< 1. Poglavlje

Sadržaj

3. Poglavlje >

Drugo poglavlje

DEŠIFROVANJE BUDUĆNOSTI

Biblijske nedoumice
Uklanjanje nedoumica
Čuvari u proučavanju Biblije
Napomene

Na naslovnoj strani “Nusvika” od 23. novembra 1992. godine prikazana je vatrena lopta koja se iz svemirskog prostora kao kometa približava Zemlji. Uz sliku je objavljen sledeći naslov: “Naučni pristup predmetu sudnjeg dana: nove teorije o kometama, asteroidima i o tome kako bi mogao izgledati kraj sveta.”

Otprilike baš u to vreme časopis “TV-Guide” objavio je informaciju da je Ted Tarner, vlasnik sistema komunikacija Tarner i svetski poznate kompanije Si-En-En, naručio izradu specijalne video-trake koja treba da bude prikazana na njegovim stanicama tokom poslednjih trenutaka ljudske istorije. Traka, navodno, sadrži muzičke numere, kao što su “God Bless America” (Blagoslovi, Bože, Ameriku) i “Stars and Stripes Forever” (Večna zastava SAD) i završava se kompozicijom “Tebi, o Bože moj, sve bliže sad” [Nearer, My God, to Thee]. U pomenutom časopisu se navodi kako je traka zaključana u jednom od izvršnih kabineta kompanije, zajedno s uputstvima koja je ručno ispisao sam gospodin Tarner.

Ovakvi napisi u poznatim svetovnim časopisima pokazuju da spekulacije o kraju sveta više nisu ekskluzivni domen verskih fanatika i emocionalno hendikepiranih — ako su to ikada i bile. Rasprave o posletku sveta u sve većoj meri dominiraju u krugovima glavnih naučnih i političkih zajednica našega vremena.

            Još ’70-ih godina, Rimski klub (grupa naučnika) je predviđao da će civilizacija za 30 godina doživeti slom pod teretom porasta stanovništva i nedostatka hrane. Od tog vremena naovamo pozabavili smo se mnoštvom problema u vezi s opstankom. Akutni nedostatak pogonskog goriva, 1973-74 i 1979, učinio je da svet biva sve svesniji činjenice da su prirodne rezerve planete ograničene. “Efekat staklene bašte” (po definiciji, zagrevanje Zemlje kao posledica zagađenja) izvazvao bi topljenje večnog leda na polovima i potapanje priobalnih područja. Uništavanje poslednje ogromne tropske šume na svetu, u Brazilu, pokreće pitanja o tome koliko je još Zemlja u stanju da kiseonik u svojoj atmosferi održi u količinama neophodnim za život životinja i ljudi.

Naša sadašnja stvarnost je “novi svetski poredak”, u kojem stanovništvo Somalije ili Bosne i Hercegovine umire od gladi, ne zbog manjka hrane, nego zato što distribuciju hrane gladnim područjima sprečavaju sukobi interesa rivalskih “bandi”. Osim pomenutih opasnosti, potencijali bakterijskog i hemijskog oružja, smetlišta toksičnih otpada, terorizam, nove bolesti kao što je sida, i ozbiljno oštećenje Zemljinog ozonskog omotača, učinili su da je svaki pojedinac postao itekako svestan krhkosti ljudskog postojanja na ovoj planeti.

U međuvremenu nauka nam je svom snagom skrenula pažnju na novu opasnost koja preti našeme postojanju i, kako stvari stoje, potpuno izmiče našoj kontroli. Članak uz ilustraciju na naslovnoj strani “Njusvika” od 23. novembra 1992. izložio je najnovija saznanja svetskih naučnika o tome da je “svemirski prostor pun objekata koji su pretnja Zemlji”. Na dan 23. marta 1989, jedan asteroid prečnika oko 800 m “promašio” je Zemlju za samo 1,100.000 km. Niko ga nije primetio u vreme približavanja. Da je došao samo šest sati kasnije, mogao je da zbriše našu civilizaciju” (str. 56). Autor članka izvaljuje zloslutnu šalu: “Tek da vidimo koliko nam je nebo prijatelj” (str. 58). Koliko je asteroida, dovoljno velikih da unište život na Zemlji, koji na svojim putanjama presecaju Zemljinu orbitu? Negde između jednog i — 4.000! Tim brojem, međutim, nije obuhvaćen nepoznati broj kometa koje svojim putanjama takođe presecaju putanju naše planete.

