| < 6. Poglavlje | Sadržaj | 8. Poglavlje > |
Već smo u prethodnom
poglavlju spomenuli da je moralna čistoća jedna od onih vrlina koje ljudi
najmanje vole. Međutim, verujemo da vrlinu o kojoj će sada biti reč ljudi još
manje vole. Radi se, naime, o biblijskom pravilu: “Ljubi bližnjega svojega kao
samoga sebe.” U biblijskoj etici, bližnji može biti i neprijatelj. Suočavamo se, dakle, sa
strašnom dužnošću opraštanja našim neprijateljima.
Svi govore da je opraštanje
divna stvar sve dok se ne nađu sami u situaciji da nekome nešto oproste.
Ponekad, ako samo spomenemo opraštanje, svi će nas mrko pogledati. Nije u tome
što ljudi smatraju da je to nedostižna i teška vrlina - naprotiv, oni je često
preziru i mrze. Mnogi od vas bi sigurno želeli upitati: “Interesuje me šta bi ti
mislio o opraštanju gestapovcu da si kojim slučajem Poljak ili
Jevrejin?”
To se i mi pitamo, verujte.
Isto se tako pitamo da li bi uistinu mogli biti toliko hrabri, pa ne odreći se
svoje vere, čak i po cenu smrti. Da, pitam se, kada bi stvarno bio Poljak ili
Jevrejin, da li bih mogao oprostiti gestapovcu. Međutim, nije nam namera da u
ovoj knjizi govorimo o tome šta bi mi mogli učiniti, već vam govorimo samo ono
što je biblijski. Mi nismo izmislili biblijsku religiju. A u njoj, u samoj
njenoj suštini, nalaze se ove reči: “Oprosti nam grehe naše, kao što i mi
opraštamo dužnicima našim.” Nema ni najmanjeg znaka da bi nam moglo biti
oprošteno pod drugim uslovima.
Sasvim nam je jasno rečeno da nam se neće oprostiti, ukoliko mi ne
oprostimo drugima. Nema drugog načina. Šta nam je, dakle,
činiti?
Svakako, oprostiti je teško,
ali nam se čini da bi nam u tome mogle pomoći dve stvari. Kad počnete učiti
matematiku, ne počinjete odmah s integralnim računom, već s običnim sabiranjem.
Isto tako, ako stvarno želimo (ali, pazite, sve zavisi od toga da li to stvarno
želimo) naučiti opraštati, možda bi bilo bolje početi s nečim lakšim nego što je
gestapo. Mogli biste početi tako, što ćete oprostiti mužu (ženi), roditeljima
ili deci, nešto što su vam učinili ili rekli prošle nedelje. To će vas verovatno
na trenutak zaposliti. Drugo, mogli bismo pokušati da shvatimo, šta znači voleti
svog bližnjeg kao samog sebe. Kako to ja volim samog sebe?
Kad o tome bolje promislimo,
ne bi baš mogli reći da se sami sebi sviđamo, čak se događa da uopšte ne uživamo
u vlastitom društvu. Očigledno, voli svog bližnjeg ne znači neka
ti se on svidi ili pokušaj uvideti
njegovu privlačnost. To vidimo kod drugih i bez posebnog uveravanja. Da li mi o sebi
mislimo najbolje, mislimo li da smo dobri ljudi? Moramo priznati da ponekad tako
mislimo (to su, bez sumnje, naši najgori trenuci), ali takvo mišljenje o samom
sebi nije razlog zbog kojeg samog sebe volim. U stvarnosti je obrnuto - zbog
svog samoljublja, mislimo da smo dobri. Tako, kad kažemo da treba ljubiti svoje
neprijatelje, nipošto ne znači da ih trebamo smatrati dobrima. To je veliko
olakšanje. Mnogi ljudi, naime, misli da oprostiti neprijatelju, znači priznati
kako on, na kraju krajeva, i nije tako loš, mada smo uvereni u suprotno. Pođimo
dalje. U svojim najsvetlijim trenutcima, ne samo da ne mislimo ad smo dobri
ljudi, već uviđamo da smo opaki. U životu smo učinili dosta toga što nas je
sramota. Prema tome, dopušteno nam je prezirati i mrzeti ono što rade naši
neprijatelji. Teolozi kažu da trebamo mrziti dela zlih ljudi, ali da ne smemo
mrziti zle ljude - dakle, mrzi greh, ali ne grešnika.
Mnogi ovu razliku smatraju
nevažnim cepidlačenjem - pa kako čovek može mrziti greh, a ne mrziti
počinitelja? Kasnije mnogima padne na pamet da su se upravo tako ponašali prema
jednom čoveku, i to celi svoj život - prema samome sebi. Koliko god su mrzeli
svoj kukavičluk, taštinu i pohlepu, nisu prestajali sebe voleti. U tome ih ništa
nije moglo sprečiti. Dakle, upravo zato što su voleli počinitelja, mrzeli su
njegove grehe. Baš zbog ljubavi prema sebi bili su žalosni kad su shvatili šta
su sve u stanju da naprave.
Dosledno tome, religija od nas ne traži da bar malo ublažimo mržnju koju osećamo prema zlim delima. Sve što
je o njima rečeno ostaje i dalje. Međutim, religija od nas traži da ih mrzimo na
isti način na koji mrzimo greh u nama samima, da žalimo onoga koji čini zlo i da
se nadamo da će se on, ako je ikako moguće, jednom negde i na neki način
izmeniti i ponovo postati čovečan.
Predlažemo malu proveru.
Pretpostavimo da u novinama pročitate o gadostima koje je učinila osoba koja vam
nije baš draga. Pretpostavimo dalje, da se iz članka može zaključiti da cela
priča možda i nije potpuno istinita ili da onaj o kome je reč nije tako loš,
kako se u prvi mah može zaključiti.
Hoće li vam nakon čitanja pasti na um pomisao: “Hvala Bogu, pa on i nije
tako loš.” Ili ćete u potpunosti prihvatiti prvi utisak priče i uživati u
činjenici da se o vašem neprijatelju
piše tako loše. Ako je tačno ovo drugo, tada je to prvi korak, koji će vas, ako
se nastavi, pretvoriti u demona. Vidite, čovek počinje želeti da ono crno bude
još crnje. Ne odupremo li se tome, uskoro ćemo želeti da sivo vidimo kao crno, a
na kraju ćemo čak i belo videti kao crno. Konačno ćemo tvrditi da je sve loše -
Bog, naši prijatelji, čak i mi sami. U tome se nećemo moći zaustaviti - zauvek
ćemo ostati u svetu potpune mržnje.
Priznajemo da se iz toga može zaključiti kako trebamo voleti i one koji u sebi nemaju ničega što bi bilo vredno ljubavi. Da li u nama ima nečega zbog čega bi nas trebalo voleti? Sebe volite jednostavno zato, jer ste vi u pitanju. Bog želi da na isti način i iz istoga razloga volimo sve ljude. On nam je dao svojstvo da ljubimo sebe, kako bismo trebali naučiti na koji način trebamo voleti druge. Dakle, pravilo koje vredi u našem posebnom slučaju, moramo primeniti i na druge ljude. Možda će nam biti lakše ako se prisetimo da baš tako Bog nas voli - ne zbog nekih dobrih, privlačnih osobina koje možda posedujemo, već jednostavno zato, jer smo takvi kakvi jesmo. Zaista u nama nema ničeg što bi se moglo voleti - bića poput nas u mržnji nalaze toliko zadovoljstva da se je odriču jednako teško kao i žestokih pića ili duvana.