| < 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |
Pre svega, treba raščistiti
pojmove u vezi s biblijskim društvenim moralom. Hristos, naime, nije došao da
propoveda neki potpuno novi moral. Zlatno pravilo Novog zaveta (čini drugome ono
što želiš da drugi čine tebi) sadrži ono što svako u dubini svoje duše smatra
ispravnim. Uistinu, veliki učitelj morala nikad ne dolazi s novim moralom - to
čine samo neozbiljni i neuravnoteženi ljudi. Ljude je potrebnije češće podsetiti
na nešto nego poučiti. Pravi zadatak svakog učitelja morala je da nas povremeno
vrati starim, jednostavnim načelima koja svi zdušno nastojimo da zaboravimo -
kao kad vraćamo konja na prepreku koju nije hteao da preskoči ili dete na
lekciju koju ne želi da nauči.
Još nam nešto mora biti
jasno - religija nema razrađen politički program koji bi joj omogućio da načelo
čini drugome ono što žliš da drugi čine tebi primeni na određeno društvo ili na određeni trenutak. Religija to ne
može. Ona je namenjena svim ljudima u svim razdobljima - dok određeni program,
koji bi možda odgovarao jednom mestu i razdoblju, ne bi odgovarao nekom drugom.
U svakom slučaju, religija ne deluje na taj način. Kad traži od nas da nahranimo
gladnoga, ono nas ne uči da kuvamo. Kad nas upućuje da čitamo Sveto pismo, ne
znači da nas poučava grčki i jevrejski, pa čak ni našu gramatiku. Svrha religije
nije da zameni ili ukine umetnost i nauku, već da ih usmeri onamo gde će doneti
najviše dobra, da bude izvor energije koja će im dati potpuno novi život ukoliko
su otvoreni za tu mogućnost.
Ponekad ljudi kažu da bi nam
Crkva trebala biti vodič. To je tačno ako pritom razmišljaju na pravi, a ne na
pogrešan način. Pod Crkvom bismo trebali podrazumevati čitavo telo koje
sačinjavaju svi biblijski religiozni ljudi. Bilo bi sasvim u redu kad bi ljudi
biblijskih načela bili ekonomisti i državnici, i kad bi svoj trud stvarno
usmeravali prema praktičnom ostvarenju načela čini
drugima ono što želiš da drugi čine tebi. Kad bi to zaista bilo tako, i kad bismo se mi ostali s time složili,
tada bismo vrlo brzo pronašli biblijski ključ za rešenje mnogih problema.
Međutim, kad kažu da bi Crkva trebala biti vodič, mnogi misle da teolozi trebaju
da pruže određeni politički program. To je besmisleno. Teologe sačinjavaju
određeni ljudi unutar Crkve, koji su posebno obrazovani i postavljeni da paze na
nešto drugo - na sve ono što je povezano s našim kretanjem prema večnosti. Ne
možemo od njih tražiti da se bave poslom za koji nisu osposobljeni - takvim
poslovima se mi trebamo baviti. Biblijska načela u raznim društvenim ili
umetničkim delatnostima, mogu primenjivati religiozni ljudi koji se onde nalaze,
a ne recimo, teolozi u svoje slobodno vreme.
Isto tako, bez da ulazimo u
pojedinosti, Novi zavet nam prilično jasno prikazuje kako bi trebalo izgledati
pravo religiozno društo. Možda nam pri tom nudi više nego što možemo
poneti.Govori nam da ne bi smelo biti zabušanata i nasilnika, a onaj ko ne želi
da radi ne bi trebao ni da jede.
Niko ne bi smeo biti besposlen, štaviše, svaki rad bi trebao proizvesti
nešto korisno. Ne bi se trebala proizvoditi beskorisna, luksuzna roba, a još
manje bi se videle neozbiljne reklame koje nas nagovaraju da tu robu kupujemo,
ne bi bilo javnog razmetanja ni hvalisanja.
S druge strane, religiozno
društvo uvek zahteva poštovanje koje bismo trebali iskazivati zakonitim
vlastima, kao što deca iskazuju roditeljima i žene muževima. Treće, to bi
trebalo biti društvo radosti, u kojem ne bi bilo zabrinutosti i teskobe.
Ljubaznost je jedna od religijskih vrlina - Biblija osuđuje neuljudnost i
bezobzirnost.
Kad bi stvarno postojalo
takvo društvo i kad bismo mogli boraviti u njemu, kući bismo se verovatno
vratili s vrlo čudnim utiscima. Videli bismo da je ekonomski status tog društva
vrlo socijalno umeren, i u tom smislu napredan, dok su porodični život i
pravila koja ga regulišu prilično starinska - možda čak suviše obredna i
nekako aristokratska. Nešto od toga bi nam se svidelo, ali bojimo se da bi se
malo kome baš sve dopalo. Upravo
bismo to i očekivali, kad bi biblijski koncept bio jedinstveni plan za ljudsku
mašinu. Svi smo se odvojili od takvog plana, uputivši se različitim pravcima, i
svako od nas misli da je njegova promena izvornog plana, upravo taj njegov plan.