Ipak, apokaliptička opasnost koja izaziva najveći deo strahova u savremenoj civilizaciji je užasavajuća sablast mogućeg nuklearnog rata. Tokom ’80-ih godina, mogućnost nuklearnog uništenja života na Zemlji postala je česta tema i u nauci i umetnosti. “Bilten nuklearnih naučnika” je, primera radi, neprestano upozoravao na mogući kraj sveta pomoću svog čuvenog sata koji pokazuje nekoliko minuta pred ponoć, a čije su kazaljke nedavno vraćene dosta unazad, zbog pada i propasti sovjetske imperije. Filmovi, kao što su “Dan posle”, “Testament” (zasnovan na delu Kerol Ejmen, pokojnog autora iz kuće “Review and Herald” i “Drumski ratnik”, ne samo što su odslikali užase nuklearnog uništenja nego su i isražili prirodu života “posle”, ako se takav uopšte može zamisliti. Filozofsko usmerenje, ponekad nazivano “post-apokaliptizam”, doslovno zastupa stav da je nuklearno uništenje neminovnost i pokušava da shvati kakvoj bi budućnosti ljudski rod mogao da se nada u svetlosti takvog događaja.

Posle neuspešnog pokušaja državnog udara 1991. godine u danas “pokojnom” Sovjetskom Savezu, saznanje o pretnji nuklearnim uništenjem donekle se povuklo iz naše svesti. Stanovnici Severne Amerike osećaju se dovoljno sigurnim da svoju pažnju mogu odvratiti od problema spoljne politike i nuklearnog razoružavanja i usmeriti je ka ponovnom usredsređivanju na ekonomiju i njene implikacije u odnosu na njihovu budućnost. Međutim, ova novonastala sigurnost mogla bi biti preuranjena. Nuklearni arsenali u nekadašnjem Sovjetskom Savezu ostaju najvećim delom netaknuti, dok su sistemi koji ih kontrolišu sve nepouzdaniji. Šanse da se sovjetsko oružje nađe u rukama terorista ili neke od nacija koje se ne mogu “kontrolisati”, jer stvaraju sopstveni arsenal, kao da se manje bave pitanjem “ako”, koliko pitanjem “kada”. “Uzajamno garantovano uništenje” možda i jeste stvar prošlosti, ali nijedno mesto na Zemlji nije bezbedno od pretnje kakvu sa sobom nosi nuklearno oružje ograničenog dometa u “pogrešnim” rukama.

Ljudi koji čitaju Bibliju znaju da sadašnja generacija nije prva među onima koje shvataju da bi mogle biti i poslednje. Razlika je u tome što je ovo prva generacija koja je shvatila da bi kraj sveta mogao doći nezavisno od Božjeg delovanja . Na neki način, pomisao da Bog može učiniti kraj ostavlja i mogućnost da bi On mogao i — da spase čovečanstvo. Međutim, “sekularna verzija” kraja sveta koju pred sobom vidi ovaj naraštaj mogla bi biti proizvod nekog slučaja, sudara s asteroidom iz međuplanetarnog prostora ili čak slučajnog bezumnog postupka nekog teroriste s “mašinom za uništenje sveta” u rukama. Tako imamo situaciju u kojoj je kraj sveta za savremeno društvo nešto kao potencijalni “bezdan besmisla”.

I kao da sve prethodno rečeno nije bilo više nego dovoljno, tajanstvena sablast pod imenom 2.000. godina nadnela se nad naše vreme. Iako je broj, sâm po sebi, istorijska slučajnost, dogodilo se da je u razmišljanju širokih masa poprimio apokaliptički značaj. Pojavljuje se, uz naglo povećanu učestalost i u popularnoj i ozbiljnoj literaturi. Zahvaljujući svim tim glasnicima “sudnjega dana”, uopšte nije sporno da će biblijska slika kraja sveta, otelotvorena u knjizi Otkrivenje i drugim bibiljskim knjigama, dobijati sve veći značaj s približavanjem 2.000. godine.

