|
Bog nam govori posredstvom
prirode i otkrivenja, svojim proviđenjem i uticajem svog Duha. Ali sve
to nije dovoljno; nephodno je da mi pred Njim otvorimo i svoje srce. Da bismo
duhovno živeli i imali duhovnu silu, moramo održavati stvarnu vezu sa svojim
nebeskim Ocem. Naše misli mogu se baviti Njime; mi možemo razmišljati o
Njegovim delima, dokazima Njegovog milosrđa, Njegovim blagoslovima, ali
sve to još nije, u punom smilu reči, održavanje veze sa Njim. Da bismo
stupili u vezu sa Bogom, moramo poželeti da Mu ispričamo nešto iz svog
stvarnog života.
Molitva je otvaranje srca Bogu kao prijatelju. Ne zato što bi bilo
neophodno da Mu otkrijemo šta smo, već zato da bismo Ga mogli primiti.
Molitva ne spušta Boga ka nama, već nas uzdiže ka Njemu.
U toku svog boravka na Zemlji Isus je svoje učenike učio kako da se
mole. On im je govorio da sve svoje svakodnevne potrebe iznesu Bogu, da sve
svoje brige bace na Njega. Obećanje koje je dao njima da će im
molitve biti uslišene, dao je i nama.
I sam Isus, dok je živeo među ljudima, često je odlazio na molitvu.
Naš Spasitelj izjednačio se s nama u našim potrebama i slabostima i tako
postao ponizan i usrdni molitelj koji od svog Oca traži novu silu da može da
krene dalje, osposobljen i za dužnost i za iskušenje. On je naš primer u
svemu. On je brat u našim slabostima, “u svačemu iskušan, kao i mi”
(Jevrejima 4,15); ali kao bezgrešan po svojoj prirodi
užasavao se greha; On je izdržao duševne borbe i patnje u svetu punom greha.
Kao čovek molitvu je shvatao svojom potrebom i svojom prednošću. On je u razgovoru sa svojim Ocem nalazio
utehu i radost. Ako je dakle Spasitelj ljudi, Božji Sin, osećao potrebu
za molitvom, koliko bi više slabi i grešni smrtnici morali da budu svesni
neophodnosti usrdne, stalne molitve.
Naš nebeski Otac čeka da izlije na nas obilje svojih blagoslova. Naša
prednost je da možemo obilno da pijemo sa izvora
beskrajne ljubavi. Zar nije onda čudno što se tako malo molimo? Bog je
spreman i željan da čuje iskrenu molitvu svog najskromnijeg deteta, ali
je ipak tako očigledno da se ustručavamo da Mu iznesemo svoje
potrebe! Šta nebeski anđeli mogu da misle o jadnim bespomoćnim
ljudskim bićima koja se suočavaju sa
iskušenjima, o bićima prema kojim Božje srce oseća bezgraničnu
ljubav i spremno je da im daruje više nego što bi mogla da teaže i zamisle, a
koja se tako malo mole i imaju tako malo vere? Anđelima je drago da se
klanjaju pred Bogom; oni vole da budu blizu Njega. Oni razgovor sa Bogom
smatraju svojom najvećom radošću; a ipak sinovi ove Zemlje, kojima
tako treba pomoć koju im samo Bog može dati, kao da su zadovoljni što
hode bez videla Njegovog Duha, bez pratnje Njegovog prisustva.
Tama zlog ovavija one koji zanemaruju molitvu. Neprijatelj ih šapatom kuša
navodeći ih na greh samo zato što se ne služe prednošću koju im je
Bog dao bošanskom ustanovom molitve. Zašto bi sinovi i kćeri Božje
oklevali da se mole dak je molitva ključ u rukama vere koji otvara
nebeske riznice u kojima se pčuvaju jneograničene zalihe
Svemoćnoga? Ako se ne budemo stalno molili i budno stražioli,
izložićemo se opasnosti da postanemo nemarni i skrenemo sa pravog puta.
Protivnik se stalno trudi da nam prepreči put ka prestolu milosti da
usrdnom molitvom i verom ne bismo dobili milost i silu da se odupremo
iskušenju.
Postoje određeni uslovi koje moramo da ispunimo ako želimo da Bog
čuje naše molitve i da ih usliši. Jedan od prvih je da postnemo svesni
da nam je potrebna Njegova pomoć. On je obećao: “Jer ću izliti
vodu na žednoga i potoke na suhu zemlju!” (Isaija 44,3) Oni koji su gladni i
žedni pravde, koji čeznu za Bogom, mogu biti sigurni da će se
nasititi. Srce se mora otvoriti uticaju Duha, jer inače ne može primiti
Božji blagoslov.
