| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |
Ako je sve tako, zastanimo
malo i učvrstimo taj temelj jasnog i poštenog razmišljanja o čoveku, pre nego
pođemo dalje. Neki ljudi smatraju da je teško shvatiti Zakon ljudske prirode,
ili Moralni zakon ili Zakon ispravnih postupaka.
Neki, na primer, kažu: “Nije
li ono što vi nazivate Moralnim zakonom, običan nagon stada, zar se on nije
razvio poput ostalih naših nagona?” Dakle, mi ne poričemo mogućnost postojanja
nagona stada kod ljudi, ali pod Moralnim zakonom ne podrazumevamo taj nagon. Svi
znamo kako to izgleda kad nas podstiče neki nagon - recimo majčinski, polni ili
nagon za hranom. To je osećaj jake želje ili potrebe da se ponašamo na određeni
način. I naravno, ponekad osećamo stvarnu želju da nekom pomognemo; nema sumnje
da tu želju treba pripisati nagonu stada. Ali osećati želju da pomognemo sasvim
je različito od osećaja da se nekome mora pomoći, bez obzira na to da li to
želimo ili ne. Pretpostavimo da čujete povik u pomoć od čoveka u opasnosti.
Verovatno ćete u tom trenutku osetiti dve želje - jednu da mu pomognete (nju
treba pripisati nagonu stada), a drugu da se ne izložite opasnosti (ovu treba
pripisati nagonu samoodržanja). Uz ova dva podsticaja, osetićete u sebi još
jedan, koji će vam reći da treba slediti onaj prvi glas i potisnuti onaj
podsticaj koji vas tera na beg. Ovaj treći podsticaj, koji prosuđuje prva dva i
odlučuje kojeg treba prihvatiti, ne može biti ni jedan od prva dva. Isto tako,
ne možemo reći da je notni papir koji nam poručuje koju notu da odsviramo na
klaviru, upravo sama ta nota. Moralni zakon nas upućuje na melodiju koju moramo
svirati, naši nagoni su pri tom samo pojedini tonovi.
Postoji još jedan način koji
će nam pomoći da shvatimo kako Moralni zakon nije tek jedan od ljudskih nagona.
Ako se dva nagona sukobe, a u čovečijoj svesti nema ničeg drugog osim njih,
sasvim je jasno da će jači pobediti.
Međutim, u trenucima kad smo najsvesniji Moralnog zakona, čini se da nas
on obično tera da se priklonimo slabijem od ta dva nagona. Daleko više želimo
biti na sigurnom, negoli spašavati čoveka koji se utapa. Uprkos našoj želji,
Moralni zakon nam nalaže da mu pomognemo. Takođe nas često podstiče da pokušamo
ojačati ispravni poriv da bude jači nego što on po prirodi jeste. Hoćemo reći,
da često osećamo svojom dužnošću podsticati nagon stada, buđenjem mašte,
saučešća itd, da bi na taj način smogli dovoljno snage i oduševljenja da uradimo
nešto dobro. Ali je potpuno jasno da ne delujemo nagonski kad pojedini nagon
želimo ojačati. Ono što vam govori:
“Tvoj nagon stada je
uspavan, probudi ga”, ne može biti sam nagon stada. Ono što vas upućuje koju notu na klaviru
treba odsvirati glasnije od ostalih, nikako ne može biti baš sama ta
nota.
