< Knjiga druga: 5. Poglavlje
Sadržaj
2. Poglavlje >
Knjiga
treća: Hrišćansko ponašanje
Ima jedna priča o dečaku
koga su pitali kako zamišlja Boga. Odgovorio je, kako se njemu čini, da je Bog
onaj koji uvek gleda naokolo, ne bi li otkrio nekoga ko se dobro provodi i tada
ga pokušava sprečiti u tome. Bojimo se da sličnu predstavu kod mnogih pobuđuje
reč moral - to je ono što se uvek
upliće, ometa nas da uživamo i da se dobro provedemo. Ustvari, moralna pravila
bismo mogli nazvati uputstvima za upotrebu ljudske mašine. Svrha svakog moralnog
pravila je u tome da spreči kvar, naprezanje ili trenje pri upotrebi mašine.
Zbog toga se na prvi pogled čini da su spomenuta pravila stalno u sukobu s našim
prirodnim sklonostima. Kad nas predavač poučava kako treba upotrebljavati neku
mašinu, on obično kaže: “Ne, to se tako ne radi.” Ono što nam se čini prirodnim
načinom upotrebe mašine, ne mora biti i ispravno.
Neki ljudi radije govore o
moralnim uzorima i moralnom idealizmu, nego o moralnim pravilima i
njihovom ispunjavanju. Svakako, tačno je da je moralno savršenstvo uzor, u
smislu da ga ne možemo potpuno doseći. U tom je smislu svako savršenstvo za nas
ljude uzor. Mi ne možemo biti savršeni vozači ili plivači, niti možemo povući
savršeno ravnu crtu. Međutim, u jednom drugom smislu, bilo bi vrlo pogrešno
nazvati moralno savršenstvo uzorom.
Kad neko kaže da je neka
žena, kuća, brod ili vrt njegov uzor
time ne misli reći (osim možda u šali) da svi ostali ljudi moraju imati isti
uzor. U takvim stvarima možemo imati različite ukuse, pa prema tome i
uzore. Međutim, bilo bi opasno
onoga ko marljivo nastoji pridržavati se moralnog zakona opisati kao čoveka
velikih uzora, jer bi nas to
moglo navesti na pomisao da je moralno savršenstvo pitanje njegovog ukusa, s
kojim se mi ostali ne moramo složiti. To bi bila tragična greška. Savršeno
ispravno postupanje jednako je nedostižno kao i savršeno menjanje brzina u
vožnji automobilom. Međutim, ono je neophodan uzor propisan za sve ljude zbog
same prirode ljudske mašine isto kao što je savršeno menjanje brzina uzor koji
proizilazi iz same prirode automobila. Još gore bi bilo smatrati sebe čovekom visokih
uzora zbog toga što nastojimo da
nikad ne slažemo, što se trudimo da nikad ne učinimo preljubu ili da se nikad ne
ponašamo nasilnički. To bi nas moglo učiniti taštim - mogli bismo pomisliti da
smo izuzetni ljudi, kojima treba čestitati na idealizmu. Isto bi bilo kad bismo
očekivali čestitke zbog nastojanja da dođemo do ispravnog rezultata nekog
matematičkog računa. Savršena matematika je uzor jer ćemo sigurno ponekad pogrešiti
u računanju. Samo nastojanje da budemo potpuno tačni pri računanju nije ništa
izuzetno. Bilo bi besmisleno ne nastojati u tome, jer nam svaka greška kasnije
pričinjava teškoće. Isto tako će svaka naša moralna pogreška verovatno
prouzrokovati nevolje drugima, a sasvim sigurno i nama samima. Govoreći o
pravilima i njihovom poštovanju, umesto o uzorima i idealizmu, pomažemo sebi da se prisetimo
ovih činjenica.
