Noje je posmatrao kolosalnu rukotvorinu pred sobom, prateći kako lavovi i medvedi, žirafe i zebre, prerijski psi i ježevi, zmije i puževi ulaze kroz veliki otvor u nešto što je u očima celog sveta izgledalo kao mali drveni grad. Odjednom, jedna misao kao da ga je udarila svom snagom: svetu je upravo predstojao kraj.

Ako se izuzmu kovčeg i njegov dragoceni tovar, sve što je Noje mogao da vidi trebalo je uskoro da bude zauvek izmenjeno. Svi oni koji ne budu ušli s njim u kovčeg ubrzo će biti uništeni i nikada ih niko više neće videti. Svemu na šta su ljudi utrošili život — njihovi domovi, njihovi poslovi, njihove nade i snovi, njihove porodice, njihova sećanja, njihova istorija, pa i dobro im poznati pejsaži rodnog kraja — svemu će vrlo brzo doći kraj i zauvek će biti zaboravljeno. Šta će se dogoditi s njim? Kako će izgledati novi svet? Da li će išta izgledati kako je izgledalo ranije? S ovakvim pitanjima na srcu, Noje je poneo svoj poslednji zavežljaj i pripremio se da uđe u kovčeg.

Dobra polazna tačka za istraživanje o tome šta Biblija govori o svršetku sveta jeste shvatiti da se ona neposredno bavila životom stvarnih ljudi u toj davnoj prošlosti. Kraj sveta kojem idemo u susret nije prvi slučaj nastajanja kraja. Biblijska eshatologija (nauka o događajima u kontekstu posletka sveta) počinje pričom o Noju i potopu. Za Noja je taj kraj sveta bio stvaran, kao što je nama stvaran posledak kojem mi idemo u susret. Razmatrajući kako je Biblija opisala kraj Nojevog sveta, možemo steći jasniju sliku o kraju sadašnjeg sveta.

I tako će se naše zajedničko putovanje kroz Bibliju baviti tekstom i pitanjima koji se odnose na izvorne aktere drame, a ne na aktere iz našeg, modernog doba. Kakav je bio kraj sveta koji je Noje očekivao i doživeo? Kakvom su kraju sveta išli u susret Avram, Mojsije i proroci? Kakva je bila Božja uloga u svemu tome? Postavljajući takva pitanja, mi se udaljavamo od svojih savremenih očekivanja i lakše nam je da vidimo ono što nekada nismo videli. Pošto Bog pristupa ljudima tamo gde se nalaze, najbolje ćemo ga razumeti u kontekstu sveta u kojem se On obraćao piscima Biblije.

Noje i kraj sveta

U prvoj knjizi Biblije, 1. Mojsijevoj, od 6. do 9. glave, nalazimo izveštaj o potopu — prvoj situaciji u ljudskoj istoriji kada je svet doživeo kraj. Ovaj izveštaj postavlja obrazac za sve druge biblijske opise kraja, ili posletka. Ovaj obrazac obeležavaju četiri osnovna elementa: opadanje, objava, sud i posledice.

Opadanje — Nojevo razumevanje predmeta kraja sveta bilo je izoštreno kad mu je Bog uverljivo predstavio ozbiljnost opadanja merila morala i ponašanja u ljudskom rodu njegovog vremena. “Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na Zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle. … I zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja” (1. Mojsijeva 6,5-11; upor. 12 stih).

U to davno vreme sve je počelo da se raspada fizički, duhovno, moralno. Ovo kao da vam je odnekud poznato? Po tom merilu, uopšte ne treba sumnjati da je i za današnji kraj sveta već sve spremno. Ali pre nego što se prekomerno uzbudimo, moramo imati na umu da su u ogledalu tih opisa mnoge generacije ljudi mogle da prepoznaju svoju sliku. Opis iz 1. Mojsijeve 6,6 je posebno dirljiv: “Pokaja se Gospod što je stvorio čoveka na Zemlji, i bi mu žao u srcu” [Gospod se rastuži što je stvorio čoveka na Zemlji, i srce mu obuze bol. — Slob.prev. prema NIV].”

Prema Bibliji, kraj nikada nije “usamljenički”, kao u nekim naučnim spekulacijama na koje je ukazano u prethodnom poglavlju, zapazili u vezi s. Bog oseća sav bol koji doživljavaju ljudska bića. Bog uvek obezbeđuje uslove za nešto bolje.

