< 9. Poglavlje

Sadržaj

11. Poglavlje >

Glava deseta

NOVA DOKOLICA

Sport i rekreacija
Zabava

Kao skoro sve u godinama posle Građanskog rata, promenila se i priroda dokolice.  Možda bi trebalo da kažemo da je dokolica postajala stvarnost za većinu ljudi.  Ranije su samo bogati imali slobodnog vremena, dok je neprekidni rad bila sudbina masa.  Dokolica jednostavno nije postojala za većinu ljudi.  Sa radnom nedeljom od 70 do 80 radnih sati, nikakvim godišnjim odmorom i samo ograničenim aktivnostima nedeljom, život je bio jedan neprekinuti krug rada i aktivnosti tesno povezanih sa radom.

U sprezi sa realnošću bez slobodnog vremena bila je filozofija nasleđena od puritanskih predaka koja je na dokolicu gledala kao na centralni greh (greh koji otvara put kockanju, opijanju, i slično), a na rad kao na centralnu vrlinu.  Kongregacionalistički časopis The New Englander je to lepo izrazio 1851.godine rečima: “Neka naši čitaoci, svi bez razlike, imaju na umu da smo mi poslati u svet ne da se igramo i zabavljamo, već da radimo; ne da uživamo i sebi ugađamo, već da služimo Bogu i slavimo Ga, i budemo od koristi svojim bližnjima.  To je veliki cilj i svrha života.  U ispunjenju tog cilja Bog nam je doduše dozvolio i svu potrebnu razonodu i odmor...  Ali je krajnji cilj života ipak rad.”

Upotreba mašina postepeno je do kraja osamdesetih skratila radnu nedelju na 60 sati, a mnogim radnicima i na 50 sati krajem veka.  Osim toga, mnoga preduzeća su uvela subotu kao polupraznik, Dan rada je postao praznik početkom devedesetih, a godišnji odmor životna činjenica za srednju klasu u usponu.  Uz manje rada bilo je više slobodnog vremena, a sa njime je počeo razvoj odgovarajućih industrija (u vezi sa sportom i zabavom) kakve poznajemo u dvadesetom veku.

Industrija za dokolicu rezultat je ne samo povećanja slobodnog vremena kod više ljudi, već i urbanizacije.  Na kraju krajeva, komercijalnoj zabavi je potrebna kritična masa redovnih mušterija ako želi da bude profitabilna.  U ovom poglavlju ćemo posmatrati dva pravca u kojima se dokolica razvijala puštajući svoje pipke po celom društvenom tkivu: (1) sport i rekreaciju i (2) zabavu.

Sport i Rekreacija

Jedan aspekat revolucije u sportu odnosio se na nastanak onih timskih sportova koji su bliski središtu američke kulture, kao što su bejzbol, ragbi i košarka.  Sva tri su “izmišljena” u drugoj polovini devetnaestog veka.

Prvi je stekao popularnost bejzbol.  Igra koja je pedesetih godina počela kao zabava gospode, postala je omiljeni provod severnjačke armije u Građanskom ratu i tako se pretvorila u sport običnih ljudi.  Mada je u početku bila čisto amaterska igra, pritisak da se pobedi doveo je do angažovanja profesionalnih igrača.  Negde 1869.  “Crvene čarape” iz Sinsinatija (Cincinnati Red Strockings) u potpunosti su se sastojale od plaćenih igrača.  Njihov zadivljujući rekord (58 pobeda, jedna nerešena utakmica i nijedan poraz, 1869.godine) podstakao je i druge timove da urade isto.  Ali, sa novcem i uspesima došli su i problemi, kao što su kockanje i nameštanje utakmica.  Nacionalna liga je 1876.  počela da uvodi red u tu igru i da joj vraća ugled.  Gradske zajednice su uskoro sagradile velike stadione koji su mogli da prime hiljade gledalaca i zemlja je zakoračila u eru sportova sa velikim brojem gledalaca.

Dok je bejzbol vladao u profesionalnom sportu, dotle je ragbi bukvalno transformisao ono što je trebalo da bude američki koledž.  Prinston i Ratgers su 1869.  odigrali prvu utakmicu između dva koledža.  Osamdesetih godina su počeli napori da se i ova igra očisti, ali su velika želja da se pobedi po svaku cenu i angažovanje atleta za navodno amaterski sport doveli ragbi do brutalnosti.

