1. STVARANJE I RAĐANJE

Mnogi smatraju da nije potrebno analizirati ono o čemu ćemo sada govoriti. Oni kažu: “Prosečan čitalac ne želi teološke rasprave; dajte mu jasnu, praktičnu religiju.” Takve savete odbijamo. Prosečan čitalac nije nezrela ličnost. Teologija je nauka o Bogu i mislimo da bi svaki čovek koji uopšte želi razmišljati o Bogu, voleo imati najjasniju i najtačniju moguću predstavu o njemu. Ovaj materijal je namenjen ozbiljnim ljudima.

Mislimo da možemo razumeti zašto je nekima teologija nesimpatična. Na jednom teološkom predavanju u vojnom vazduhoplovstvu, ustao je jedan stariji, strogi oficir i obratio se predavaču: “Meni ne trebaju takve priče. Ali upozoravam vas, i ja sam religiozan. Znam da ima Boga. Osetio sam ga tamo u pustinji, noću dok sam bio sam. To je velika stvar. I baš zbog toga, ne verujem u te vaše praktične, male dogme i formule o njemu. Onome ko je nešto tako doživeo u svom životu, vaše teorije izgledaju vrlo beznačajne, sitničave i nastrane.”

Sasvim se slažemo s tim čovekom u nekom smislu. Mislimo da je on imao stvaran doživljaj Boga dok je bio u pustinji. I kad se od tog iskustva okrene biblijskim verovanjima, tada on prelazi od nečeg vrlo stvarnog u nešto manje stvarno. Isto se događa kad neko dođe na obalu Atlanskog okeana i posmatra talase, a posle ode kući i zagleda se u kartu Antlantika, takođe se okreće od nečeg stvarnog, prema nečemu manje stvarnom, od pravih talasa okreće se komadu obojenog papira. Međutim, radi se o sledećem. Očigledno je da je geografska karta samo obojeni papir, ali ne smemo zaboraviti dve stvari. Kao prvo, geografska karta temelji se na onome što su hiljade ljudi ustanovili ploveći stvarnim Atlantikom. Na taj način, geografska karta je rezultat mnogih, mnogih iskustava koja nisu ništa manje stvarna od iskustva koje doživljavamo dok gledamo okean s obale. Samo, dok će naše viđenje biti jedno i usamljeno, geografska karta sadrži zbir različitih iskustava. Kao drugo, geografska karta nam je potrebna kad god želimo negde da otplovimo. Ako se čovek zadovoljava šetnjom po plaži, njegovo posmatranje Atlantika u daleko većoj meri predstavlja zabavu, nego gledanje u geografsku kartu. Međutim, ukoliko želite da stignete u Ameriku, tada će vam geografska karta biti od daleko veće koristi nego šetnja po plaži.

Teologija je kao geografska karta. Puko učenje i razmišljanje o biblijskim doktrinama, ako se samo time zadovoljite, manje je stvarno i manje uzbudljivo od onoga što je onaj oficir iskusio u pustinji. Doktrine nisu Bog - one su samo neka vrsta geografske karte. Međutim, ta geografska karta je temeljena na iskustvima stotina ljudi koji su bili u stvarnom doticaju s Bogom - iskustvima prema kojima su uzbuđenja i pobožni osećaji koje nalazimo u sebi, primitivni i u velikoj meri nesređeni. Osim toga, ako želite dalje da dospete, morate takođe da koristite geografsku kartu. Vidite, ono što se u pustinji dogodilo spomenutom oficiru, moglo je biti vrlo stvarno, i sigurno je bilo vrlo uzbudljivo, ali iz toga ništa ne proizilazi. To nikuda ne vodi. S time ne možemo ništa učiniti. U stvari, baš su zato toliko prihvaćene neodređene religije koje govore samo o osećanjima Boga u prirodi. Kod njih postoji samo zanos, bez imalo truda, kao uživanje u posmatranju talasa s obale mora. Kad bismo samo na takav način pristupali Atlanskom okeanu, nikada ne bismo stigli na Island, kao što ni večni život nećemo postići pukim traženjem Božjeg prisustva u cveću ili muzici. Nigde nećemo stići ni onda, ako geografsku kartu budemo samo posmatrali, bez da se otisnemo na more, jednako kao što na moru nećemo biti sigurni ako je ne ponesemo sa sobom.

