| < 5. Poglavlje | Sadržaj | 7. Poglavlje > |
Poslednje poglavlje je bilo
uglavnom negativno obojeno. U njemu
smo razmatrali šta je loše u polnom nagonu, ali nismo gotovo ništa rekli o
ispravnoj strani polnog odnosa - drugim rečima, o biblijskom braku. Odmah da
kažemo da su biblijske doktrine u ovom području krajnje nepopularne. Ali uprkos
tome, kad već govorimo o biblijskom moralu, čini nam se da ne možemo ostaviti po
strani biblijski brak.
Biblijski pogled na brak
temelji se na Hristovim rečima da se muž i žena moraju smatrati jednim
organizmom - tako bi se otprilike mogle prevesti reči jedno telo. Religiozni ljudi veruju da
Hristos nije izražavao nekakvo sentimentalno raspoloženje, već tvrdnju jednaku
onoj da su brava i ključ jedna naprava ili violina i gudalo jedan instrument.
Stvoritelj ljudske mašine nam je time
želeo kazati da su njegove polovine, muškarac i žena, načinjeni tako da bi se
mogli slagati u parove, i to ne samo na polnom nivou, nego i na svim ostalim
nivoima. Monstruoznost polnog čina izvan braka sastoji se u tome, da se jedna
vrsta sjedinjenja (polni čin) pokušava odeliti od svih drugih vidova sjedinjenja
koja su zamišljena da ga prate i tako stvore potpuno jedinstvo. Biblijsko
gledište ne tvrdi da u polnom zadovoljstvu ima nečeg lošeg, kao što nema ni u
uživanju u hrani. Biblijsko je stanovište da polno zadovoljstvo ne smemo uzimati
odeljeno od svega ostalog što ga prati, dakle, da ga ne smatramo samo sebi
svrhom. Inače bi to bilo jednako
besmisleno kao i uživanje u jelu, koje bi se sastojalo samo od žvakanja i
pljuvanja ukusne hrane, bez gutanja i varenja.
Nadalje, Biblija uči da brak
traje čitav život. Naravno, mnoge crkve različito misle o tome - neke uopšte ne
dopuštaju razvod braka, neke ga opet, iako nevoljno, dopuštaju i to u posebnim
slučajevima. Velika je šteta što se u ovim pitanjima svi religiozni ljudi ne
slažu. Potrebno je, međutim, naglasiti da se crkve u pitanju braka među sobom
daleko više slažu, nego sa spoljnim svetom. Time mislimo reći da sve smatraju
razvod braka presecanjem živog tela, kao neki hirurški zahvat. Neke crkve drže
da je operacija toliko nasilna, da je nikako ne možemo dopustiti, dok je druge
dopuštaju kao krajnje sredstvo u beznadežnim slučajevima. Sve se crkve slažu u
tome da je razvod braka sličniji rasecanju tela, nego raskidu poslovnog odnosa
ili dezertiranju, s čime se on često upoređuje. Ni jedna od njih se ne slažu sa
savremenim stavom, po kojem je razvod braka samo promena bračnog druga koja se
može dopustiti kad god muž i žena osete da nisu više zaljubljeni jedno u drugo
ili se jedno od njih zaljubi u nekog trećeg.
Pre nego razmotrimo u kakvom
je odnosu ovo savremeno stanovište prema moralnoj čistoći, moramo videti u
kakvom je odnosu s jednom drugom vrlinom, naime s pravednošću. Pravednost, kao
što smo već rekli, uključuje održavanje obećanja. Svako ko se venčao u crkvi,
javno je i svečano obećao da će sa svojom ženom (mužem) živeti do smrti. Obaveza
održavanja ovog obećanja nema nikakve posebne veze sa polnim moralom - to je
obećanje kao i svako drugo. Ako je polni poriv isti kao i svi ostali podsticaji,
tada se prema njemu moramo odnositi na isti način kao i prema ostalima. Dakle,
obećanje održavanja bračne vernosti treba da nadzire polni nagon, kao što
obaveze iz ostalih obećanja nadziru druge podsticaje u nama. Ako pak polni poriv
nije isti kao i svi ostali, a mi tako mislimo, nego je bolesno žestok, tada
bismo trebali paziti da nas on ne odvede u nepoštenje, u kršenje zadatog
obećanja.