Objava — Nastalo je vreme za promenu. Bog je pripremio konačne planove za promenu, koje će izložiti Noju. Odmah u početku izložio je plan da uništi Zemlju i zatre ljudski rod: “I reče Bog Noju: kraj svakome telu dođe preda me [nameravam da istrebim sve ljude], jer napuniše zemlju bezakonja; i evo hoću da ih zatrem sa zemljom” (1. Mojsijeva 6,13; upor. 7. stih).

Noje je van svake sumnje bio preneražen, shvativši da će on, njegova porodica, susedi i sve za šta je živeo, uskoro biti zauvek uništeni. Međutim, plan koji je Bog imao s njim imao je dva, a ne samo jedan deo. Pošto je Noje našao milost pred Gospodom (8. stih), Bog ga je pozvao da sagradi ogroman brod, dovoljno veliki da se u njemu spasu Nojeva porodica i svi prijatelji i susedi koji bi izrazili želju da pođu s njim; dovoljno veliki da spase bitni minimum životinjskih vrsta, neophodnih za ponovno uspostavljanje Zemljinog eko-sistema (stihovi od 14-21). Znatan deo sveta i ljudskog roda trebalo je da bude spasen od planiranog uništenja.

Izuzetno je zanimljiv jezik upotrebljen za opis Nojeve uloge u Božjem planu. Posle opisa uništenja života na Zemlji, tekst u 1. Mojsijevoj 7,23 kaže: “Samo Noje osta i što s njim beše u kovčegu.” Reč koja je ovde prevedena sa “osta”, istog je korena kao i jevrejska reč koja se obično prevodi sa “ostatak”. Božji plan je bio da Noje bude “ostatak” prvog vremena posletka. Da ne biste pomislili kako sam podlegao naletu mašte, istaći ću podatak da o toj vezi govori i tekst u Sirahu 44,17, judejskoj knjizi pisanoj oko 200 godina pre Hristovog vremena.[1] Noje i članovi njegove porodice bili su ostatak posle potopa. Mora da su jevrejski čitaoci Staroga zaveta svoje shvatanje pojma “ostatka” zasnivali na izveštaju o potopu.

Sud — Kao u slučaju objave, i u Božjem postupku izvršenja suda postojala su dva dela — uništenje bezbožne većine i spasenje pravednog ostatka. Bog je najpre objavio kakvo je stanje ljudskog roda, a onda postupio po onome što je objavio. Kada u opisu potopa koristim reč “sud”, tada ne mislim na sudsku istragu, pošto je to već bilo završeno do trenutka kad je Bog pristupio Noju s namerom da mu izloži svoje planove. Sud se ovde koristi u smislu izvršenja.

Postoji jedna zanimljivost u vezi s ovim sudom [izvršenjem suda]: naime, kada tekst čitamo na jevrejskom jeziku, postaje jasno da je izveštaj o potopu tesno povezan s izveštajem o stvaranju u prve dve glave 1. Mojsijeve. Stvaranje je počelo kada se Duh (ista reč kao “vetar” na jevrejskom — obratimo pažnju na Isusove reči u Jovanu 3,8) “dizao” nad Zemljom potpuno pokrivenom neobuzdanom, haotičnom vodom (1. Mojsijeva 1,2). Pri stvaranju tekao je proces odvajanja i razlučivanja. Bog je načinio razliku između svetlosti i tame (4. stih), dana i noći (5. i 14. stih) i razdvojio vode iznad Zemlje od voda na Zemlji (stihovi 6 i 7), kao i more od kopna (stihovi 9 i 10).

Međutim, u izveštaju o potopu, razdvajanja vezana za stvaranje pretvaraju se u obrnut proces. Vode su se spustile s neba [svoda], u susret vodama koje su kuljale iz zemlje (1. Mojsijeva 7,11). “Suha zemlja” i more više se nisu razlikovali (20. stih). Potop je vratio Zemlju u stanje u kojem je bila pre stvaranja (stihovi od 7-20; upor. 1,2)!