Pokušajmo to još jasnije
izraziti. Kad bi Moralni zakon bio samo jedan od naših nagona, mogli bismo upreti
prstom na neki podsticaj u nama
koji je uvek dobar, uvek u skladu sa
načelom ispravnog postupanja. Ali vidite, to ne možemo. Nema ni jednog
podsticaja u nama kojeg Moralni zakon ne bi ponekad nastojao potisnuti, isto kao
što nema ni jednog kojeg tu i tamo ne bi nastojao podstaći. Pogrešno je misliti
da su neki naši podsticaji, na primer, majčinska ljubav ili rodoljublje uvek
dobri, a da su neki drugi nagoni, kao polni ili borbeni nagon, uvek loši. Ima
međutim, slučajeva kada je oženjen čovek dužan podsticati svoj polni nagon, a
vojnik svoj borbeni. Isto tako, ponekad, treba potisnuti majčinski, odnosno
rodoljubni nagon, ukoliko bi oni naneli nepravdu drugoj deci, odnosno drugim
zemljama. U stvari, nagoni sami po sebi nisu ni dobri ni loši. Prisetimo se još jednom klavira. Na
njemu ne postoje dve vrste nota - dobre i loše. Svaka pojedina nota je u određenom
trenutku dobra, a u nekom drugom loša. Moralni zakon nije nikakav nagon niti
skup nagona, on upravlja nagonima, stvara neku vrstu “melodije” (koju možemo
zvati dobrota ili ispravno postupanje).
Ovo je uzgred, od vrlo
velike praktične vrednosti. Najopasnije je uzeti bilo koji nagon kao nešto
neprikosnoveno, što treba slediti po svaku cenu. Svaki od njih nas može pretvoriti u
fanatike, kad bismo ga sledili kao jedini ispravni nagon. Možda mislite da je,
uopšte gledajući, ljubav prema čovečanstvu uvek dobra i plemenita osobina, ali
to nije tako. Ako pritom izostavimo pravdu, počećemo kršiti sporazume i
falsifikovati dokaze na sudu, sve zbog čovečnosti, postali bismo takođe
prevrtljivci i izdajnici.
Neki su pitali: “Nije li ono
što vi nazivate Moralnim zakonom samo društvena konvencija, nismo li to primili
obrazovanjem?” Čini nam se da se tu radi o nesporazumu. Ljudi koji postavljaju
takvo pitanje, obično uzimaju zdravo za gotovo, ako smo bilo šta naučili od
roditelja i učitelja onda je to jedino ljudski pronalazak. To naravno, nije
tako. Svi smo naučili tablicu množenja u školi. Dete koje bi odraslo samo, na
pustom ostrvu, ne bi znalo za nju. Međutim, iz toga ne sledi da je tablica
običan dogovor među ljudima, nešto što su ljudi izmislili za svoje potrebe a
mogli su je načiniti drukčije, samo da su hteli. Potpuno se slažemo da pravilo
ispravnog postupanja učimo od svojih roditelja, učitelja, prijatelja i iz
knjige, kao što učimo i sve ostalo. Međutim, neke stvari koje naučimo, samo su
ustaljena pravila, koja su mogla biti i drukčija. Naučili smo voziti desnom
stranom puta, mogli smo se, međutim, dogovoriti i drukčije, to jest da vozimo
levom stranom. Matematika pak, nije dogovor među ljudima, već stvarna istina.
Pitanje je kojoj kategoriji pripada Zakon ljudske prirode?
Dva su razloga zbog kojih on
pripada istoj kategoriji kojoj i matematika. Prvi je, kao što smo rekli u prvom
poglavlju, taj, da premda postoje razlike između moralnih shvatanja u raznim
narodima i epohama, one nisu toliko velike - nisu ni približno toliko velike kao
što većina ljudi zamišlja. U moralnim shvatanjima svih naroda i epoha
prepoznajemo isti zakon, dok društveni dogovori ili običaji, kao što su
saobraćajna pravila, način odevanja i ostalo, mogu biti sasvim
različiti.
Drugi razlog je ovaj: kad
razmišljamo o razlikama koje postoje u shvatanju morala između različitih naroda
i epoha, da li pomišljamo da je moral jednog naroda bolji ili gori od morala
nekog drugog naroda (epohe)? Da li je neka promena kod njih značila nekakav
napredak? Ako nije, tada ne može biti nikakvog moralnog napretka. Sama promena
ne znači i napredak - on postoji tek kad se radi o promeni na bolje. Kad ne bi
bilo razlike u vrednosti i istinitosti između morala i različitih naroda i
vremena, tad ne bi imalo smisla govoriti o prednosti morala civilizovanog čoveka
nad moralom divljaka ili hrišćanski moral pretpostavljati
nacističkom.
