18  NE GOVORI ZLO

»Ako je jedna od životinja kod nekih vrsta, ranjena i padne, ostale je rastrgnu. Isti okrutni duh se može videti kod nekih ljudi i žena koji sebe nazivaju hrišćanima. Ima nekih koji ističu greške drugih da bi skrenuli pažnju sa sopstvenih ili da bi dobili zasluge kao revnitelji za Boga i crkvu.« [1]

Mladi par došao je u crkvu naporima literarnog evandjeliste. Jedan vernik crkve je smatrao da je neophodno da sa njima podeli činjenice koje dokazuju da su vodje u lokalnoj crkvi daleko od savršenstva. Oni su se šokirali, i skoro obeshrabrili svojom novostečenom verom.

U domu adventista sedmog dana bilo je u toku biblijsko proučavanje. Glasovi iz kuhinje skoro su potpuno zaokupili pažnju potencijalnih obraćenika. Raspravljalo se o nekim prljavim delima palih propovednika. Došlo je do iznenadnog prekida biblijskih časova. Mi nesumnjivo nikada nećemo saznati koliko mnogo štete su naneli tračevi, kritikovanje i zli jezici.

Sotonino naročito iskušenje

Sigurno postoji razlog za postojanje tolikog broja nadahnutih tekstova koji nas upozoravaju na opasnost kritikovanja i ogovaranja. Razlog je taj što je navika objavljivanja i zadržavanja na nedostacima drugih »Sotonino posebno iskušenje, kojim teži da potkopa delo.« [2]

Ne varajmo se mišlju da kritikovanje i ogovaranje nije štetno ako je istina. Mi sebi čestitamo što govorimo samo čistu istinu i ne kažemo ništa čoveku iza ledja što ne bismo rekli i u lice. To ne uklanja krivicu sa nas niti štetu koja je naneta.

»Ako u bratu postoji jasan greh, ne prenosi to drugome,« [3] naglašava Božja sluškinja. Mi ovde govorimo o otvorenim gresima; stvarnim a ne umišljenim nedostacima, ali savet je: »ne prenosi to drugome.«

Time što naše primedbe počinjemo sa: »Pretpostavaljam da ne bi trebalo ovo da kažem ali...,« ne čini nas manje krivima. Čak i kada smo u iskušenju da se samo žalimo na ono što je neko rekao ili učinio poručeno nam je da pre »pohvalimo nešto u životu ili karakteru te osobe.« [4]

Jedna od ovakvih zamerki o tome šta je neko rekao dospela je i do mene. Moj doušnik i dobar prijatelj momentalno je uvideo svoju grešku i izrazio kajanje: »Nije trebalo da ti to kažem. Ti si mislio da je on baš dobar čovek, a ja sam ti sad stvorio predrasudu prema njemu.«

I jeste. Njegovo pokajanje je bilo iskreno i prihvaćeno, ali prekasno. Moje uvažavanje tog čoveka se smanjilo.

Moli

»Mi nemamo ni trenutak vremena za kritiku i optuživanje. Neka oni koji su to činili u prošlosti padnu na svoja kolena u molitvi.« [5]

»Svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju.« (Rimljanima 3:23). Da li onda iznenadjuje činjenica da mi možemo da provedemo čitav život kritikujući, a da ne izgovorimo ni jednu laž? Sama činjenica da smo mi sami toliko grešni treba da učini da se osećamo kao Dvajt L. Mudi koji je rekao: »Toliko sam imao nevolja sa samim sobom da nisam imao vremena da tražim greške kod drugih.« [6] Ustvari, većina naših sumnjičenja drugih je pokrenuta onim što znamo o sebi. »Ako instistirane na savršenstvu, zahtevajte to prvo od sebe!«[7]

Neko je rekao: »Postoje dve vrste ljudi: dobri i loši. Podelu su napravili dobri.« Da, mi često sebe ne stavljamo u kategoriju »loših«. Ali suočimo se sa činjenicom da smo svi »loši« po prirodi, izgubljeni, iskvareni grešnici, spašeni samo milošću – treba nam pomoć više nego kritika i osuda i kamenovanje. Isus je rekao: »Koji je medju vama bez grijeha neka najprije baci kamen na nju.« [8]

Ljudi u vašim ustima

Kako je čudno pomisliti da um može da postane toliko izopačen da zapravo uživa u razmišljanjima o gresima i manama drugih! Ipak sluškinja Gospodnja tvrdi da »ima mnogo onih koji nalaze osobito zadovoljstvo u raspravljanju i razmišljanju o manama, bilo izmišljenim, bilo stvarnim, onih koji nose teške odgovornosti u vezi sa Božjim delom.« »Ove osobe«, ona nastavlja »su duhovno zakržljali stalnim zadržavanjem na padovima i greškama drugih. One su moralno nesposobne da razlikuju spoznaju dobra i plemenita dela, nesebična nastojanja, pravi heroizam i požrtvovanost... Oni ne razvijaju ono milosrdje koje bi trebalo da odlikuje hrišćanski život. Oni svakog dana sve više nazaduju i postaju sve skučeniji u svojim predrasudama i pogledima. Sitničavost u njihovom životu i atmosfera koja ih okružuje su otrovni za mir i sreću.« [9]

Ipak može da se nadje nešto dobre religije u rečima koje je izgovorio stari kanibalski poglavica svom sinu: »Mladiću, nemoj da pričaš dok imaš ljude u ustima!« Dokle god su naši umovi i usta puni loših stvari o ljudima, biće mudro da uopšte ne pričamo.