Tako je za Noja potop predstavljao nešto više od samo jednog novog događaja u toku njegovog života. Potop je značio poništavanje stvaranja. U jevrejskom jeziku je jezik potopa ujedno i jezik stvaranja — na ključnim tačkama se koriste iste osnovne reči. Potop se opisuje kao proces suprotan stvaranju, pošto je Bog uklonio razlike koje su život na Zemlji učinile mogućim.

Pomoću barke, razume se, Bog je delovao u smislu spasavanja ostatka od uništenja njegovog životnog okruženja. U barci su se nalazili Noje, njegova porodica i predstavnici životinjskog carstva, potpuno bezbedni (1. Mojsijeva 7,7.16). Bog kontrolisao proces uništenja svoga stvaranja, kako ostatak ne bi ničim bio povređen (1. Mojsijeva 8,1.2).

Božji sudovi u Bibliji uvek su dvojaki. Bog je u Edemskom vrtu kaznio Adama i Evu trnjem, porođajnim bolovima i izgnanstvom (1. Mojsijeva 3,16-19.23.24). Ali ih je i zaštitio od štetnog dejstva okoline obukavši ih u životinjske kože (21. stih), a onda im obećao da će ih preko Mesije vratiti tamo gde su bili (15. stih). Sud je u vrtu bio dvojak, pozitivan i negativan. I Kain je, s jedne strane, bio proklet, ali je dobio i znak kako bi mu život bio sačuvan (1. Mojsijeva 4,1-16). Na sličan način, Bog je u izveštaju o potopu delovao i u pravcu spasavanja i u pravcu uništenja.

Rezultat — Kakav je bio rezultat Božjeg dela spasavanja onih koji su bili okupljeni u kovčegu? Ovde ponovo nalazimo jezik nove Zemlje i novog stvaranja. Bog je poslao “vetar” da smiri vodene mase i da izazove njihovo opadanje i povlačenje (1. Mojsijeva 8,1.2; upor. 1,2). Ubrzo se voda povukla i tlo je postalo suvo (1. Mojsijeva 8,13). Ovo je poseban jezik upotrebljen i da se opiše treći dan stvaranja (1. Mojsijeva 1,9.10). Bog je isušio zemlju i odvojio je od mora. Bog je ponovo uspostavio punu funkciju dana i noći, i godišnjih doba (1. Mojsijeva 8,22), što predstavlja podsećanje na četvrti dan stvaranja (1. Mojsijeva 1,14.15).

Bog je u 1. Mojsijevoj 9,1-3 ponovo progovorio jezikom iz 1. Mojsijeve 1,26-31, prilikom obnavljanja svog zaveta s Nojem i njegovim sinovima: “Rađajte se i množite se.” I ovom prilikom im je propisan program ishrane: “Što se god miče i živi, neka vam bude za jelo” (9,3). Odlike novog stvaranja su garancija da neće biti novog potopa (11. stih).

Kako je, dakle, Noje razumeo kraj? Razumeo je da je, zbog opadanja merila morala i ponašanja u njegovom vremenu kraj postao neophodnost. Bog je upotrebio potop da poništi ono što je fizički stvorio i krene iz početka s pravednim ostatkom, u novom delu stvaranja. Kraj, “posledak” u izveštaju o potopu bio je fizičko uništenje planete i njeno kasnije fizičko obnovljenje. U potopu se stari svet povukao pred novim. Posle potopa, ekosistem je ponovo počeo da funkcioniše. Obnovljen je i Božji zavet s ljudskim rodom. Za taj novostvoreni svet Noje je postao drugi Adam.

Nažalost, baš kao što je prvi Adam zatajio u odnosu na plod s drveta (1. Mojsijeva 3. glava), i novi Adam je zatajio u odnosu na plod vinove loze (1. Mojsijeva 9,20-27). Zahvaljujući Nojevim i Hamovim gresima ljudski rod je ponovo utonuo u stanje opadanja. Jedina Božja zapovest koju su Nojevi potomci ispoštovali bila je zapovest da se “rađaju i da se množe” (1. stih). Deseta glava 1. Mojsijeve potvrđuje da je Noje imao mnogo potomaka. Međutim, ti potomci su odlučili da se ne rasejavaju i ne napune Zemlju, kako im je Bog bio zapovedio (1. Mojsijeva 9,1).

Iako je u Nojevim danima došao kraj, taj kraj nije bio i konačan. Biće potrebno da dođe drugi kraj. U svakom slučaju, u izveštaju o potopu otkrili smo prvo seme biblijskog shvatanja toga kraja.

