< 13. Poglavlje

Sadržaj

ZAKLJUČAK

Napomene

Kakav je naš današnji stav u odnosu na prikaz svršetka vremena koji nalazimo u knjizi Otkrivenja? Skorašnji događaji su se, sve više i više, razvijali u pravcu  predskazanom u završnoj knjizi Svetoga pisma. Da li to znači da ispunjenje mora biti već tu, na pragu, budući da je komunizam po svoj prilici uklonjen? Jesmo li prešli tu tanku liniju koja, za jednu ili dve godine, vodi u neopoziv i brzi svršetak svega što postoji?

Možda, ali ja u to nisam siguran. Na putu potpunog i konačnog ispunjenja novozavetnog scenarija svršetka istorije još uvek stoji više krupnih prepreka. Glavna i najočiglednija prepreka globalnom, političkom i duhovnom jedinstvu je široko prisutan militantni islam, vera koja se strasno suprotstavlja kako sekularnom materijalizmu Zapada, tako i bilo kakvom obliku verskog ekumenizma. Vrlo je teško zamisliti uključivanje islama u događaje iz 17. glave Otkrivenja, osim ako u njemu ne dođe do neke radikalne promene ili ako na neki način ne bude onemogućen. Islam je verski pandan neprijateljskom stavu komunizma i prema sekularnom Zapadu i prema popularnim religijama. Šta bi trebalo da se dogodi u muslimanskim državama sveta pa da se u njima javi vrsta otvorenosti prema jevanđelju, i pravom i lažnom, koju sada neočekivano pokazuju komunističke zemlje? Vreme će pokazati.

Druga krupna prepreka eshatološkom jedinstvu prorečena u 17. glavi Otkrivenja je uporni sekularizam zapadnih demokratija. Problemom sekularnog izazova veri opširno se bavim u svojoj ranijoj knjizi “Sadašnja istina u stvarnom svetu” [Present Truth in the Real World]. Bez obzira što su, pravno gledano, sekularne demokratije tolerantne prema religiji, prisutno je izrazito socijalno neodobravanje većine oblika verskog izražavanja na javnom mestu. Sekularni mediji dominiraju u svim rspravama o državnim i međunarodnim ciljevima. Iako u ovom trenutku nema pravnih prepreka za blagi oblik državnog nedeljnog zakona, malo je verovatno da bi američki narod tolerisao pro-religijsko zakonodavstvo bez zamašnih promena u sadašnjoj sekularnoj klimi.

Treća prepreka  verskom i političkom ujedinjenju na globalnom nivou je informatička orijentacija kompjuterskog doba. Bez obzira što je hladni rat prošlost i što u pregovorima među najznačajnijim državama sveta postoje nova pravila pristojnosti, naše informatičko doba podstiče kreativnost, različitosti, individualizam i stavljanje u prednji plan etničkih i socijalnih razlika. Libanci, Bosanci i Somalijci ovog sveta u vrlo izraženom smislu se razlikuju od onoga što stoji u vizijama “novog svetskog poretka”. Evropska ekonomska zajednica se ubrzano udaljava od ideje potpunog evropskog ujedinjenja. Severnoameričko udruženje za slobodnu trgovinu (NAFTA) izloženo je sve jačim pritiscima u tri zemlje-članice. Drugim rečima, trend je u ovom trenutku udaljavanje, a ne približavanje svetskom jedinstvu.

Poslednja krupna prepreka ispunjenju scenarija iz 17. glave Otkrivenja je nesposobnost crkve da izvrši osmišljen i značajan uticaj na savremeno društvo. Posebno u sekularnim zapadnim zemljama pitanja, karakteristična za hrišćane, gotovo su potpuno strana svakodnevnom iskustvu prosečne osobe na ulici.[1] Ta okolnost je tako izražena da mnogi ozbiljni, posvećeni adventisti i na “levom” i na “desnom” krilu crkve tragaju za radikalnim novim pravcima adventističke vere, u nadi da će pronaći način da zadobiju pažnju društva.