Biblijske nedoumice

Ako većem broju izučavalaca Biblije postavite pitanje o tome kakva je biblijska slika kraja sveta, problem je što ćete dobiti veliku šarolikost mišljenja. Ljudi koji Bibliju prvi put uzimaju u ruke vrlo brzo otkrivaju da razumevanje njene poruke o posletku sveta nije tako jednostavno za površnog čitaoca. Upravo je zbog toga tokom godina nastalo pravo obilje bizarnih tumačenja Otkrivenja i sličnih biblijskih knjiga. U periodu srednjeg veka je, primera radi, mnogo grupa u zapadnoj Evropi, a naročito u Francuskoj, u pojmu milenijuma videlo predskazanje da će kraj sveta doći oko 1.000. godine.[1]

Neuporedivo bizarniji bio je pokret iz 1534. godine koji je izjavljivao da je nemački grad Minster zapravo Novi Jerusalim, budući, u Bibliji dobro poznati, zlatni grad. Zagovornici ovog shvatanja pokušavali su da svoju ovozemaljsku utopiju nametnu silom oružja.

Antihristom su bili smatrani različiti diktatori, vladari i pape srednjeg veka, Napoleon III, Hitler, Musolini i, kako je rečeno u prethodnom poglavlju, čak i raniji američki predednik Regan. Armagedon je dovođen u vezu s prvim i drugim svetskim ratom, kao i sa već “ozloglašenim”, ali hipotetičkim Trećim svetskim ratom. Vavilon veliki se često vidi u Zajedničkom tržištu, Katoličkoj crkvi i komunizmu. Žig zveri se dovodi u vezu s novim sistemom kompjuterskog obeležavanja proizvoda koji se koristi u samoposlugama, kao i s kreditnim karticama u kojima se koristi broj 666. Jehovini svedoci su uveliko podsticani da veruju kako će kraj sveta doći 1975. godine. Međutim, ovakve spekulacije nisu rezervisane samo za periferna područja hrišćanstva.

Najprodavaniji autor ’70-ih godina nije bio ni Truman Kapot, ni Gor Vidal [Gore Vidal], pa ni Isak Asimov. Prema tvrdnji “Njujork-Tajmsa” bio je to Hol Lindzi, konzervativni hrišćanin i istraživač Biblije. Njegova knjiga “Pokojna velika planeta Zemlja” [The Late Great Planet Earth] prodata je samo u SAD u 15 miliona primeraka. Pozivajući se na svoje istraživanje Otkrivenja i drugih biblijskih knjiga, Lindzijev bestseler je nagoveštavao da će kraj sveta doći do 1988. godine (40 godina od osnivanja države Izrael; vidi 43. stranu njegove knjige). Lindzijevi pogledi su uticali na milione ljudi, a i danas se taj uticaj oseća u nekim krugovima.[2]

Prema tome, nema kraja maštovitosti ljudskih bića u prikazivanju onoga što Biblija govori o kraju sveta. Ipak, šta Biblija stvarno kaže o kraju sveta? Kako možemo znati da smo na pravom tragu istine o tom predmetu? Kako ja to vidim, najveći problem je što ljudi koji proučavaju Bibliju često počinju sa sledećim pretpostavkama: (a) pošto verovatno postoje dokazi da se približavamo kraju sveta i (b) pošto Biblija govori o kraju sveta, zaključujemo da se (c) Biblija neposredno bavi našim današnjim okolnostima. Takvi čitaoci Biblije zatim traže paralele između biblijskih izraza i savremenih događanja. Takav metod proučavanja neizbežno vodi u vrstu spekulacija o kraju sveta kakvu sam opisao u 1. poglavlju.

Uklanjanje nedoumica

Najsigurniji je put razumeti biblijsku sliku kraja sveta pod uslovima koje diktira sama Biblija, a ne očekivanjem neposrednih odgovora na kategorije pitanja kakve bi mogle poteći jedino od ljudi našeg doba. Naša Biblija je nastala tako što se Bog obraćao ljudima u drugom vremenu i na drugom mestu. Tek kada budemo razumeli kako je kraj sveta stvarno izgledao u očima autora koji su o tome pisali pod Božjim vođstvom, počećemo da shvatamo vanvremensku, večnu perspektivu kraja, kakvu je samo Bog mogao da ima na umu.

Godine provedene u izučavanju Biblije na izvornim jezicima osvedočile su me da se Bog ljudima uvek obraća na način koji je primeren njihovom vremenu, mestu i njihovim životnim okolnostima. Nikako ne bi bilo moguće stanovnika drevnog Vavilona ili Egipta dovesti u vezu s vizijom tenkova, aviona, helikoptera i kompjutera. Biblija uči da Bog zna kraj od početka (Isaija 46,9.10), ali u tekstovima u kojima Bog otkriva svoje informacije o kraju sveta nema ničega što bi ukazivalo na mogućnost da On ikada zaobiđe kulturu, književni stil ili načine razmišljanja onih kojima se otkriva.