Avram i kraj

Opadanje — Iz teksta u 1. Mojsijevoj 11,4 jasno vidimo da su Nojevi potomci živeli u pobuni protiv Božje zapovesti da se raseju i napune Zemlju (9,1). Kulom koju su podigli, pokušali su da pronađu način da se uspešno suprotstave Božjoj zapovesti. Zbog njihovog tehnološkog napretka, njihova pobuna imala posebno preteći karakter (1. Mojsijeva 11,5.6).

Objava — Bog je odgovorio osujećivanjem njihovih planova. Pometnjom njihovog jezika nateraće ih da se raseju po celoj Zemlji (stihovi od 5-7).

Sud — Bog je zatim delovao u ulozi izvršnog sudije, pomeo im jezik i rasejao po celoj Zemlji (stihovi 8 i 9). Međutim, ovde je nešto nedostajalo. U svojim ranijim sudovima Bog je uvek postupao na dvojak način, i pozitivno i negativno. Izrekavši prokletstvo Adamu i Evi u vidu trnja, porođajnih bolova i izgnanstva, On ih je istovremeno blagoslovio odećom i obećanjem (1. Mojsijeva 3. glava). Iako je Kaina prokleo izgnanstvom, blagoslovio ga je zaštitom života (1. Mojsijeva 4,1-16). Proklevši čovečanstvo potopom, On ga je ujedno i blagoslovio Nojem i barkom. Međutim, gde je blagoslov u izveštaju o Vavilonu?

Blagoslov je skriven zbog naše zaokupljenosti hronologijom. Uglavnom znamo da je, prema hronologiji u drugom delu 11. glave, Avram živeo najmanje 400 do 600 godina posle vavilonske kule. Međutim, neposredni kontekst priče o Vavilonu u 1. Mojsijevoj nalazimo u 10. i 12. glavi. U 10. glavi nalazimo spisak naroda sveta prema njihovom poreklu u odnosu na Nojevo porodično stablo. Ti narodi su, u 11. glavi, udruženi u pobuni protiv Boga. Iako rasuti zbog pomešanih jezika, oni ostaju u stanju pobune protiv Boga. Prema tome, 11. glava se završava slikom sveta kome je potreban blagoslov.

U taj svet pod teretom prokletstva dolazi čovek po imenu Avram (kasnije Avraam). U tom kontekstu Bog se obraća Avramu: “Idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati. I učiniću od tebe veliki narod, i blagosloviću te, i ime tvoje proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov. Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji te usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji” (1. Mojsijeva 12,1-3).

Zapazimo podatak da je Bog Avramu dao tri obećanja. Dobiće zemlju, postaće veliki narod i postaće blagoslov. Bog će blagosloviti ne samo Avramove neposredne potomke nego i “sva plemena na zemlji”. U kontekstu, izraz “sva plemena” jasno upućuje na spisak naroda u 10. glavi 1. Mojsijeve i na one koji su pod prokletstvom i rasuti, iz izveštaja o vavilonskoj kuli.

U 1. Mojsijevoj 17,1-8 nalazimo tri blagoslova ponovljena i proširena. Obećanje o zemlji ponavlja se i usredsređuje na teritoriju nazvanu Hanan (8. stih). Obećanje o “narodu” je prošireno i obuhvata brojno potomstvo (stihovi 2, 4-6), brojno kao zvezde na nebu (1. Mojsijeva 15,5). Tom prilikom se Avramovo ime menja u Avraam (1. Mojsijeva 17,5). Obećanje o blagoslovu je bliže definisano kao zavetni odnos. Avram i njegovi potomci imaće poseban odnos s Bogom (stihovi 2, 7, 8). Jasno je dakle da Avram postaje sredstvo kojim Bog namerava da obnovi svoj odnos i zavet sa svim narodima na Zemlji. Avram je pozvan kao predstavnik celoga sveta!

