| < 9. Poglavlje | Sadržaj | 11. Poglavlje > |
Dakle, mislio je ozbiljno
ono što je rekao. Oni koji se predaju u njegove ruke, postaće savršeni kao što
je i on savršen: savršen u ljubavi, mudrosti, radosti, lepoti i besmrtnosti. Ta
promena neće biti završena za vreme ovog života, budući da je sama smrt njen
važan deo. Teško je predvideti
koliko će to preobraženje uznapredovati za života svakog pojedinog
čoveka.
A sada ćemo da razmotrimo
pitanje koje se često postavlja. Ako je biblijska religija istinita, zašto se ne
vidi da su religiozni ljudi mnogo bolji od ostalih ljudi? Ovo je pitanje
delimično vrlo razumno, a delimično prilično besmisleno. Razboritost pitanja
leži u sledećem: ukoliko prihvatanje religije ne dovodi do napretka u ponašanju
čoveka, ako je on i dalje snob, zloban, zavidan ili preterano ambiciozan u istoj
meri kao i ranije, tada obraćenje,
verovatno, postoji samo u njegovoj mašti. Pravi dokaz da smo istinski prihvatili
religiju nalazimo u potvrdnom odgovoru na pitanje: jesmo li uznapredovali u
nastojanjima da budemo bolji? Prefinjeni osećaji, veća sposobnost zapažanja,
veće zanimanje za religiju ništa ne
znači, ukoliko pozitivno ne utiče na naše stvarno ponašanje, isto kao što ništa
ne znači osećati se bolje kad smo
bolesni, ako toplomer i dalje pokazuje povišenu tempteraturu. U tom su smislu
sasvim u pravu oni koji religiju prosuđuju po njegovim plodovima. I Hristos je rekao da stablo
prepoznajemo po njegovom plodu ili, kako mi kažemo, kolač
prepoznajemo tek kad ga jedemo.
Kad se religiozni ljudi loše ponaŠaju, zlo postupaju ili se dovoljno ne trude da
postanu bolji, čine religiju manje prihvatljivom sa ostale ljude. Za vreme
Drugog svetskog rata često su viđani plakati koji su upozoravali na opasnost od
špijuna s ovakvim natpisom: “Lakouman razgovor košta živote.” Isto je tako
istina da lakouman život košta razgovora. Svojim lakoumnim načinom života možemo druge navesti da pričaju
svašta, dajemo im razlog da dovode u sumnju biblijske
istine.
U traženju dokaza za
delotvornost religije, ljudi u svetu često postupaju prilično nerazumno. Oni ne
samo da očekuju da se život svakog čoveka mora promeniti na bolje kad postane
religiozan, već govore da će sami postati religiozni tek kad svet bude uredno
podeljen u dva tabora, na religiozni i nereligiozni, i kad svi ljudi iz prvog
tabora budu u svakom trenutku očigledno bolji od onih iz drugog. Ovakvo je razmišljanje nerazumno iz više
razloga.
1) Kao prvo, stvarnost je
daleko složenija. Svet se ne sastoji od stopostotnih ateista. Ima ljudi (i to
vrlo mnogo) koji postepeno prestaju da budu religiozni, ali se i dalje smatraju
takvim. Među njima bi se moglo naći i sveštenika. S druge strane, postoje i
takvi koji neprimetno postaju religiozni, premda se još ne nazivaju takvim
imenom. Neki pak ne prihvataju u potpunosti biblijske doktrine, a Hristos ih u
tolikoj meri privlači da mu oni pripadaju više nego što to sami shvataju. Ima
pripadnika drugih religija, koje vodi Božji tajanstveni uticaj da se usredsrede
na delove svoje religije, koja je u skladu sa biblijskom religijom, pa takođe
pripadaju Hristu bez da to znaju. Tako će, na primer, budista dobre volje
usredsrediti svoju pažnju na budističko učenje o milosrđu i zapostaviti, iako u
to možda i dalje veruje, neka druga budistička verovanja. Isto vredi i za mnoge
dobre neznabošce koji su živeli davno
pre Hristovog rođenja. Osim toga,
postoji veliki broj ljudi zbunjenog uma i koji su puni protivrečnih verovanja.
Prema tome, nema mnogo koristi od opšteg prosuđivanja između biblijski
religioznih ljudi i onih ostalih. Na taj način isto možemo prosuđivati, recimo,
pse i mačke ili čak muškarce i žene, jer tu tačno znamo ko je ko. Jedna mačka se
neće (ni postupno ni iznenada) pretvoriti u psa. Međutim, kad uopšteno
upoređujemo religiozne ljude sa nereligioznima, tada obično ne mislimo na
stvarne ljude koje poznajemo, već na dve nejasne zamisli pokupljene iz neke
knjige ili novina. Ako želite uporediti lošeg religioznog čoveka s dobrim
ateistom, morate misliti na dve stvarne osobe koje poznajete. Ukoliko tako ne
postupamo, samo gubimo vreme.
