| < 4. Poglavlje | Sadržaj | 6. Poglavlje > |
Sada bismo mogli da
razmotrimo kako biblijski moral gleda na polne odnose - govorićemo o onome što
Biblija naziva čistoćom. Biblijsko shvatanje čistoće ne sme se mešati s
društvenim shvatanjem čednosti, to
jest, s pristojnošću. Društveno
shvatanje pristojnosti određuje u kolikoj meri se ljudsko telo može izložiti
pogledima drugih, o kojim delovima tog tela se može govoriti i koji izrazi se
pritom mogu upotrebljavati prema običajima određenog društva. Tako, dok je
shvatanje čistoće jednako za sve biblijski religiozne ljude svih vremena,
shvatanje pristojnosti se menja.
Devojka s nekog ostrva u Tihom okeanu, koja nema na sebi gotovo nikakvu
odeću, ne mora biti ništa manje čedna
ili pristojna od dame iz
viktorijanskog razdoblja koja je do grla zakopčana - i jedna i druga se oblače u
skladu s pravilima društva u kojem žive. Bez obzira na to što bismo jednu od
njih po načinu odevanja mogli svrstati među pristojne, a drugu među nepristojne,
one obe mogu u istoj meri biti pristojne, odnosno nepristojne. Neke izraze, koje
je u Šekspirovo vreme mogla bez srama izgovoriti svaka čestita žena, u
devetnaestom bi veku mogla upotrebiti samo potpuno raskalašena devojčura. Kad
ljudi krše pravila pristojnosti koja vrede u njihovom društvu, zato da bi u sebi
ili drugima izazvali požudu, tada oni vređaju čistoću. Međutim, ako se tih
pravila ne pridržavaju zbog neznanja ili nemara, možemo im prebaciti samo loše
ponašanje. Kada ljudi, što se často događa, drsko krše pravila pristojnosti, jer
žele da šokiraju i sablazne druge, to ne mora značiti da su raskalašeni, nego i
nemilosrdni. Uživati u tome da se
neko oseća neugodno, upravo je znak nemilosrdnosti. Ni u kom slučaju ne mislimo
da je preterana strogost u ponašanju dokaz čistoće i zbog toga zdušno prihvatamo
popuštanje i pojednostavljenje tih pravila, čemu smo i sami svedoci. Međutim,
kod tog popuštanja i pojednostavljenja, ima jedna teškoća. Naime, ljudi
različitih dobi i temperamenta različito gledaju na određena pravila ponašanja,
pa se ponekad i sami u tome teško snalazimo. Sve dok dolazi do ovakvih sukoba,
mislimo da stariji i staromodniji
ljudi nikako ne bi smeli mlađe, emancipovane ljude smatrati pokvarenim
jer se ne drže starih pravila ponašanja. Isto tako mlađi ne bi smeli starije
nazivati lažno pravednim, zato što oni ne žele da prihvate nova pravila
ponašanja. Naša stvarna spremnost da u drugima otkrijemo što više dobrog i da
nastojimo kako bi se među nama prijatnije osećali, pomoći će u rešavanju mnogih
problema.
Čistoća se najmanje prihvata
od svih biblijskih vrlina, ali njoj nikako ne možemo pobeći. Staro biblijsko
pravilo glasi: “Ili ženidba i potpuna vernost bračnom drugu ili pak potpuno
suzdržavanje.” To je, mora se priznati, teško i u tolikoj meri suprotno nagonima
mnogih ljudi, da im se čini kao da s religijom ili sa polnim nagonom nešto nije
u redu. Ili jedno ili drugo. Naravno, ako smo religiozni, reći ćemo da s
nagonima nešto nije u redu.
Međutim, to nije jedini
razlog za takvo mišljenje. Biološka svrha polnih odnosa je potomstvo, kao što je
i biološka svrha uzimanja hrane održavanje tela. Ako jedemo kad god zaželimo i
onoliko koliko nam se sviđa, očigledno je da previše jedemo, ali ne i sasvim
preko mere. Neko može pojesti za dvojicu, ali ne može pojesti za desetoricu. Tek
u određenoj meri prelazi svoj biloški zadatak, ali ne previše. Kad bi se pak,
zdrav, mlad čovek odavao polnom uživanju kad god bi mu se prohtelo, i kad bi se
svaki put nakon toga rodilo dete, za deset godina bi lako mogao napraviti manje
selo. Takav polni poriv bio bi smešan i u najvećoj meri protivan zdravom
razumu.