Neko će na to reći da
obećanje zadato u crkvi smatra pukom formalnošću, da ga i onako nije imao nameru
održati. Koga bi u takvom slučaju pokušali prevariti? Boga? To bi bilo vrlo
neozbiljno. Sebe? Ni to nije mnogo pametnije. Nevestu, mladoženju ili rodbinu?
To je nepošteno. Mi mislimo da mladi par (ili jedno od njih) najčešće želi
obmanuti javnost. Oni žele ugled koji se pripisuje braku, ali za njega ne žele
platiti cenu - znači da su prevaranti, obmanjivači. Ako su zadovoljni kao
obmanjivači, nemamo im šta reći - nema smisla govoriti o visokoj i teškoj
dužnosti moralne čistoće onim ljudima koji ne pokazuju želju da budu pošteni.
Ukoliko se urazume i odluče da postupe pošteno, obavezuje ih obećanje koje su
već dali. A to, videćete, spada pod naslov pravednost, a ne pod čistoću. Za one koji ne veruju u
trajnost ženidbe, možda je manje zlo da žive nevenčani, nego da se zakunu na
vernost koju ne nameravaju održati. Istina je, u tom će slučaju, po biblijskom
stanovištu, živeti u bludu. Međutim, jednu grešku ne možemo ispraviti drugom -
nečistoća se ne može popraviti lažnom
zakletvom.
Mišljenje da je
zaljubljenost jedini razlog da ostanemo u braku, nema nikakve podloge za brak
kao ugovor ili obećanje. Ako je sve u ljubavi, tada obećanje ne donosi ništa
novo - u tom slučaju zašto bi trebalo išta obećavati? Zanimljivo je da
zaljubljeni ljudi bolje znaju o tome od onih koji o ljubavi samo pričaju. Kao
što je jedan autor istakao, zaljubljeni su prirodno skloni da se vežu
obećanjima. Ljubavne pesme širom sveta pune su zakletvi o večnoj odanosti i
vernosti. Religijska pravila ne nameću osećaju zaljubljenosti ništa što bi mu
bilo strano - religija samo zahteva da zaljubljenici ozbiljno uzmu ono na šta ih
tera njihova zaljubljenost.
Naravno, obećanje koje čovek
zada - da će biti veran voljenom biću do kraja života, obavezuje ga na vernost
čak i onda ako se odljubi. Obećanje
se može dati samo za ono što se može izvršiti, dakle, u vezi s onime što se
učini. Niko ne može obećati nešto što je deo osećaja. Ne možemo obećati da nas
nikad neće zaboleti glava ili da ćemo, recimo, uvek biti gladni. Ali kakva je
korist, upitaćete, da dvoje, koji više nisu zaljubljeni, ostanu zajedno? Ima
nekoliko vrlo razumnih, društvenih razloga za to - da deci osiguraju dom, da se
zaštiti žena od mogućnosti da je muškarac ostavi kad god mu se to svidi.
Postoji, međutim, još jedan razlog, vrlo uverljiv, ali nam se čini da ga nije
lako objasniti.
Teškoća je u tome što mnogi
ne žele shvatiti da, kad je B bolje od C, A može biti još bolje od B. Ljudi vole
razmišljati u izrazima dobra i zla, a ne dobrog, boljeg, najboljeg ili lošeg,
goreg, najgoreg. Kada vas, na primer, neko upita šta mislite o dvoboju, a vi mu
odgovorite da je bolje čoveku oprostiti nego ga izazvati na dvoboj, ali i to da
je i dvoboj bolji od doživotnog neprijateljstva i mržnje, prigovoriće vam se da
se ne želite do kraja izjasniti. Nadamo se da niko neće napraviti takvu grešku s
ovim što želimo sada kazati.