Drugim rečima, teologija ima praktično značenje, naročito danas. Ranije, dok su ljudi bili mnogo manje obrazovani i dok su manje raspravljali o ovim temama, možda je bilo moguće zadovoljiti se s nekoliko jednostavnih predstava o Bogu. Danas više nije tako. Svi čitaju, slušaju različita mišljenja, razgovaraju. Prema tome, ako ne poznajete teologiju, to neće značiti da o Bogu nemate nikakvih predstava, već su one iskrivljene, loše, nesređene. Veliki broj predstava o Bogu, koje se danas prodaju kao nove, bile su predmet razmatranja pre nekoliko vekova, a mnoge su još tada bile odbačene. Uzimati u obzir današnju religiju savremenog sveta, korak je natrag, kao da verujemo da je Zemlja ravna ploča.

Jer, kad malo bolje razmislimo, nije li raširena baš ona predstava o religiji, po kojoj je Isus Hristos bio veliki moralni učitelj, pa prihvatanjem njegovih saveta, ostvarićemo bolje društvo i izbeći ratove? U stvari, nije to daleko od istine. Ali, to je samo deo istine o religiji, koji nema velike praktične vrednosti.

Tačno je da bismo, ukoliko prihvatimo Hristove savete, ubrzo živeli u srećnijem svetu. Ne treba čak ići ni tako daleko kao Hristos. Napredovali bismo i kad bi poslušali Platona, Aristotela ili Konfučija. Pa šta onda? Ljudi nikada nisu slušali savete velikih učitelja, i ko kaže da će ubuduće biti drukčije? Zašto bismo baš Hrista sledili lakše nego ostale? Zato što je on najbolji moralni učitelj? Pa to bi čak bio razlog više da ga ne sledimo. Ako ne razumemo početne lekcije, zar ćemo razumeti one složenije? Ako je biblijska religija samo još jedan dobar savet ljudima, tada ona nema nikakve vrednosti. U zadnjih četiri hiljade godina nije nedostajalo dobrih saveta. Jedan više ili manje ne čini razliku.

Ali, čim uzmete u ruke bilo koji biblijski tekst, videćete da on govori o nečem sasvim različitom od ove sadašnje religije. Kazaće vam da je Hristos Božji Sin (bez obzira na to šta to znači). Dalje će vam kazati da će i oni koji u njega veruju postati Božji sinovi (bez obzira šta to znači).

Nema nikakve koristi od prigovora da su ove tvrdnje teške. Biblijska religija tvrdi da ona može reći ljudima nešto o drugom svetu, o onome što se nalazi iza ovoga sveta, kojeg možemo dodirnuti, čuti, videti. Možda mislite da je ova tvrdnja bez osnove? Ako je istina, onda mora biti teška - bar u istoj meri kao i savremena fizika zbog istog razloga.

Ono što u biblijskoj religiji najviše zaprepašćuje je to, da ona tvrdi da ćemo, ukoliko se priklonimo Hristu, i sami postati Božji sinovi. Neko će možda upitati: “Pa zar mi nismo već Božji sinovi? Zar Biblija ne uči da je Bog otac?” Na neki način, nesumnjivo je da mi već jesmo Božja deca - Bog nas je stvorio, voli nas, pazi na nas i zato je poput našeg oca. Ali kad Biblija govori o tome da ćemo postati Božji sinovi, tada to očigledno mora značiti nešto drugo. Ovde se suočavamo sa samom srži teologije.

Naše verovanje govori da je Hristos Božji Sin, rođen, a ne stvoren i dodaje: “... rođen od Oca pre svih vekova.” Kao prvo, mora nam odmah biti jasno da ovo nema nikakve veze sa činjenicom da ga je na Zemlji, kao čoveka, rodila devica. Sada nije reč o tome. Sada govorimo o nečemu što se dogodilo pre nego što je uopšte stvorena priroda, pre početka vremena. “Pre svih vekova” Hristos je rođen, a ne stvoren. Šta to znači?