Kako treba sve ovo da shvatimo i šta da preduzmemo? S jedne strane, slika sveta se nikada, kao što je to slučaj danas, nije toliko približila navodima iz Otkrivenja. S druge strane, zaključujemo da na putu njihovog neposrednog ispunjenja stoje krupne prepreke. Imaju li hrišćani sposobnost/snagu da održe zdrav osećaj očekivanja neminovnog kraja, ne upadajući u klopke određivanja “dana i časa” Hristovog dolaska, projektovanja krivice i vrlo opasnog kultizma, kao što se to dešavalo u Minsteru, Džonstaunu i Vakou? S druge strane, mogu li hrišćani biti u potpunosti svesni brojnih prepreka koje stoje na putu neposrednog ispunjenja proročanstava o posletku vremena, a da ne padnu u zamku ravnodušnosti i opadajućeg predanja Bogu? Smatram da nam ovo kratko istraživanje biblijskih poruka o svršetku vremena može pomoći da o svršetku mislimo ne gubeći prisebnost, u bilo kom smislu. Poruka ove knjige može se sažeti u šest tačaka praktičnog, uobičajenog reagovanja na tvrdnje o svršetku vremena, tvrdnje koje, kako se približava 2.000. godina, postaju sve žešće i bučnije.

1. Ne “skači” na lažne alarme. Još od vremena kada je Pavle pisao Solunjanima, Crkvu su lažni alarmi uznemiravali i razočaravali. Vreme u kojem mi danas živimo nije izuzetak. Ne osporavam iskrenost ili predanost onih koji istražuju vremenske komponente eshatoloških događaja. I ja delim njihovo mišljenje i zabrinutost zbog nespremnosti Božjeg naroda za veoma značajne događaje koji predstoje. Takođe brinem zbog onih koji sebe nazivaju hrišćanima, ili čak adventistima, a žive kao da Hristos možda nikada neće doći. Međutim, brinu me i dva ozbiljna problema u vezi s većinom pokušaja izračunavanja blizine kraja.

Prvo, pokušaji izračunavanja kraja, bez obzira koliko bili dobronamerni i iskreni, stoje nasuprot uputstvima Svetoga pisma. Čuveni biblijski tekstovi o vremenu posletka nikada se ne usredsređuju na određivanje kraja, kada bi šta trebalo da se dogodi, nego na dimenziju neprekidne spremnosti (Matej 24,42; Dela 1,7; 1. Solunjanima 5,1-6). Oni koji budu pokazali da su spremni za posledak neće biti poznati po svojim proračunima, nego po svojoj strpljivoj istrajnosti (Matej 24,13; Marko 13,13; Otkrivenje 14,12) i po svojoj vernosti u svakodnevnom “hodanju” s Bogom (Matej 24,42 — 25,46; Luka 12,35-40; 18,1-8; 21,34-36; Otkrivenje 3,18; 7,14; 12,11; 14,13; 16,15; 19,7.8). Kreativni ljudi su uvek uspevali da pronađu načine kombinovanja ovog ili onog teksta i njegovog ugrađivanja u dokaz sopstvene teorije. Ipak, predlažem vam da se uverite da niko ko iskrena srca čita Novi zavet (vidi 2. poglavlje knjige) neće naći ništa što bi ga pokrenulo da putem proračuna traži “dan i čas” kraja vremena. Veoma je naporno pretvarati Bibliju u knjigu koja pomaže da se utvrdi Isusovog dolaska. Najavljivati kraj istorije sveta na osnovu ratova, glasova o ratovima, zemljotresa, gladi, side i matematičkih proračuna znači zapravo odvraćati ljude od središnje poruke Novog zaveta o svršetku vremena.

Drugo, objavljivanje apsolutne blizine kraja vodi stvaranju efekta suprotnog od onog koji je bio nameravan. Oni koji neprestano izvikuju: “Kraj je na pragu” ili “Proročanstvo samo što se nije ispunilo” moraće da preuzmu veliki deo odgovornosti za to što će mnogi, na kraju, gotovo potpuno prestati da pokazuju interesovanje. Kada prođu datumi i kada se promene sadašnja zbivanja, ljudi će davati cinične primedbe o onima koji razmišljaju o svršetku vremena. Oni koji ostaju u crkvi sve više i više se protive propovedima o kraju vremena. Još gore od toga, mnogi potpuno napuštaju crkvu, zaključujući da je proučavanje Biblije aktivnost za ekscentrike i šarlatane.