Naša velika potreba je sama po sebi dokaz koji najrečitije govori u našu
korist. Međutim mi moramo tražiti od Gospoda da nam to
učini. On kaše: “Ištite, i daće vam se!” (Matej 7,7) “Koji, dakle,
svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s njim
sve ne daruje?” (Rimljanima 8,32)
Ako gajimo bezakonje u svom srcu, ako smo prionuli uz bilo koji greh koji nam
je jpoznat, gospod nas neše čuti, ali molitva skrušnenog pokajnika uvek
će biti prihvaćena. Kad ispravimao sva zla kojih smo svesni, tada
možemo biti ubeđeni da će Bog odgovoriti na naše molbe. Naše
sopstvene zasluge nikad nas neće preporučiti Božjoj naklonosti;
Hrisovom dostojnošću mi ćemo se spasti, Njegovom krvlju ćemo
se očistit; ipak, i mi sami moramo nešto doprineti, moramo ispuniti
uslove da budemo prihvaćeni.
Drugi element uspešne molitve jeste vera. “Jer onaj koji hoše da dođe
Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže.”
(Jevrejima 11,6) Isus je rekao svojim učenicima: “Sve što ištete u
svojoj mokitvi verujte da ćete primiti; i biće vam!” (Marko 11,24)
Jesmo li ga uhvatili za ređ?
Obećanje je široko i
neograničeno i veran je onaj koji je dao. I kad ne primimo
upravo ono što smo tražili, u vreme za koje smo molii, i dalje moramo
verovati da nas je Gospod čuo i da će odgovoriti na naše molitve.
Mi smo tako podložni zabludama i tako kratkovidi da ponekad tražimo i ono što
nam ne bi bilo na blagoslov pa nam naš nebeski Otac u svojoj ljubavi odgovara
na molitve dajući nam ono što će nam poslužiti za najviše dobro —
ono što bismo i mi sami poželeli kad bi naš pogled bio božanski prosvetljen i
kad bismo stvarnost mogli da vidimo onakvu kakva je. Kad izgleda da nam
molitve nisu uslišene, moramo da se držimo obećanja; jer će vreme
uslišenja sigurno doći i mi ćemo primiti blagoslov koji nam je
najpotrebniji, ali zahtevati da molitva uvek bude uslišena onako kako smo
želeli i da uvek dobijemo upravo ono što smo tražili, prava je drskost. Bog
je suviše mudar da bi se varao i suviše dobar da bi onim koji pravedno hode
uskratio bilo koje dobro! I zato se bez straha oslonite na Njega, čak i
kad odgovor na svoje molitve ne dobijete odmah! Oslonite se na Njegovo
sigurno obećanje: “Ištite, i daće vam se!” (Matej 7,7)
Ako se budemo povodili za svojim sumnjama i strahovanjima, ako budemo
pokušavali da razrešimo sve ono što nam je nejasno, dok još nemamo vere, naša
će se nesigurnost samo probuditi i povećati. Ali ako budemo došli
Bogu, osećajući se bespomoćni i zavisni, kao što stvarno i
jesmo, i u veri, ponizno i sa poverenjem, svoje potrebe iznesemo Onome koji
sve zna, čijem pogledu ništa na svetu nije sakriveno, koji svim upravlja
svojom voljom i svojom rečju, On će moći i hteti da uslišši
našu viku i učiniće da svetlost zasija u našim srcima.
Iskrena molitva dovodi nas u vezu sa umom Beskonačnoga. Možda u tom
trenutku nećemo imati nikakav siguran dokaz da se lice našeg Otkupitelja
nadvija nad nama sa puno samilosti i ljubavi; ali je ipak tako. Možda
nećemo osetiti Njegov vidljivi dodir, ali je Njegova ruka nad nama sa
puno ljubavi i nežnog sažaljenja.
Kad dolazimo da tražimo od Boga milost i blagoslove, naša srca moraju da budu
nadahnuta duhom ljuvavi i opraštanja. Kako bismo se mogli moliti: “I oprosti
nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim!” (Matej 6,12) ako istovremno nismo spremni da opraštamo drugima!
Ako očekujemo da bog čuje naše molitve, moramo opraštati drugima na
isti način i u istoj meri kao što očekujemo da nama bude oprošteno.