Činjenica je da biblijski pisci nisu uvek razumeli ono što im je Bog otkrivao. To je posebno tačno u slučaju Danila (Danilo 8,26.27; 12,13). Tamo gde je reč o biblijskim raspravama o budućnosti, ljudi koji su svedoci ispunjenja imaju mogućnosti da značenje određenih tekstova shvate potpunije i bolje nego oni koji su ih pisali (Danilo 12,4). Međutim, to čitaoca ne treba nikada da zaslepi pred činjenicom da nam sadržaj biblijskih otkrivenja o svršetku sveta uvek dolazi odeven u jezik primeren piščevom vremenu, mestu u kojem je živeo, kulturi i životnim uslovima. Bog pristupa ljudima tamo gde se nalaze.

Daću vam jedan primer baš iz biblijske knjige proroka Danila. Vavilonski car u 2. glavi knjige sniva strašan san o kipu načinjenom od nekoliko različitih materijala, od kojih su većina bili metali. Kip na kraju biva uništen od kamena, koji potom prerasta u veliku planinu. Priča opisuje kako je car Navuhodonosor potpuno zaboravio šta je sanjao, ali je zbog sna bio toliko uznemiren da je zatražio da mu njegovi savetnici ne samo protumače san, nego i kažu šta je usnio! Tako je u njegove odaje ušao Danilo, jevrejski prorok. A Danilo, ne samo što je rekao šta je car usnio nego je i objasnio i da je, uz pomoć sna, Bog odlučio da obavesti cara o redosledu svetskih carstava i njihovom smenjivanju sve do kraja sveta.

Ključna misao koja me ovde zanima jeste to što je na istu temu Danilo takođe usnio san, opisan u sedmom poglavlju knjige. Međutim, u Danilovom snu je redosled svetskih carstava, umesto u vidu kipa, dat u vidu vrlo čudnih i opasnih životinja.

Čemu ta razlika? Neznabožačkom caru su narodi bili predstavljeni u obliku idola. To je i prirodno, pošto je narode sveta on shvatao kao veličanstvene, blistave predstave bogova kojima su služili. S druge strane, jevrejskom proroku Danilu svetska carstva prikazana su na način kako ih je on video: kao zle, proždrljive zveri, koje su hvatale i ubijale ljude. Bog je poštovao jezik i kulturni milje svakoga od tih ljudi, kako bi im preneo vest o svom planu za budućnost.

I zaista, da li je to moglo biti drugačije? Reči koje ti ljudi koriste i značenja koja nose te reči proizvod su njihovog dotadašnjeg iskustva. Čak i kada govore o budućnosti, ljudi se u opisivanju onoga što misle da će se dogoditi hvataju za jezik svoje prošlosti. Biblija svedoči da Bog, kada ljudima želi da prenese nešto u vezi s budućnošću, koristi jezik, kulturu i iskustvo ljudi kroz koje govori, da bi ta poruka bila što uspešnije preneta.

Prema tome, opisujući izlazak izrailjskog naroda iz Egipta, starozavetni pisci su koristili jezik koji čitaoce podseća na izveštaje o stvaranju i potopu iz 1. Mojsijeve. I Noje i Mojsije bili su spaseni zahvaljujući “kovčegu” obloženom smolom (2. Mojsijeva 2,3; 1. Mojsijeva 6,14). I u 2. Mojsijevoj, kao što je bilo u 1. Mojsijevoj, božanska prisutnost je donosila svetlost u tamu (2. Mojsijeva 13,21; 1. Mojsijeva 1,3-5) i odvajanje vodenih masa (2. Mojsijeva 14,21; 1. Mojsijeva 1,6-8). Zajedničko za sva tri opisa su upotreba izraza “suha zemlja” (Isus Navin 4,18 i 2. Mojsijeva 14,21.29; 1. Mojsijeva 8,11.13 i 1,9.10) i zapovest “rađajte se i množite” (2. Mojsijeva 1,7; 1. Mojsijeva 1,28).