To ćete primetiti kod svega što ima veze sa istinskim, celokupnim biblijskim
konceptom - svakog privlače određeni delovi te celine, koje bi hteli izdvojiti,
a ostatak bi najradije napustili. Zbog toga nema napretka i ljudi koji se čak
bore za suprotno, mogu kazati da se bore za religiju.
Još nešto. Savremeni
ekonomski sistem potpuno je odbacio savet koji su nam dali još stari Grci,
starozavetni Jevreji i veliki novozavetni učitelji. Svi su oni govorili da ne smemo
pozajmljivati novac uz kamate. Čitav naš sistem počiva na pozajmljivanju novca
uz kamate. U redu, to još ne mora značiti da smo u krivu. Neki kažu da kad su
Mojsije, Aristotel i novozavetni teolozi zabranili zajmove uz kamate (oni su to
zvali lihva), nisu mogli predvideti
deoničarska društva, pa su pri tome mislili samo na privatne lihvare, i zato ne
treba da se obaziremo na njihove reči. Prepuštamo svakome da sam proceni da li
je sistem investiranja odgovoran za ovo stanje u kojem se nalazimo ili nije.
Trebali bismo čuti šta o tome misli religiozni čovek - ekonomista. Ne bi,
međutim, bilo pošteno da nismo spomenuli da su tri velike civilizacije osudile
(ili bar tako izgleda) ono što predstavlja osnovu savremenog načina
života.
Još nešto pre nego što
završimo. U poglavlju Novog zaveta gde se govori da svako mora da radi, može se
videti i razlog toj zapovesti - kako bi mogao pružiti nešto onima koji
nemaju. Milostinja - to je davanje siromasima
- jeste bitan deo biblijskog morala. Zastrašujuće upoređenje o ovcama i jarcima
govori nam da se oko toga sve okreće. Danas neki govore da milostinje ne bi
trebalo biti, i umesto davanja siromasima, trebali bismo ostvariti društvo u
kojem neće biti siromaha. To je ispravno mišljenje što se tiče potrebe za
stvaranjem takvog društva, ali onaj ko misli da u međuvremenu ne treba pomagati
siromasima odvaja se od biblijskog morala. Ne verujemo da bilo ko može odrediti
koliko bismo trebali davati onima koji su siromašniji od nas. Lično nam se čini
da nećemo pogrešiti ako dajemo više nego što nam preostaje kad podmirimo osnovne
izdatke. Drugim rečima, ako su naši izdaci za udobnost, luksuz, zabavu i slično,
blizu standarda koji vlada među onima koji imaju iste prihode kao i mi, tada
verovatno dajemo premalo. Ako uopšte ne osetimo da smo dali milostinju, rekli
bismo da smo dali premalo. Uvek bi trebalo postojati nešto što bismo rado imali
a ne možemo, jer nam naši izdaci za dobrotvorne svrhe to onemogućuju. Ovde
govorimo o milostinji na jedan opšti način. Posebni slučajevi oskudice kod vaših
rođaka, prijatelja, suseda ili saradnika na koje vam Bog ukazuje, mogu zahtevati
mnogo više - čak da dovedete u opasnost svoj položaj. Za mnoge najveća prepreka
davanju milostinje ne leži u raskošnom životu ili u želji da imamo što više
novca, već u strahu od nesigurnosti. Taj bismo strah najčešće morali smatrati
kao iskušenje. Ponekad oholost smeta darežljivosti - često dolazimo u iskušenje
da potrošimo više nego što bismo trebali na upadljive oblike velikodušnosti
(bakšiš, čašćenja), dok manje trošimo na one koji stvarno trebaju našu
pomoć.
Na kraju recimo da mnogi ovoj temi ne pristupaju sa željom da ustanove šta religija stvarno poručuje, već često prilaze u nadi da će u religiji naći potvrdu sopstvenih pogleda. Tamo gde nam se nudi gospodar ili sudija, mi tražimo saveznika. Religioznog društva neće biti sve dok ga većina ne bude želela, a to će se dogoditi tek kad sami postanemo zaista religiozni. Možemo do besvesti ponavljati čini drugima ono što želiš da drugi čine tebi, ali to će biti tek prazne reči sve dok svog bližnjeg ne zavolimo kao samog sebe. A to ne možemo učiniti sve dok ne naučimo voleti Boga. Njega ne mogu voleti ako ne naučimo poštovati njegovu Reč. I tako, kao što smo vas upozorili, stigli smo do nečeg dubljeg - s područja društva, došli smo na područje vere. Dužim putem često pre stižemo kući.