Prava je ironija što mnogi koji pokušavaju da prodrmaju zaspalu Crkvu postupaju baš na način koji je pre svega i izazvao stanje učmalosti. Ne bih se čudio da zbog jubilarne 1994. godine u mnogim duhovničarskim [pentekostalnim] i adventističkim crkvama dođe do sličnog opadanja oduševljenja među onima koji taj jubilej ozbiljno shvataju. (Rekavši ovo, ne isključujem mogućnost da Isus dođe 1994. godine, ili da baš u toj godini mogu da se zbudu značajni događaji vezani za Njegov dolazak. Neizbežno je da neko jednoga dana čak i navede tačan datum, makar i iz pogrešnih pobuda. Međutim, smatram da se meni znane kalkulacije vezane za jubilarnu 1994. godinu ne temelje na zdravom pristupu Bibliji.)

Bilo bi mudro ako bismo sasvim ozblijno shvatili reči iz pera Elen Vajt, napisane pre 100 godina: “’Vremena i čase’ Bog je ostavio u svojoj vlasti. Zašto nam, u stvari, Bog nije dao da to znamo? — Zato što s tim znanjem, da nam ga je dao, ne bismo pravilno postupili. Na osnovu takvog znanja u našem narodu bi nastalo stanje koje bi u velikoj meri unazadilo Božji posao pripremanja jednog naroda da opstane na onaj veliki dan koji će doći. Mi ne treba da se hranimo uzbuđenjem oko određivanja vremena. Ne treba da budemo zaokupljeni spekulacijama u vezi s ’danom i časom’ koje Bog nije otkrio. Isus je svojim učenicima rekao da ’straže’, ali ne u neko određeno vreme. Njegovi sledbenici treba da se postave u položaj onih koji očekuju naredbe svog Zapovednika; treba da straže, da čekaju, da se mole i da rade, idući u susret vremenu Gospodnjeg dolaska. Ipak, niko neće moći da tačno predskaže kada će to vreme nastupiti, pošto ’o danu tome i času niko ne zna’. Nećeš moći da kažeš da li će On doći za jednu, dve ili pet godina, ali ne treba ni da prestaneš da misliš na Njegov dolazak, polazeći od toga da se možda neće dogoditi ni za deset ili dvadeset godina” (SM-I, p. 189; upor. p. 188).

Ako su te reči tačne, hrišćani nikada u ovom životu neće, s apsolutnom sigurnošću, moći da ukažu na neko određeno vreme za Hristov ponovni dolazak. Spremnost za kraj istorije sveta mora uvek da se temelji na nečem drugom, a ne na neposrednoj blizini kraja.

2. Ne budi suviše određen i ne iznosi više pojedinosti o kraju vremena nego što to čini Biblija. Prirodna je uloga ljudske radoznalosti da pokušava da unapred razrađuje svaku pojedinost budućnosti, kad god je to moguće. Pronalaženje knjige koja tvrdi da pouzdano govori o budućnosti, opravdano “budi iskru” naše radoznalosti. To nas neće odvesti na stranputicu, sve dok ostajemo u granicama onoga što kaže Biblija. Međutim, studiozni pokušaji izračunavanja kraja vremena upozoravaju nas da prenaglašavanje i zloupotreba onoga što Biblija kaže može biti isto tako opasno kao kad Bibliju u celosti ignorišemo.

Biblija nije pisana ’90-ih godina (2. poglavlje knjige). To je knjiga kojom je Bog pristupao ljudima tamo gde su se oni nalazili. Biblija se našim sadašnjim iskustvom i životom ne bavi onako neposredno kako bismo želeli. Zato je najbezbednije ako njenu izvornu svrhu knjige prihvatimo ozbiljno, kako smo se i trudili u ovoj knjizi. Jedini način da o svršetku vremena razmišljamo, ne gubeći glavu, jeste mnogo čitati Bibliju uopšte, posebno obraćajući pažnju na jasne tekstove, bez obzira koliko takav pristup izgledao neprivlačan. Metodi i pristupi proučavanju Biblije koje pre svega pokreću aktuelni događaji ili lične disfunkcije ne uzdižu Pismo, čak i ako se Biblija pritom neprestano citira.

