| < 7. Poglavlje | Sadržaj | 9. Poglavlje > |
Sada prelaimo na onaj deo
biblijskog morala koji se najviše razlikuje od bilo kog drugog morala. Postoji
jedan porok kojeg se niko ne može osloboditi, porok kojeg svi mrzimo kod drugih,
ali kojeg jedva ko, osim biblijski religioznih ljudi, uočava kod sebe. Možemo
čuti ljude kako priznaju da su zlovoljni, da izgube glavu kad vide lepu devojku
ili čašu vina, čak za sebe tvrde da su kukavice. Međutim, nikada nismo čuli
nekog nereligoznog čoveka da se osuđuje zbog ovog poroka. Takođe retko ćemo
naići na nereligiozne ljude koji bi pokazivali i najmanju dozu razumevanja prema
ovom poroku kod drugih. Nema tog pororka koji bi nas mogao više omrznuti u očima
drugih, a čijeg smo postojanja kod nas samih manje svesni. Što smo više tim
porokom zaraženi, to nam se on manje sviđa kod drugih.
Porok o kome je ovde reč
zove se oholost ili taština. U biblijskom moralu suprotna mu je skromnost.
Setićete se, kad smo govorili o moralu, upozorili smo da središte biblijskog
morala nije u polnim odnosima. I sad smo došli do tog središta. Prema Bibliji,
prvi porok, krajnje zlo, jeste oholost. Razvratnost, ljutnja, lakomost,
pijanstvo - to su sitnice u upoređenju s ohološću. Lucifer (grčki -
“Svetlonoša”) je postao zao upravo zbog oholosti, i postao Sotona (grčki -
“Opadač braće”). Ona je uzrok svakom drugom poroku - oholost je stanje duha
potpuno suprotno Božjoj zamisli.
Čini li vam se to
preteranim? Ako je tako, promislite još jednom. Malo pre smo istakli, da što smo
oholiji, to nam se manje sviđa tuđa oholost. Najlakši način da ustanovite stepen
sopstvene oholosti jeste u tome da se upitate: “Koliko mi smeta što me drugi
preziru, što me ne primećuju, prema meni se odnose starateljski ili što se preda
mnom prave važni?” Stvar je u tome, da se naša oholost takmiči s ohološću
drugih. Zato što sam se na kućnom druženju baš ja hteo istaknuti, smeta mi što
je glavni bio neko drugi. Poznato je
da se dva trgovca nikad ne slažu. Oholost je u suštini takmičarske prirode, dok
drugi poroci mogu biti samo slučajno takmičarski. Ohol čovek se ne zadovoljava
onim što poseduje, zadovoljan je tek kad poseduje više od drugih. Kažemo da su
ljudi oholi zbog svog bogatstva, svoje pameti, dobrog izgleda, ali to nije
istina. Ljudi su oholi ako su bogatiji, pametniji ili zgodniji od drugih. Kad bi
svi bili jednako bogati, pametni i lepi, čovek ne bi imao razloga da bude ohol.
Takvim nas čini upoređivanje - zadovoljstvo dolazi od spoznaje da smo iznad
drugih. Čim nestane takmičenje, nestaje i oholost. Zato kažemo da je oholost
bitno takmičarske prirode, na takav način na koji nisu ostali poroci. Polni
nagon može dva momka, koji vole istu devojku, naterati da se takmiče. Ali to je
samo slučajnost - mogli su isto tako voleti i dve različite devojke. Međutim,
ohol čovek vam neće oteti devojku zato jer je on želi, on će to učiniti da sebi
dokaže kako je bolji od vas. Pohlepa može ljude naterati na preterano takmičenje
kad žele nešto čega nema dovoljno za sve, ali ohol čovek, čak i kad ima više
nego što je mogao poželeti, pokušaće dobiti još više, samo da potvrdi svoju moć.
Gotovo sva zla koja se pripisuju pohlepi ili sebičnosti, najčešće su posledica
oholosti.
Uzmimo, na primer, novac.
Pohlepnom čoveku nikad nije dosta novca: s više novca moći će sagraditi bolju
kuću, lepše će provesti odmor, obilnije će jesti i piti. Ali sve do određene
granice. Šta čoveka, koji mesečno zarađuje 10.000 maraka, tera da zaradi 20.000?
To nije pohlepa za većim zadovoljstvima; 10.000 maraka omogućuje svakome koliko
god želi uživanja. Tu se radi o oholosti, želji da budem bogatiji od drugog
bogataša, i (još više) želji za moći. Oholost nalazi uživanje u
moći.
Nema boljeg načina da se
čovek oseća moćnim, nego kad se s drugima može poigravati kao s olovnim
vojnicima. Šta podstiče zgodnu devojku koja skuplja obožavaoce, da svuda širi
bedu svojim ponašanjem? Sigurno ne njen polni nagon (takve su najčešće u ljubavi
hladne), već oholost. Šta nekog političara ili čitav narod tera da traži sve
više i više? Opet oholost. Ona je po svojoj prirodi takmičarska - zato se ohol
čovek ne zadovoljava onim što ima, već uvek traži više. Ako sam ohol i ako u
celom svetu postoji samo jedan čovek koji je moćniji, bogatiji i pametniji od
mene, on će biti moj protivnik i neprijatelj.