2) Pretpostavimo, dakle, da
ne govorimo više o zamišljenom religioznom i nereligioznom čoveku, već o dve
stvarne osobe iz susedstva. Čak i tada moramo paziti da ne bismo postavili
pogrešno pitanje. Ako je biblijska religija istinita, tada bi trebalo da
sledi:
a) da će svaki biblijski
religiozan čovek biti bolji čovek nego što bi bio da kojim slučajem nije
religiozan,
b) da će svaki onaj ko
postane religiozan, u biblijskom smislu, postati ujedno bolji nego što je bio
pre toga.
Isto tako, kad bi reklama
koja preporučuje zubnu pastu “Blend” bila istinita, iz toga bi trebalo da sledi
da će onaj koji upotrebljava tu pastu imati bolje zube nego kad je ne bi
upotrebljavao. To što neko, ko upotrebljava “Blend” zubnu pastu (i ko je od
roditelja nasledio loše zube) nema tako lepe i zdrave zube kao neki mladi crnac,
koji uopšte ne koristi pastu za zube, ne mora značiti da je reklama netačna.
Gospođa Jovanović, koja je religiozna, može imati daleko prljaviji jezik od,
recimo, nekog Marka Nikolića koji je ateista. Samo po sebi, to nam ne govori
ništa o ispravnosti religije. Pitanje je kakav bi jezik imala gospođa Jovanović
da slučajno nije religiozna, a kakav bi Marko imao kad bi kojim slučajem postao
religiozan. Prirodni uslovi i vaspitanje u mladosti odredili su temperament i
Marka i gospođe Jovanović. Biblijska religija tvrdi da ona može oba temperamenta
staviti pod novu upravu, samo ako joj
to dopuste. S pravom se možemo
pitati da li će nova uprava, ako joj dopuste da stvar preuzme u svoje ruke,
popraviti stanje u kojem se preduzeće
nalazi. Znamo da je ono čime treba
upravljati u Markovom slučaju, znatno
kvalitetnije od onoga što nalazimo
kod gospođe Jovanović. Ali ne radi se o tome. Da bismo ocenili sposobnost uprave
neke fabrike, ne smemo uzimati u obzir samo njen ukupni proizvod, već i
postrojenja. S obzirom na zastarela postrojenja fabrike A čudo je da ona uopšte
proizvodi. Uzimajući u obzir prvorazrednu opremu fabrike B, njen ukupni proizvod
bi mogao biti još veći nego dosada. Bez sumnje, dobar upravnik fabrike A uvešće
nove mašine čim bude mogao, ali za to treba vremena. Nizak ukupni proizvod
nipošto ne mora značiti da je za to kriv upravnik.
3) Pođimo još dalje.
Upravnik namerava u fabriku uvesti nova postrojenja: pre nego što Hristos završi
s gospođom Jovanović, ona će postati vrlo draga osoba. Ali kad bismo ostali jedino
na tome, izgledalo bi kao da je Hristos želeo gospođu Jovanović podignuti na
nivo na kome se Marko nalazi. Dakle, stvari smo postavili tako kao da je Marko
sasvim ispravan, kao da je religija potrebna samo lošim ljudima a dobri mogu i
bez nje, i kao da je dobrota jedino
što Bog traži od nas. To je sasvim pogrešno. U Božjim očima, Marku je spasenje potrebno u istoje meri kao i
gospođi Jovanović. U određenom smislu, ovde se uopšte ne radi o dobroti što ćemo odmah pokušati da
objasnimo.
Ne možete od Boga očekivati
da Markovu blagu ćud i prijateljski nastup gleda isto onako kao što mi gledamo.
Markov karakter je ishod prirodnih okolnosti i uzroka koje stvara Bog. Kad bi to
bilo pitanje samo temperamenta, dobre strane karaktera bi se menjale u
zavisnosti od stanja varenja ili drugih okolnosti. Dobrota je, zapravo, Božji
dar Marku, a ne suprotno. Isto tako prirodnim uzrocima, koji deluju u svetu koji
je iskvaren grehom već vekovima, Bog je dopustio da u gospođi Jovanović
proizvedu uskogrudnost i slabe živce čemu treba zahvaliti najveći deo njene
neugodne naravi. On u njoj to namerava popraviti kad sam odluči. Međutim, za
Boga to nije ključno pitanje i ono ne predstavlja neku teškoću. To ne
zabrinjava. Ono na šta on gleda, nije čak ni njemu lako, jer po prirodi stvari
ni on to ne može ostvariti pukom upotrebom moći. Bog za to čeka i u slučaju
gospođe Jovanović i Marka Nikolića. To je nešto što mu oni mogu slobodno dati,
ali isto tako i slobodno uskratiti. Hoće li se ili neće okrenuti prema njemu i
tako ispuniti svrhu za koju su stvoreni? Slobodna volja u njima titra poput
magnetske igle kompasu. Međutim, ova igla može birati, ona može ali i ne mora
pokazivati pravi smer. Da li će se zavrteti i umiriti okrenuta prema
Bogu?
Bog joj u tome može pomoći,
ali je ne može na to prisiliti. Ne može, da tako kažemo, ispružiti ruku i
postaviti je u ispravni položaj, tada više ne bismo mogli govoriti o slobodnoj
volji. Da li će gospođa Jovanović i Marko Niković pružiti Bogu svoju narav? Od
toga sve zavisi. Manje je važno da li je u tom trenutku njihova narav dobra i
dopadljiva ili nije.
Nemojte ovo pogrećno
shvatiti. Bog neugodnu narav ne smatra nečim dobrim, dok prijatnu narav smatra
poželjnom i dobrom, kao što je dobar hleb, sunce ili voda. Ali on je taj koji
nam sve to daje, mi samo primamo. On je stvorio i Markove zdrave živce i dobro
varenje, a odakle je to došlo, onde ima još mnogo toga. Koliko nam je poznato,
Boga ništa ne košta da stvori dobre stvari, međutim, obraćenje buntovne volje
košta ga pribijanja na krst. Upravo zato što čovek poseduje slobodnu volju, može
ga odbiti, bio on dobar ili loš čovek. Budući da je dobrota koju nalazimo u
Marku tek deo naravi, od nje na kraju neće ništa ostati. I sama će narav
nestati. Prirodne se sklonosti u
Marku združuju kako bi načinile ugodan psihološki uzorak, isto kao što se
prirodne pojave združuju, pri zalasku sunca, da bi stvorile skladnu kombinciju
boja. Neće proteći mnogo vremena (to je, naime, svojstveno prirodi) i one će se
raspasti, uzorak će u oba slučaja nestati.
Marko je mogao taj trenutni uzorak pretvoriti (bolje rečeno dopustiti
Bogu da to učini) u lepotu večnog duha, ali on nije iskoristio tu
mogućnost.
Ovde se suočavamo s
paradoksom. Sve dok se ne obrati Bogu, Marko misli da je sam zaslužan za svoju
dobru narav. Sve dok tako misli, on za nju nije nimalo zaslužan. Tek kad shvati
da nema dobru narav vlastitom zaslugom već je ona Božji dar, kad je preda ponovo
u Božje ruke tada počinje učestvovati u stvaranju samoga sebe. Čovek može
sačuvati samo ono što slobodnom voljom daje Bogu. Ono što želimo da sačuvamo
samo za sebe, kad-tad ćemo sigurno izgubiti.
Zato ne treba da se čudimo
kad među religioznim ljudima naiđemo na lošeg čoveka. Kad bolje razmislite,
videćete da postoji razlog zašto možemo očekivati da više loših ljudi dolaze
Hristu nego dobrih. U vreme dok je Hristos živeo na zemlji, nekima to nije bilo
pravo. On je naprosto privlačio baš takve užasne tipove. Ima i danas takvih kojima
to nije pravo, a neće im nikada ni biti. Zar ne vidite zašto je to tako? Hristos
je rekao: “Blago siromašnima” i “Teško će bogataši ući u Nebesko carstvo.”
Nema sumnje da je u prvom
redu mislio baš na prave bogataše, na one koji imaju mnogo novca i na prave
siromahe, one koji nemaju ništa. Ali zar se njegove reči ne odnose i na drugu
vrstu bogatstva i siromaštva? Jedna od opasnosti materijalnog bogatstva sastoji
se u zadovoljavanju samo s onom vrstom sreće koja se kupuje novcem, pa se tako
ne može prepoznati osnovna potreba za Bogom. Ako nam se čini da sve probleme u
životu možemo rešiti potpisivanjem čekova, lako se može dogoditi da zaboravimo
kako smo u svakom trenutku našeg života potpuno zavisni od Boga. Očigledno je da
prirodni darovi nose u sebi istu opasnost. Ako imate dobre živce, inteligenciju,
zdravlje, ako ste omiljeni u društvu i potičete iz dobre porodice, lako ćete se samo time
zadovoljiti. Zašto mešati Boga u sve to? - možda ćete upitati. Srazmerno se lako postiže određeni nivo dobrog
ponašanja ako niste jedan od onih religioznih ljudi koji se bave seksom,
alkoholom, nervozom i zlovoljom. Svi govore da ste dobar momak i (među nama) vi
se sa tim slažete. Lako ćete poverovati da svu tu privlačnost karaktera treba da
zahvalite jedino sebi, i teško da ćete osetiti potrebu za jednom drugom, boljom
dobrotom. Takvi ljudi teško spoznaju svoju potrebu za Hristom, sve dok ih jednog
dana njihova narav ne izneveri, dok se ne pokoleba njihovo zadovoljstvo. Drugim
rečima, i bogataši će u ovakvom smislu, teško ući u Nebesko
carstvo.
Sasvim je drukčije s problematičnim ljudima, onim
beznačajnim, priprostim, plašljivim, izopačenim, beskrvnim, usamljenim
stvorenjima ili s ljudima žestoke naravi, senzualnim i neuravnoteženim. Ako se
takvi makar i malo potrude da budu bolji/, tada dvostruko brže shvate da im
je potrebna pomoć. Takvima treba Hristos i ništa drugo. Oni mogu uzeti svoj krst
i slediti ga, ili očajavati. Oni su izgubljene ovce. Hristos je došao uptavo
zato da takve nađe i spasi. Oni su (u takvom vrlo stvarnom i strašnom smislu) siromašni. Međutim, on ih je
blagoslovio, oni su ti odvratni ljudi
s kojima se Hristos druži. Fariseji i danas kao i nekad govore: “Da u Hristovoj
religiji ima nečeg vrednog, ovi ljudi ne bi bili sa
Hristom.”
U ovome bi neki mogli naći
upozorenje, a drugi ohrabrenje. Ukoliko si drag i dobar, ako ti vrline nisu teret, budi
oprezan! Mnogo se očekuje od onih kojima je mnogo dano. Ako sebi u zaslugu
pogrešno pripišete ono što vam je Bog darovao kroz vašu narav i ako ste time
zadovoljni, još uvek ste buntovnik. Ti će isti učiniti vaš pad strašnijim,
pokvarenost još složenijom, a loš primer još kobnijim. Sotona je jednom bio
anđeo, njegovi su prirodni darovi bili otprilike u tolikoj meri iznad naših,
koliko su naši iznad šimpanzinih.
Ako ste pak ljudi, otrovani
lošim vaspitanjem u kući u kojoj je vladala opasna ljubomora i besmislena svađa,
ako ste opterećeni i ne vidite izlaz, ako nemate mogućnosti da birate ili ste
rob neke polne izopačenosti, ako vas grešni porivi teraju da ste grubi prema
najbližim prijateljima, ne očajavajte. Bog sve to zna. Vi ste jedan od onih
siromašnih koje je on blagoslovio. On dobro poznaje slupana kola koja pokušavate
da vozite. Istrajte u tome. Učinite
šta možete. Jednog dana (možda na drugom svetu, a možda i mnogo pre), on će ih
baciti u staro gvožđe i dati vam nova. A tada, iznenadićete sve nas, kao i samog
sebe, jer ste naučili da vozite u teškoj školi (neki od zadnjih
biće prvi, a neki od prvih biće zadnji).
Biti mio i drag, biti zdrava, potpuna osoba, zaista je divno. Moramo se truditi da upotrebimo sve mere koje su nam na raspolaganju: medicinske, vaspitne, ekonomske i političke, kako bismo stvorili svet u kojem će ih što više imati prilike da budu dragi i mili, a ne stvaranje neozbiljnog i nezadovoljnog religioznog čoveka za kojega će reći: “Aha, eto tog novog čoveka kojim se hvalite! Dajte mi radije starog.” Ali kad počnete uviđati da je religija moguća i na drugim nivoima, moraćete priznati da ovakvim primedbama samo zaobilazite temu. Šta uopšte možemo znati o duhovnom stanju drugih ljudi, prilikama u kojima se nalaze, o njihovim borbama? Poznajemo samo jednog čoveka i jedino njegova sudbina leži u našim rukama. Ako ima Boga, vi ste na neki način, sami s njime. Ne možete ga odstraniti ako razmišljate o osobinama vašeg suseda ili sećajući se onoga što ste pročitali u nekoj knjizi. Od kakve će koristi biti sve to naklapanje (ko zna da li ćete se uopšte sećati) kad umrtvljujuća magla koju nazivamo priroda ili stvarni svet nestane, a Prisutnost u kojoj ste se oduvek nalazili postane opipljiva, neposredna i neizbežna?