Pogledajmo to s druge
strane. na predstavu striptiza doći će veliki broj ljudi da gledaju kako se
devojka svlači na pozornici. Pretpostavite sada da se nalazite u nekoj
nepoznatoj zemlji. Uđete u pozorište i čekate početak predstave. Gase se svetla,
a na pozornicu, obasjan reflektorima, izlazi čovek, noseći pokreiven tanjir
zatim počne polako da podiže poklopac, tako da neposredno pre nego što se
reflektori ugase, svi mogu videti da se na tanjiru nalazi nešto lepo za jelo.
Priznajte, zar ne biste pomislili da s apetitom tih ljudi nije u redu? I zar se
neko ko bi odrastao u svetu drukčijem od našeg ne bi isto tako začudio nad
stanjem polnog nagona kod nas?
Neki je kritičar jednom
prilikom rekao, da kad bi došao u zemlju u kojoj bi se prikazivao striptiz s
hranom, kao što to rade sa ženama, zaključio bi da u toj zemlji ljudi skapavaju
od gladi - time je želeo da kaže da striptiz ne treba pripisati polnoj
izopačenosti, već gladi. U tome se potpuno slažemo s njim. Kad bi stvarno
postojala takva zemlja u kojoj ljudi trče na predstavu razgolićavanja hrane, šta
bi drugo mogli pomisliti osim da je u pitanju glad? Međutim, ako želimo da
utvrdimo da li se tu radi o gladi, mogli bismo to proveriti tako da ustanovimo
jede li se u toj zemlji mnogo ili malo. Ako bismo ustanovili da se dobro jede,
morali bismo odbaciti našu pretpostavku o gladi, i potražiti neko drugo
objašnjenje. Isto tako, pre nego što striptiz objasnimo kao rezultat polne
izgladnjelosti, trebali bismo da ustanovimo da li u ovom našem vremenu ima više
polnog uzdržavanja nego ranije dok se još nije znalo za striptiz? Jasno je da
nije tako. Sredstva protiv začeća
učinila su polni odnos mnogo bezbrižnijim, dok javno mnjenje još od paganskih
vremena nije bilo tako slobodno u pogledu nedozvoljenih veza, pa čak i svih
mogućih oblika polne izopačenosti. Nije, dakle, pretpostavka o polnoj
izgladnjelosti jedina. Svako zna da polni nagon, kao i svi drugi porivi, raste
ako mu popuštamo. Gladan čovek misliće samo na jelo, baš kao i proždrljivac -
obojica uživaju u nadražajima.
Još nešto. Teško ćete naći
čoveka koji će pojesti nešto što nije za jelo ili neće pojesti hranu nego će s
njom uraditi nešto drugo. Drugim rečima, izopačeni nagon za jelom je retkost.
Međutim, izopačeni polni nagon je čest, zasrašujući i teško ga se oslobađamo.
Žao nam je što moramo ulaziti u sve ove pojedinosti, ali to je potrebno, jer su
nas zadnjih godina obasipali velikim lažima u vezi sa čovekovim polnim
odnosima.
Već su nam uši ogluvele od
slušanja o tome kako između želje za polnim odnosom i svih drugih prirodnih
želja nema nikakve razlike, samo teba odbaciti glupe predrasude o potiskivanju
tog nagona, pa će sve biti u redu.
To nije istina. Čim pogledate činjenice, čim zaboravite na propagandu,
videćete da to nije istina.