Religiozni ljudi imaju
pravo: oholost je glavni uzrok bede svakog naroda i svake porodice, otkad je
sveta. Drugi poroci mogu ponekad ljude zbližiti. Čovek se može sprijateljiti i
dobro se zabaviti u društvu pijanaca i bludnika. Ali oholost uvek znači
neprijateljstvo. Ona je suština neprijateljstva. To je neprijateljstvo ne samo
među ljudima, nego i između čoveka i Boga.
Bog je u svemu neizmerno
veći od nas. Sve dok ga tako ne shvatite i dok ne shvatite da ste u upoređenju s
njim beznačajni, nećete ga uopšte poznavati. Sve dok ste oholi, nećete moći
upoznati Boga. Ohol čovek uvek potcenjuje drugoga, na njega gleda s visine, pa
je jasno da ne može videti nešto što je iznad njega.
Sad nam se postavlja jedno
dosta čudno pitanje. Kako to da ljudi koji su očigledno oholi govore da veruju u
Boga a još se smatraju religioznim? Bojimo se, da takvi poštuju pogrešnog boga.
Teoretski priznaju da u odnosu prema njemu nisu ništa, ali u stvarnosti misle da
on posebno drži do njih i smatra ih daleko boljima od običnih ljudi. Dakle, daju mu sitnicu
svoje umišljene poniznosti, a iz toga izvlače obilato oholost u svom stavu prema
drugima.
Pretpostavljamo da je
Hristos mislio upravo na takve ljude kad je rekao da će neki pričati o njemu, i
u njegovo ime izgoniti đavole, ali
njima će on na kraju reći da ih nikada nije poznavao. Svaki od nas, u svakom
trenutku svog života može zakoračiti u ovakvu smrtonosnu zamku. Srećom imamo
pouzdanu proveru za to. Kad god osetimo da smo zbog našeg religioznog života
izuzetno dobri, čak bolji od drugih - tada možemo biti sigurni da nama Bog ne
upravlja. Bog je s nama ako smo u stanju da potpuno zaboravimo na sebe, i kad
sebi ne pridajemo neki izuzetni značaj.
Strašno je što se najgori od
svih poroka može kradom uvući u samo središte našeg religioznog života. Videćete
zašto je to tako. Drugi, manje opasni poroci, dolaze od Sotone, koji se koristi
našom prirodom koja je postala slična životinjskoj. Međutim, oholost nema
nikakve veze sa životinjskom prirodom. Ona je duhovne prirode, pa je, prema
tome, daleko podmuklija i opasnija. Iz istog razloga oholost se često može
upotrebiti za savladavanje manjih poroka. Učitelji, ustvari, vrlo često koriste
oholost učenika ili kako to oni kažu samopoštovanje, kako bi ga naveli da se
pristojno ponaša. Mnogi ljudi su savladali kukavičluk, požudu ili naglost,
uveravajući sami sebe da su ti poroci ispod njihovog dostojanstva - dakle,
pomoću oholosti. A Sotona se raduje. Sasvim je zadovoljan našom čednošću,
hrabrošću i samosavlađivanjem, ukoliko je to posledica diktature oholosti u
nama. Isto tako bio bi zadovoljan da vas izleči od prehlade, a za uzvrat da vam
nanese rak. Oholost je duhovni rak koji razjeda samu mogućnost postojanja
ljubavi, zadovoljstva, pa čak i zdravog razuma.
Pre nego završimo s time,
moramo vas upozoriti na moguće nesporazume:
1) Zadovoljstvo koje se
javlja kad nas neko ceni, ne znači oholost. Dete koje učitelj potapše po ramenu
zbog dobro naučenog zadatka, žena koju hvali njen muž, spašena duša u susretu s
Hristom - osećaju pri tome zadovoljstvo i to je dobro. Ovde, naime, zadovoljstvo
ne proizilazi iz svesti o sopstvenoj veličini ili vrednosti, nego iz činjenice
da smo usrećili nekoga koga smo (s pravom) hteli usrećiti. Teškoće počinju kad
prestanete misliti:
“Usrećio sam nekoga, sve je
u redu”, a počnete sebe uveravati: “Što sam dobar! Pa ko bi to još mogao tako
dobro da napravi?” Što više uživate u sebi a manje u samoj pohvali, to postajete
gori. Kad potpuno uživate u sebi i ništa ne držite do same pohvale, stigli ste
do samog dna. Zbog toga je taština, mada se ona najviše iskazuje površinski,
daleko manje zla i opasna od ostalih vidova oholosti - preko nje najlakše
prelazimo. Tašt čovek želi da se hvali, da mu se aplaudira, da mu se drugi dive.
