| < 8. Poglavlje | Sadržaj | 10. Poglavlje > |
U jednom od ranijih
poglavlja spomenuli smo da postoje četiri glavne i tri teološke vrline. Teološke su vera, nada
i milosrđe. O veri će biti reč u narednim poglavljima, o milosrđu smo već
govorili u poglavlju “Opraštanje”, ali onde smo usredsredii pažnju na onaj vid
milosrđa koji nazivamo opraštanje. Sada bi želeli da o tome kažemo nešto više.
Najpre, nešto o samom značenju reči. Milosrđe danas ima najčešće samo jedno
značenje: milostinju, davati siromasima. Izvorno je ova reč imala znatno šire
značenje. (Pogledajmo kako je došlo do njenog savremenog značenja. Davanje
siromasima je jedan od najočiglednijih spoljnih znakova milosrđa, pa se često
misli da se čitavo milosrđe u tome sastoji. Isto je tako u pesništvu
najuočljivija rima, pa neki misle da je prava samo ona pesma čiji se stihovi
rimuju.) Milosrđe znači ljubav u religijskom smislu. Međutim, ljubav u religijskom smislu nije samo osećanje.
To nije osećajno stanje, nego stav volje kakav prirodno imamo prema sebi i kakav
moramo imati i prema drugima.
Istakli smo već u poglavlju
o opraštanju, da ljubav koju osećamo prema sebi ne znači da smo sami sebi dragi. Ona znači da sebi želimo dobro.
Isto tako je religijska ljubav (milosrđe) prema bližnjima, nešto potpuno
različito od sviđanja ili simpatije. Nama se dopadaju ili sviđaju samo neki ljudi, a ne svi. Važno
je shvatiti da ovaj prirodni osećaj koji samo prema nekom osećamo, a prema
drugima ne, nije ni greh ni vrlina, jednako kao što se ni različiti ukusi u
pogledu jela ne mogu smatrati grešnim ili ispravnim. To je samo činjenica.
Međutim, očigledno je da način na koji se ophodimo prema drugima, može biti
grešan ili pohvalan.
Prirodna naklonost koju
osećamo prema nekim ljudima olakšava nam da prema njima budemo milosrdni. Stoga je naša dužnost da
ohrabrujemo u nama takva osećanja prema drugima, nastojimo što više da nam se
oni svide, isto kao što nam je
ponekad dužnost da zavolimo vežbanje
ili (neko jelo), ne zato što je to samo po sebi milosrđe, već zato što nam to
pomaže da postanemo milosrdni. S druge strane, potrebno je paziti da našu
naklonost prema jednima, drugi ne dožive da smo prema njima nemilosrdni ili
nepošteni. Ponekad se naša naklonost prema nekome sukobljava s milosrđem koje
bismo morali pokazati prema toj istoj osobi. Tako, na primer, majka može
preteranom privrženošću razmaziti svoje dete. Drugim rečima, ona će zadovoljiti
svoje osećajne porive po cenu kasnije stvarne sreće svog
deteta.
Mada bismo trebali u svakom
slučaju slične prirodne osećaje ohrabrivati, bilo bi pogrešno pomisliti da ćemo
postati milosrdni veštačkim podsticanjem takvih osećaja. Neki su ljudi po
temperamentu hladni. To im, svakako,
može biti nedostatak, ali to je toliki greh koliko i loše varenje. To, međutim,
ne znači da oni nemaju izgleda da postanu milosrdni i da se ne trebaju oko toga
truditi. Postoji za sve jednostavno pravilo. Nemojte gubiti vreme u razmišljanju
da li volite svog bližnjeg ili ne,
već se ponašajte tako kao da ga volite. Čim to pokušate, otkrićete
tajnu: kad se prema nekom ponašamo kao da ga volimo, uskoro ćemo ga stvarno
zavoleti. Ako povredite nekoga ko
vam nije drag, otkrićete da vam je nakon toga još manje simpatičan. Ako mu
učinite neku sitnu ljubaznost, videćete da će vam biti manje mrzak. Tu, ustvari,
postoji jedan izuzetak. Učinite li nekome sitnu ljubaznost, ali ne zato da
zadovoljite Boga i zakon milosrđa, već da pokažete kako ste vi dobar čovek koji
ume da oprašta, pa ga na taj način nameravate zadužiti i očekujete njegovu
zahvalnost, verovatno ćete se razočarati. (Ljudi nisu naivni. Brzo shvate ko se
pravi važan i ko se ponaša starateljski.) Ali kad nekom učinimo uslugu zato jer
je i on čovek stvoren od Boga (kao i mi), i kad mu želimo sreću kao samom sebi,
videćemo da nam je takva osoba postala draža ili barem manje
mrska.