Ono što nazivamo
zaljubljenošću, sjajna je stvar koja je po mnogo čemu za nas dobra. Ona nam
pomaže da budemo velikodušni i hrabri, otvara nam oči ne samo za lepotu osobe u
koju smo zaljubljeni, već i za sve drugo, naročito u prvo vreme potiskuje naš
čisto životinjski polni nagon. U tom je smislu zaljubljenost veliki neprijatelj
požude. Niko ne može negirati da je zaljubljenost daleko bolja i od uobičajene
senzualnosti i od hladne samoljubivosti. Kao što smo već rekli, pogrešno bismo
uradili kad bismo bilo koji podsticaj naše prirode uzeli kao nešto što treba
slediti po svaku cenu.
Zaljubljenost je dobra, ali ne i najbolja. Ima mnogo toga manje vrednog od
zaljubljenosti, kao i onog vrednijeg. Zaljubljenost ne možete učiniti osnovom
života. Ona je plemeniti osećaj, ali ipak, samo osećaj. Ni za jedan osećaj ne
možemo tvrditi da će večno trajati u punoj snazi, kao ni da će uopšte potrajati.
Trajati može znanje, načela, običaji, ali osećaji dođu i odu. Ustvari, bez
obzira na to šta ljudi govore, ono što nazivamo zaljubljenošću obično ne traje
dugo. Svi znamo rečenicu kojom često završavaju stare bajke - živeli
su srećno sve do svoje smrti. Ako
to znači - pedeset su godina osećali jedno prema drugom isto
što su osećali i dan pre venčanja, tada možemo
slobodno tvrditi da to nije istina. Ko bi mogao podneti da živi u takvom
uzbuđenju makar pet godina? Šta bi
se u tom slučaju dogodilo sa našim poslom, jelom, spavanjem, odnosima prema
prijateljima? Naravno, prestanak zaljubljenosti ne mora značiti i prestanak
ljubavi. Ljubav u drugom značenju, ljubav koju treba razlikovati od
zaljubljenosti, nije običan osećaj. Ona je duboko jedinstvo, postignuto snagom
volje, svesno i uporno jačano navikom i milošću, koje je traženo od Boga i
dobijeno. Supružnici mogu voleti jedan drugoga čak i u onim trenucima kad se
jedno drugome previše ne sviđaju, kao što, uostalom, mi sebe volimo i onda kad
nismo oduševljeni sami sobom. Oni su u stanju održati tu ljubav čak i onda kad
bi se mogli, ako bi hteli, zaljubiti u nekog drugog. Zaljubljenost ih je
podstakla da jedno drugom obećaju vernost, dok im ovakva tiha ljubav omogućuje da obećanje
ispune. Upravo je takva ljubav gorivo koje pokreće bračnu mašinu - zaljubljenost
je eksplozija koja ga je uključila.
Neko će reći: “O ovome mogu
pričati samo oni koji su oženjeni.” Možda je u pravu. Ali pre toga bi trebalo da
proveri da li takav sud donosi po onome što stvarno zna iz vlastitog iskustva
ili iskustva svojih prijatelja, a ne po onome što je pokupio iz romana i
filmova. To nije tako jednostavno kako se često misli. Naše iskustvo je u
velikoj meri obojeno knjigama, dramama i filmovima, pa je potrebno dosta truda
da bismo mogli ono što je bitno da nepristrasno sagledamo.
Ljudi često pokupe iz knjiga
zamisao da ukoliko oženite pravu
osobu, možete očekivati da ćete ostati zauvek zaljubljeni. Stoga, kad ustanove
da više nisu zaljubljeni, smatraju da je to dokaz kako su pogrešili u izboru, pa
im je dopušteno da promene bračnog druga - ne shvatajući da će s promenom druga
i nova ljubav ostati uskoro bez zanosa, jednako kao i prethodna. Ovde, kao i
inače u životu, uzbuđenja su kratkotrajna. Uzbuđenje koje obuzme dečaka pri
pomisli na let avionom neće biti dugog veka - čim se priključi vojnom
vazduhoplovstvu i počne učiti da leti, ono će nestati. Uzbuđenje koje obuzme
čoveka kad vidi slikovito mesto izgubi se čim se tamo za stalno doseli. Da li to
znači da bi bilo bolje uopšte ne učiti leteti ili ne stanovati u lepim mestima?