Istrajnost u molitvi spada među uslove za uslišenje. Mi se moramo stalno
moliti ako želimo da rastemo u veri i iskustvu. Mi moramo biti “jednako u
molitvi”, da nam se “ne dosadi molitva”, da “stražimo u njoj sa
zahvaljivanjem”. (Rimljanima 12,12; Kološanima 4,2) Petar opominje vernike da
budu “mudri i trezni u molitvama” (1. Petrova 4,7).
Pavle upućuje: “Nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da
se javljaju Bogu iskanja vaša!” (Filibljanima 4,6) Juda kaže: “A vi,
ljubazni... molite se Bogu duhom Svetim, i sami sebe držite u ljubavi
Božjoj!” (Juda 20,21) Stalna molitva je neraskidiva zajednica duše s Bogom,
tako da život od Boga teče u naš život; a iz
našeg života čistota i svetost teku nazad Bogu.
Revnost u molitvi je neophodna; ničemu ne smete dozvoliti da omete vašu
molitvu. Uložite svaki napor da održite vezu između Isusa i svoje duše.
Iskoristite svaku priliku da idete na mesta određena za molitvu. Oni
koji se stvarno trude da održavaju vezu sa Bogom vedeće se na molitvenim
skupovima, verni u izvršavanju svoje dužnosti, iskreni i željni da požnju sve
blagoslove koji se mogu steći. Oni će iskoristiti svaku priliku da
sebe izlože zracima svetlosti sa Neba.
Treba da se molimo u porodičnom krugu; ali iznad svega ne smemo zanemariti
molitvu nasamo; jer na njoj počiva naš život. Mi ne možemo napredovati
ako zanemarujemo molitvu. Porodična ili javna molitva sama po sebi nije
dovoljna. Neka se čovek nasamo otvori pred Božjim ispitivačkim
okom. Tajnu molitvu treba da čuje samo Bog koji sluša molitve. Nijedno
radoznalo uvo ne treba da čuje sadržaj takvih molitava. U tajnoj molitvi
čovek je slobodan od uticaja okoline; slobodan od uznemiravanja. Smireno
a ipak usrdno čovek traži Boga. Prijatan i
trajan biće uticaj koji struji od Onog koji vidi što je tajno, čije
je uvo otvoreno da čuje molitvu koja izlazi iz srca. Smirenom,
jednostavnom verom čovek održava vezu sa Bogom i prikuplja zrake
božanske svetlosti da bi ojačao i održao se u sukobu sa sotonom. Bog je
utvrđenje naše sile.
Molite se nasamo; i dok se bavite svojim svakodnevnim
radom
, neka se vaše srce često podiže
bogu. tako je Enoh hodio sa Bogom. Ove tajne molitve
podižu se kao skupoceni miris prema prestolu milosti. Sotona ne može da
savlada onog koji je tako utvrđen u Bogu.
Nema vremena ni mesta koje bi bilo
neprikladno za molitvu. Ne postoji ništa što bi nas moglo sprečiti da
podignemo svoje srce u duhu iskrene molitve. U mnoštvu na ulici, zaokupljeni
poslovnim obavezama, mi možemo uputiti molitvu Bogu i zatražiti božansko
vođstvo, kao što je to učinio Nemija dok je iznosio svoj zahtev
pred carem Artakserksom. Mesto razgovora može da se nađe ma gde se mi
nalazili. Vrata našeg srca moraju da budu stalno otvorena, stalno se mor
apodizati poziv Isusu da dođe i boravi kao nebeski gost u nama.
Iako oko nas može da vlada zaražena, pokvarena atmosfera, mi ne moramo da
udišemo njena kužna isparenja, već možemo da živimo u čistom
vazduhu Neba. Možemo zatvoriti svaki prilaz nečistim maštanjima i
nesvetim mislima ako se iskrenom molitvom uzdignemo u Božju blizinu. Oni koji
su otvorili svoje srce da od Boga prime podršku i blagoslov hodiće u
svetijoj atmosferi od ove zemaljske i održavaće stalnu vezu sa Nebom.
Nama su potrebni jasniji pojmovi o Isusu i potpunije razumevanje vrednosti
večnih stvarnosti. Lepota svetosti treba da ispuni srce Božje dece; a da
bi se to moglo postići, moramo tražiti da nam Bog objasni ono što je
nebesko.
