Sadržaj

“Fali mu daska u glavi!” Sigurno ste čuli da se ovaj izraz koristi za nekog ko je psihički neuravnotezen. Neko je mudro primetio: “Obično je prva stvar koja se otkači u ljudskoj glavi ona koja kontroliše jezik.”[1]

Neke istorijske ličnosti su postale slavne zato što nisu previše govorile. Malo su pričale, a puno radile.

“Džordž Vašington je bio tih čovek. Govorio je samo kad je bilo neophodno, nije oklevao kada je trebalo dati neko naredjenje ili kad je od njega tražen savet. Ali o čuvenom čoveku iz Virdžinije se naširoko priča, iako nije bio zapažen kao neko ko vodi duge razgovore.”

“Linkoln je imao svojih časova tišine kada je izgledalo da se povukao iz društvenih ćaskanja oko sebe i nije želeo da prepričava dogadjaje iz prošlih vremena Indijane i Ilionisa”

“Kalvin Kolidž je imao reputaciju tihog predsednika, štedljivog na rečima. Ali kada je bio raspoložen za priču, reči mu nisu nedostajale.”[2]

Neki od najuspešnijih literarnih evandjelista koje sam poznavao bili su vrlo tihi, malo su govorili i mnogo slušali. Dar rečitosti je češće nedostatak nego prednost. Kao što je neko rekao, “pas ima mnogo prijatelja zato što se pomera njegov rep, a ne jezik.”

Čovek koji je mnogo pričao otežao je Isusovu sluzbu. Nakon što je izlečio gubavca Isus mu je rekao: «gledaj da nikome ništa ne kažeš, nego idi te se pokaži svešteniku,” ali on ode i poče da razglašava na sve strane o tome šta mu se dogodilo, i Isus više nije mogao da udje u taj grad nego je otišao u pustinju.[3]

Reč objaviti, razglasiti znači: “učiniti javno znanim, raširiti vest! Nije bilo ničeg naročito lošeg u govorniku ili u onome što je on govorio ili u delu o kome je bilo reči. Bilo je nečeg lošeg kod onih koji su slušali reči istine, i znajući da će doći do loše reakcije čak i na ono što je istina, Isus je video da je u ovom slučaju bolje ćutanje nego objavljivanje. Mi smo često ometali Isusovo delo iako smo pričali istinu, ali na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme ne moramo da objavljujemo sve što znamo i mislimo.

Nemamo prava da pričamo

Deo jedne poznate molitve ide otprilike ovako: “Sačuvaj me od kobne navike da mislim da moram reći nešto na svaku temu i u svakoj prilici. Oslobodi me od žarke želje da ispravljam svakoga. Učini da budem promišljen, ali ne ćudljiv, spreman da pomognem, a ne da zapovedam. Šteta bi bila da ne koristim toliku mudrost koju imam, ali Ti znaš, Gospode, da na kraju želim i par prijatelja.

Sluškinja Gospodnja upozorava one medju nama koji vole da govore: “Neka niko ne gubi ni minut pričajući onda kada bi trebalo da radi. Neka pričalica zapamti da postoje trenuci kada on nema prava da govori... Da li imate posao koji treba da obavite za Učitelja?... Zatvorite svoje usne. Nemojte od drugih praviti lenjivce dovodeći ih u iskušenje da slušaju vaše priče. Vreme mnogih je izgubljeno kad umesto svog alata koriste svoj jezik.”[4]

Veoma velika usta

Moć govora je divan talenat. Ali nekada se mnogo uspešniji načini nego što je govor mogu upotrebiti da bi se prenela poruka. Istina je šta se priča o jednoj dami koja ima usta od tri metra a da nikada ne govori. Nema ni potrebe za tim. Njeno puno ime je “Statua slobode koja osvetljava svet.” Nekad jednostavno slušanje ili prisutnost ili zalaganje za nešto postize ono što govor ne moze.

[1] Sunshine Magazine, februar, 1964.

[2] Sunshine Magazine, jul 1963.

[3] Marko 1:44,45.

[4] E. Vajt, “Evangelizam,” 653, 654.