Sadržaj

“Ako si zlo mislio metni ruku na usta.” [1] Ovaj nas tekst podseća da u stvari ne postoje nepromišljene reči. Izgovorenoj reči uvek prethodi misao, dobra ili zla. Tako da bi savet mogao da glasi ne samo “razmisli pre nego što ćeš govoriti” već “razmisli dva puta pre nego što progovoriš.” Zapravo, mi treba ponovo da razmislimo i molimo se za nešto tri ili četiri ili deset puta da bismo o tome mogli pravilno da govorimo.

Koliko bi svet izgledao drugačije kad bismo imali dovoljno čvrst karakter da stavimo ruku na usne sve dok dobre misli ne zamene loše! ”Sav gnjev svoj izliva bezumnik, a mudri ustavlja ga natrag.” [2]

Naš cilj – savršeni govor

Možda razmišljamo ovako: “Budite oprezne male usne, pazite šta ćete reći” – to je za malu decu, a «da su ti riječi usta mojih ugodne... Gospode, kreposti moja i izbavitelju moj!» [3] to je već za starije. Ali, zapravo ove molitve koje deca često ponavljaju nisu ništa manje neophodne čak i za najzrelije hrišćane. Zar apostol Jakov nije kazao: “Ali ko u riječi ne pogrešuje, onaj je savršen čovek, može zauzdati i sve telo”[4] Koliko je onda važno da se ne zadovoljnimo ničim manjim nego potpuno neuvredljivim govorom.

Skoro tragedija

“Šta! Moja kola još nisu gotova? Trebalo ih je samo podmazati. Rekli ste da će biti gotova do jedanaest, a sad je jedan sat! Već kasnim. Zašto mi niste rekli da ne možete to da uradite? Odneo bi ih na drugo mesto!”

Ovo su bile moje prve misli kad sam video svoj auto, još uvek nedovršen, tri sata nakon što sam ih ostavio kod majstora. Sledeće što sam pomislio: “Koje dobro će ti doneti osudjivanje? Loše je kasniti, ali je loše i govoriti na nehrišćanski način. Budi džentlmen.”

I tako sam ljubazno zamolio mladića ispod auta da požuri i otišao u kancelariju da platim uslugu. Osoba koja bi primila moje neljubazne reči, koje bi bile plod mojih prvih misli iznenadila me je pitanjem: “Da li vi imate neke veze sa __________ srednjom školom?” “Pa, o, ne, ne direktno, ali pripadam crkvi koja rukovodi tom školom.”

“Da li znate nešto o _________ osnovnoj školi?” nastavio je. “Ne, ne baš mnogo, ali to je isto naša škola.” “Da li ćete tamo slati svoju decu?” pitala je dalje. “Pa da moj najstariji sin će krenuti tamo sledeće godine. Da li ste vi zainteresovati za te škole?” Saznao sam da je njen sin već jedno vreme u našem internatu ali da je nezadovoljan i da hoće da se vrati kući. Iz našeg razgovora je bilo očigledno da je ona u dilemi – da li da ga vrati kući ili ne?

“Negde oko godinu dana kasnije saznao sam da je ostao i da je veoma srećan. Sa neobičnim poletom ona mi je pričala o promeni na bolje kod ovog dečaka. Sledeće godine njen mladji sin će se upisati u našu osnovnu školu.

Koliko sudbina ljudskih duša je zavisilo od moje odluke da li da iskažem prve ili druge misli tog popodneva, možda neću ni saznati. O ne! Nisam nameravao da koristim loše reči!

Nisam čak bio ni ljut već nestrpljiv. Ali da sam se prepustio svojim osećanjima, mozda bi to bilo dovoljno da prekinem vezu sa crkvom tamo gde nisam ni znao da je postojala.

Pokajanje koje traje celog zivota

Koliko puta smo u prošlosti poželeli da smo se držali saveta kojim počinje ovo poglavlje: “Ako imaš zle misli, stavi ruku na svoje usne.”

“Trenutak razdraženosti, jedan grub odgovor, nedostatak hrišćanske učtivosti i ljubaznosti u malim stvarima mogu da učine da prijatelje oteramo, a svoj uticaj izgubimo.”[5] Jedan trenutak prenagljenog, strastvenog, bezobzirnog govora može da zada više zla nego što kajanje čitavog zivota može da popravi. O, srca su slomljena, prijatelji otudjeni, životi uništeni, grubim, uvredljivim rečima onih koji su mogli da donesu pomoć i isceljenje!”[6]

Dve majke, iako najbliže komšinice i nekadašnje dobre prijateljice, jedva da su razmenile nekoliko reči tokom dvadeset godina, zato što je jedna majka izgovorila grube i nepromišljene reči zbog drske šale.

Muževi su naučili da izvinjenje retko, gotovo nikad ne briše posledice naglog izlivanja besa.

Koliko majčinskih srca je ranjeno rečima nepoštovanja koje su izgovorila deca koja je vole, ali su od onih koji govore trenutak pre nego što razmisle.

Abraham Linkoln je napisao poruku Kongresu, decembra 1862. g. “U današnje vreme ljudi ne treba ništa da izgovore za šta nisu spremni da nose odgovornost za vreme i večnost.” Ako je državnicima bio potreban ovaj savet 1862. g. sigurno da je i nama, ambasadorima Cara, “na koje posledak sveta dodje”[7] potreban još više!

Tyiron Edwards je rekao: “Reči su ili bolje ili gore od misli; one ih izražavaju i upotpunjuju, daju im moć za dobro ili zlo; one ih šalju na beskrajan put – uputstva, utehe i blagoslova ili nepravde tuge i propadanja.”

[1] Priče 30:32.

[2] Priče 29:11.

[3] Psalam 19:14.

[4] Jakov 3:2.

[ 5] E. Vajt, “Služba Kolportaže,” 73.

[6] E. Vajt, “Vaspitanje,” 236, 237.

[7] 1 Kor 10:11.