Neznanje stvara kritikovanje

Koliko je naših kritika i nalaženja grešaka kod drugih zasnovano na ignorisanju činjenica! Kada je jedan svetionik bio u izgradnji na opasnoj obali zaledjenog Severozapada, jedan par Eskima je posmatrao čitavo dešavanje sa sumnjom. Nakon što je završen, gusta magla se spustila jedne noći, pokrila obalu, svetionik i tlo. Jedan Eskim je trijumfalno rekao drugom: »Rekao sam ti da ti beli graditelji igloa ne valjaju. Svetlo sija, zvono ding-dong, truba hu-hu, ali pala je magla baš kao i uvek!« [10]

Nadahnuto pero kaže o onima koji kritikuju: »Da je njima bio prepušten taj posao, oni bi ga odbili zbog pratećih poteškoća, ili bi ga obavili sa manje promišljenosti od onih koji su ga obavili.« [11]

Propovednici za večeru

Otac jedne adventističke porodice  se žalio i čudio zbog toga što su mu sva deca napustila crkvu. Njegov bliski prijatelj mu je odsečno odgovorio: »Razlog zbog koga su tvoja deca napustila crkvu je taj što ti svake subote pojedeš propovednika za večeru.« »Nemojte da dopustite da razgovore u vašem domu zatruje kritikovanje Gospodnjih radnika. Roditelji koji gaje duh ovakve kritike ne iznose pred decu ono isto što će ih umudriti na spasenje. Njihove reči teže da potkopaju veru i pouzdanje ne samo dece, već i onih starijih.« [12]

I »ni jedan hrišćanski roditelj ne bi smeo da dozvoli da u porodičnom krugu kruže ogovaranja niti primedbe koje sramote vernike crkve.« [13]

Na nebu nema kritika

»Videla sam da su neki duhovno usahnuli. Jedno vreme su živeli gledajući da braću održe na pravom putu gledajući da od svake njihove greške naprave problem. I dok su činili ovo njihova razmišljanja nisu bila o Bogu, ni o nebu, ni o istini nego baš o onome što je Sotona i hteo – o nekom drugom. Zanemarivali su svoje duše, retko su videli ili osećali sopstvene pogreške, jer su se preokupirali greškama drugih a da nisu mnogo gledali svoje duše ili proveravali svoje srce... Videla sam da je cela religija ovih jadnih duša bila gledanje odeće i dela drugih, i iznalaženje njihovih grešaka. Ako se ne promene, na nebu neće biti mesta za njih, jer će oni naći greške i na samom Bogu.« [14]

Takozvani reformatori

Bez obzira šta neko govori ili radi, postoje oni koji su spremni da kritikuju. »Ne može da ga pokrene!« izjavio je jedan čovek kada je Robert Falton prvi put javno predstavio svoj parobrod. Konačno su para i dim iskuljali i parobrod se pokrenuo. Zbunjen i bez sumnje razočaran, kritičar je nakon kratke pauze ponovo kazao: »Ne može da ga zaustavi!«

»Sotona mora da završi svoj posao i skuplja sve svoje snage da udari u srce dela. On grabi ljude i žene koji su sebični i neposvećeni i pravi od njih stražu koja posmatra verne Božje sluge i sumnja u njihove reči, dela, motive, gleda da nadje manu i mumla na njihove ukore i upozorenja. Kroz njih stvara sumnju i ljubomoru i gleda da oslabi hrabrost vernih, da zadovolji neposvećene i da anulira trud Božjih slugu.« [15]

»Mnogi ljudi ovog tipa, sebe nazivaju reformatorima, ali reformatori nisu rušitelji. Oni nikada neće težiti da unište one koji nisu u skladu sa njihovim planovima niti one koji im se ne prilagodjavaju... Neučtiv, osudjivački duh nije glavna odlika heroizma u reformama za ovo vreme.« [16]

»Oni koji osećaju slobodu da ispituju, polemišu i nalaze greške u onome što rade Božje sluge... možda izgledaju kao ponizni ljudi; ali oni obmanjuju sebe i druge. U njihovih srcima su zavist i zle slutnje. Oni potkopavaju veru ljudi u one u koje bi trebalo da imaju poverenja, one koje je Bog izabrao da obavljaju Njegovo delo; i kada ih ukore zbog ovog običaja oni to prihvataju kao ličnu uvredu. Iako govore da rade Božje delo, oni zapravo pomažu neprijatelju.« [17]

Za kritiku je potreban razgovor

Sigurno da postoji vreme za konstruktivnu kritiku, čak i osudu i opomenu, pravim ljudima u pravo vreme na pravom  mestu, i na pravi način. Ali čak i ove neophodne dužnosti popravljanja i discipline donose bol a ne zadovoljstvo obraćenom čoveku. Onaj koji nalazi »naročito zadovoljstvo« u bavljenju grehom u bilo kom obliku pruža dokaz neobraćenog srca. »Srce u kome nije Hristov mir je nesrećno, puno nezadovoljstva; osoba vidi greške u svemu, i unela bi nesklad čak i u nebesku muziku. Život sebičnosti je život zla. Oni čija su srca ispunjena samoljubljem gajiće zle misli o svojoj braći, i govoriti protiv Božjih orudja. Strasti koje Sotona razbuktava su gorak izvor, koji razliva otrov gorčine u život drugih.« [18]

Apostol Pavle nas podseća da »bezrodna dela tame« moraju da se ukore, ali zatim dodaje: »jer je sramno i govoriti šta oni tajno čine.« [19]

NE GOVORI NIKOME O TUDJEM GREHU

 

< 17. Poglavlje

Sadržaj

19 . Poglavlje >