3. Optuživanje i izvrgavanje sramu ne donose korisne rezultate. Mnogi su ubeđeni da je neophodno slikovito i često prikazivati grehe Crkve i sveta, koji bi mogli biti razlog             odlaganja Gospodnjeg dolaska. Oni kao da veruju da će, ako grme protiv greha Crkve, uspeti da posrame mnoge i tako ih probude da ozbiljnije shvate svoje hrišćanske dužnosti. Ovom knjigom će biti razočarani adventisti koji igraju ovu igru optuživanja i izvrgavanja sramu.

Biblija nas uči da događaje na svršetku vremena Bog drži u svojoj vlasti (2. Solunjanima 2,11; Otkrivenje 17,17). On je potpuno merodavan da reformiše ili ukori Crkvu kad je to potrebno (Otkrivenje 3,19). Vidljivo razdvajanje vernih i nevernih događa se tek na kraju, prilikom Drugog dolaska (Matej 13,37-43; upor. stihove 47-50; 25,31-33). Ne bi trebalo očekivati da pre svršetka vremena dostignemo nivo apsolutno čistog, vidljivog tela vernika na ovoj Zemlji. Do Drugog Hristovog dolaska vernici možda mogu donekle da razluče ko je dobar a ko nije,, ali je jedino Bog nadležan i jedini može da sudi. Do tada će uvek biti slučajeva kda će vernici morati da sud prepuste Bogu.

Psihološke i duhovne negativnosti igre optuživanja i izvrgavanja sramu zaslužuju da se o njima napiše cela knjiga. Iako je u ovom vremenu jedna takva knjiga preko potrebna, takav zadatak bih morao da prepustim nekome ko je za to kvalifikovaniji.[2] Teologija optuživanja i izvrgavanja sramu pospešuje negiranje realnosti greha u životu propovednika, i to tako snažno da će ista osoba koja poziva na savršenstvo i osuđuje greh u crkvi često imati prikrivene probleme na rzličitim planovima, kao što su zlostavljanje bračnog druga, žestoki izlivi besa, “bele laži” i pornografija. Propovedanje protiv tuđih greha može da ublaži osećanje sopstvenih propusta.

Mnogo je tvrdnji u takozvanoj perfekcionističkoj literaturi desnog krila s kojima se slažem. Kada je reč o toj literaturi, plaši me saznanje da autori, po svoj prilici, retko imaju osećaj lične ranjivosti kad je reč o sili greha. Osobina je grešnog čoveka uopšte da grehe drugih vidi jasnije od sopstvenih. Samo radikalno obraćenje može pomoći ljudima da shvate stvarne dubine sopstvene izopačenosti. Obraćeni ljudi praštaju, zato što znaju koliko je njima samima oprošteno. Obraćeni ljudi vole, zato što znaju koliko je ljubavi njima poklonjeno. S druge strane, neobraćeni, izgubljeni ljudi ne žele da se kaju, ne praštaju i imaju nekorektan stav prema drugim grešnicima (Matej 24,48-50). Mislim čak da su adventisti načinili vegetarijanski ekvivalent doktrine o večno gorućem paklu! Pošlo nam je za rukom da stvorimo svu tu masu krivice — a bez ikakvih dokaza!

Postoji nešto možda još značajnije što valja istaći, a to je da teologija optuživanja i izvrgavanja sramu ne daje korisne rezultate. Oni koji se neprestano bave  sopstvenim propustima, imaju tendenciju da budu samo gori, a ne bolji, dok je drugima koji se koncentrišu na tuđe grehe lako da žive u udobnom negiranju sopstvenih propusta. Mnogi su mi priznali kako ih je atmosfera perfekcionizma u okviru teologije optuživanja i izvrgavanja sramu dovela gotovo do duhovne propasti. Znali su, intimno, da nešto vrlo ozbiljno škripi, ali su ih sramota i lažna krivica omeli u pokušajima da deluju u skladu s podsticajima [promptings] Duha. Ironija je što propovedanje o savršenstvu može da donese rezultate suprotne od nameravanih.

“Što bliže prilaziš Isusu, to ćeš u svojim očima postajati sve nesavršeniji, pošto će tvoji vidici postati jasniji, pa ćeš svoju nesavršenost sagledati kao oštru suprotnost Njegovoj savršenoj prirodi. To je dokaz da su sotonine obmane izgubile silu; da te sada pokreće oživljavajući uticaj Duha.