Baš kao što prikaz izlaska iz Egipta koristi opise Božjih prethodnih postupaka, tako i izgnanstvo u Vavilon biblijski proroci opisuju jezikom stvaranja i izlaska iz Egipta. Stvaranje je, primera radi, uzor za tekstove u Isaiji 65,17-19 i Danilu 7,1-14. Izlazak iz Egipta služi kao obrazac Osiji 2,8-15, Miheju 7,15-20, Isaiji 4,2-6; 11,15.16; 43,16-19, i drugima.

Na sličan način su proročanstva o Mesiji bila izražena jezikom proroka: “kao Mojsije”, sin Davidov i sveštenik “po redu Melhisedekovu”. Bog je u svakom pojedinom slučaju jezik prošlosti koristio kao oruđe za saopštavanje svoje sadašnje volje i/ili svog plana za budućnost.

Zato i ne treba da nas iznenadi što vizije opisane u Otkrivenju nisu pune helikoptera, svemirskih brodova, kompjutera i nuklearnih bombi. Naprotiv, ispunjene su slikama iz prošlosti novozavetne crkve — iz Starog zaveta. Iako dolaze od Božjeg prestola, vizije iz Otkrivenja prenošenje su u obliku prikladnom za vreme, mesto i okolnosti Jovanovog života, kao pisca. Jezik ranijeg iskustva crkve stvorio je jezik za opisivanje budućnosti.

Prema tome, Biblija je pisana jezikom vremena i mesta koji nisu naše vreme i naše mesto. Međutim, u dobu svesnom da kraj može biti blizu, neuporedivo je lakše videti našu sadašnju sitiaciju u biblijskim tekstovima koji govore o kraju sveta, nego situaciju u okviru koje je Bog prvobitno govorio. Teško je izbeći da u tekstu vidimo ono, ma šta to bilo, što želimo da vidimo. Najbolja zaštita od prirodne sklonosti ka preoblikovanju biblijskog teksta u ono što mi želimo da vidimo jeste naučiti kako se otkriva prvobitno, izvorno značenje teksta.

To ne znači, kako je već ranije napomenuto, da su prvobitni autor ili prvobitna publika u potpunosti razumeli plan koji je Bog imao dok im je govorio o budućnosti. Ipak, ono što bi Bog rekao nama o kraju sveta, neće biti u protivrečnosti s onim što je rekao njima. Kada konačno shvatimo kraj onako kako su ga prikazali oni koji su pisali Bibliju, imaćemo znatno jasniju sliku o tome kako Bog želi da mi vidimo kraj sveta. Čitati te tekstove kao da su pisani isključivo za nas, značilo bi otisnuti se u jedno besmisleno putovanje, koje će možda izgledati biblijsko, ali koje će nas u stvarnosti odvesti daleko od istine.

Čuvari u proučavanju Biblije

Jedan od najboljih načina za otkrivanje stvarnog značenja nekog teksta jeste čitati ga na izvornom jeziku. Kada govorimo o Bibliji, to su najvećim delom jevrejski i grčki jezik. Čitanje teksta na izvornom jeziku pomaže nam da se otrgnemo od poznatih asocijacija koje vezuju naš [u ovom slučaju srpski] jezik sa savremenim kontekstima. Svaka reč u mom govornom rečniku povezana je sa iskustvima iz moje prošlosti. Prema tome, kada Bibliju čitam na svom maternjem jeziku, reči nesvesno aktiviraju asocijacije na iskustva iz moje prošlosti. Rezultat je, da izbegavanje “uvoza” savremenih i ličnih značenja u moje lično čitanje teksta postaje gotovo nemoguće. Takva lična opažanja mogu za mene značiti mnogo u religijskom smislu, ali neće doprineti da bolje razumem biblijskih tekst.

Međutim, kada proučava Bibliju na izvornim jezicima, interpretator je prinuđen da rukuje značenjem koje su biblijske reči imale u svom izvornom kontekstu. Prema tome, čitaocu naučni metodi mogu biti od pomoći da bolje reaguje na prvobitne, izvorne namere teksta. Poglavlja koja slede proizvod su mnogih godina takvog istraživanja.