Međutim, istina je da svi
verujemo kako su neka moralna načela bolja od drugih. Uistinu verujemo da su
pojedinci koji su pokušavali promeniti moralna načela svoga doba bili
reformatori ili pioniri - bili su to ljudi koji su moral shvatali bolje od
svojih savremenika. U tome se svi slažemo.
Čim kažete da jedan skup moralnih načela može biti bolji od drugog, oba u
stvari upoređujete sa merilom, tvrdeći da se jedan od tih načela više približava
tom merilu nego drugi. Međutim, merilo s kojim upoređujemo dve stvari nešto je
sasvim različito od njih. Zapravo, mi spomenute skupove moralnih načela
upoređujemo s nekim stvarnim moralom,
to jest, stvarnim Dobrom, i na taj način priznajemo da takvo nešto postoji,
nezavisno od toga kako ga ljudi zamišljaju ili šta misle o
njemu.
Ili drugim rečima, ako je
vaš moral ispravniji od, recimo, nacističkog, tada mora postojati nešto - neki
stvarni, uzorni moral, s kojim ta dva morala upoređujete. Razlog zbog kojeg vaša
predstava Novog Sada može biti bliža ili dalja od stvarnosti nego moja, leži u
tome što je Novi Sad stvarno mesto, koje postoji nezavisno od moje i vaše
predstave. Ako bismo obojica, izgovorivši Novi Sad, pomislili na grad
koji upravo zamišljam u svojoj glavi, tada uopšte ne bi imalo smisla govoriti o tome, čija je predstava
Novog Sada bila stvarnost - ne bismo mogli govoriti ni o istinitosti, ni o
lažnosti. Isto tako, ako bi pravilo ispravnog postupanja značilo sve
ono što neki narod odobrava, tada ne
bi imalo smisla tvrditi da je jedan narod po svom izboru određenih moralnih
načela ispravniji od drugoga. Bilo bi potpuno besmisleno kazati da svet može
rasti u dobru ili padati u moralnom zlu.
Naš zaključak je, stoga
ovaj: premda razlike o predstavama o ispravnom ponašanju često dovode u sumnju
postojanje istinskog, prirodnog zakona ponašanja, ono što nas tera da o tim
razlikama razmišljamo, dokazuje zapravo sasvim suprotno, to jest da taj zakon
postoji.
Recimo još nešto. Nailazili
smo na ljude koji razlike u predstavama o ispravnom ponašanju preuveličavaju i
to stoga, što ne vide razliku između različitih verovanja o činjenicama. Tako
je, na primer, jedan čovek rekao:
“Pre tri stotine godina
Englezi su spaljivali veštice. Da li i to nazivate zakonom ljudske prirode ili
zakonom ispravnog postupanja?” Činjenica je, da danas ne spaljujemo veštice
zato, jer ne verujemo da one postoje. Kad bismo verovali u njih, kad bismo
stvarno mislili da među nama ima ljudi koji su se prodali Sotoni i primili od
njega natprirodnu snagu kojom ubijaju svoje bližnje, pomračuju im razum i nanose
ružne stvari, sigurno bismo se svi složili da ako iko zaslužuje smrtnu kaznu,
onda su to svakako ti opaki zlotvori. Ovde ne postoji nikakva razlika u moralnom
načelu, razlika je samo u poimanju činjenica. Neverovanje u veštice može
predstavljati značajan napredak u znanju, ali ne možemo govoriti o moralnom
napretku, ukoliko ih ne spaljujemo samo zato, jer ne verujemo da postoje. Ne
možemo nekoga smatrati čovečnim zato jer više ne postavlja mišolovke verujući
naime, da u njegovoj kući nema miševa.
| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |