| < 9. Poglavlje | Sadržaj | 11. Poglavlje > |
Nada je jedna od teoloških
vrlina. To znači da stalna nada u večni život nije, kako neki misle, oblik bega
ili priželjkivanja večnosti, već se ona očekuje od svakog biblijski religioznog
čoveka. To ne znači da se trebamo odreći sveta onakvog kakav on jeste. Iz
istorije vidimo da su za ovaj svet najviše učinili upravo oni, koji su
razmišljali o budućem svetu. Apostoli, koji su započeli da obraćaju Rimsko
carstvo prema Bibliji, veliki ljudi Srednjeg veka, oni koji su osudili trgovinu
robljem, svi su oni u ovom svetu ostavili svoj znak i to zato, jer su njihove
misli bile zaokupljene nebeskim svetom. Kad su neki prestali da razmišljaju o
drugom svetu, tada nisu mnogo učinili ni za ovaj. Tražite nebo i pridodaće vam se svet, a tražite
li svet, izgubićete oboje. Ovo pravilo se može činiti vrlo čudnim, ali slično
tome zapažamo i drugde. Zdravlje je veliki blagoslov, ali čim se previše
posvetite brizi oko zdravlja postaćete čudak, i opazićete da nešto s vama nije u
redu. Bolje ćete zdravlje postići ako se više trudite oko nečeg drugog: oko
hrane, sporta, rada, veselja i čistog vazduha. Isto tako nećemo sačuvati
čovečanstvo sve dok nam ono predstavlja glavnu brigu. Moramo naučiti želeti nešto drugo više
od njega.
U većini slučajeva nalazimo
da je vrlo teško želeti nebo, osim
ukoliko ga ne smatramo mestom gde ćemo ponovo sresti naše umrle prijatelje.
Jedan razlog za tu teškoću je u tome što nismo u tome uvežbani, jer nas naše
obrazovanje usmerava prema ovome svetu. Drugi razlog je u tome, da kad u nama i
postoji stvarna želja za nebom, mi je
ne prepoznajemo. Ako su ljudi istinski naučili proniknuti u svoje srce, svesni
su tada neutoljive želje za nečim što na ovom svetu ne mogu dobiti. Mnogo nam se
toga na ovome svetu nudi za ispunjenje te želje, ali sve je uzalud. Čežnju, koja
se u nama javlja kad se prvi put zaljubimo ili kad pomislimo na neku stranu
zemlju ili se prihvatimo nečega što nas interesuje, ne može zadovoljiti ni
venčanje, ni putovanje, ni učenje. Ovde ne mislimo na neki oblik promašenog
braka, na neuspele praznike ili na promašenu karijeru. Govorimo o najuspešnijim
slučajevima. U prvom trenutku čežnje nešto uhvatimo da bi nam to u stvarnosti
kasnije izbledelo. Verujemo da svi znate na šta mislimo. Žena može biti zaista dobra, hotel i
pejsaž prekrasni, a hemija vrlo zanimljiva nauka, međutim, nešto nam je
pobeglo. Postoje tri pristupa ovom
preoblemu: dva pogrešna i jedan ispravan.
1) Stav neozbiljnog čoveka.
Takav čovek baca krivicu na sve oko sebe i čitav život ovako razmišlja: “Oh, da
sam bar pokušao s nekom drugom ženom, da sam samo potrošio koji dinar više i
otišao u bolji hotel, sigurno bih uhvatio to tajanstveno nešto za kojim
čeznem. Takvi su većinom
bogati, nezadovoljni ljudi, koji su dosadni najpre sebi, a zatim i svima
ostalima. Oni čitav svoj život
provedu lutajući od žene do žene (prolaze, naravno, kroz mnoge razvode braka),
od kontinenta do kontinenta, od hobija do hobija, stalno se nadaju da je ono
čime su trenutno zaokupljeni upravo ta prava stvar, ali uvek sledi novo
razočarenje.
2) Stav razočaranog, ali razumnog
čoveka. Takav odmah shvata da su u životu samo snovi
lepi. “Naravno”, kaže on, “čovek
se tako oseća dok je mlad. Ali s vremenom, kad dođete u moje godine, nećete više
trčati za dugom.” I tako se on smiri u saznanju da od života ne treba očekivati
previše, i pokušava ućutkati onaj deo u sebi koji, kao što sam kaže, želi
rukom dohvatiti mesec. Ovo je,
razume se, mnogo bolji stav, jer čoveka čini srećnijim i manjim gnjavatorom u
društvu. Ovakav će ga odnos prema životu učiniti taštim i cepidlakom (on se
oseća većim od ostalih, koje naziva pubertetlijama), ali sve u svemu, takav se
čovek prilično dobro snalazi. Ali, pretpostavimo da stvarno postoji neizmerna
sreća koja nas čeka. Pretpostavimo da ipak možemo dohvatiti dugu. U tom bi
slučaju bila prava šteta prekasno shvatiti (trenutak posle smrti) da smo svojim
zdravim razumom u sebi uništili
sposobnost da u tome uživamo.
3) Biblijski stav.
Religiozan čovek razmišlja na ovaj način: “Ako postoje želje, tada mora
postojati i način da se želje ispune. Dete je gladno, ali postoji hrana. Patka
želi da pliva, i tu je voda. Ljudi osećaju želju za polnim odnosom, zato postoji
i polni čin. Međutim, ukoliko osećamo neku želju koju na ovom svetu ne može
zadovoljiti nijedno iskustvo, najverovatnije sam stvoren za drugi svet. Ako je
ne može zadovoljiti ni jedno ovozemaljsko zadovoljstvo, to ne znači da je svet
opsena. Verovatno nije ni predviđeno da zadovoljstva ovoga sveta zadovolje takve
želje, već da ih podstaknu, da nas upute na ono pravo. Ako je tako, onda moramo
paziti da ih nikad ne prezremo ili da budemo zahvalni za takve zemaljske
blagoslove, a takođe i da ih nikada ne prihvatimo umesto nečeg drugog, čega su
oni samo kopija, odjek ili odraz. Moramo u sebi održavati živu želju za pravom
domovinom, koju nećemo naći sve do posle smrti. Ne smemo nikada dopustiti da je
sneg zatrpa, da postane nevažna. Glavna nam briga u životu mora biti ostvarenje
te želje kao i pomaganje drugima da to isto čine.
Nema potrebe brinuti se što neki neozbiljni ljudi nadu religioznih ljudi u nebo pokušavaju ismejati, govoreći da ne bi želeli da večnost provedu svirajući na harfi. Odgovor takvim ljudima bi bio, da ukoliko ne razumeju knjige namenjene odraslima, ne bi trebali ni govoriti o njima. Svi biblijski slikoviti prikazi neba (harfe, krune, zlata, itd.), sami su po sebi simbolički pokušaj da se izrazi ono neizrecivo. Instrumenti se spominju zato što muzika većini snažno dočarava zanos i beskonačnost. Krune se spominju zato, jer se želi kazati da oni koji su s Bogom sjedinjeni u večnosti, imaju udela u njegovom sjaju, moći i radosti. Zlato služi kao slika nebeske večnosti i dragocenosti (zlato ne rđa). Oni koji ove simbole shvataju doslovno, možda misle da je Hristos, govoreći kako trebamo biti poput golubova, time hteo reći da bismo trebali i nesti jaja.