| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |
Jedan od glavnih razloga
zbog kojih smo moralnost podelili u tri područja (uključivši i ono upoređenje s
brodovima) bio je taj, što nam se to učinilo najkraćim načinom izlaganja. Ovde
ćemo se poslužiti podelom nekih starijih pisaca.
Prema toj šemi, postoji
sedam vrlina. Četiri od njih zovu se
glavne vrline, a ostale tri teološke. Glavne su one koje odobravaju svi
civilizovani ljudi, dok teološke
poznaju uglavnom biblijski religiozni ljudi. O teološkim vrlinama će biti
kasnije reči, dok ćemo se glavnima pozabaviti sada. Glavnim vrlinama se smatraju
razumnost, umerenost, pravednost i smelost.
Razumnost predstavlja
praktično, svakodnevno razumno shvatanje života, razmišljanje o onome što činimo
i o posledicama koje iz toga mogu proizići. U današnje vreme malo ko uzima razumnost
kao vrlinu. Ustvari, zbog Hristove tvrdnje da ćemo u njegovo carstvo ući samo
ako budemo kao deca, mnogi religiozni
ljudi misle da je važno biti dobar,
pa makar i glup. To je nesporazum. Kao prvo, većina dece pokazuje visoki stepen
razumnosti kad se bave onim što ih
zaista interesuje. Drugo, kako ističe apostol Pavle, Hristos nije time hteo reći
da nam inteligencija mora ostati na nivou deteta. Štaviše, on nije rekao samo da
moramo biti bezazleni kao golubovi,
već i mudri kao zmije. On traži od
nas da imamo srce deteta, a glavu odraslog čoveka - da budemo jednostavni,
prostodušni, srdačni i da budemo spremni da se poučavamo. On isto tako želi da
čitavu svoju inteligenciju koristimo za zadatak koji nam je namenio i zato je
trebamo stalno razvijati. Ako dajete dobrovoljni prilog, to ne znači da ne
trebate proveriti da li je on iskorišćen za pravu svrhu. Činjenica da
razmišljate o samom Bogu (na primer kod molitve) ne znači da se morate
zadovoljiti detinjim predstavama i pojmovima koji su vam bili u mislima kad ste
imali pet godina. Svakako, Bog jednako voli one koji su rođeni sa skromnijim
umnim mogućnostima. Kod njega ima prostora i za one s malo razuma, ali on želi
da čovek iskorištava svu svoju pamet koju ima. Zato nije u redu reći: “Budi
dobar, ponizan i pusti drugog da bude pametniji od tebe”, već: “Budi dobar,
ponizan i ne zaboravi da trebaš biti što je moguće pametniji”. Bog ne voli
intelektualne lenčuge. Ako razmišljate da postanete religiozni, upozoravamo vas
da se upuštate u nešto što će vas celog zaokupiti, vaš celi um, telo i duh. Ali,
na sreću, vredi i obrnuto. Onaj koji iskreno pokuša razumeti i prihvatiti
religiju, brzo će ustanoviti da se njegova inteligencija izoštrava - jedan od razloga zašto nije
potrebno posebno obrazovanje da čovek postane religiozan je ta, što je već sama
religija izvesno obrazovanje. Zbog toga su i potpuno neobrazovani religiozni
ljudi mogli napisati knjige, religijskog sadržaja, koje su zadivile čitav
svet.
Umerenost, na žalost, spada
među one reči koje su promenile svoje značenje. Ona se danas najčešće koristi da opiše
trezvenjaštvo. Međutim, u vreme kad je druga od glavnih vrlina nazvana
umerenošću, njeno značenje je bilo
sasvim drukčije. Umerenost se nije odnosila samo na piće, već na sva
zadovoljstva. Ona, osim toga, nije značila potpuno uzdržavanje, već zadovoljenje
do određene granice. Sve je u tome da se religiozni čovek podekad uzdržava (i to
s razlogom) u nečemu što inače ne osuđuje, već ga raduje vest da drugi u tome
uživaju. Jedno od obeležja lošeg čoveka je u tome da se ne može odreći nečega, a
da ne zahteva da se toga odreknu i ostali. To nije religijski način. Religiozni
čovek može doći do zaključka da bi bilo dobro kad bi se iz određenih razloga
odrekao nečega, na primer ženidbe, mesa, ali bi bio sasvim u krivu kad bi
smatrao da je sve to loše ili kad bi gledao s visine na ljude koji ne misle kao
on.
