< 23. Poglavlje

Sadržaj

25 . Poglavlje >

24  OPROSTI

Pričala je o nepravdi koju joj je nanela sestra. Primetio sam gorčinu u njenom glasu i rekao: “Nadam se da si joj oprostila.” Eksplodirala je: “Nikada joj neću oprostiti, osim ako mi se ne izvini! Biblija kaže da moramo prvo da priznamo svoje grehe pre nego što možemo dobiti oproštaj!”

Iako je ovo istina da moramo da ispovedimo svoje grehe pre nego primimo oproštaj od Boga, nikada ne zaboravimo da je oproštaj već u Božjem srcu, samo čeka da ga prihvatimo. Bog ne gaji mržnju prema nama pre nego što mi priznamo greh. Sličnost sa Bogom mora da bude naše merilo ophodjenja prema drugima.

Već jesam

Naredna priča ne samo što daje primer kako ne treba postupati prema deci, već može da nas nauči nešto o opraštanju. Greškom sam kaznio mog petogodišnjeg sina kada je njegov mladji brat bio kriv zbog ozbiljne štete. Nije mi dugo trebalo da uvidim da sam pogrešio.

Kako sam mogao da ubedim nepravedno kažnjenog sina da mi oprosti? Suze su mu još uvek tekle. Kazna je bila prilično oštra, i on je snažno osetio da mu je naneta nepravda. Uzeo sam ga u krilo, priznao mu svoju grešku, i podsetio ga na često ponavljan stih u njegoj subotnoj školi: “Oprosti i biće ti oprošteno.” Nadao sam se da ću ga time pripremiti da mi oprosti glupu grešku. Sve ovo je bilo nepotrebno. Kada sam konačno rekao: “Molim te, oprosti mi”, odgovorio mi je kroz suze, a ja nikada neću zaboraviti te reči: “Već jesam.”

“Već jesam!” Kakve divne reči. “Ako se ne povratite  i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.” [1]

Uvek kada dodjemo Isusu slomljenih i skrušenih srca trazeći oproštaj za najgore grehe, On odgovara: “Ja sam ti već oprostio.” Čak i kada su vojnici klekli pored Isusa, ne u poniznosti i pokajanju, već surovo Mu zabijali klinove kroz šake i stopala, On se molio: “Oče oprosti im jer ne znadu šta čine.” [2] Možda su Ga neki od njih kasnije prihvatili kao Spasitelja. Kada su priznali svoje grehe i molili Ga da im oprosti, siguran sam da je bio spreman odgovor “Već jesam.”

Pravi oproštaj

“Ljubazni! Kad je ovako Bog pokazao ljubav k nama, i mi smo dužni ljubiti jedan drugoga.” [3] Ne možemo naterati druge da nas vole ili da nam se ispovedaju, ali ako imamo mržnju u svojim srcima prema nekome, i to zbog stvarno lošeg odnosa prema nama, u opasnosti smo da sudimo. “Ništa ne može da opravda duh neopraštanja. Onaj koji je nemilostiv prema drugima pokazuje da nema udela u Bozjoj blagodati opraštanja.”[4] Osoba koja zadržava ljubav i oproštaj sve dok se njen neprijatelj ne pokaje i ne prizna nepravdu, neće uopšte biti u stanju da oprosti čak i kada bi taj došao puzeći u prašini!

Hajde da se suočimo sa činjenicama: većina onih koji su nam zgrešili nikada nam to neće priznati. A pretpostavimo sada da sam na pragu smrti. Volim samo one koji mi nisu učinili ništa nažao ili su mi priznali. Sve druge gledam sa gorčinom i mržnjom. Šta onda? Da li onda mogu tek tako da umrem i udjem na nebo da sretnem licem k licu Onoga koji “kad bijasmo griješnici umrije za nas” [5] ?

Kako se osećao Onaj koji nikada nikoga nije uvredio kada je kleknuo da opere noge čoveku koji će Ga izdati za 30 srebrnika? Nije li to bila ljubav i opraštanje u samom dodiru Isusovih ruku koji su uzbudili Judinu dušu i doveli ga skoro do pokajanja? [6] Čak i kada posledice izdaje više nisu mogle da se izmene, siguran sam da bi Isus prihvatio Judino pokajanje u bilo kom trenutku. Raširenih ruku, On bi ga uverio: “Ja sam ti već oprostio!”

Ljubav nije reakcija

Kada mi s vremena na vreme kleknemo da operemo stopala jedni drugima, nije dovoljno oprati nečija stopala. Mi moramo, u srcu, prati svačije noge. Vi ne možete zaista voleti nekog, a ne voleti sve, jer kada vas taj jedan koga mislite da volite naljuti, razočara ili se okrene protiv vas, zamrzećete i njega.

Ljubav ne zavisi od delovanja drugih. Prava ljubav je dobronameran stav koji obuhvata i neljubazne i neprivlačne, čak i one koji nas mrze. Božja ljubav koja mora da se pojavi u nama, nije reakcija na dobrotu, ljubaznost i ljubav drugih. Ova vrsta naklonosti koja zavisi od svojih objekata, može biti vrlo stvarna i donekle zadovoljavajuća, ali nedovoljno trajna za večnost.

Ako ne mogu svakom da operem noge – prijatelju ili neprijatelju, bogatom ili siromašnom, crnom ili belom, čistom ili nečistom – da li sam onda zaista prihvatio Hristovo telo i krv kao pokriće za moje grehe? “Opraštajte i oprostiće vam se!” [7]

Pitam se da li će neki od nas biti do neke mere odgovorni za nečiji propust da nam prizna svoje pogreške. Duše mogu biti izgubljene za večnost samo što je bilo očigledno da im ne bismo oprostili, čak i kada bi nam priznali svoje propuste.

Kako bi život bio mnogo srećniji kada bi smo samo mogli da

OPROSTIMO JEDNI DRUGIMA.