Tim Kornel univerziteta uživao je naročito groznu reputaciju zbog svoje agresivnosti.  Godine 1876.  i Harvard i Jejl su odbili da igraju protiv Kornela, a i sami su bili prilično brutalni.  Njujorški list Evening Post je 1884.  izvestio o utakmici između Jejla i Prinstona gde su “gledaoci mogli da vide kako se jedanaestorica igrača baca jedan na drugoga, stvarajući gomile koje se ritaju i izvijaju”.  Sirova snaga je bila zakon na terenu, a pri tom nisu postojali nikakvi zaštitni jastučići niti kacige.

Godine 1905.  osamnaest Amerikanaca je smrtno stradalo na ragbi utakmicama između koledža.  Na Harvardu je u sezoni bilo samo dve utakmice bez povreda.  Jedan učesnik utakmice između koledža Pen i Svortmor je te godine bio tako sistematski i temeljno pretučen da je njegovo krvlju obliveno lice postalo fotografska senzacija u celoj zemlji.  Ta fotografija je razbesnela predsednika Teodora Ruzvelta i on je zapretio da će lično ukinuti taj sport ako ga koledži ne očiste od prljavštine.  U duhu Progresivnog pokreta koji ga je ranije naveo da se lično sretne sa američkim industrijskim korporacijama, predsednik se sastao sa trenerima i direktorima nekolicine vodećih univerzitetskih timova i zadužio ih da sprovedu reformu.  Do 1906.  ta reforma je već dobro uznapredovala.   Danas je, naravno, većina unviverziteta više poznata po svojim ragbi timovima nego po svom akademskom ugledu ili njegovom nedostatku.

Osim gladijatorskog carstva sportova sa velikim brojem gledalaca, u drugoj polovini devetnaestog veka došlo je i do nastanka takmičarskih sportova.  Interesovanje za poboljšanje zdravlja ne samo što je dovelo do boljih higijenskih navika i zdravije ishrane nego i do pokreta za postizanje i očuvanje dobre fizičke kondicije.  Osamdesetih godina fiskulturne sale su nicale u gradskim zonama i u studentskim centrima.  Popularni sportovi na otvorenom bili su golf, tenis i streličarstvo.  Kroket i biciklizam, pak, doveli do opšteg oduševljenja, mada su neki moralisti osuđivali ovaj prvi jer je izlagao pogledima ženske gležnjeve i podsticao flertovanje.

Bicikli su početkom devedesetih postali prava manija i svaki član mnogobrojnih porodica iz srednje klase osećao je da mora da ima svoj bicikl.  Problem je bio u tome što su mnogo koštali - i do šest mesečnih plata radnika.  Korišćeni su ne zato što predstavljaju jevtin prevoz, već da bi se pokazali i da bi se održao korak sa susedima.  Stvarani su biciklistički klubovi i njihovi članovi su kreirali svoje uniforme.  To je postalo nešto što se mora uraditi, mada je imalo pomalo neugodan efekat dovodeći porodicu skoro do bankrotstva.  Međutim, pokazalo se da bicikli obezbeđuju dobro telesno vežbanje u prirodi.  Naravno, oni su to nastavili da čine i kada je ta manija kratkog daha prestala i kada im je cena postala pristupačnija.

Osim ekipnih i takmičarskih, u drugoj polovini devetnaestog veka bilo je i ružnijih vrsta sportova.  U toj kategoriji nailazimo i na takvu zabavu kao što je borba pacova.  Na nešto višem nivou bili su tadašnji brutalni boks mečevi bez rukavica.  Borba se nije završavala, pisao je jedan komentator, “dok jedan od učesnika ne bi barem bio izudaran, išutiran i izgrižen do krvave nesvestice”.  Junak osamdesetih bio je Džon L.Saliven, koji je u 75 rundi na toploti od 106 stepeni Farenhajta porazio Džejka Kilrejna.  Ovaj sport je postao tako ubitačan da ga je grad Njujork zabranio.  Kuglane i bilijar sale takođe su imale sve više stalnih posetilaca u periodu posle Građanskog rata i uskoro su postale stecišta ljudi malo grublje vrste.  Sa druge, pozitivnije strane, početkom dvadesetog veka sve se više formiraju gradski parkovi i igrališta.

Elen Vajt je sa pomešanim osećanjima gledala na nove vrste rekreacije.  Veoma se protivila ragbiju i boksu, koji su ”postali škole brutalnosti”, i nije podržavala aktivnosti poput ovih u adventističkim školama (Ed 210).  Ona je takođe bila protiv naglašenog takmičenja i smatrala je da hrišćani u svojim raznim aktivnostima treba da streme ka saradnji.  Osim toga, ona se sa oduševljenjem zalagala za svakodnevno fizičko vežbanje svakog pojedinca, ali je upozoravala na preterivanje u tome i na preveliko oduševljavanje ekipnim sportovima (Ed 210).  Ona je najtoplije preporučivala “koristan fizički rad na otvorenom” (Ed 215,219), mada nije osuđivala ni “obično igranje loptom”.  Međutim, upozoravala je na preterano bavljenje ovim drugim, jer hrišćani treba da imaju druge prioritete za svoje vreme i novac (AH 499).