Prilična je šteta što se u
novije vreme smisao reči “umerenost” ograničava samo na piće i jelo. Zbog toga
ljudi često misle da se može biti neumeren samo u piću i jelu. Ko u središte
svog života stavi sport ili motocikl, žena koja čitavo svoje vreme posvećuje
kupovanju haljina i šešira, oni koji se bave samo svojim psima, jednako su neumereni koliko i čovek koji se svakog
dana prejede. Naravno, takva neumerenost se spolja ne mora videti. Manija
bavljenja nekim sportom ili teranje mode, ne izlažu nas tuđim pogledima kao,
recimo, prežderavanje, ali Boga time ne možemo zavarati.
Pravednost znači mnogo više
od onoga što se odvija po sudovima. To je stari naziv za sve ono što bismo danas
nazvali poštenim, u to je uključeno
poštenje, davanje i primanje, iskrenost, ispunjavanje obećanja i slično. Smelost, pak, uključuje dve vrste
hrabrosti - suočavanje s opasnošću, i istrajnost u patnji. Možda bi najbliži
savremeni izraz za to bio imati petlju. Naravno, primetićete, da ne možete dugo istrajati ni u jednoj od
spomenutih vrlina ukoliko u igru ne uključite i ovu treću, to jest, ukoliko nemate
petlje.
S tim u vezi treba još nešto
spomenuti. Učiniti nešto pravedno ili u nečem biti umeren, nije isto što i biti
pravedn i umeren. Čovek koji nije dobar teniser može ponekad izvesti i dobar
udarac. Dobar teniser je onaj čije su oči, mišići i živci u tolikoj meri
izvežbani, da se u njih uvek može pouzdati. Takav čovek ima određeni kvalitet i
onda kad nije u igri, isto kao što um matematičara ima određena svojstva i onda
kad se ne bavi matematikom. Jednako tako, čovek koji se istrajno ponaša
pravedno, stekne na kraju određeni kvalitet karaktera. Kad govorimo o vrlini, tada mislimo na takav kvalitet,
a ne na pojedinačna dela.
Kad ne bismo mogli naglasiti
ovu razliku, mogli bismo doći do tri pogrešna zaključka:
1) Mogli bismo pomisliti, da
ukoliko učinimo nešto ispravno, nije uopšte bitno kako i zašto smo to učinili -
da li dobrovoljno ili ne, zlovoljno ili veselo, da li zbog straha od javnog
mišljenja ili radi samoga dobra. Istina je, međutim, da ispravna dela učinjena
iz pogrešnih pobuda, nikako ne pomažu izgradnji unutrašnjeg kvaliteta karaktera,
nazvane vrlinom. Ustvari, upravo je
taj kvalitet od prvenstvene važnosti. (Ako loš teniser snažno udari loptu, ne
zato što smatra da je to potrebno, već zato jer je izgubio živce, njegov mu
udarac može sasvim slučajno pomoći da pobedi u igri. Međutim, to mu neće pomoći
da postane vrstan igrač.)
2) Mogli bismo pomisliti da
Bog od nas traži da se pokoravamo određenim pravilima, ali to nije tačno. Bog
želi da postanemo dobri ljudi.
3) Mogli bismo pomisliti da
su vrline potrebne samo u sadašnjem
životu - da na drugom svetu nećemo imati oko čega da se svađamo, da nam tamo
neće trebati hrabrosti, jer neće biti nikakve opasnosti. Sasvim je tačno da tamo
verovatno neće biti takvih prilika koje bi od nas zahtevale pravednost i
hrabrost, ali će biti bezbroj prilika u kojima ćemo morati dokazivati da smo
nastojali biti pravedni i hrabri u ovom svetu. Ne radi se o tome da bi nam Bog
mogao uskratiti ulazak u svoj večni svet radi toga što nemamo određenih
kvaliteta, već nam nikakve spoljne okolnosti neće pribaviti nebo, ukoliko kod nas ne postoje barem
začeci ovih kvaliteta.
Radi se, dakle, o tome da nam bez spomenutih kvaliteta ili barem njihovih začetaka, niko i ništa neće moći pružiti onu duboku, jaku i nepokolebljivu sreću koju nam je Bog namenio.