Globalni karakter obećanja datih Avramu postaje još jasniji kada shvatimo da su tri obećanja data Avramu posebno smišljena da ponište štetu nastalu čovekovim padom u greh, iz 1. Mojsijeve, 3. glave. Adam i Eva bili su prokleti na tri načina, a odgovarajuća obećanja Avramu upućena su takođe na tri načina. Zemlja je bila prokleta zbog Adama — rađalo je trnje i obrađivanje je postalo težak posao (stihovi od 17-19). Božji plan je bio da preko Avrama i njegovih potomaka počne da obnavlja zemlju. Rađanje dece bilo je pod prokletstvom porođajnih bolova, ali je preko Avrama trebalo da postane blagoslov. Adam i Eva su bili isterani iz vrta i odvojeni od Boga (23. stih). Odnos je trebalo ponovo da se uspostavi preko Avrama. Sledeća šema ilustruje taj paralelizam.

Iako nije upotrebljena precizna jevrejska reč, Avram je bio “ostatak” iz izveštaja o vavilonskoj kuli, ostatak preko kojeg je Bog planirao novo stvaranje. Božji negativni sud ogledao se u rasejavanju naroda putem pometnje jezika. Njegov pozitivni sud sastojao se u pozivanju Avrama da svojim blagoslovom pruži ruke svim narodima (1. Mojsijeva 12,1-3).

Pomenuta tri obećanja Avramu ne samo što su poništila štetu nastalu padom u greh nego su i dala prikaz Božjeg plana iskupljenja sveta pod prokletstvom. Ta obećanja su pripremila teren za sve što je sledilo, sve do osvajanja Hanana. Na primer, naglasak 1. Mojsijeve nalazi se na obećanju o mnogim potomcima. Iako je putem bilo bilo čestih kočenja i zadržavanja, do kraja knjige stiče se utisak da je obećanje sigurno. U 2. i 3. Mojsijevoj pažnja se usmerava na obećanje o odnosu između Boga i čoveka. Bog je preko Mojsija načinio zavet s Izrailjem, a službe u svetinji ukazivale su na to kako narod može da održi svoj odnos s Njim. S druge strane, obećanje o zemlji našlo se u žiži pažnje u 4. Mojsijevoj, 5. Mojsijevoj i Knjizi Isusa Navina.

Prema tome, obećanja iz 1. Mojsijeve 12,1-3 postaju središnja tema teologije Petoknjižja (pet Mojsijevih knjiga).[2] S druge strane, plan je bio da ona “retroaktivno” neutrališu prokletstvo iz vremena vavilonske kule i pada u greh. S druge strane, ona su, u najsažetijem obliku, prikazala sve što Bog radi u preostalom delu Petoknjižja.

OBEĆANJA DATA AVRAMU SREDIŠNJA TEMA PETOKNJIŽJA

Kako je Avram posmatrao kraj? Osnovna slika njegove vizije jasno je data u 1. Mojsijevoj 12,1-3 i onome što sledi. On je delovaokao Božji predstavnik pred svetom koji se nalazio pod Božjim prokletstvom. Avramova slika kraja bila je koncentrisana na trostruko obećanje. A to trostruko obećanje bilo je Božji odgovor na pad u greh. Postojala je potreba za obnavljanjem i vraćanjem raja. Ako Avramovi potomci budu bili verni, hananska zemlja će postati obnovljeni Edemski vrt. Preko njih bi svet postepeno uspostavio raniji odnos s Bogom. Kraj bi bio vraćanje onoga što je bilo izgubljeno — celome svetu.

Često mislimo kako bi bilo lako verovati kada bismo s Bogom mogli da razgovaramo onako kako je razgovarao Avram. Ali Avramov život, u stvari, nije bio tako jednostavan. On je imao tri Božja obećanja, ali je to bilo otprilike sve što je imao. Bog mu je obećao zemlju. Ali kad mu je žena umrla posle 60 godina u toj zemlji, Avram nije imao dovoljno zemlje u posedu da bi je sahranio. Još uvek je bio stranac u stranoj zemlji — vlasništvu drugih ljudi. Da bi sahranio Saru, morao je da kupi komad zemlje po izuzetno visokoj ceni.