Zabava

Osim sporta i rekreacije, u drugoj polovini devetnaestog veka došlo je i do razvoja sektora zabave.  Dva područja koja su bitna za ovu studiju su popularni roman i pozorište.

Napredak štamparstva početkom veka (vidi Glavu 5) ne samo da je omogućio nastanak novina od jednog penija i gomilu verske i reformske literature, već je i podstakao izdavanje popularnih knjiga u nastojanju da se dođe do masa.

Popularna književnost devetnaestog veka se razvijala u tri pravca.  Prvi je bio romantični roman, koga su obično pisale žene za žene.  Sa težištem na zapletu, ovi romani su obrađivali ženske teme, kao što su romantična osećanja, brak i moda.  Zaplet je bio oko mladih devojaka koje su saletali zavodnici, sa brakom na kraju ako bi devojka uspela da obuzda svog udvarača, ili pak smrću ako bi prešla granicu vrline pre braka.  Tako su romani po pravilu sadržavali moralnu lekciju o tome kako voditi svoj lični život.

Druga kategorija popularne književnosti koja se javila polovinom veka imala je muškarce za ciljnu grupu.  Stalna tema “petparačkih romana” je bila avantura.  Zaplet je često bio oko ubijanja Indijanaca, kriminala i “stvarno loših odmetnika od zakona”.  Jedan istoričar ovog književnog žanra primećuje da “što se tiče broja ubijenih Indijanaca, on mora da je više puta premašivao ukupnu indijansku populaciju SAD”.

Kao i kod romantičnog romana, ovde je bila važna masovna proizvodnja, a ne kvalitet.  Prentis Ingraham je, na primer, napisao oko 1.000 petparačkih romana - od čega 121 o podvizima Bufalo Bila - iako je sa pisanjem počeo tek u zrelim godinama.  Džon Vud je proučavajući književnost kraja devetnaestog veka utvrdio da su najuspešniji romani bivali na kraju štampani u lepo ukrašenim i pozlaćenim povezima i smatrani književnošću “visoke klase”.  S druge strane proizvodnog procesa, pre nego što bi se pojavila kao romani, ova dela su često izlazila u nastavcima u novinskom formatu.

Treću kategoriju popularne književnosti činio je religiozni roman kojim se nastojalo da se prevaziđe “obični” senzacionalizam i istovremeno dopre do nove publike time što će se u zaplet ubaciti verske pouke ili što će se radnja ispresti oko neke verske ili biblijske priče.  Tako je prečasni Džozef Holt Ingraham (Prentisov otac) napisao veoma popularnog Vladara kuće Davidove (Prince of the House of David) i druge priče koje njegov sin naziva “petparačkim romanima Biblije”.  Takav pristup je naveo Elen Vajt i neke njene savremenika da osude verske romane i versku književnost uopšte, iako su preporučivali čitanje Poklonikovog putovanja (The Pilgrim’s Progress), dela koje je takođe bilo plod piščeve mašte.

Čini se da je razlika između Pokloniikovog putovanja i nekih petparačkih biblijskih romana bila više u kvalitetu, nego u tome da li se nešto zaista dogodilo.  Činjenica je da je industrija popularnih romana krajem devetnaestog veka veoma podsećala na televizijske “sapunice” u udarno vreme krajem dvadesetog.  Jedna značajna studija termina književnost (fiction), kako ga koristi Elen Vajt, ukazuje da se on odnosi na delo koje ima sledeće karakteristike: “(1) stvara rđavu naviku, (2) može biti sentimentalno, ili senzacionalno, erotsko, profano ili bezvredno; (3) daleko je od stvarnosti, jer čitaoca navodi da pobegne u svet snova i tako bude manje sposoban da se nosi sa problemima svakodnevice; (4) duh čini nesposobnim za ozbiljno učenje i pobožan život; (5) oduzima vreme i bezvredno je.” Ovaj opis stavlja Elen Vajt u grupu kritičara senzacionalističke literature tog vremena i među neke kritičare popularnih medija našeg doba.