Dosledno tome, mada se
preterano sentimentalnim ljudima religijsko milosrđe može učiniti prilično
hladno i mada je sasvim različito od naklonosti, ono ipak završava naklonošću.
razlika između religioznog i svetovnog čoveka ne sastoji se samo u tome što se
svetovnom čoveku neki ljudi dopadaju ili sviđaju, dok je religiozan čovek prema
svakom, milosrdan. Svetovan čovek se
prema nekim ljudima ponaša zato ljubazno, jer mu se oni sviđaju. Pokušavajući da se prema svakom
ophodi ljubazno, religiozan čovek postupno dolazi do spoznaje da prema ljudima
oseća sve veću naklonost, da ih voli, uključujući tu i one za koje je mislio da
ih nikad neće voleti.
Ovaj duhovni zakon strašno
deluje u suprotnom pravcu. Nemci su, recimo, u početku grubo postupali sa
Jevrejima, zato jer su ih mrzeli. Posle su ih mrzili još više, zato što su
ranije s njima grubo postupali. Što je čovek okrutniji, to će više mrzeti, a što
više mrzi, to je okrutniji. Na taj način upada u večni, začarani krug mržnje i
očaja.
I dobro i zlo rastu poput
novca na koji nam banka plaća kamate. Zbog toga su naše male, svakidašnje
odluke, neizmerno važne. I najmanje dobro delo koje ste danas učinili,
predstavlja osvajanje važnog strateškog položaja s kojeg ćete posle nekoliko
meseci moći krenuti u pobede o kojima niste ni sanjali. Jedno naizgled sasvim
beznačajno popuštanje slabosti i besu predstavlja gubitak bojnog polja,
železničke pruge ili mostobrana, odakle neprijatelj može krenuti u napad, a da
nismo popustili, taj bi napad bio nemoguć.
Neki pisci upotrebljavaju
reč milosrđe ne samo da označe
religijsku ljubav među ljudima, nego i Božju ljubav prema čoveku i čoveka prema
Bogu. Ljudi su često zabrinuti zbog ovog drugog. Njima je rečeno da trebaju
ljubiti Boga, ali u sebi nemaju takvih osećaja. Šta, ustvari, trebaju uraditi? I
ovde je odgovor isti. Ponašajte se kao da ga volite. Nemojte u sebi veštački
izazivati osećaj ljubavi. Upitajte se: “Kad bih bio siguran da volim Boga, šta
bih u tom slučaju uradio?” Kad na ovo pitanje nađete odgovor, postupite prema
tome.
Mnogo je sigurnije, svakako, razmišljati o Božjoj ljubavi prema nama, nego o našoj ljubavi prema Bogu. Niko ne može neprestano imati pobožne osećaje. Čak kad bismo i mogli, Bog ne vodi toliko računa o osećajima. Religijska ljubav, kako prema Bogu, tako i prema ljudima, stvar je volje. Ako nastojimo da sprovodimo njegovu volju, izvršavamo zapovest: “Ljubi Gospoda Boga svog.” Ako on bude hteo, daće nam takva osećanja. Mi ih sami ne možemo stvoriti i ne možemo ih od njega zahtevati kao svoje pravo. Važno je, međutim, zapamtiti jedno: mada su naši osećaji nestalni - neočekivano se javljaju i još iznenadnije odlaze, Božja ljubav prema nama nije takva. Naši gresi i naša površnost je ne mogu ugasiti. Ona je istrajna u tome da nas izleči od greha, bez obzira na to koliko nas to koštalo i bez obzira na to koliko to koštalo Boga.