Pođimo korak dalje. Ljudska
mašina se može pokvariti na dva načina. Prvi je kad se ljudi međusobno otuđe,
kad se sukobe ili jedan drugog povrede varanjem ili tiranijom. Drugi je način
kad stvari krenu na loše unutar samog čoveka - kad se različite želje i
sposobnosti međusobno sukobljavaju ili razilaze. To će biti jasnije ako ljude
prikažete kao skup brodova koji plove u određenoj formaciji. Putovanje će biti
uspešno samo onda ako se brodovi ne sudaraju, ako jedan drugom ne predstavljaju
prepreku. Isto tako, svaki brod mora biti ispravan i sposoban za plovidbu.
Zapravo, ovo se dvoje međusobno uslovljava. Ako se brodovi počnu sudarati, biće
nesposobni za plovidbu. S druge pak strane, ako su im kormila neispravna, teško
će izbeći sudare. Ili zamislimo čovečanstvo kao orkestar koji svira određenu
melodiju. Da bi uspeo, potrebno je dvoje - instrument mora biti dobro naštimovan
i svaki izvođač mora odsvirati svoju deonicu u određeno vreme kako bi se
uskladio sa ostalima.
Nešto nismo, međutim, uzeli
u obzir. Još se nismo upitali kuda plovi naša flota, niti znamo koju melodiju
želi naš orekstar da odsvira. Instrumenti mogu biti dobro naštimovani, mogu
upadati u tačno označeno vreme, ali uspeh će izostati ukoliko umesto naručene
zabavne pesme budu svirali posmrtnu koračnicu. Bez obzira na to koliko uspešno
flota plovila, putovanje će biti promašeno ako umesto u Bar, kuda se flota
uputila, stigne u Lisabon.
Moral, dakle, obrađuje tri
područja. Prvo poštenu igru i sklad među pojedincima. Drugo, bavi se onim što
bismo nazvali povezivanjem i usklađivanjem želja, potreba i sklonosti u svakom
pojedincu. Treće, bavi se svrhom ljudskog postojanja, pravcem koji cela flota
mora slediti, melodijom koju dirigent zahteva od orkestra.
Možda ste primetili da
savremeni čovek skoro uvek razmišlja samo o prvom području, dok druga dva
zaboravlja. Često iza tvrdnje da se borimo za biblijska moralna načela
podrazumevamo težnju za dobrim odnosima među narodima, klasama i pojedincima -
dakle, mislimo opet samo na prvo od navedena tri područja. Isto se događa kad
kažemo za nešto što nameravamo učiniti: “To ne može biti zlo, jer nikome ne
nanosi štetu.” Time mislimo da uopšte nije važno kakav je brod iznutra, ukoliko
se ne sudara s drugim brodovima. Sasvim je prirodno da kad god počnemo
razmišljati o moralu, najpre počnemo s prvom stvari, s društvenim odnosima.
Rezultati nemorala su u ovom području uvek vidljivi i oni nas svakodnevno
pritiskuju; to su rat, korupcija, siromaštvo, laži i nemar. Isto tako na tom
području ima vrlo malo nesloge što se tiče morala. Gotovo svi ljudi svih
vremena, barem su se u teoriji slagali, da čovek mora biti pošten, dobar i
pomagati drugima u nevolji. To zvuči dobro za početak, ali ako se naše
razmišljanje o moralu ovde zaustavlja, onda nismo trebali ni početi o njemu
razmišljati. Ukoliko ne pređemo na drugo područje - na unutarnje sređivanje ljudskog bića, samo se
zavaravamo. Prisetimo se upoređenja s brodovima - koja je korist od pretpostavke
da se brodovi ne bi trebali sudarati, ako su samo nezgrapne olupine kojima se
uopšte ne može upravljati? Koja je korist od sastavljanja pravila društvenog
ponašanja ako znamo da nam pohlepa, kukavičluk, zlovolja i uobraženost neće
dopustiti da ih se pridržavamo? To naravno ne znači da ne bi trebali
razmišljati, i to vrlo ozbiljno o daljnjem unapređivanju društvenog i ekonomskog
sistema. Želimo samo kazati da će svi napori u tom pravcu biti tek pusta priča
ako pojedinac nema hrabrosti i nesebičnosti. Lako je sprečiti određene oblike
korupcije i tiraniju u nekom društvu, ali sve dok ljudi ne prestanu biti
varalice i tirani ne može doći do značajnijeg napretka - stara igra će se
nastaviti i u novim okolnostima.
