| < 3. Poglavlje | Sadržaj | 5. Poglavlje > |
Već smo ranije spomenuli da
religiozno društvo nećemo ostvariti sve dok većina ne postanu religiozni. To,
naravno, ne znači da nastojanja na unapređivanju društva trebamo odložiti do
nekog zamišljenog datuma u budućnosti. Već sada moramo početi raditi na oba
zadatka - na nastojanju da u savremenom društvu primenimo rečeno čini
drugima ono što želiš da drugi čine tebi, i na nastojanju da samo postanemo takvi koji će to načelo odmah
primenjivati, čim uvidimo na koji način to možemo najbolje uraditi. Sada bi se pozabavili biblijskom
predstavom dobrog čoveka. Kako dakle, Biblija zamišlja ljudsku
mašinu.
Pre nego zađemo u
pojedinosti, rado bi istakli dve opšte stvari. Kao prvo, budući da biblijski
moral za sebe tvrdi da je najbolji način za dovođenje ljudske
mašine u red, bilo bi zanimljivo
videti kako se on odnosi prema psihoanalizi, koja za sebe tvrdi nešto
slično.
Treba vrlo jasno razlikovati
dve stvari - jedna je savremena medicinska teorija i tehnika psihoanalize, a
drugo je filozofski pogled na svet koji su stvorili Frojd i drugi. Ovo drugo, to
jest Frojdova filozofija, direktno se suprostavlja biblijskom konceptu. Ona se
isto tako suprostavlja gledištu drugog velikog psihologa Junga. Dalje, kad Frojd
govori o lečenju neurotičara, tada govori kao specijalista u svojoj struci, ali
kad prelazi na područje filozofije, tada govori kao amater. Zato bi bilo razumno
kad bi smo se prema njemu u prvom slučaju odnosili s poštovanjem, a u drugom
ne. Mi upravo to i činimo - naime,
primetili smo da kad on govori o onome o čemu i mi nešto znamo (naime o
jezicima), pokazuje slabo poznavanje materije. Međutim, sama psihoanaliza, bez
suvišnog filozofiranja koje su joj dodali Frojd i neki drugi psihoanalitičari,
uopšte ne protivreči biblijskom konceptu. U nekim područjima ona se poklapa sa
biblijskim moralom i ne bi bilo loše kad bi je svaki teolog bolje poznavao.
Međutim, psihoanaliza ne sledi isti pravac, i u tome je njena delatnost
različita od delatnosti biblijskog morala.
Kad se čovek nalazi u
moralnoj sumnji, prisutne su dve stvari - sam čin biranja i različiti osećaji,
podsticaji i slično, s čime ga snabdeva njegova psihološka oprema - to je sirovina njegovog izbora. Ova sirovina je dvojakog karaktera - može
biti normalna, dakle, mogu je sačinjavati osećaji zajednički svim ljudima ili
može sadržavati abnormalne osećaje i podsticaje, koji se javljaju zato, jer
nešto nije u redu u čovekovoj podsvesti. Ta se razlika ogleda između straha od
nečeg stvarno opasnog i bezrazložnog straha od mačke ili pauka. Isto tako tu
razliku uočavamo kod želje koju muškarac oseća prema svojoj ženi i izopačene
želje koju muškarac oseća prema drugim muškarcima. Psihoanalitičar pokušava da
ukloni slične abnormalnosti, dakle da čoveku da bolju sirovinu za njegov čin odabiranja. Moral
se pak, bavi samim činom odabiranja.
To možemo reći drukčije.
Zamislimo trojicu koji odlaze na bojno polje. Jedan od njih poseduje prirodni
strah od opasnosti, kakav je svojstven svim ljudima. On taj strah potiskuje
moralnim naporom i postaje hrabar čovek.
Pretpostavimo da je kod druge dvojice prisutan preteran, bezrazložan
strah zbog nečeg u njihovoj podsvesti kojeg ne može ublažiti nikakav moralni
napor. Pretpostavimo da dolazi psihoanalitičar da izleči tu dvojicu - dakle,
dovodi ih u stanje u kojem se nalazi prvi čovek. Međutim, upravo ovde prestaje
psihoanalitički problem i počinje moralni. Nakon izlečenja, dvojica
bivših kukavica, mogu dvojako postupiti.
Prvi može kazati:
“Hvala Bogu, konačno sam se
oslobodio tog straha, pa se mogu bolje iskazati u borbi.” Ali, drugi može
razmišljati ovako: “Baš je dobro što se više ne tresem od straha kad pripuca, pa
mogu bolje da pazim na sopstvenu sigurnost i prepustiti onom tamo druškanu da se
istakne kad zagusti.” Ova je razlika sasvim moralne prirode, i psihoanalitičari
ne mogu tu ništa učiniti. Koliko god usavršavali ljudsku sirovinu, uvek će ostati još
nešto - stvarni, slobodni izbor čoveka, koji može na prvo mesto da stavi sebe i
svoju korist ili to može zanemariti. Taj slobodni izbor je ono čime se bavi
moral.