U srcu koje ne uviđa sopstvenu grešnost ne može prebivati duboko usađena ljubav prema Isusu. Duša koja je preobražena Hristovim milosrđem, diviće se Njegovom božanskom karakteru. Međutim, ako ne vidimo svoju moralnu izopačenost, biće to nepogrešiv dokaz da nismo sagledali Hristovu lepotu i savršenstvo” (SC, pp. 64, 65).

Što bliže prilaziš Isusu, to jasnije vidiš nedostatke sopstvenog karaktera i manje si sklon da kao krivce za odlaganje Njegovog dolaska navodiš tuđe propuste i nedostatke. S druge strane, ovo mi govori da je duh kritike i iznalaženja tuđih nedostataka jedan od najsigurnijih znakova duhovnog nazadovanja. Srećom, postoji bolji put za pozivanje na spremnost [to promote readiness] za svršetak vremena.

4. Silno zavoleti Isusa. Odgovor na problem otupelosti [lackluster] i nezainteresovanosti hrišćana nije — glasno govoriti o neposrednoj blizini kraja, niti se specijalizovati za otkrivanje greha i propusta adventista. Novi zavet daje potpuno drugačiji pristup izgrađivanju i održavanju atmosfere željnog iščekivanja Isusovog ponovnog dolaska. Novozavetni pisci su bili uvereni  da je, s dolaskom Mesije, svima koji veruju u Isusa dat i ukus neba. To nije naučna fantastika. Oni koji su u Hristu stiču stvaran utisak “kapare” na nebesko nasledstvo, dok još žive na ovom svetu (Efescima 1,13.14).

Oni koji danas verom osećaju ukus nebeskog iskustva, nikada neće izgubiti osećaj iščekivanja Isusovog ponovnog dolaska. Ako svakoga dana “okusiš” Njega i sile budućeg doba, želja da još više dobiješ od Njega biće stalna, bez obzira koliko će vremena proteći do Drugog dolaska. Međutim, ako je tvoja čežnja za Njegovim ponovnim dolaskom uslovljena određenim datumom, čežnja će i trajati samo do tog vremena. Kada datum prođe, s njim obično prolazi i čežnja. Novozavetno nadanje, Drugom dolasku ne temelji se na vremenskom uređivanju posletka, nego na uverenju da večni život s Hristom postaje stvarnost već danas, zahvaljujući veri. Oni koji su okusili radosti neba u Hristu, neprekidno će očekivati još veće radosti prilikom Njegovog ponovnog dolaska.

Moj prijatelj Samuel Bakioki o našem iščekivanju posletka rado govori kao o “vremenu zaljubljenih”. Kada su dve osobe koje se stvarno vole razdvojene, odlaganje iščekivanog ponovnog susreta ne prigušuje njihovu čežnju, već se čežnja da vide jedno drugo još više rasplamsava. (Vidi: Samuele Bacchiocchi: Advent Hope for Human Hopelessness [Berrien Springs, Mich.: Biblical Perspectives, 1986], pp. 105-107.) Ključ održavanja snage gorljivog iščekivanja Hristovog ponovnog dolaska jeste zavoleti Hrista bez odlaganja. Oni koji Hrista u ovom trenutku poznaju kao bliskog prijatelja nikada se neće zadovoljavati samo odnosom u okviru vere i ne mogu a da čeznu da ga upoznaju licem k licu. Ili, izrazimo to novozavetnim rečnikom, ako ste “okusili” “kaparu”, “predujam” za svoje nebesko nasledstvo, nećete nikada prestati da iščekujete dan kada će vam celo nasledstvo biti stavljeno na raspolaganje! I to će biti neuporedivo više od svega dobrog i vrednog što ste do sada iskusili i doživeli.

“Na kratkoći vremena se insistira kao na podsticaju da bismo težili pravdi i sklopili prijateljstvo s Hristom. Ali ta pobuda nije najbolja, jer nagoveštava sebičnost. Treba li da nam se pred očima drže stahote Božjeg velikog dana kako bismo strahom bili prisiljeni da radimo ono što treba? Ne bi trebalo tako da bude. Isus je privlačan” (EGV, RH, 2.avgust 1881).