Neka se naša duša otvori i uzdigne da bi nam Bog mogao dati da udišemo
nebesku atmosferu. Mi se moramo držati tako blizu Boga da se u svakom
neočekivanom iskušenju naše misli okrenu Njemu isto tako prirodno kao
što se cvet okrene prema Suncu.
Iznesite Bogu svoje potrebe, radosti, tuge, brige i strahovanja. Vi Ga ne
možete preopteretiti; ne možete Ga zamoriti. Onaj koji je izbrojao vlasi na
vašoj glavi nije ravnodušan prem potrebama svoje dece. “Jer Gospod je
milostiv i smiluje se.” (Jakov 5,11) Njegovo srce puno ljuvavi dirnuto je
našim žalostima, čak i kad samo govorimo o njima. Iznesite Mu sve što
zbunjuje vaš um. Onom koji u svojoj ruci drži svetove i upravlja svim
poslovima svemira ništa nije suviše teško da nosi. Sve što se na bilo koji
način tiče našeg mira, ma kako to neznatno bilo, on primećuje.
Nema nijednog poglavalja u našem iskustvu koje bi za Njega bilo suviše
mračno da ga čita, nema problema koji bi za Njega bio suviše težak
da ga razreši. Nema nesreće koja bi zadesila Njegovo najvanje dete, nema
brige koja bi mučioa dušu, nema radosti koja bi razgalila, nema iskrene
molitve koja bi poletela sa usana, da je naš nebeski
Otac ne vide, da se u taj mah ne zainteresuje. Iscjeljuje
one koji su skrušena srca, i leči tuge njihove.” (Psalam 147,3) Odnos
između Boga i svakog čoveka tako je ličan i potpun kao da nema
nikog drugog na Zemlji sa kim bi Bog delio svoju brižnu pažnju, nijedne druge
duše za koju bi dao svog ljubljenog Sina.
Isus je rekao: “U onaj ćete dan u ime moje zaiskati, i ne velim vam da
ću ja umoliti Oca za vas; jer sam Otac ima ljubav ka vama.” “Nego
ja vas izabrah...da što god zaišteete u Oca u ime moje da vam da.” (Jovan
16,26.27;15,116) Međutim moliti se u Isusovo ime znači znatno više
nego samo spomenuti Njegovo ime na početku i na kraju molitve. To
znači moliti se po Isusovom umu i duhu, verujući Njegovim
obećanjima, oslanjajući se na Njegovu milost i čineći
Njegova dela.
Bog ne traži ni od koga među nama da postane pustinjak ili monarh, da se
povuče od sveta da bi se posvetio delima bogoluženja. Naš život mora
biti sličan Hristovom životu — između planine i mnoštva. Ko ne
čini ništa drugo osim što se moli, uskoro će prestati da se moli
ili će se njegove molitve pretvoriti u praznu naviku. Kad se ljudi
povuku iz društvenog života, kad se povuku sa područja svoje hrišćanske
dužnosti i nošenja krsta, kad prestanu ozbiljno da rade za svog
Uđitelja, koji je ozbiljno radio za njih, nemaju više za šta da se mole,
nemaju više podsticaja za molitvu. Njihove molitve postaju lične i
sebične. Oni više ne mogu da se mole za potrebe povečanstva ili za
izgradnju Hristovog carstva, ni da traže snagu za rad.
Mi gubimo kad zanemarujemo prednost miđusobnog druženja, jačanja i
podržavanja u službi Bogu. Istine Njegove reči gube tada za nas svoju
jasnoću i važnost. Naša srca nisu više prosvetljena ni pokrenuta njihovim
posvećujućim uticajem i mi duhovno slabimo. U našem druženju kao
hrišćani mnogo gubimo zbog nedostatka međusobnog
saučešća. Onaj koji se zatvara sam u sebe ne zauzima položaj koji
mu je Bog odredio. Pravilno negovanje društvenih crta u našoj prirodi srcem
nas približava bližnjima i pomaše nam da se razvijemo i ojačamo u službi
Bogu.
Kad bi se hrišćani međusobno družili, kad bi međusobno
razgovarali o Božjoj ljubavi i dragocenim istinama otkupljenja, njihova srca
bila bi osvežena i oni bi se međusobno krepili. Mi bismo svakog dana
morali bolje da upoznajemo svog nebeskog Oca, stičemo nova iskustva sa
Njegovom milošću; tada bismo želeli i da govorimo o Njegovoj ljubavi; i
kad bismo to činili, naša srca bi se razgrejala i ohrabrila. Kad bismo
više mislili i razgovarali o Isusu, a manje o sebi, bili bismo mnogo
češće u Njegovom prisustvu.