Loš psihološki materijal nije greh nego bolest. Zbog
njega se ne treba kajati, već ga treba lečiti. To je vrlo važno. Ljudi ocenjuju
jedni druge po vidljivim delima, a Bog im sudi po njihovom moralnom izboru. Kad
se neurotičar, bolesno uplašen od mačke, prisili da podigne mačku zbog nekog
valjanog razloga, sasvim je moguće da je u Božjim očima pokazao više hrabrosti,
nego potpuno zdrav čovek koji ima medalju za hrabrost. Kad čovek koji je od
malih nogu odgajan da je okrutnost vrlina, učini neku sitnu ljubaznost ili se
suzdrži od okrutnosti, izlažući se riziku da bude ismejan od okoline, možda on u
Božjim očima čini više nego vi i ja, kad žrtvujemo život za svoga
prijatelja.
Recimo to drukčije - neki
izgledaju divni ljudi, mogu ponekad i u neznatnoj meri koristiti svoje dobro
nasleđe i vaspitanje, a u stvari su gori od onih koje inače smatramo
čudovištima. Možemo li uopšte biti sigurni kako bismo se ponašali kad bismo bili
psihološki opterećeni lošim vaspitanjem i moći, kad bismo bili u položaju da
vladamo drugim ljudima? Upravo zbog toga religiozan čovek ne sme druge
osuđivati. Mi, ustvari, vidimo samo rezultate čovekovog izbora na temelju tog sirovog materijala. Bog ljude uopšte ne
prosuđuje po toj sirovini, već kako
je oni upotrebljavaju. Verovatno, veći deo čovekove psihološke šminke treba
pripisati njegovom telu. Jednoga dana, Bog će otkriti stvarnog čoveka koji je
imao mogućnost izbora, otpašće sve ono lepo što se pripisivalo čovekovoj
zasluzi, a što je, u stvari, bilo rezultat njegovog dobrog varenja. Otpašće i
sve ono ružno, što je nastalo kao rezultat kompleksa i lošeg zdravlja. Tada ćemo
prvi put videti kakav je ko. Biće velikog iznenađenja.
To nas vodi do sledeće tačke
o kojoj bi želeli govoriti. Ljudi često misle da je biblijski moral nešto poput
pogodbe u kojoj Bog kaže: “Budeš li se pridržavao ovih pravila, nagradiću te, a
ako ne, tada teško tebi.” Ne bi se složili s takvim gledištem. Pre bi rekli, kad
god biramo, pretvaramo svoj glavni deo, onaj koji bira, u nebesko ili pakleno
biće; u biće koje je u skladnom odnosu s Bogom, s drugim bićima i sa samim
sobom, ili u biće koje je u stanju zavade i mržnje. Ako smo s Bogom u miru to je
već raj. Ako smo s njime zavađeni, tada je to ludost, užas, bes, nemoć i večna
usamljenost. Svi mi u svome životu
kročimo putem koji vodi prema jednom od ova dva stanja.
To objašnjava ono što nas je
kod religioznih pisaca uvek zbunjivalo - ponekad su vrlo dosledni i čvrsti, a
ponekad više nego umereni i popustljivi. O beznačajnim gresima koje čovek učini
u mislima, znaju pričati kao da od njih zavisi sudbina sveta, a nakon toga
govore o teškim ubistvima i prevarama kao da je dovoljno samo pokajanje, pa će
im biti oprošteno. Ali, vremenom se može doći do shvatanja da su u pravu. Oni
stalno imaju na umu trag koji naša dela ostavljaju na onom nevidljivom,
središnjem delu naše ličnosti, a s kojim ćemo, jednog dana, izaći pred Boga. Bes
pojedinog čoveka može proliti krv hiljade ljudi, dok će bes nekog drugog samo
izazvati smeh. Ali trag na duši obojice može biti isti. Svaki je od njih učinio
sebi nešto što će mu, ukoliko se ne pokaje, otežati izglede da izbegne bes u
sledećoj prilici i dovesti ga da se još više razbesni. Svaki od njih, okrene li
se ozbiljno Bogu, ojačaće izglede za temeljnu promenu svoje prirode. Ukoliko to
ne učini, na kraju će propasti. Dakle, samo naše delovanje, gledano spolja, nije
ono najbitnije.
Na kraju još nešto. Moramo
znati da pravi put ne vodi samo do mira, već i do znanja. Kad se čovek
popravlja, sve jasnije vidi zlo koje ostaje u njemu. Ukoliko postaje sve gori,
sve teže uviđa da je zao. Onaj ko nije preterano zao nije baš dobar, dok čovek
ogrezao u zlu misli za sebe da je dobar.
To je razumljivo. Čovek je svestan spavanja tek kad je budan, a ne dok spava. Greške u matematici uočićete onda kad vam je um bistar, a nećete ih videti dok ih činite. Pijanstvo ne shvatate kad ste pijani, već kad se otreznite. Dobar čovek zna i o dobru i o zlu, dok zao ne zna ni o jednom ni o drugom.