Nipošto! U oba slučaja, ako početni zanos i nestane, njega će zameniti mirniji i
trajniji interes. Štaviše (teško nam je pronaći pravu reč kojom bi naglasili
koliko to smatramo važnim), upravo će onaj ko je spreman da se pomiri s gubitkom
početnog zanosa i smiri u dubljem interesovanju za bračnog druga, lakše naći
nova ushićenja, u sasvim drukčijem obliku. Onaj ko je naučio da leti i postao
dobar pilot, ubrzo će otkriti draži muzike, a ko se naselio u slikovito mesto,
počeće sa uživanjem da obrađuje svoj vrt.
Mislimo
da je Hristos, govoreći da ništa neće živeti ukoliko najpre ne umre, mislio i na
ovo o čemu je sada reč. Nije dobro truditi se oko očuvanja bilo kakvog zanosa.
Neka zanos ode, pustite ga da umre - prođite kroz to razdoblje smrti i uputite
se prema onom mirnijem, staloženijem zanimanju i sreći, pa ćete uvideti da
stalno živite u svetu novih zanosa, novih uzbuđenja. Međutim, ako se odlučite da
vam zanos ili uzbuđenje budu neka vrsta podražaja, kojeg u određenoj količini
morate svakodnevno uzimati - ako ih nameravate veštački podražavati, oni će sve
više slabiti, sve se ređe javljati, a vi ćete ostatak svog života provesti kao
starac bez iluzija kojem će sve biti dosadno. Zbog toga što vrlo malo ljudi ovo
uviđa, vidimo tolike žene i muškarce u najboljim godinama svog života, kako
tuguju za izgubljenom mladošću i to u razdoblju kada bi se svuda oko njih
trebali otvarati novi vidici i nova vrata. Mnogo je zabavnije naučiti plivati,
nego neprekidno i beznadežno pokušavati dozvati u sećanje osećaj koji smo imali
dok smo se, kao deca, prvi put brčkali u moru.
I
romani i filmovi nas upućuju na to da se čovek ne može oteti zaljubljenosti, da
se to jednostavno događa, kao ospice, na primer. Ljudi u braku, koji ovako
misle, brzo podlegnu i priklanjaju se novom poznaniku (poznanici) koji im se
svide. Rekli bi da su ovi neodoljivi osećaji mnogo ređi u stvarnom životu nego u
knjigama, bar što se tiče odraslih ljudi. Kad sretnemo nekoga ko je lep, pametan
i simpatičan, trebalo bi, naravno, da se u određenom smislu divimo tim vrlinama,
da ih na neki način volimo. Ali zar ne zavisi u najvećoj meri upravo od nas, od
našeg izbora, da li će se ova ljubav prema vrlinama koje opažamo kod našeg novog
poznanika ili poznanice pretvoriti u ono što nazivamo zaljubljenošću? Bez ikakve
sumnje, ako nam je glava puna romana, filmova i sentimentalnih pesama, a telo
natopljeno alkoholom, svaku naklonost koju prema nekome osećamo pretvorićemo u
ovakvu ljubav, jednako kao što se kiša sliva u udubljenje koje na prašnjavom
seoskom putu ostavljaju zaprežna kola ili kao što ćete, ako nosite naočare s
plavim staklima, sve videti plavo. Ali tome ćemo sami biti
krivi.