Kažu da je sva ta zbrka oko
polnih odnosa nastala zbog toga, što smo taj nagon predugo potiskivali. Zadnjih
godina nije bio potiskivan, već se o njemu priča po čitave dane. A ipak, oko
polnih odnosa još uvek vlada zbrka. Ako je potiskivanje uzrok toj nevolji, tada
bi bilo da otpuštanjem ventila dovodimo u red taj nagon, ali to nije tako. Lično
mislimo da je ljudska vrsta počela da potiskuje polni nagon zato, jer je oko
njega uvek dolazilo do zbrke. Danas se često govori da se polnog nagona ne
trebamo stideti, što se može protumačiti na dva načina. To može značiti da se ne
trebamo stideti činjenice kako se ljudska vrsta na određeni način obnavlja, niti
da to čoveku pričinjava zadovoljstvo. Ko tako misli - u pravu je. Tako govori i
Biblija. Nije nevolja ni u razmnožavanju, ni u zadovoljstvu vezanom uz
njega. Stari teolozi su pisali da
bi zadovoljstvo u polnom odnosu bilo veće da čovek nije posrnuo. Znamo da neki
neozbiljni religiozni ljudi govore kako Biblija smatra polni nagon, telo i
zadovoljstvo zlom. Ali oni nisu u pravu. Biblijski koncept je gotovo jedini od
velikih religija koji u potpunosti priznaje telo - koji veruje da je materija
dobra, da se i sam Bog jednom utelovio, da ćemo i na novom svetu imati neku
vrstu tela i da će ono biti deo naše sreće, lepote i snage. Biblija slavi
ženidbu više nego i jedna druga religija - upravo su biblijski religiozni ljudi
napisali najveći deo najboljih ljubavnih pesama. Biblija se suprostavlja svakom
mišljenju koje tvrdi da je polni odnos sam po sebi loš. Ali, kad neko kaže da se
polnog nagona ne trebamo stideti, to isto tako može značiti da se ne trebamo
stideti stanja u koji je danas dospeo taj polni nagon. U tom slučaju smatramo da
nisu u pravu. Mislimo da se toga treba stideti. Ne trebamo se stideti
zadovoljstva u hrani, ali bismo se trebali stideti kad bismo hranu shvatili kao
glavnu u životu i kad bismo provodili vreme gledajući slike s hranom,
mljackajući ustima. Ne tvrdimo da smo mi lično odgovorni za ovakvo stanje. U tom
smo smislu nasledili donekle nesavršene organizme - rastemo zapljuskivani
propagandom koja ide u prilog nečistoći. Ima ljudi koji naš polni nagon
raspaljuju da bi na tome zaradili. Naravno, opsednut čovek se ne može savladati
kad vidi da može kupiti ono čime je opsednut. Bog zna naš položaj. Kad nas bude
prosuđivao, svakako će voditi računa o tome da smo morali da savladamo mnoge
poteškoće. Najvažnije je da pri tom budemo iskreni i
istrajni.
Da bismo se izlečili, moramo
to najpre želeti. Čovek koji želi pomoć dobiće je, međutim, danas je mnogim
ljudima i to teško. Lako je samo misliti da nešto želimo, iako to u stvari ne
želimo. Jedan vrlo poznati hrišćanin još davno je rekao da je on, dok je još bio
mlad, stalno molio za moralnu čistoću, a mnogo kasnije je shvatio da su njegove
misli, dok su mu usne molile: “Bože, učini da budem čist”, molitvi dodavale:
“Ali neka to ne bude baš sada.” Slično se može dogoditi i kod bilo koje druge
vrline. Postoje, međutim, tri razloga zašto je nama naročito teško želeti, a
kamoli postići potpunu čistoću. Na prvom je mestu naša izopačena priroda, to su
demoni/ koji nas napadaju, i sva
propaganda koja se zalaže za nezajažljivost polnog nagona. Sve nas to nastoji
navesti na pomisao da su želje kojima se opiremo, tako zdrave, prirodne
i razumne, da im se
može suprostaviti samo nenormalan čovek. Plakati, filmovi i romani povezuju
slobodno prepuštanje polnom nagonu sa zdravljem, smatraju ga prirodnim, znakom
mladosti, iskrenosti i dobrim raspoloženjem. To je neistina. Kao sve ostale
velike neistine i ova se temelji na istini - istini koji smo već prihvatili - da
je polni čin sam po sebi (uključujući preterivanja i opsednutost njime),
prirodna i zdrava pojava. Laž se sastoji u tome da se pokušava nametnuti misao
kako je zdrav i prirodan baš svaki oblik polnog odnosa koji nas privlači. To je
besmislica svakome očigledna, a ne samo religioznim ljudima. Kad bismo popuštali
svakoj našoj žeji, to bi nas, bez sumnje, dovelo do nemoći, bolesti, ljubomore,
laži, zatajivanja i niza drugih izopačenosti, koje nemaju ničeg zajedničkog sa
zdravljem, dobrim raspoloženjem i otvorenošću. Da bismo ostvarili sreću čak i na
ovom svetu, potrebno je malo suzdržavanja. Prema tome, ništa ne znači tvrdnja da
svaka želja kad postane dovoljno jaka, postaje ujedno zdrava i razumna. Svaki
razuman čovek mora imati određena načela po kojima će se nekim svojim željama
odupirati, a drugima neće. Neko može kao merilo izabrati biblijska načela, drugi
higijenska, treći sociološka. Stvarni sukob ne postoji između Biblije i prirode, već između biblijskih načela i
ostalih načela koja drže prirodu pod
nadzorom - jer prirodu (u smislu
prirodnih želja) treba na neki način nadzirati, ukoliko ne želimo da upropastimo
celi svoj život. Moramo priznati da su biblijska načela možda stroža nego neka
druga. Isto tako verujemo da ćemo pridržavajući ih se dobiti pomoć koju ne bismo
dobili od ostalih.