Bog je Avramu obećao i mnogo potomaka. Ali, očekivanje ispunjenja obećanja postalo je tako razočaravajuće da je to bilo gotovo smešno. Avram i njegovi potomci živeli su pod stalnom pretnjom rata i gladi (1. Mojsijeva 12, 14, 26, 34, 41). Nemoralu skloni susedi često su požudno gledali na žene patrijaraha (glave 12, 20, 26). Sve prve žene u knjizi (Sara, Reveka i Rahilja) bile su neplodne, pa im je, da bi mogle imati decu, bila potrebna čudesna Božja intervencija, ali i to tek posle mnogo čekanja i razočaranja. U vreme čekanja Avram je, na primer, isprobavao sve vrste zamena (Lot, Agara, Elijezer). Kasnije, ukravši od svog oca njihove kućne bogove, Rahilja je pokušala da sačuva svoje nasledstvo u Padan-Aramu, za slučaj da u Hananu ne bude sve išlo kako treba (1. Mojsijeva 31,30-35). Kada su se konačno narodila deca, ona su predstavljala opasnost jedna za druge (1. Mojsijeva 21,8-14; 27,41-45; 32,6-12; 37,12-36). Pa ipak, uprkos svim preprekama, pri kraju knjige je družina od 70 duša nagoveštavala da je ispunjenje na putu.

Da li su Avram i njegovi potomci bili blagoslov narodima, kako je to Bog obećao? Ni faraon (1. Mojsijeva 12. glava), ni Avimeleh (20. glava) nisu smatrali da je Avramovo prisustvo u njihovom području blagoslov! Njegovo posredovanje za Sodom bilo je bezuspešno (1. Mojsijeva 18. i 19. glava). Isak je imao beskrajne svađe sa svojim susedima (1. Mojsijeva 26,1-33). Jakov je morao da napusti grad zbog ponašanja svojih sinova (1. Mojsijeva 34. glava). Tek u izveštaju o Josifu konačno možemo da vidimo neko svetlucanje tog obećanja.

U pričama koje pričamo svojoj deci mi živote patrijaraha često obavijamo velom romantike. Međutim, patrijarsi su u stvari živeli životom velike duhovne nesigurnosti. Avram je, za vreme svog života, raspolagao s neprijatno malo dokaza da će obećanja koja mu je Bog dao biti ispunjena. Život Avrama, Isaka i Jakova bio je život pun velikih razočaranja, budući da su čeznuli za ispunjenjima obećanja, koja kao da nikada nisu došla. Možda duhovni život u sekularnom svetu i nije nešto tako ružno! Ako su patrijarsi uspevali da sačuvaju svoju veru u Boga uprkos Njegovom prividnom propuštanju da ispuni svoja obećanja, sigurno je da se i mi, kojima je poznato Njegovo ispunjenje obećanja u Hristu, možemo isto tako držati!

Rezultat — Novo stvaranje će za Avrama doći u vidu ispunjenja Božjih obećanja. Ostvariće se obnavljanje plodnosti zemlje, reprodukcija i blizak odnos s Bogom. Obećanja će se ispuniti sa izlaskom iz Egipta. Prema tome, ne bi trebalo da bude nikakvo iznenađenje što je Izlazak opisan jezikom stvaranja: “I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi more vetrom istočnim, koji jako duvaše celu noć, i osuši more [pretvori ga u suhu zemlju], i voda se rastupi. I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suhim” (2. Mojsijeva 14,21.22).

Jevrejska reč za “vetar” ista je kao reč za “Duh” (1. Mojsijeva 1,2). Rezultat delovanja vetra je suva zemlja (upor. stihove 9 i 19). Sve kurzivom štampane reči u prethodnom pasusu podsećaju na stvaranje. Jezik Izlaska je jezik stvaranja. Razlika je samo u tome što, 1. Mojsijeva govori o stvaranju sveta, dok 2. Mojsijeva ili Knjiga izlaska opisuje stvaranje jednog naroda. Bog u 2. Mojsijevoj 4,22.23 o Izrailju govori kao o svom prvencu. Ko je zapravo bio Božji prvenac? Adam. Izrailj se ovde opisuje jezikom stvaranja. Po ugledu na Noja, Izrailj je postao drugi Adam. Izrailju je obećano carstvo (područje vlasti), na isti način kako je to obećano i Adamu (5. Mojsijeva 11,22-25; upor. 1. Mojsijeva 1,26-28). Izrailj je u pustinji bio kušan hranom (2. Mojsijeva 16. glava; 5. Mojsijeva 8,1-13) i zmijama (4. Mojsijeva 21,4-9), na isti način kao što su bili kušani i Adam i Eva. Izveštaj o Izlasku izložen je kao novo stvaranje, koje će poništiti prokletstvo izrečeno zbog Adamovog greha. Sve što je Bog nameravao da učini preko Adama, sada je trebalo da se ostvari preko Izrailja.

Tokom našeg istraživanja Avramovog pogleda na kraj izranja veoma važna opaska. Ispunjenje obećanja datog Avramu nije se očitovalo u fizičkom uništenju i obnovljenju planete, kao što je to bio slučaj u povesti o potopu. Umesto toga, govor Božjih veličanstvenih i silnih dela u stvaranju i potopu sada se koristi za opis stvaranja jednog naroda. Jezik biblijske eshatologije nije ograničen na pojmove uništenja i ponovnog stvaranja fizičkog sveta, nego može da se primeni i na duhovno opadanje i obnavljanje jednog naroda. Događaji koji su se u Nojevo vreme ispunili u okviru neposredne istorije, u vreme Izlaska ispunjeni su duhovnim i simboličkim značenjem. Prema tome, ideja kraja se u Bibliji često proširuje da bi obuhvatila Božja silna dela duhovne obnove u sasvim određenim događajima kao što su Izlazak, a kasnije i krst (upor. 2. Mojsijeva 12,41).

Mojsije i kraj

Prethodno izloženi četvorodelni obrazac opadanja, objave, suda i rezultata karakterističan je za dovršenje eshatologije, u kojima je zaključen pun ciklus ispunjenja. Međutim, Mojsijeva slika posletka ne nalazi svoje konačno ispunjenje u Bibliji i zato će ovaj odsek biti drugačije strukturisan.

Kraj kao izbor — Kako se Izrailj približavao zemlji obećanja, Bog je upotrebio Mojsija da pojasni kako će doći do novog stvaranja koje je On obećao Avramu. Međutim, kraj prema 5. Mojsijevoj je drugačija vrsta kraja. Kraj prema Mojsiju je pre proces nego događaj. On nastaje postepeno i ne sručuje se na svet kao nekada početak potopa: “Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega držeći i tvoreći sve zapovesti Njegove, koje ti ja danas zapovedam, uzvisiće te Gospod Bog tvoj više svih naroda na zemlji. I doći će na te svi ovi blagoslovi … ako uzaslušaš” (5. Mojsijeva 28,1.2).

“Svi ovi blagoslovi”, podrobno navedeni u stihovima 3-14 mogu se sažeti u savremeni izraz “poboljšana produktivnost”. Bog će blagosloviti njihov porod, useve, stoku i trgovinu. Ukoliko budu poslušni Bogu, njihova zemlja bivaće sve rodnija i rodnija, a i oni sve bogatiji. Oni će postati glava, a ne rep, ili — supersila. Biće im podaren mir sa svim njihovim neprijateljima. Obećanja data Avramu biće ispunjena u obilnoj meri, ako budu sarađivali s Bogom.

Mojsijeva slika kraja bila je slika postepenog ili “evolutivnog” napretka. Kraj nije trebalo da dođe iznenada, “s povikom i glasom trubnim”, već malo-pomalo. Bog će postepeno obnavljati Hanan, sve dok ne postane kao “vrt Gospodnji”. Svojim blagoslovima Bog bi postepeno poništavao prokletstvo. Kraj bi, tako, došao u okviru istorije. Korov i bolesti bili bi postepeno savladani. Raj bi mogao biti ponovo na Zemlji zahvaljujući njihovom odnosu s Bogom.

Međutim, postojala je jedna tamnija strana ove “progresivne” slike kraja. Svojom neposlušnošću, Izrailj bi mogao da ubrza proces opadanja, kao što je to bilo i s narodima pre potopa i u vreme gradnje vavilonske kule. “Ako ne uzaslušaš glasa Gospoda Boga svojega da držiš i tvoriš sve zapovesti Njegove i uredbe Njegove, koje ti ja danas zapovedam, doći će na tebe sve ove kletve i stignuće te“ (15. stih).

Zastrašujući spisak prokletstava proteže se od 16. do 68. stiha. Prokletstva iz 28. glave 5. Mojsijeve su suprotnost ili naličje eshatologije, sudnji dan koji nastaje “progresivno”. Ako Izrailj ne bude bio poslušan, zemlja neće donositi rod, deca će biti bolešljiva, dok će narod pasti u siromaštvo i biti mučen od svojih neprijatelja sa svih strana. Ako nastave sa svojom neposlušnošću, krajnje prokletstvo iz zaveta biće rasejavanje među narode i izgnanstvo.