Roditi znači postati otac, stvoriti znači načiniti. Razlika je u tome da kad rodite, onda rodite nešto od iste vrste kao što ste i vi. Čovek rađa decu, dabar rađa dabriće, a ptica rađa jaja iz kojih se izlegnu ptići. Međutim, kad nešto načinite, to nije istovrsno s vama. Ptica pravi gnezdo, dabar gradi nasipe, čovek napravi radio ili nešto što mu više liči, na primer kip. Ako je spretan u tome, može načiniti kip koji u velikoj meri liči čoveku. Naravno, takav kip nije čovek, on samo liči čoveku. On ne može disati ni misliti jer nije živ.

To smo, dakle, razjasnili - Bog rađa Boga, a čovek čoveka. Ono što Bog stvori nije Bog, isto kao što ljudska tvorevina nije čovek. Zbog toga ljudi nisu Božji sinovi u istom onom smislu u kojem je Hristos. Oni po nekim svojim osobinama mogu biti nalik Bogu, ali nisu od iste vrste kao on. Mogli bismo reći da je čovek pre slika ili kip Boga.

Kip ima izgled čoveka, ali nije živ. Isto tako, čovek ima (objasnićemo kako) oblik Boga, on je nalik Bogu, ali nema istu vrstu života kao Bog. Uzmimo najpre prvu tačku, ljudsku sličnost s Bogom. Sve što je Bog stvorio po nečemu je nalik na njega. Svemir je nalik na njega po tome što je neizmeran, njegova beskrajnost nije ista Božjoj beskrajnosti, već je samo simbol, prevod Božje beskonačnosti u vanduhovnim izrazima. Materija nalikuje Bogu po tome što poseduje energiju, iako je, ponavljamo, ta vrsta energije nešto sasvim različito od Božje moći. Svet biljaka mu je nalik po tome što živi, a on je, to znamo, živi Bog. Međutim, život u takvom biološkom značenju nije isto što i život u Bogu, on je samo neka vrsta nagoveštaja Božjeg života, njegov odraz. Osim što su žive, životinje imaju i druge sličnosti s Bogom. One su mu nalik po izrazitoj aktivnosti i plodnosti, kao insekti na primer, što je samo bledi odraz neprekidne Božje aktivnosti i njegovog stvaralaštva. Kod viših sisara nailazimo na začetke osećajnosti, koja je vezana za nagone. To nije isto kao ljubav koja je prisutna u Bogu, već je na neki način nalik Božjoj ljubavi, isto kao što slika može, uprkos svemu, biti nalik na predeo koji predstavlja. Čovek, kao najsavršenije biće na Zemlji, najviše je nalik Bogu. (Možda na drugim svetovima postoje bića koja su više nalik Bogu od nas, ali o njima ne znamo ništa.) Čovek ne samo da živi, on voli i razmišlja, biološki život je dosegao najviši stepen upravo kod ljudi.

Ali čovek u svom prirodnom stanju nema duhovnog života, onog višeg života, kojeg poseduje Bog. Reč život upotrebljavamo u oba slučaja, ali pomisliti da je to ista vrsta života, bilo bi nalik mišljenju da su veličina svemira i Božja veličina, jednake. Razlika između biološkog i duhovnog života toliko je važna, da ćemo ih nazvati potpuno različitim imenima. Biološki život, kojeg dobijamo od prirode i koji se (kao sve drugo u prirodi) gubi i propada, pa ga može održavati jedino priroda pomoću vode, hrane itd., nazvaćemo Bios. Duhovni život, koji postoji u Bogu od večnosti i koji je stvorio čitav prirodni poredak, nazvaćemo Zoe. Bios, svakako, ima određene sličnosti sa Zoe, ali samo u onoj meri u kojoj je fotografija slična predelu koji predstavlja ili koliko je kip sličan čoveku. Promena od bića koje poseduje Bios prema onom koje bi posedovalo Zoe, bila bi jednaka promeni kada bi kameni kip postao živi čovek.

Upravo se na to svodi religija. Svet u kome živimo veliki je umetnički atelje. Mi smo kipovi, a okolo se šire glasine da će jednog dana neki od nas oživeti.

< Knjiga tri: 12. Poglavlje Sadržaj 2. Poglavlje >