Drugo, mnogi se ljudi ne
usuđuju truditi da postignu čistoću u biblijskom smislu, jer pre nego to i
pokušaju, misle da je ona nemoguća. Međutim, kad je nešto potrebno izvršiti,
nema mesta dvoumljenju da li je to moguće ili ne. Suočeni s neobaveznim pitanjem
na ispitu, možemo razmišljati da li da odgovorimo ili ne, dok kod obaveznih
pitanja moramo dati sve od sebe da bismo ih rešili. Za vrlo slab odgovor
dobićemo slabu ocenu, a ako pitanje ostavimo bez odgovora dobićemo negativnu
ocenu. Ne samo na ispitu, već i u čitavom nizu drugih okolnosti čovek često uspe
da učini nešto što mu se trenutak ranije činilo nemogućim - tako je u
planinarenju, skijanju, prilikom učenja vožnje biciklom, pa ako želite, i
prilikom pokušaja da prozeblim prstima zakopčate tvrdi okovratnik. Upravo je
divno šta sve čovek može učiniti kad mora.
Možemo zaista biti sasvim
sigurni da se običnim, ljudskim naporima ne može ostvariti savršena čistoća, kao
ni savršeno milosrđe. Moramo od Boga zatražiti pomoć. Pa čak i onda kad smo to
učinili, možemo misliti da nam je Bog prekasno pomogao ili da je pružena pomoć
nedovoljna. Ali nemojmo se zato zabrinjavati. Posle svakog pada tražite
oproštenje, pridignite se i pokušajte ponovo. Vrlo nam često Bog ne pomaže da
dosegnemo samu vrlinu, već nam daje snage da možemo započeti uvek iznova. Jer,
koliko god su važni čistoća, hrabrost i istinoljublje, ovaj nam proces omogućuje
da, što je još važnije, ojačamo duh. Time otklanjamo iluzije koje imamo o sebi i
učimo se da se pouzdamo u Boga. Tako dolazimo do spoznaje da ne možemo sebi
verovati ni onda kad smo najbolji, a s druge strane, da ne trebamo očajavati ni
onda kad smo najslabiji - gresi nam se, naime, opraštaju. Najkobnije bi bilo
sedeti skrštenih ruku i zadovoljiti se postojećim stanjem. Trebamo težiti
savršenstvu.
Treće, ljudi često pogrešno
shvataju psihološko tumačenje potiskivanja. Psihologija uči da je
potisnut polni nagon opasan. Međutim,
pojam potisnut ovde je upotrebljen u
tehničkom smislu; on ovde ne znači negiran ili odbijen. Potisnuta želja ili misao je
ona koja je gurnuta u podsvest (često još u detinjstvu) i koja se sad pojavljuje
samo u prerušenom i neprepoznatljivom obliku. Potisnut polni nagon bolesnik
uopšte ne doživljava kao polni nagon. Kod mladića ili odraslog čoveka koji se
opire jednoj svesnoj želji, ne može se govoriti o potiskivanju niti o opasnosti
od potiskivanja. Naprotiv, oni koji na takav način prilaze pitanju polnog nagona
i čestitosti, ubrzo saznaju mnogo
više o svom polnom nagonu i postaju ga svesniji od ostalih. Takvi ljudi upoznaju
svoje strasti isto onako kao što lovac poznaje zver ili kao što vodoinstalater
prepoznaje povarenu slavinu. Vrlina - čak ako se oko nje samo trudimo s više ili
manje uspeha - donosi svetlo, dok neobuzdano odavanje zadovoljstvima donosi
maglu.
Konačno, iako smo možda odužili o polnim odnosima, želeli bi posebno naglasiti da se središte biblijskog morala ne nalazi u tome. Svako ko bi moralnu nečistoću smatrao najgorim porokom, bio bi u krivu. Svakako, gresi tela su zla stvar, ali su, u poređenju s drugim gresima najneviniji. Najpokvarenija zadovoljstva su duhovne prirode - zadovoljstva koja izviru iz optuživanja drugih, zlostavljanja, ponižavanja, oduzimanja malih radosti drugima ili klevetanja, zadovoljstva koja proizlaze iz posedovanja moći i mržnje prema drugima. U nama, naime, postoje dve prirode koje se takmiče s ljudskošću, koju moramo jačati i staviti je u središte našeg života. To su životinjski i sotonski ego. Ovo drugo je opasnije. Zbog toga, hladan, samoljubiv i tašt čovek, koji redovno odlazi u crkvu, može biti bliži Božjoj osudi nego prostitutka. Naravno, najbolje bi bilo ne biti ni jedno ni drugo.