<
21. Poglavlje
Sadržaj
23
.
Poglavlje >
22
POSAO
JE VIŠE NEGO
SAMO POSAO
| Sto posto nepošteni |
| Novac koji se topi |
| Sitnice |
| Dobijanje gubljenjem |
| Da ih ne bismo uvredili |
Govoreći o nekima koji sebe zovu hrišćanima Bog preko nadahnutog pera kaže: “Oni su puni žara u svetovnim stvarima, ali oni ne unose svoju religiju u posao. Oni kažu: “Religija je religija, a posao je posao” Oni veruju da svaki ima svoju sferu, i kažu: “Neka budu odvojeni!”[1] Teško je poverovati da bilo koji hrišćanin zaista misli da neki deo njegovog života može biti nezavisan od njegove religije. Ali neki makar moraju da pokusaju da ubede sebe u ovo, ili ovaj savet gore ne bi ni bio zapisan.
“Jedan vlasnik prodavnice u Korpus Kristi i Teksasu je otkrio ... da detektor laži često daje zapanjujuće informacije. Da bi pomogao sebi pri proceni potencijalnih radnika, vlasnik supermarketa Frenklin Kric testirao je sve koji su se bili prijavili za posao. Test je bio sasvim zadovoljavajući u otkrivanju stavova prema novcu, radu, pijenju i kockanju. Bio je od pomoći u obezbedjivanju slike o sposobnosti prijavljenih da se slažu sa drugim članovima osoblja. Ali na pitanje poštenja F. Kric je izjavio: “Na prvom testu u prvoj prodavnici 100 procenata zaposlenih se otkrilo kao nepošteno. Tako da smo odlučili da strožije posmatramo samo ekstremne slučajeve.”[2]
Mi očekujemo da nadjemo nepoštenje u svetu. Mi propovedamo da će van Svetog Grada biti “svaki koji ljubi i čini laž,”[3] ali možda su neki od nas “iz crkve” više “od sveta” nego što to vidimo. Da li je sledeći savet zastareo: “Nepoštenje je u našim redovima, i ovo je uzrok mlakosti mnogih koji kažu da veruju u istinu. Oni nisu povezani sa Hristom i obmanjuju sami sebe. Boli me što moram da kažem da postoji alarmantni nedostatak poštenja čak i medju svetkovateljima subote!”[4]
U narednoj pričici stoje principi vredni razmišljanja: “Car Frederik Veliki je često imao velike poteškoće u kontrolisanju državnog budžeta. Jednom prilikom je pozvao na večeru uvažene ljude carstva da razgovaraju o situaciji. On je objasnio svoju dilemu i upitao kako je moguće to da iako su porezi prilično visoko, nije stiglo dovoljno novca da se ostvare željeni ciljevi.
“Najzad jedan stariji general ustade usred diskusije, tiho je zahvatio grumen leda iz činije sa punčem, dodao svom susedu i predložio da se dodaje oko stola dok ne stigne do cara. Ovo je ucinjeno i dok je led stigao do Frederika više nije bio veći od malog oraha.”
Pouka je bila očigledna: nacionalni prihodi su prolazili kroz previše ruku, i svako je pomalo zadržavao, sve dok veći deo nije nestao.
“Čudno je koliko i žalosno da se tudj novac lepi za naše prste kao komadići gvoždja za magnet. Naročito ako je to vladin novac izgleda da pretpostavljamo da imamo isto toliko prava na njega koliko i bilo ko drugi, pošto smo platili naš deo poreza koji ide u fond.
“Ako sam čestit u punom smislu te reči, biću isto toliko pošten u upotrebi tudjeg novca koliko i svog sopstvenog. Neću ga uzeti, jer nije moj. On mi je poveren, i ja ću, po bilo cenu, biti dobar pristav.” [5]
Nikada se nećemo dobro slagati s drugima, bilo vernicima, kolegama ili ljudima iz sveta, niti ćemo im uspešno svedočiti, ako smo na bilo koji način nečasni.
K. L. Pedok nam govori o mladom čoveku koji je čekao unapredjenje na odgovornije mesto u banci u kojoj je bio zaposlen. Jednog dana je u kafeteriji ovaj mladi čovek sakrio paketić putera ispod svog hleba da ga ne bi platio. Jedan od direktora banke ga je video. Propustio je da dobije unapredjenje.[6]
Sitnica? Možda. Ali Isus je otkrio veličinu onoga što mi nazivamo sitnim kada je rekao: “Onaj koji je vjeran u malom i u mnogom je vjeran; a ko je nevjeran u malom i u mnogom je nevjeran.”[7] Ser Volter Skot je rekao: “Kako zamršenu mrežu počinjemo da pletemo kada prvi put prevarimo!“ Mi smo u opasnosti kada učinimo i najmanji korak ka nepoštenju.
Iako nadahnuti spisi često upozoravaju da budemo štedljivi i da ne trošimo novac ludo i bezbrižno, takodje nam govori i da postoje neke važnije stvari od čuvanja novca.
“Neki svetkovatelji subote koji kažu svetu da očekuju Isusov dolazak i da veruju da mi imamo poslednju poruku milosti, daju oduška svojim prirodnim osećanjima (cenjkanju) i predstavljaju formulu nevernicima za oštroumnost u trgovini i za dobijanje najboljeg ishoda cenjkanja. Takvima bi bolje bilo da malo izgube i rašire bolji uticaj u ovom svetu a srećniji uticaj medju braćom i da pokažu da ovaj svet nije njihov bog.[8]
Da li vas iznenadjuje da nas Gospod zapravo savetuje da “izgubimo malo” novca radi boljeg uticaja?
Isus nas je učio da budemo više zabrinuti za dobre medjuljudske odnose nego za novac. On uopšte nije morao da plati porez, ali je rekao Petru “Ali da ih ne sablaznimo,”[9] plati porez.
Hajde da našim poslovima upravlja manje zlato, a više zlatno pravilo. Da li mi zaboravimo u svojoj radosti zbog sklopljenog posla da li neko drugi dobija ništa za nešto, kada neko dobija nešto za ništa?
Božji cilj je da se On proslavi u svom narodu pred svetom... Hristova religija treba da prožme sve što oni kažu ili urade. Svaka njihova poslovna transakcija treba da odiše Božjom prisutnošću.”[10]
Zapamtimo da u ovom svetu nismo zato da bismo zgrtali novac, već da bismo zadobili nebesko carstvo i pomogli drugima da udju u njega. Nismo mi tu zato da bismo pazili na svaki dinar, već da bismo pazili na duše. Naše sopstvene duše i duše drugih vrede daleko više nego što bismo mogli nepošteno da dobijemo, više nego što bismo mogli da izgubimo dajući drugome prednost u poslu.
ZAPAMTI DA POSAO I RELIGIJA NE MOGU DA
SE RAZDVOJE
[1] E. Vajt, “Svedocanstva VI,” 424.
[2] Kenet Vud, “Pregled i glasnik”, avgust 1964.
[3] Otkrivenje 22:15.
[4] E. Vajt, “Svedocanstva IV,” 310.
[5] “Sunshine Magazine”, oktobar 1963.
[6] “Pregled i glasnik”, 20. maj 1965.
[7] Luka 16:10.
[8] E. Vajt, “Svedocanstva I,” 150.
[9] Matej 17:27
[10] E. Vajt, “Svedocanstva IX,” 21.