Sigurno, to je mana, ali detinjasta, pa čak (na neki način) mana koja svedoči o
izvesnoj dozi skromnosti. Ona pokazuje da još niste u potpunosti zadovoljni
divljenjem koje osećate prema samom sebi. Još uvek držite do mišljenja drugih,
pa je jasno da očekujete njihov sud o sebi i svojim sposobnostima. Još ste uvek
čovek. Prava, crna, sotonska oholost javlja se onda kada toliko malo držite do
drugih, da vas uopšte nije briga šta misle o vama. Naravno, sasvim je u redu, a
često nam je i dužnost da se ne obaziremo na ono što drugi misle o nama, ukoliko
imamo dobar razlog za to, naime, ukoliko nam je važnije šta o nama misli Bog.
Međutim, ohol čovek ne vodi računa o mišljenju ostalih ljudi iz sasvim drugog
razloga. On kaže: “Zašto bih se brinuo zbog aplauza te mase? Kao da njeno
mišljenje išta vredi? Pa čak kad bi i vredelo, zar sam ja devojka na prvom
plesu, pa da se crvenim zbog svakog komplimenta? Ne, ja sam potpuno odrastao čovek. Sve
što sam učinio, bilo je da zadovoljim sopstvene uzore, umetničku svest ili
tradiciju svoje porodice - ili jednom rečju, zato što sam ja strašan tip. Ako
rulja to voli, neka joj bude. Ona mi ništa ne predstavlja.” Na ovaj nam način
oholost može poslužiti da proverimo koliko smo tašti, jer, kako maločas rekoh,
Sotona voli da izleči neku sitnu,
neznatnu manu da bi vas istovremeno zarazio mnogo većom. Moramo nastojati da ne
budemo tašti, ali u tom nastojanju ne smemo pozivati u pomoć oholost. Bolje je
pasti u tiganj nego u vatru.
2) U našem jeziku, kažemo da
je čovek ponosan na svoga sina, na
oca, na školu, na svoju četu u vojsci, pa se može postaviti pitanje da li takav
ponos, u ovom značenju, predstavlja
greh? Čini se da sve zavisi od toga šta mislimo kad govorimo da se nečim
ponosimo. U ovakvim izjavama, fraza ponosan je na često znači oseća
divljenje prema nekome. Naravno,
ovo divljenje je daleko od toga da bude greh. Ali može se dogoditi da onaj ko
tako govori, sebi pridaje deo važnosti koju ima njegov uvaženi otac, ili njegova
četa. To bi očigledno bilo pogrešno, ali i to je bolje nego biti ponosan na
samog sebe. Voleti i diviti se bilo čemu odvojeno od nas samih predstavlja korak
dalje od krajnje duhovne propasti. Nećemo se, međutim, dobro osećati sve dok
naša ljubav i divljenje prema Bogu ne bude jače od svake druge ljubavi i
divljenja.
3) Ne smemo misliti da Bog
oholost zabranjuje zato jer ga ona vređa ili da od nas traži poniznost zbog toga
što ona odgovara njegovoj uzvišenosti, kao da je sam Bog ohol. O tome nema ni
govora. On, ustvari, želi da ga svaki od nas lično upozna, želi svakome od nas
predati sebe. Njegova i naša priroda takve su, da ukoliko dođemo u bilo kakav
dodir s njom, bićemo zaista ponizni i osećaćemo beskrajno olakšanje što smo se
jednom zauvek oslobodili svih besmislenih predstava o sopstvenoj uzvišenosti
koje su nam zagorčavale život. On nas nastoji učiniti poniznim, kako bi nam
omogućio sledeće: da nas oslobodi ružnih, lakrdijaških krpetina u koje smo se do
vrata obukli, u kojima se potucamo po svetu kao idioti. Voleli bi da smo i sami
malo više ponizni - tada bi vam, verovatno, mogli kazati nešto više o olakšanju
i zadovoljstvu koje donosi svlačenje te lakrdijaške odeće i oslobađaju lažne
slike o sebi sa svim ovim: “Gledajte me!” i “Zar nisam strašan momak?”, i
ostalim prenemaganjima. Samo približavanje tom uzoru, pa čak i za trenutak,
nalik je čaši hladne vode u pustinji.
4) Nemojte misliti da će
zaista ponizan čovek biti ovakav kakvim danas često zamišljaju ponizne ljude.
Neće on biti neki ljigavac koji stalno za sebe govori da je niko i ništa.
Verovatno će vam se učiniti radostan, razuman momak, koji se zaista interesuje
za ono što mu govore. Ako vam nije simpatičan, to je zato što pomalo zavidite
svakom ko tako uživa u životu. On
neće razmišljati o poniznosti - on uopšte neće razmišljati o
sebi.
Ako neko želi da postane skromniji, mislimo da ga možemo uputiti na prvi korak. On će biti shvatanje da smo oholi. To je ujedno i najveći korak. Pre njega, ne možemo ništa preduzeti. Ako mislite da niste umišljeni, to je sigurno znak da jeste.