Niko se ne može zakonski prisiliti da bude dobar - a bez dobrih ljudi
nema ni dobrog društva. Zato moramo uzeti u obzir i moralna načela pojedinaca a
ne samo njihove međusobne odnose.
Čini nam se da se ni na tome
ne možemo zaustaviti. Došli smo do tačke na kojoj različita poimanja sveta
uslovljavaju različite načine ponašanja. Na prvi pogled nam se može činiti
mudrim da ovde zastanemo i nastavimo govoriti o onim vidovima morala sa kojima
se slažu svi razumni ljudi. Ali, možemo li to učiniti? Prisetimo se da religija
sadrži niz tvrdnji o činjenicama koje mogu biti ili istinite ili lažne. Ukoliko
su one istinite, dolazimo do niza zaključaka koji se odnose na plovidbu ljudske
flote, a ako nisu, dolazimo do sasvim drukčijeg niza zaključaka. Vratimo se, na
primer, čoveku koji tvrdi da ono što ne šteti drugome, ne može biti loše. On
shvata da ne sme oštetiti druge brodove u konvoju, ali je isto tako uveren da je
njegova stvar kako se on odnosi prema svom brodu. Ali, nije li važno znati i to
da li je brod njegovo vlasništvo ili ne? Nije svejedno da li sam vlasnik
vlastitog uma i tela, ili sam samo zakupnik, odgovoran pravom gospodaru? Ako me
je neko drugi stvorio za svoju svrhu, tada ću imati mnoge dužnosti koje ne bih
imao u slučaju da pripadam samome sebi.
Ponovimo još jednom -
Biblija tvrdi da svaki čovek može večno živeti, što može biti istina ili laž.
Ima mnogo toga čega se ne bih trebao pridržavati ukoliko ću živeti samo
sedamdeset godina, a zbog čega bih se trebao ozbiljno zamisliti ako ću večno
živeti. Možda moja zlovolja ili ljubomora postepeno rastu - za sedamdeset godina
taj se porast možda neće ni primetiti. Međutim, recimo, za milion godina, to bi
mogao postati pravi pakao - to bi bio najtačniji tehnički izraz za takvu
situaciju, ukoliko je Biblija u pravu. Osim toga, večni život koji nam se nudi
postavlja još jednu razliku - ako čovek živi samo sedamdeset godina, tada su
država, nacija i civilizacija (koja može trajati na hiljade godina) važnije od
pojedinca. Ako je Biblija u pravu, tada je pojedinac neuporedivo važniji, zato
što njegov život može večno da traje, dok je vek države ili civilizacije u
poređenju sa životom pojedinca, tek jedan trenutak.
Ako razmišljamo o moralu, čini nam se da trebamo uzeti u obzir sva tri područja - odnose među ljudima, moralna načela unutar svakog pojedinca i odnos između svakog pojedinca i sile koja ga je stvorila. U pitanjima odnosa čoveka prema čoveku svi možemo sarađivati. Razmimoilaženja započinju kod pitanja kakav bi čovek trebao biti u sebi, a posebno su ozbiljna kad se postave na videlo odnosi čoveka prema sili koja ga je stvorila. Kod ovog poslednjeg pitanja, na videlo izlaze sve razlike između biblijskog i nebiblijskog morala. Sve do kraja ove knjige, posmatraćemo sve to s biblijskog gledišta - dakle, uz pretpostavku da je biblijski koncept istinit.