Šta saznaješ iz Novog zaveta o značenju i značaju krštenja? Pročitaj neki dobar članak o krštenju u jednom od biblijskih rečnika i uporedi s tim ono što si sâm pronašao.

2.                    Prouči 5. glavu poslanice Galatima, gde Pavle govori o slobodi u Hristu. Uporedi slobodu u Hristu na koju Pavle u toj glavi poziva hrišćane s “ropstvom” Bogu, na koje ih poziva u 6. glavi poslanice Rimljanima. Možemo li ta dva koncepta smatrati uskladivima? Šta pokušava Pavle da kaže i u jednom i u drugom slučaju?