Veoma slično popularnom romanu u pogledu kvaliteta bilo je popularno pozorište.  Naravno, pozorište je imalo nekoliko svojstvenih problema van kvaliteta predstava.  Dva takva problema su se odnosila na ličnosti i okruženje.  Kod ovog prvog, životi glumaca teško da su bili najuzvišeniji primeri viktorijanske moralnosti.

Pozorišno okruženje je, pak, samo po sebi sadržavalo dva problema.  Jedan je bio taj što su pozorišta devetnaestog veka često bila locirana u delu grada sa najvećim procentom barova, bilijar sala i javnih kuća.  Međutim, ono što je pozorište činilo duhovno i moralno rizičnim mestom bila je činjenica da je ono bilo u tesnoj vezi sa prostitucijom.  Dok je parter predstavljao idealno mesto susreta uglednijih prostitutki i njihovih klijenata, sve do osamdesetih godina cela galerija, ili “treći nivo”, bila je prepuštena prostitutkama iz nižih društvenih slojeva i njihovim pratiocima.  Taj treći nivo je čak imao poseban ulaz kako ugledni građani ne bi morali da se sreću sa "noćnim damama”.  Zbog toga ne čudi da je pozorište uživalo loš glas kod većine hrišćanskih kritičara.

I sam sadržaj predstava je, naravno, opravdano zasluživao kritike.  Kao i kod popularnog romana, i ovde su senzacionalizam, preterane emocije i avantura zauzimali centralno mesto.  Publika koja je gledala melodrame tog vremena, prema rečima Delmera Dejvisa, “bila je uglavnom iz nižih društvenih slojeva koje je industrijska revolucija opterećivala i eksploatisala, i čiji su životi često bili užasni zbog njihove svakodnevne sumornosti i siromaštva; to su bili ljudi koji su čeznuli da pobegnu od takvog života i sentimentalno se nadali moralnoj pravdi koja će ispraviti zlo koje im je naneto.” Zbog toga su bogataši u melodramama često bili negativci, dok je radnik bio junak koji je spasavao mladu damu u nevolji.

Mada je bila puna probadanja nožem, pucnjave, vešanja, davljenja, trovanja, samoubistava, požara, brodoloma, železničkih nesreća, okrutnih nevaljalaca i junaka koje su zadesile stravične porodične i fizičke patnje, tadašnja drama je vodila ka srećnom završetku i trijumfu vrline nad zlom.  Ne treba ni reći da se radnja odvijala brzo i da je zaplet bio pustolovan.

Kao i kod sentimentalnih i petparačkih romana, ne treba nam mnogo da bismo prepoznali “materijal” modernih medija u drami devetnaestog veka.  Naravno, današnji junaci ne moraju da budu puni vrlina, niti dobro nužno pobeđuje zlo.  Međutim, osim moralnih pouka, nije se mnogo toga izmenilo, izuzev same forme medija.

Pored drame, pozorište devetnaestog veka je prikazivalo i predstave putujućih muzikanata, vodvilje i Šekspirove komade u obradi.

Elen Vajt se plašila kakve će posledice oblici zabave tog doba, koja je ljude udaljavala od životne stvarnosti, imati na one koji su u njima preterano uživali.  Ona je na pozorište svog vremena gledala kao na “leglo nemorala”, sredstvo koje će “pokvariti maštu i uniziti moral”, “uništiti uticaj vere” i “umanjiti sklonost ka uživanju u tihim zadovoljstvima i trezvenim realnostima života” (4T 653).  Zbog svega toga je savetovala svojim čitaocima da izbegavaju “frivolno i uzbudljivo”, čak i kada bi uz takve priče išla i religiozna osećanja i moralne pouke (MYP 272).

S druge strane, Elen Vajt je bila pobornik razonode koja bi pametno ispunjavala vreme i pomagala ljudima da formiraju svoj karakter (AH 417).  Kako kod sporta, tako i kod zabave, možda je njen glavni savet ljudima bio da učestvuju u onome što ih izgrađuje, a ne u onim stvarima koje služe samo za zabavu ili razonodu ili omogućuju bekstvo od životne stvarnosti.  “Postoji”, pisala je ona, “razlika između rekreacije i zabave.  Rekreacija, kao što joj samo ime kaže, treba da nas ojača i izgradi.  Odvlačeći nas od naših svakidašnjih briga i obaveza, ona nam donosi osveženje duha i tela i time nam omogućuje da se sa novom snagom vratimo ozbiljnim poslovima u životu.  Zabava se, s druge strane, traži radi zadovoljstva i u njoj se često preteruje; ona oduzima energiju potrebnu za koristan rad i tako pokazuje da predstavlja smetnju postizanju istinskog uspeha u životu” (Ed 207).