| < 11. Poglavlje | Sadržaj | Knjiga četiri: 1. Poglavlje > |
Hteli bi početi s nečim na
šta bismo trebali obratiti posebnu pažnju. Ako vam se ovo poglavlje učini
nevažnim, ako smatrate da ono nastoji da odgovori na pitanja koja sami niste
nikada postavili, prestanite s čitanjem. Nemojte se s time uopšte zamarati. U
religiji ima dosta toga što se može razumeti spolja, dok čovek još nije
religiozan, ali ima i mnogo toga što se ne može razumeti sve dok niste, da tako
kažemo, prevalili dobar deo puta po stazi religije. To se odnosi na neke čisto
praktične stvari, mada one ne izgledaju tako. Radi se, naime, o uputstvima za
snalaženje na određenim raskršćima i za prilike kod nailaska na prepreke.
Uputstva nemaju posebnog smisla, sve dok ne naiđemo na spomenuta raskršća i
prepreke. Kad god pri čitanju religijskih tekstova naiđete na misao koja vam
ništa ne govori, koju ne razumete, nemojte se zabrinjavati. Jednostavno je
preskočite. Doći će vreme, možda posle nekoliko meseci, kad će vam se njeno
značenje neočekivano otkriti. Možda ne bi bilo ni dobro, kad bi sve odjednom
shvatili.
Ranije smo već rekli da se
pitanje vere u drugom značenju, nekom uzvišenijem, pojavljuje nakon što čovek
pokuša primeniti biblijske vrline i ustanovi da u tome ne uspeva, a kad bi i
uspeo u tome, samo bi Bogu vratio ono što je već ionako njegovo. To je, drugim
rećima, tek nakon što ustanovi svoju nemoć i neuspeh. Ponavljamo još jednom, Bog
se ne brine toliko o našem delovanju. Stalo mu je da budemo stvorenja određenog
kvaliteta, da budemo onakvi kakvim nas je on zamislio, da se prema njemu
odnosimo na određeni način. Nismo dodali i da se na
određeni način odnosimo jedan prema drugome, jer to se podrazumeva samo po sebi. Ako se, naime, ispravno
odnosimo prema Bogu, tako ćemo se odnositi i jedni prema drugima, isto kao što
sve žbice na točku bicikle, pravilno učvršćene na osovini i na rubnom delu,
održavaju isti međusobni razmak. Sve dok Boga doživljavamo kao ispitivača koji
nam je zadao listu zadataka ili sudeonika u nekoj nagodbi, sve dok taj odnos
doživljavamo kao borbu zahteva i protivzahteva, sve do tada se ne nalazimo u
ispravnom odnosu prema Bogu. U tom slučaju, ne razumemo ni sebe, ni Boga. Čovek
se ne može ispravno postaviti prema Bogu, dok ne shvati da mu njegovi napori
bitno ne uspevaju.
Važno je da te činjenice
ozbiljno shvatimo, a ne da ih samo ponavljamo kao papagaji. Naravno, svako dete
koje ima bar malo religijskog obrazovanja, naučiće da ponavlja tvrdnju da Bogu
ne može dati ništa što već nije njegovo, i da mu čak ni to ne može dati, a da
nešto od toga ne zadrži. Mi, međutim, govorimo o stvarnom otkrivanju tih
činjenica, putem sopstvenog iskustva.
Dakle, mi ne možemo, u tom
smislu, otkriti da ne uspevamo delovati po Božjoj zamisli, osim ako se stvarno
trudimo oko toga i na taj način uviđamo uzaludnost naših napora. Ako ne damo sve
od sebe u tim nastojanjima, uvek će nas mučiti pomisao da ćemo idući put uspeti,
samo ako se budemo dovoljno trudili. Dakle, put koji vodi Bogu, je na neki
način, put moralnog napora i odlučnosti da se što više trudimo da postignemo taj
cilj. S druge strane, samo nastojanje neće nas nipošto približiti cilju.
Nastojanje nas samo približava onom presudnom trenutku kad se obratimo Bogu i
kažemo mu: “Ti to moraš učiniti. Ja ne mogu.” Nemojte se odmah zapitati: “Da li
je nastupio taj trenutak?” Nemojte ni za živu glavu istraživati svoje misli da
otkrijete ako vam nešto tako dolazi. To će vas odvesti na potpuno pogrešan put.
Najvažnije stvari u životu najčešće nam se neprimetno događaju, a kad se dogode,
obično nismo svesni šta se desilo. Ne možemo kazati: “Gle, pa ja rastem!” Obično
to ustanovimo tek posle, kad pogledamo unazad i ustanovimo da smo odrasli. Čovek
koji legne u krevet pa napregne sve sile da ustanovi da li spava, sigurno neće
zaspati. Isto tako, ovo o čemu sada govorimo, ne mora se svakome iznenada
otkriti kao što se objavilo apostolu Pavlu - to se može dogoditi tako postepeno,
da nećemo biti u stanju odrediti ni dan, ni godinu doživljenoga. Pri tome je
najmanje važno šta osećamo, važnija je priroda samog događaja. To je promena
stanja kada smo bili zadovoljni sopstvenim duhovnim naporima, u stanje kada
napuštamo pomisao da sami možemo bilo šta učiniti, i tada sve prepuštamo
Bogu.