Ipak, ne bih želeo da ostavim utisak da samo stručnjaci, specijalisti za Bibliju, mogu da razumeju biblijsku sliku kraja sveta. Osim jevrejskog i grčkog jezika, postoje i drugi čuvari proučavanja Biblije. Uz odgovarajuću pažnju i određenu meru poniznosti, svako Bibliju može da razume bolje nego što je razume sada. Ljudima van struke, koji ozbiljno žele da izbegnu preoblikovanje Biblije prema sebi svojstvenom liku, preporučujemo sledeće radne strategije:

1. Ozbiljno se molite da steknete stav učenika i budite otvoreni za vođstvo Svetoga Duha, kad god uzmete Bibliju u ruke radi ozbiljnog proučavanja. Bez molitve i prosvetljenja Svetoga Duha posao čak i najelitnijeg naučnika može neprimetno da skrene s puta. Svetovnim umovima nije prirodno savladavanje Božjih misli, pojmova koji dolaze od Boga. Za mene je sledeća molitva bila korisna: “Gospode, pomozi mi da dođem do istine o ovom predmetu, bez obzira koliko će me to koštati.”

Iako znamo da će nas istina koštati, zaista je vredno žrtve da razumemo Božji um.

2. Prilikom proučavanja koristi što više različitih prevoda. To će ti pomoći da savladaš tendenciju da u tekst “udeneš” sopstveno prošlo iskustvo i ideje. Postoje pomagala za istraživanje koja upoređuju više prevoda, ili izdvajaju zanimljiva štiva iz čak 26 različitih verzija engleskog prevoda. Analitičke konkordancije, kao što su Strongova i Jangova, takođe vam mogu pomoći da bolje razumete formulacije izvornog teksta, a da ne morate da učite potpuno nepoznato pismo. Oduševljeni kompjuteristi na tržištu će naći veliki izbor sličnih pomagala u elektronskom formatu. Upotrebu štampanih ili elektronskih konkordancija treba pažljivo uravnotežiti sa sledeće dve tačke na ovom spisku.

3. Najveći deo svog proučavanja Biblije provodi u odsecima Biblije koji su prihvatljivo jasni, kao što su Jevanđelja. Nejasni tekstovi, kao što su pečati i trube iz Otkrivenja, mogu se preciznije shvatiti upravo zahvaljujući jasnim biblijskim tekstovima. Prekomerna opčinjenost problematičnim tekstovima o kraju sveta gotovo neizbežno vodi u iskrivljeno razumevanje i bizarne stavove. Elen Vajt upozorava na opasnost u mentalitetu ljudi koji zanemaruju središnje poruke Biblije, da bi svoj “viši nivo znanja” našli u nečemu što Bog nije hteo jasno da izrazi: “Remek-delo sotoninih obmana je da zapošljava ljudske umove da istražuju i nagađaju o onome što Bog nije objavio i što nije imao u planu da razumemo” (GC, str. 523).

Biću otvoren. Ako najveći deo svog proučavanja Biblije povedeš sa tekstovima kao što su Danilo 11. glava ili pečati i trube u Otkrivenju, nemoj se pouzdati u rezultate svog proučavanja! Sve dok ne budeš imao stalnu podršku jasnih biblijskih tekstova, bićeš sklon da u onim težim tekstovima vidiš baš ono što želiš da vidiš. Naredna poglavlja ove knjige su pokušaj da se napravi jedan tako jasan i temeljit pregled Biblije i kraja sveta.

4. Rezultate detaljnog istraživanja, kao što su pretraživanja po konkordanciji, uporedi sa širim, uopštenijim čitanjem Biblije. Kada, pojedine delove sklapaš izvađene iz konteksta, lako je zamisliti kombinacije kojih uopšte nema. Tada postaje moguće da se uz pomoć konkordancije dokaže — bilo šta. U takvom postupku, uglavnom će biti izgubljena centralna misao svakog pojedinog odlomka.

Sećam se čoveka koji nije naročito dobro poznavao Bibliju, ali je želeo da od Gospoda dobije određene savete. Tako je odlučio da pusti da se Biblija sama otvori, a on će staviti prst na stranu i videti da li će mu Bog, nekako, na taj način, uputiti poruku. Ali kad je to učinio, tekst je glasio: “Juda iziđe i obesi se.” To mu nije zvučalo naročito optimistički, pa je pomislio: Hajde da potražim još nekisavet. Ponovio je postupak, stavio prst na tekst gde je pisalo: “Idi i ti, čini tako.” U tom trenutku su okolnosti poprimile već ozbiljnu ozbiljnu dimenziju, pa je čovek pomislio da bi od Gospoda trebalo da potraži malo više informacija. Još jednom je pustio Bibliju da se sama otvori i ponovo je stavio prst nasumice na tekst. Ovom prilikom, tekst mu je rekao: “Što činiš, čini brže.” Nema sumnje, mogućno je da biblijske tekstove sastavljamo na način da dokažemo bilo šta što želimo. Naravno, Dejvid Koreš je pogodan slučaj za demonstraciju ove istine.