Pre nego napustimo problem
razvoda braka, hteli bi istaknuti razliku između dve stvari, koje često dovoljno
ne razlikujemo. Biblijska zamisao braka je jedno, a sasvim je drugo granica do
koje religiozni ljudi kao glasači ili članovi Parlamenta mogu ići u svom
nastojanju da u obliku zakona o bračnim odnosima nametnu svoj pogled na brak
društvu, dakle onima koji nisu religiozni. Obično se misli da bi religiozni
ljudi trebali svakome otežati razvod braka. Mi ne mislimo tako. Naše je
mišljenje da bi crkve trebale pošteno priznati da većina ljudi nije biblijski
religiozno, i da se od njih ne može očekivati da žive religioznim životom. Možda
bi trebale postojati dve različite vrste braka - jednim bi trebala upravljati
država, čiji zakoni važe za sve građane, a drugim crkve, čija pravila važe samo
za religiozne ljude. Ova razlika bi trebala biti toliko jasna, da se može
prepoznati koji su parovi venčani po biblijskom uzoru, a koji
nisu.
Toliko o biblijskoj doktrini
o nerazrešivosti braka. Ostaje da razmotrimo nešto još nepopularnije. Religiozne
žene obećavaju da će slušati svoje
muževe. U religioznom braku, za muškarca se kaže da je glava. Ovde se, očigledno, javljaju dva
pitanja. (1) Zašto uopšte neko treba biti glava - zašto ne jednakost? (2) Zašto
da baš muškarac bude glava?
(1) Potreba za glavom sledi iz činjenice da je brak
nerazrešiv. Naravno, sve dok se muž
i žena slažu, ne mora se uopšte pojaviti pitanje glave. Nadamo se da će u religioznom
braku biti baš tako. Ali šta se događa kad se jave nesuglasice? Razgovora,
naravno, više nema. I posle učestalih pokušaja da razgovaraju, supružnici nisu
dostigli sporazum. Šta da rade? Ne mogu odlučiti većinom, jer u ovom slučaju
većine nema. Sasvim sigurno mogu se dogoditi samo dve stvari - ili se mopraju
odeliti i svako krenuti svojim putem ili jedno od njih mora imati odlučujuću
reč. Ako želimo da brak ostane nerazrešiv, tada, u krajnjoj liniji, jedan od
supružnika mora imati odlučujuću reč u vođenju porodične politike. Stabilna
država ne može opstati bez Ustava.
(2) Ako neko već mora biti glava, zašto bi to morao biti muškarac? Dakle, pre svega, da li neko uopšte želi da to bude žena? Koliko možemo videti, čak i ona žena koja želi biti glava u svojoj kući, najčešće se ne divi svojoj komšinici, čiji je muž papučar. Pre će kazati: “Jadni gospodin X! Zašto dozvoljava toj užasnoj ženi da ga drži pod papučom? To je ipak previše!” Mislimo da nijedna žena neće biti previše polaskana ako joj spomenemo da je ona glava u kući. Ima nešto neprirodno u vladanju žene nad muškarcem, budući da se i same žene toga stide i preziru muževe kojima one vladaju. Ali postoji još jedan razlog. Odnosi koje jedna porodica održava sa spoljnim svetom - ono što bi mogli nazvati njenom spoljnom politikom - moraju zavisiti od muškarca, jer on uvek treba biti, a obično i jeste, pravedniji prema onima spolja. Žena se u prvom redu bori za svoju decu i muža, a protiv je ostalog sveta. Prirodno, gotovo na neki način i ispravno, zahtevi porodice su za nju najvažniji. Ona je naročiti zagovornik njihovih interesa. Uloga muža sastoji se u tome, da shvati kako joj ova njena prirodna sklonost davanja prednosti porodici, onemogućuje da bude glava. On mora imati zadnju reč, kako bi mogao druge ljude zaštititi od preterane odanosti koju oseća prema svojoj porodici njegova žena. Ako u to sumnjate, dopustite da vas nešto upitamo. Ako vaš pas ugrize komšijino dete ili vaše dete povredi komšijskog psa, da li ćete se pre obratiti komšiji ili njegovoj ženi? Ili, ako ste žena, dopustite da i vas nešto upitamo. Bez obzira na to koliko se divite svom mužu, ne mislite li ipak da je njegova glavna mana u tome da nije onoliko uporan u odbrani svojih i vaših prava pred komšijama, koliko biste vi želeli?