Znamo da se reči sve
prepustiti Bogu, mogu pogrešno
shvatiti, pa se na njima zadržimo na trenutak. Želeli smo reći da religiozan
čovek u svemu veruje Hristu, veruje da će mu Hristos nekako pomoći u naporu da
svoju volju potčini Božjoj volji i to na isti način na koji je i sam Hristos od
rođenja do smrti na krstu u svemu slušao Oca, i da će ga Hristos učiniti
sličnijim sebi i opravdati njegove nedostatke. Biblijskim jezikom rečeno,
Hristos će s nama podeliti svoje sinovaštvo, učiniće nas Božjim
sinovima, kao što je i on. U
narednim poglavljima pokušaćemo podrobnije da raščlanimo smisao ovih reči. Ako
više volite, možemo reći da nam Hristos nudi nešto badava. Štaviše, on nudi sve
za ništa. U izvesnom smislu, čitav religijski život sastoji se u prihvatanju ove
značajne ponude. Teškoća je u tome, da mi teško uviđamo kako je sve što jesmo i
što možemo učiniti ništavno. Voleli bismo da Bog pamti naša dobra dela, a
zaboravlja zla koja činimo. I opet, možemo reći da iskušenje, u nekom smislu,
nećemo savladati sve dok ne prestanemo nastojati da ga savladamo, sve dok ne
dignemo ruke od njega, ali to će se zbiti tek nakon što smo dali sve od sebe u
borbi protiv njega.
Prepustiti sve Hristu,
naravno, ne znači prestati bilo šta preduzimati. Verovati njemu znači nastojati slediti
njegovo učenje. Ne bi imalo smisla kazati da verujemo nekome, čije savete inače
ne prihvatamo. Dakle, stvarno se predati u njegove ruke znači truditi se da
svakodnevno sledimo njegov primer. Ali, moramo nastojati da to činimo na novi,
bezbrižniji način. Oko toga se ne trebamo truditi zato da bismo bili spašeni,
nego zato jer nas je on već počeo spašavati. Ne treba se nadati
nebu kao nagradi za naša dela, već
istrajati u određenom ponašanju i zato jer prvi tračak neba već sija u
nama.
Religiozni ljudi su se često
međusobno prepirali oko toga šta, zapravo, vodi čoveka u nebo, jesu li to dobra
dela ili vera u Hrista. Čini nam se da je to isto kao kad bismo pitali koja
oštrica na nožu je potrebnija. Jedino će vas ozbiljan moralni napor dovesti do
onog mesta gde ćete dići ruke od svega. Samo vera u Hrista otkloniće očaj koji
vas u tom trenutku zahvata, a iz vere u Hrista, nužno slede dobra dela. Ako se
osvrnemo na krajnosti u koje su neki otišli tumačeći na svoj način ove
činjenice, možda ćemo bolje shvatiti pravu istinu. Jedna od krajnosti sadržana
je u sledećem stavu:
“Važna su jedino dobra dela.
Najbolje dobro delo je delo milosrđa. Najbolja vrsta milosrđa je navanje novca.
Novac je najbolje dati Crkvi. Dajte nam zato 10.000 dinara, i mi ćemo vas
spasiti.” Odgovor na takvu besmislicu bio bi, naravno, da dobra dela učinjena iz
ovakve pobude nisu uopšte dobra dela, već obično trgovanje. Druga krajnost, bila
bi u sledećem: “Važna je jedino vera. Prema tome, ako čovek ima veru, nije
uopšte važno šta radi. Samo ti greši, stari moj, i dobro se provodi u grehu,
Hristos će na kraju reći da sve to nema veze.” Odgovor ovoj besmislici je
sledeći: ako ono što nazivamo verom u
Hrista ne uključuje ni najmanje obaziranje na njegove reči, tada to uopšte nije
vera. To ne samo da nije vera, već nije ni poverenje u njega, to je razumsko
prihvatanje neke teorije o njemu.
Izgleda da Biblija stvarno i
konačno rešava ovaj problem tako što oba spomenuta mišljenja povezuje u divnoj
rečenici, koja u prvom delu glasi:
“Gradite spasenje svoje sa
strahom i drhtanjem” (Filibljanima 2,12) - što bi značilo da mnogo toga zavisi
od nas i naših dobrih dela. Drugi deo iste rečenice glasi: “Jer je Bog što čini
u vama” - što nam govori da Bog čini sve, a mi ništa. Bojimo se da nam u
religiji upravo to najviše smeta.
To neke zbunjuje, ali ne i iznenađuje. Vidite, mi pokušavamo razumeti i
raščlaniti šta zapravo čini Bog a šta čovek kad sarađuju na istom poslu. I
naravno, obično mislimo da je to kao kad dva čoveka rade zajedno, pa stoga
možemo kazati: “On je učinio ovo, a onaj drugi ono.” Međutim, ovakvo
razmišljanje nije pravilno. Bog nije takav. On je u nama i izvan nas. Čak i kad
bismo mogli razabrati ko je šta učinio, mislimo da to ne bismo mogli izraziti na
odgovarajući način. U pokušaju da to izraze, različite crkve različito tumače
taj odnos. Ali videćete da i one koje najviše naglašavaju važnost dobrih dela,
tvrde da je čoveku potrebna vera. One pak, koje uglavnom naglašavaju veru, reći
će vam da čovek mora činiti i dobra dela.
Verujemo da će se svaki religiozni čovek složiti s nama u tome kad kažemo da, iako na prvi pogled izgleda da se religija bavi samo moralom, dužnostima i zakonima, krivicom i vrlinama, ona nas ipak upućuje na nešto dalje, izvan svega šta je ovozemaljsko. Neko ima viziju zemlje u kojoj se ne govori o ovim stvarima, osim možda u šali. Tamo su svi prepuni onog što bismo nazvali dobrotom, kao što je ogledalo ispunjeno svetlom. Ali, oni to ne nazivaju dobrotom. Oni za to uopšte nemaju naziv, niti o tome razmišljaju. Previše su zauzeti gledanjem njenog izvora. Ali ovde put prelazi već preko ruba našeg sveta. Neko ne može videti dalje od toga, ali jedni vide dalje od drugih.