Zašto ljudi postavljaju datume, gube gorljivost iščekivanja ili igraju igru optuživanja i izvrgavanja sramu? Zašto? Zato što nemaju onakav odnos s Hristom o kakvom govori Novi zavet. Ako osećaš neprestanu potrebu za uzbuđenjem postavljanja datuma i za spekulacijama u vezi s aktuelnim zbivanjima, ja bih te, umesto na to, uputio na Isusa koji može da ispuni prazninu bez sporednih efekata! Ako gresi i smeće koje te okružuje stalno privlače tvoje oči, pozivam te da svoje pogled podigneš, odvratiš od smeća i usmeriš ga na Isusa, čija je “ljupkost” dovoljno privlačna da zadrži tvoju pažnju za ceo ljudski vek! Osećaš li se pritisnut brigama ovog života ili si izgubio “ukus” Hristovog ponovnog dolaska, pozivam te da opet obnoviš svoj odnos s Njim. Ako smatraš da je posledak vremena samo za ekscentrike i šarlatane, pozivam te da ponovo — misliš. Gotovo četvrtina Novog zaveta se, na ovaj ili onaj način, bavi vremenom posletka. Ne može se nazvati vernošću Bibliji to što ignorišemo njeno učenje o kraju vremena ili živimo tako kao da taj posledak uopšte nije važan. Ne dozvoli da te postavljači datuma i optuživači spreče da dođeš do svog nasledstva.

5. Potreban nam je razborit, zdrav pristup savremenim zbivanjima. Kad se dogodi nešto spektakularno kao [u Americi] zemljotres u San Francisku 1989. godine, teško je ne obratiti pažnju na one koji predskazuju propast, postavljaju datume i optužuju za grehe. Prirodne katastrofe imaju tako snažno dejstvo da je gotovo instinktivna reakcija ljudskih bića da im pripišu kosmički značaj. Kako bi, zapravo, Isus želeo da se postavimo prema spektakularnim aktuelnim događajima?

Nekoliko dana posle zemljotresa u San Francisku, 1989. godine, telefonom me je pozvao jedan adventistički pastor. Napomenuo je kako se smatra dužnim da svome verništvu propoveda o dubljem značenju zemljotresa, ali je ujedno želeo i da ostane veran biblijskim tekstovima. Želeo je da mu kažem šta bih ja rekao, kada bih propovedao o zemljotresu u San Francisku.

Izneo sam mu sadržaj materijala iz 7. poglavlja ove knjige. Napomenuo sam da gladi, pomori, zemljotresi, ratovi i glasovi o ratovima u 24. glavi Mateja nisu navedeni kao znaci posletka. Naprotiv, oni su “znaci vremena”, događaji koji će se zbivati tokom međuperioda, od Isusove zemaljske službe do posletka vremena. Isus nije želeo da oni koji posmatraju takve događaje počnu da izračunavaju njihov značaj za utvrđivanje vremena posletka. Ne, od onih koji vide ratove, zemljotrese i glad, tražio je da — straže.

Savremeni događaji ne treba da pokreću na optužbe ili spekulacije, nego da služe kao podsetnici na Isusove reči. Kada naiđu događaji koji Zemlju potresaju iz temelja, za nas je to ohrabrenje, podsticaj da se setimo onoga što je Isus rekao u 24. i 25. glavi Jevanđelja po Mateju. Ratovi, gladi i zemljotresi treba da nam služe kao podsetnik za obnavljanje našeg odnosa s Isusom, kako bismo s drugim ljudima postupali na način kako je On postupio s nama. Kada se neko usredsredi na određivanje datuma posletka, to je znak da gubi iz vida samu svrhu biblijskih proročanstava.

S druge strane, nemojmo upasti u klopku zlog sluge koji je rekao: “Neće moj Gospodar još zadugo doći.” Neprekidno odigravanje spektakularnih događaja i izjalovljavanje mnogih suludih predskazivanja mogli bi nas navesti da se pitamo da li će posledak ikada doći. Tako bismo mogli postati zaokupljeni ovim životom, zanemarujući pripremu za budućnost.

Podsetio bih vas na predivnu ravnotežu u rečima citiranim u ranijem delu ovog poglavlja: “Nećeš moći da kažeš da li će On doći za jednu, dve ili pet godina, ali ne treba ni da prestaneš da misliš na Njegov dolazak, polazeći od toga da se možda neće dogoditi ni za deset ili dvadeset godina.”