Međutim, od zloupotrebe Biblije biva svedena na minimum ako se svaki tekst shvata u svetlosti sveobuhvatnog čitanja u kontekstu, posebno u nekom jasnom i savremenom prevodu, gde se s lakoćom može uočavati širi kontekst. Čitanje u širinu pruža nam osećaj zaokruženih celina. Posle određenog vremena, nakupljeni fond biblijskog znanja sprečava interpretatora da na osnovu istraživanja zasnovanog na konkordanciji donosi čudne zaključke.

5. Mudro je da svako ko istražuje Bibliju bude neprestano otvoren za sugestije sebi ravnih, naročito ako se ti njegovi drugovi s njime ne slažu. Oni koji se ne slažu sa mnom mogu često da me upute na neke realnosti u tekstu koje sam ja prevideo, zato što me moja kulturna i/ili religiozna podloga navodi da prenebregnem takvu vrstu dokaza. Čak mi i oni moji drugovi koji imaju pogrešne stavove o Bibliji ili religiji u celini, mogu pomoći da otkrijem poneki aspekt teksta koji lično nikada ne bih zapazio. Naše proučavanje će biti postavljeno na čvrst temelj ako pristanemo na odgovornost pred drugim izučavaocima Biblije.

Istinska odgovornost nikada nije laka. Mi svi više volimo da se savetujemo s ljudima koji će nam reći ono što želimo da čujemo. Ipak, istinski veran prijatelj je neko ko je dovoljno jak i nezavisan da nam kaže ono što treba da čujemo.[3] Osporavanja od strane naših drugova posebno su dragocena kada su to ljudi koji poznaju drevne tekstove i svet u kojima su nastali. Oni mogu da popune praznine u oblastima gde su naše znanje i podloga za biblijsko proučavanje možda slabiji.

Za adventiste koji prihvataju naročiti autoritet spisa Elen Vajt, sledeći princip ima presudan značaj.

6. Primenimo zdrave metode na tekstove u kojima Elen Vajt daje svoje komentare, naročito kada su tekstovi neugodno teški.[4]

Velike štete nastaju kada neko zloupotrebi njen autoritet kako bi potkrepio tumačenja koja iskrivljuju nameru biblijskog pisca. Kada se pravilno shvata, nadahnuće ima svoj unutrašnji sklad, ne protivreči samo sebi. Pomenuti principi br. 3 i 4 posebno su dragoceni kada se primene na razumevanje spisa Duha proroštva.

Dosledna primena ovih šest principa mogla je Dejvidu Korešu da spase život. Na vrhuncu svoje proročke uobrazilje on je sebe shvatio kao Jagnje iz Otkrivenja 5. glave, koje se pridružilo Bogu na prestolu i zato ima vlast da pusti uzde događajima posletka, da se sruče na svet koji o tome ništa ne sluti. Da je doslovno primenio ovih šest principa, mogao je naučiti da je u Novom zavetu posledak, još u prvom veku, bio “pušten” u životu, smrti i vaskrsenju Isusa Hrista (vidi 6. poglavlje). Da je tekst u Otkrivenju 3,21 (upoređen s tekstom u Otkrivenju 5,5.6.9-12) pročitao u svetlosti celog Novog zaveta, mogao je da shvati da trenutak kada je Jagnje uzelo svitak u ruke već pripada prošlosti, kad je Jovan pisao knjigu Otkrivenje, pa se zato ne može odnositi na ljudsko biće s puno nedostataka, u Vakou, u državi Teksas, oko 2.000 godina kasnije.[5]

Prema tome, neophodno je da izmenimo izjavu kojom je započet tekst ove knjige. Razmišljanje o kraju sveta kao takvom, ne mora biti opasno po ljudsko zdravlje. Opasan način na koji neko razmišlja o kraju sveta. Dosledna i ponizna primena zdravih principa proučavanja Biblije može da proizvede (stvori) sigurnu, zdravu i biblijski utemeljenu perspektivu kraja sveta.