Kad bismo o Bogu mislili samo onoliko koliko imamo dokaza da se On brine o
nama, tada bi On uvek bio u našim mislima i mi bismo uživali govoreći o
Njemu i slaveći Ga. Mi govorimo o prolaznim stvarima zato što se za njih
zanimamo. Mi govorimo o svojim prijateljima zato što ih volimo, naše radosti
i naše tuge povezane su sa njima. Ipak, mi imamo neizmerno više razloga da
ljubimo Boga nego svoje zemaljske prijatelje; trebalo bi da nam bude
najprirodnije da Njega stavimo na prvo mesto u svojim mislima, da govorimo o
Njegovoj dobroti, da pričamo o Njegovoj sili. Bogati darovi kojima nas
je obasuo nisu nam bili dati sa namerom da toliko zaokupe našu pažnju i našu
ljubav da više emamo čime da uzvraatimo Bogu; oni bi trebalo stalno da
vas podsećaju na Njega i povezuju nas vezom ljubavi i zahvalnosti sa
našim negeskim Dobročiniteljem. Mi živimo suviše blizu zemaljsih nizija.
Uzdignimo svoje oči prema otvorenim vratima nebeske Svetinje u kojoj
svetlost Božje slave obasjava lice Hrista koji “može uvek spasiti one koji
kroza nj dolaze k Bogu” ( Jevrejima 7,25). Trebalo
bi više da slavimo Boga “za milost njegovu, i za čudesa njegova radi
sinova ljudskih”. (Psalam 107,8)
Naša pobožnost ne sme da se sastoji samo u traženju i primanju. Nemojmo uvek
misliti o svojim potrebama, a nikad o blagoslovima koje primamo. MI se uopšte
ne molimo suviše, već smo suviše štedljivi u zahvaljivanju. Mi stalno
primamo Božju milost, a ipak, kako malo zahvalnosti pokazujemo, kako malo
hvalimo Boga za sve što je za nas učinio!
U stara vremena Gospod je naredio Izrailjcima, kad se budu okupljali na
bogosluženje: “I jedite onde pred Gospodom Bogom svojim, i veselite se vi i
porodice vaše svačim, za što se prihvatite rukom svojom, čim te
blagoslovi Bog tvoj!” (5. Mojsijeva 12,7) Ono što se čini na slavu Bogu
treba činiti radosno, uz pesme hvale i zahvaljivanja, a ne žalosno i
zlovoljno.
Naš Bog je nežni, milostivi Otac. Bogosluženje se ne bi smelo smatrati
nekom rastužujućom, onespokojavajućom službom.
Trebalo bi da nam bude uživanje da dajemo hvalu Bogu i da
učestvujemo u Njegovom delu. Bog ne bi hteo da se Njegova deca, kojoj je
obezbeđeno tako veliko spasenje, poponašaju kao da je on neki strogi,
sitničavi nadzorni,. On je njihiov najbolji
prijatelj; i kad se okupe na bogosluženju, On želi da bude sa njima, da ih
blagosilja i teši, da ispunjava njihova srca radošću i ljubavlju. Gospod
želi da Njegova deca nađu utehu na bogosluženju, da im rad za njega
donese više zadovoljstva nego teškoća. On želi da se oni koji dolaze an
bogosluženje ispune dragocenim mislima o Njegovom staranju i ljubavi, da mogu
biti puni radosti u toku svih svakodnevnih životnih poslova, tako da imaju
snage da postupaju pošteno i verno u svemu.
Mi se moramo okupiti oko krsta. Hristos, i to razapeti,
teba da bude predmet našeg razmišljanja, razgovora i naših najradosnijih
osećanja. Treba da pamtimo svaki blagoslov koji smo primili od Boga, i
kad shvatimo veličinu Njegove ljuvbavi tebvalo bi da dragovoljno sve
poverimo ruci koja je za nas bila prikovana na krst.
Čovek se može uzdići bliže Nebu na krilima
hvalospeva. Boga slave pesmom i muzikom u nebeskim dvorovima i dok izražavamo
svoju zahvalnost, mi usklađujemo svoje bogosluženje sa bogosluženjem
nebeskih horova. “Onaj mene poštuje koji prinosi hvalu na žrtvu!” — kaže Bog
(Psalam 50,23). Dođimo radosno i sa poštovanjem pred svog Srvoritelja,
sa “zahvaljivanjem i pevanjem”! (Isaija 51,3)
|