Tačno je da mi ne znamo kada će Isus doći. Ipak, ne smemo učiniti grešku i misliti kako — sledstveno tome — posledak mora biti da je veoma daleko. Kad sam predskazao da bi se pokret mogao Solidarnost uzeti kao nagoveštaj sloma komunizma, nisam ni sanjao da bi Berlinski zid mogao biti srušen za mog života, a pogotovo ne za života moga oca. Svet komunizma iz 1989. godine, sa svojim duboko ukorenjenim ateizmom je, s ljudske tačke gledišta, izgledao neoboriv. Ipak, već posle šest meseci ta politička struktura se srušila i njegovi narodi pokazali su glad za jevanđeljem kakva se u istoriji hrišćanstva retko mogla videti.

Bog iz 1989. godine još uvek živi. Načini na koje sekularizam i islam gledaju na svet mogu ubrzo da se pokažu kao lomni i krhki, kao i komunistička perspektiva. Nema sumnje, pokret Njuejdž i neviđeni rast nekih evangeličkih crkava bude nadu da će ljudi sa sekularnim stavovima postati otvoreniji za religioznu misao i osećanja. I tako, kada zver “iz zemlje” učini da oganj siđe s neba, bez obzira kakav će biti oblik te prevare, tada će ostati veoma malo onih koji ne veruju. Tada će biti u pitanju samo to u šta su ljudi odlučili da veruju.

Ista informatička koja u ovom trenutku svet, umesto ka jedinstvu, pokreće ka različitostima, takođe pruža sredstva, mogućnosti i načine za brzo širenje jevanđelja, kada zbivanja budu na njega privukla pažnju ljudskih masa. Skorašnja iskustva iz nekadašnjeg Sovjetskog Saveza pokazuju da uz pomoć događaja i okolnosti Bog jevanđelje može da “izgura” u prvi plan. Prema knjizi Otkrivenje, završni događaji će usmeriti pažnju celoga sveta na [Božji] ostatak. Tada će moćno izlivanje Duha (Otkrivenje 18,1-4) koje pokreće trojicu anđela (14,6-12) brzim korakom povesti istoriju sveta ka njenom epilogu. Nijedna od krupnih prepreka koje danas stoje na putu ispunjenja Otkrivenja ne može dugo da opstane.

Razborit, zdrav pristup savremenim zbivanjima će, prema tome, neprestano posmatrati aktuelne događaje u svetlu stvarnosti Pisma. Sadašnja zbivanja trebalo bi da nas podstiču na stalnu spremnost i osećaj odgovornosti prema Onome ko je umro za nas.

6. Spreman možeš biti već sada. Ovo je bila osnovna misao, ideja-vodilja prvog poglavlja ove knjige i zato nema potrebe da se još mnogo kaže. Neprestana spremnost i strpljiva istrajnost nesumnjivo su središnje teme Novoga zaveta.

“Neka budu vaša bedra zapregnuta i sveće zapaljene; i vi kao ljudi koji čekaju gospodara svojega kad se vrati sa svadbe da mu odmah otvore kako dođe i kucne. Blago onim slugama koje nađe gospodar kad dođe a oni straže. Zaista vam kažem da će se zapregnuti, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti. I ako dođe u drugu stražu, i u treću stražu dođe, i nađe ih tako, blago onim slugama. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koji će čas doći lupež, čuvao bi i ne bi dao potkopati kuće svoje. I vi dakle budite gotovi; jer u koji čas ne mislite doći će Sin čovečji” (Luka 12,35-40).

Kada će doći Sin čovečji? Na savremenoj sceni nema ničega što bi nam pružilo apsolutnu sigurnost da je posledak neposredno pred nama — ili pak u dalekoj budućnosti. Naš zadatak je da budemo uvek spremni — zahvaljujući proučavanju Biblije, molitvi i uz odgovarajuću meru nepoverenja u sopstvenu mudrost. Ovo su uzbudljiva vremena. Imajući na umu poruke Biblije o posletku istorije sveta, bilo bi mudro da vrlo pažljivo pratimo predstojeće događaje.

“Stražite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš” (Matej 24,42).