| < 10. Poglavlje | Sadržaj | 12. Poglavlje > |
U ovom bi poglavlju trebalo
nešto reći o onome što religiozni ljudi nazivaju verom. Grubo govoreći, čini se
da religiozni ljudi ovu reč upotrebljavaju u dva smisla, pa ćemo oba razložiti.
U prvom smislu, vera je jednostavno verovanje, dakle prihvatanje određenih
biblijskih doktrina kao istine. To je prilično jednostavno. Ali ono što neke
ljude zbunjuje, jeste činjenica da religiozni ljudi veru u tom smislu smatraju
vrlinom. Često se postavlja pitanje, kako ona može biti vrlina? Šta ima moralnog
u verovanju ili nemoralnog u neverovanju u skup određenih tvrdnji? Obično se
smatra očiglednim da razuman čovek prihvata ili odbacuje neku tvrdnju ne zbog
toga što on to želi ili ne, već stoga što mu se dokazi na kojima se zasniva čine
valjanim, odnosno nevaljanim. Kad bi neko pogrešio u određivanju valjanosti
dokaza, to nikako ne bi značilo da je loš čovek, već da nije dovoljno upućen. S
druge strane, bilo bi besmisleno smatrati dokaze nevaljanim, a ipak se
prisiljavati da u njih verujemo.
Mnogi i danas tako misle,
ali ipak nešto ne shvataju. Naime, pretpostavlja se da ako ljudski razum jednom
nešto shvati kao istinu, tada će to uverenje i ostati sve dok se ne pojavi neki
stvarni razlog koji će ga prisiliti da ponovo razmotri svoje uverenje. Ustvari,
polazi se od pretpostavke da čovekovim umom upravlja samo razum. To, međutim,
nije tako. Na primer, iz iskustva znamo da nas anestezija ne može ugušiti, i da
nas spretni hirurzi neće operisati sve dok ne budemo potpuno uspavani. Uprkos
tome, hvata nas panika čim nas stave na operacioni sto i preko lica nam stave
onu jezivu masku. Bojimo se da ćemo se ugušiti, da će nas početi seći pre nego
što nas potpuno uspavaju. Drugim rečima, gubimo veru u anesteziju. Hoćemo reći,
veri ne smeta razum, ona se, naprotiv, temelji na razumu. Našoj veri smetaju
mašta i osećaji. Bitka se vodi između vere i razuma na jednoj strani, i mašte i
osećaja na drugoj.
Kad malo promislimo,
videćemo da se isto događa u mnogim slučajevima. Čovek zna, na temelju iskustva,
da lepotica koju je nedavno upoznao govori nesitinu, da je sklona ogovaranju i
ne treba joj verovati. Međutim, kad se nađe s njom, njegov razum izgubi veru u
ono malo znanja, počne da misli kako će možda ovog puta biti drukčije i on još
jednom od sebe pravi budalu, poverivši joj nešto što nije trebalo. Dakle,
osećaji su uništili veru u ono što znamo da je istina. Ili, uzmimo na primer,
dete koje uči da pliva. Ono sasvim pouzdano zna da ljudsko telo ne mora obavezno
da potone u vodu. Ono je videlo mnoge kako plivaju ili plutaju u vodi bez
oslonca. Pitanje je, međutim, da li će u to verovati i onda kada ga učitelj
plivanja više ne bude pridržavao rukom ili će iznenada izgubiti veru, uplašiti
se i potonuti.
Isto je i sa religijom. Od
nikoga se ne traži da prihvati biblijski koncept kao istinit ukoliko mu njegov
razum govori da je većina dokaza protiv njega. Tu je vera nemoguća. Ali,
pretpostavimo da čovek razumski shvati da dokazi govore u prilog religiji. S
velikom verovatnoćom možemo tvrditi da će u sledećih nekoliko sedmica taj čovek
čuti neke loše vesti ili će pasti u nelu nepriliku ili doći pod uticaj onih koji
ne veruju, pa će se iznenada njegovi osećaji uzburkati i njegova će se vera
uzdrmati. Možda će poželeti tuđu ženu ili se upetljati u sumnjiv posao da zaradi
nešto novca. U stvari, u jednom trenutku će poželeti da biblijski koncept nije
istinit, jer bi mu to neobično odgovaralo. Želje i potrebe dovešće još jednom
veru u pitanje. Ovde ne govorimo o
tome da se ne bi mogao naći neki stvarni prigovor biblijskom konceptu. I s time
se treba suočiti, ali to je nešto sasvim drugo. Mi ovde govorimo o trenucima
kada se protiv religije diže glas čovekovog raspoloženja.
Vera, u onom smislu u kojem
mi ovde želimo reći, jeste umeće prianjanja uz ono što je naš um jednom
prihvatio kao istinito, uprkos čestim promenama raspoloženja kojima je izložen.
Raspoloženja se, naime, menjaju bez obzira na to kakav pogled na svet ima
čovekov um. To znamo iz iskustva.