Peta knjiga Mojsijeva prikazuje nacionalnu sliku kraja. Bog se narodu obraća kao celini. Tu nema ideje o ostatku. Izrailju su ponuđene dve mogućnosti (5. Mojsijeva 30,15-19). Jedna od njih bilo je postepeno obnavljanje Edema, a druga postepeno opadanje, izgnanstvo i uništenje. Šta će on prihvatiti? Ako bude slušao, narod će napredovati, a ako bude bio neposlušan, biće uništen.

BOŽJI PLAN U 28. GLAVI 5. MOJSIJEVE

Vrhunac istorije Izrailja — Da li je Izrailj ikada bio dovoljno dugo poslušan da bi doživeo početke obnovljenja raja? Činjenice kažu da narod nikada nije bio u potpunosti ujedinjen, izuzev u periodu od 60 do 70 godina pod vladavinom Davida i Solomuna. Ipak, narod je u tom periodu počinjao da žanje Božje blagoslove. Iako su osvojili ogromnu teritoriju izvan hananskih granica u užem smislu (2. Samuilova 5,17-25; 8,12; 10,15-19), oni su uživali sve stabilniji mir sa svojim neprijateljima (2. Samuilov 7,9-11). Postali su priznati kao supersila, sila s kojom se moralo računati (1. Dnevnika 14,17). Neznabožački vladari su priznali nadmoć Izrailja u mudrosti, bogatstvu i sreći (2. Dnevnika 9,5-8). Božji blagoslovi su dostigli tačku kada je Solomun mogao da objavi: “Blagosloven da je Gospod koji je smirio narod svoj Izrailja, kao što je govorio; nije izostala nijedna reč od svih dobrih reči Njegovih, koje je govorio preko Mojsija sluge svojega” (1. Carevima 8,56).

Izgledalo je kao da je Izrailj na putu ka obnovljenom Edemu. Obećanja iz 5. Mojsijeve bila su na putu ispunjenja. Međutim, obećanje je i dalje imalo uslovni karakter (1. Carevima 9,3-9; 8,33-36). Osim toga, s uvođenjem monarhije iskrsla je i nova opasnost. Car je sada, u velikoj meri, stajao pred Bogom umesto Izrailja. Kad je car bio veran, Izrailj bi napredovao, ali bi neverni car pokrenuo spiralu nadole, ka uništenju.

Nizbrdica — Ako ste pročitali taj deo Biblije, znaćete šta se dogodilo. Izrailj je pod Solomunom počeo da se odvraća od Boga. Narod je krenuo dugom nizbrdicom, putem na kojem su obećanja nekada data Avramu i Mojsiju postala samo san koji sve više iščezava. Umesto toga, prokletstva su u vidu siromaštva, slabosti, pljačkanja, rasejavanja i izgnanstva postajala sve prisutnija stvarnost. Sve je manja bila verovatnoća da će Edem biti obnovljen njihovom poslušnošću. Raj bi mogao još jednom postati stvarnost jedino kad bi Bog povukao odlučan, radikalan potez. U takvom slučaju, proroci u svojim knjigama kraj više ne bi prikazivali u smislu progresije, nego u smislu iznenadne transformacije stvarnosti. Sâm Bog bi se umešao u istoriju i to bi sve promenilo.

Velika tragedija je nastala kad je Izrailj zatajio u ispunjenju zaveta iz 5. Mojsijeve. Ipak, Bog nije ostao nemoćan. Proroci Staroga zaveta, od Isaije do Malahije, predvideli su kraj u kojem će Bog ponovo delovati moćno, na načine koji su nam poznati iz izveštaja o stvaranju, potopu i izlasku iz Egipta.

[1] Sirah je knjiga koja se pod tim imenom može naći u Biblija koje sadrže apokrife.

[2] Ovu tvrdnju je na zadivljujuće uverljiv način izneo Dejvid (J. A.) Klajns u knjizi “Tema petoknjižja”, u posebnom prilogu pod naslovom “Journal for the Study of the Old Testament” (Sheffield: University of Sheffield Press, 1978), knjiga 10.

< 2. Poglavlje Sadržaj 4. Poglavlje >