Prihvativši biblijski koncept, neki dolaze u takvo raspoloženje, da im on
izgleda vrlo neverovatnim. Međutim, dok su bili ateisti, u nekim trenucima im se
on pričinjavao vrlo vrednim. Još jednom će se vaše raspoloženje sigurno pobunuti
protiv vašeg istinskog uverenja. Zbog toga vera i jeste tako neophodna vrlina i
sve dok ne budemo imali snage da zaboravimo na naša raspoloženja, nećemo biti ni
pravi religiozni ljudi, ni pravi ateisti, već kukavna stvorenja koja lutaju
tamo-vamo i čija uverenja zavise o vremenu i o stanju varenja. Prema tome, čovek
se mora izvežbati u navici vere.
Prvi korak je u tome da
shvatimo činjenicu kako se raspoloženja menjaju. Drugi korak je u tome, da se, ukoliko
ste prihvatili biblijski koncept, svakodnevno prisetite nekih njegovih temeljnih
postavki. Zbog toga se bez svakodnevne molitve, bez čitanja religioznog štiva i
razgovora sa drugima o tim pitanjima, ne može zamisliti religiozni život. Treba
stalno da se prisećamo onoga u šta verujemo. Religiozno uverenje neće samo po
sebi biti živo, kao ni bilo šta drugo. Moramo ga stalno hraniti. Pokušajmo se
istinski zapitati, koliki je procenat onih koji su odbacili religiju, a da su to
učinili nakon poštenog razmišljanja potkrepljenog dokazima? Zar većina njih
jednostavno ne odluta?
Pogledajmo sada šta vera
predstavlja u drugom, uzvišenijem značenju. To je jedna od najtežih tema za
razmatranje. Pre nego što počnemo, vratimo se načas na razmatranje o poniznosti.
Možda se sećate da smo rekli da je prvi korak prema poniznosti priznanje
vlastite oholosti. Sada bi želeli dodati da je sledeći korak - ozbiljno
nastojanje da primenimo biblijske vrline u svakodnevnom životu. Za tako nešto
nije dovoljno sedam dana. Prve sedmice sve se odvija kao po loju. Pokušajte šest
sedmica. Ako posle isteka tog vremena ustanovite da ste potpuno pali ili dospeli
čak ispod tačke s koje ste krenuli, otkrićete neke istine o sebi. Niko ne može
znati koliko je loš sve dok se ozbiljno ne potrudi da bude bolji. Među ljudima
vlada loše uverenje da dobar čovek ne zna za iskušenje. To je očigledna
neistina. Samo oni koji se odupru iskušenju znaju koliko je ona snažna. Snagu
protivnika, konačno, možete upoznati jedino ako se protiv njega borite, a ne ako
mu se predate. Snagu vetra osetićete ako se krećete protiv vetra, a ne ako
legnete na zemlju. Čovek koji poklekne pred iskušenjem za manje od pet minuta,
ne može znati šta bi bilo za sat vemena. Zbog toga zli ljudi, u nekom smislu,
znaju vrlo malo o zlu. Dok mu se predaju stalno su u zaklonu. Snagu loših
podsticaja u nama, ustanovićemo tek ako im se suprostavimo. Hristos je jedini
upoznao iskušenje zbog toga jer je bio jedini čovek koji nikada nije podlegao
iskušenju, on je jedini potpuni realista. Kad ozbiljno nastojimo da primenjujemo
biblijske vrline, otkrivamo da u tome ne uspevamo. Zamisao da nas je Bog pozvao
na neku vrstu ispita gde bismo mogli dobiti dobre ocene samo zbog vlastitih
zalaganja, treba izbaciti iz glave.
Zamisao o nagodbi, u kojoj mi, vršeći svoje obaveze, stavljamo Boga na
položaj dužnika, pa ako on želi biti pravedan mora ispuniti svoj deo nagodbe,
treba odbaciti.
Smatramo da tako zamišljaju
religiju oni koji imaju neku bledu predstavu o Bogu, a još nisu religiozni. Prvi
ishod prihvatanja stvarne religije je odbacivanje takvih zamisli. Kad shvate da
se tu ne radi o ispitu ili nagodbi s Bogom, neki pomišljaju da je religija
promašaj, pa dižu ruke od nje. Oni smatraju Boga lakovernim. A Bog, međutim, zna
u čemu je naša nevolja i čeka trenutak kad ćemo uvideti da se tu ne radi ni o
zarađivanju prolazne ocene, ni o tome da ga mi možemo nečim
zadužiti.
A onda dolazi još jedno
otkriće. Svaku sposobnost koju imamo, kao što je rasuđivanje, pokretanje udova,
sve smo to dobili od Boga. Kad bismo svaki trenutak života posvetili isključivo
njemu, sve što bismo mu dali na neki je način već njegovo. Znate li šta zapravo
znači kad kažemo da je neko nešto učinio ili mu nešto dao? To je isto kao kad
dete dođe svome ocu, pa mu kaže: “Tada, daj mi dinar da ti kupim poklon za
praznik.” Naravno, otac će mu dati dinar i biće radostan kad mu njegovo dete
donese poklon. Sve je to lepo i u redu, ali bi samo neozbiljan čovek mogao iz
toga da zaključi da je otac dinarska protivvrednost za robu. Tek kad to uvidimo,
Bog može započeti svoj deo posla. I onda počinje pravi život. Čovek je sada do
kraja probuđen.
U sledećem poglavlju, razmotrićemo pitanje vere u njenom drugom značenju.